Kako to i priliči, ispred male prodavnice na
periferiji provincijske lepe varoši, zadesili su se penzioneri iz okolnih ulica,
svi sa namerom da kupe obaveznu veknu-dve hleba. Istini za volju, poranili su
koji minut jer hleb nikad ne stiže pre sedam sati, što oni znaju ali svako od
njih računa da je bolje da on sačeka hleb nego da ovaj čeka njega. U neka
ranija vremena hleb je stizao još u pola šest, jer su tada sve firme radile od
šest pa su radnici mogli, onako usput, da kupe tople vekne. Tada je pecivo - a
to znači kifle i perece - bilo samo za decu kad ne idu u školu, jer su đaci
dobijali užinu u školi. Sada, jedva da neka firma radi i to tek od sedam a deca
za užinu kupuju sendviče, komade pice i koka-kole na trafikama smeštenim blizu
škole. Vremena su se, eto, promenila pa i hleb kasni - samo su penzioneri
ostali pouzdani i drže do reda. Naravno, kad god se nešto čeka, povede se i
razgovor. Ovaj put deda Mita, stari železničar, pita svog komšiju, dobrodržećeg
65-togodišnjaka, deda Peru: „Šta si se
tako namrštio od ranog jutra?“
„I ti bi bio kad bi te nabedili da si
lopov.“
„Ma šta pričaš? Ko te nabedio?“
„Varošani sa televizije. Pitali ih šta kažu
na poskupljenja hrane a neka gospođa, sva ulickana, kaže kako su za sve krivi
seljaci koji su digli cene pa sad pošten svet ne može da kupi ni kilo mesa. Kao,
kad smo tražili da nam se daju one subvencije onda su opet oni izvukli deblji
kraj jer su putevi bili blokirani pa nije moglo da se putuje ili se jako
kasnilo. I drugi su se, bogami, složili s njom. Kao oni su bili na našoj
strani, i država je dala pare a sad im mi ovako vraćamo. Sramota.“
„Nemoj da se jediš. Nisu oni baš na
tebe mislili. A i ne znaju kako je to kad si paor.“
„Šta nisu mislili? Jesu, mislili su.
Ako ne znaju - neka pitaju. Nego, čim nešto ne valja - kriv je paor. Ovamo se
kunu da je poljoprivreda najvažnija za državu a kad je trebalo da ta država
proglasi da je suša vremenska nepogoda i vanredna situacija, onda ispade kako
ne može. A nije nepogoda nego katastrofa. Ja sam sve pošteno odradio i platio a
sad nemam šta da oberem. Eno mi suncokret na njivi, ne isplati se da ga skinem,
skuplje bi me koštao kombajn nego što ima roda. Kukuruzu se i duša osušila, na
klipu jedva da ima deset zrna. Propast živa. I sad, kad bi trebalo da se
pomogne tom paoru koji je do juče bio dobar - oni se prenemažu.“
„Pa dobićete pomoć, rekao je
ministar.“
„Dobićemo ali kao da smo nešto na
silu izmolili. Kao da paor nije doprineo državi. Ispadosmo kao oni sportisti
što su išli na onu drugu olimpijadu i osvojili medalje a od sramote niko da ih
dočeka. Kao da nisu naši i da nisu nosili našu zastavu. Nije to lepo. I niko da
se zapita zašto je tako. Eto za koji dan će da dođu da nam popisuju živinu i
marvu i njive jer, kao, treba da se zna šta imamo. Šta njima da kažem? Imam tri
krave samo ne znam još koliko, nema se hrane, seno skupo. Moraću da prodam. A
na pijaci nakupci se smeju kad kažeš pošto bi prodao. Na kraju će da odu za
jeftine novce a u prodavnici kilo mesa skočilo do nebesa. Ali niko ne hvata ni
nakupce ni one iz klanica i prodavnica, vika je samo na nas paore. Sve druge
neko štiti, samo su paori sami. Ispadosmo mi za sve krivi. Kako onda da se ne
ljutim, ajde kaži?“
Deda
Mita samo ćutke slegne ramenima.
(2012)
0 komentara:
Постави коментар