Roman "Parfem", nemačkog, do tada malo poznatog, pisca Patrika Ziskinda, originalno se pojavio
1985. godine i postao senzacija, najpre u svojoj zemlji - bio je punih 9 godina
na listi najprodavanijih knjiga lista "Spiegel"
- a potom i u ostatku sveta. Knjiga je prevedena na 37 jezika i prodata u preko
12 miliona primeraka, bila je na best-seler listama u brojnim zemalja, osvojila
je nekoliko internacionalnih nagrada, časopis "New York Times" izabrao je "Parfem" za knjigu 1986. godine. Naravno, kao i sa
ostalim proizvodima za masovnu upotrebu i "Parfemu"
je trebala desiti se uobičajena "procedura": padanje na sve niža
mesta svakovrsnih lista da bi se, pre ili kasnije, skliznulo sa njih u -
zaborav. Jer, nove knjige dolaze, publika ih željno čita na dušak, odbacuje i
poseže za onima upravo pristiglim. U toj jurnjavi za modernim, "in", "top",
"super", "eksta" i sličnim "objektima" nema
se vremena za osvrtanje i nikome, istini za volju, to i ne pada na pamet. S
druge strane, ogroman procenat dela sa best-seler lista pravljen je po
oprobanom receptu koji podrazumeva praćenje i fabrikovanje interesovanja
čitalaca i povlađivanje istom, što rezultira štivom namenjenim za jednokratnu
instant upotrebu po sistemu "konzumiraj-baci-traži
novo". Iščitavanje takvih knjiga posle nekoliko godina od njihovog
pada s lista donosi poražavajuće utiske - one su nategnute, površne,
neduhovite, rečju slabe. Ali, dok su uvijene u šljašteće oblande reklama i
medijskih kampanja izdavačkih lobija, čine se kao remek-dela koja neizostavno
moraju biti kupljena i pročitana da bi se o njima diskutovalo na svim važnim,
prestižnim i elegantnim mestima. Takva su pravila ovog biznisa i na njih
pristaju svi u lancu, pisci-izdavači-mediji-konzumenti, svako iz svog razloga,
prvi i drugi zbog para i slave, treći da sebi prave program a četvrti da bi
pripadali društvu trend načitanih i pametnih.
Problem
sa "Parfemom" je u tome što
on ne sledi "prirodan tok" best-selera; i 17 godina posle pojave on
opstaje, reizdaje se, nove generacije ga čitaju, starije iščitavaju. Već ova
činjenica dovoljna je da ga svrsta u malobrojne knjige sa lista koje nose u
sebi kvalitet dovoljan da privuče pažnju i zainteresuje uprkos izostanka
reflektora tekuće literarne estrade. Naravno, kvaliteti mogu biti raznorodni ("Prohujalo s vihorom" ostaje
mešavina glamura i melodrame koja se ne mora dopadati svima ali i dalje ima
publiku jer zadovoljava njene želje bolje od tekućih romana na iste teme) ali
svakako su zanimljivi za analizu. Podnaslov Ziskindove
priče je "Hronologija jednog
zločina" i autor ne daje odgovor na koji zločin misli; jer Žan Batist Grenuj, glavni junak knjige,
nije počinio samo jedno ubistvo, naprotiv bilo ih je više i sva su prošla
nekažnjeno; možda je zločin u tome što zaslužena kazna nije stigla od države
koja je, po svim pravilima, morala to da uradi (već su je, nesvesni da to čine,
izvršili bezimeni, besprizorni ljudi koji su, iz ljubavi izazvane mirisom koji
je širio, pojeli Grenuja). Zločin,
dakle, nije u ovim smerovima već pre u idejama majstora za pravljenje parfema,
u njegovoj želji da zagospodari nevidljivom a moćnom silom pred kojom nema
odbrane. A da bi se došlo do čarobnih kapi mora se zaroniti u esencije ljudskog
života - u instinktivno-telesno koje je sposobno da, barem privremeno, porekne
krhkost tela i u neopozivu činjenicu fizičkog nestanka koja nosi bespovratne
procese regresije. Uhvatiti i zarobiti te suprotnosti cilj je Grenujev, dečaka rođenog u prljavšti
pijace koji je, umesto da propadne kao još jedno truplo čovečijeg mesa, svojim
fanatizmom, zarad koga se odrekao svega svakodnevno ljudskog, zakucao na vrata
božanskih moći. Bez odgovora ostaje i pitanje da li on uopšte bio sposoban da
bude bilo šta drugo od onoga šta je postao ili je njegov usud bio određen već
prvim udahom? Svestan ili ne moguće (zadatosti) sopstvenog života, Grenuj tvrdoglavo i do samouništenja
(samozaborava?) uporno traga za načinom ostvarenja svoje opsesije. Glad za
znanjem koje će doneti moć briše bilo kakav moralni kodeks i obzire,
destrukcija se izjednačava sa gradnjom, cilj opravdava sredstva, ma kakva ona
bila.
Ziskindov roman je pogled, iz potpuno
nesvakidašnjeg ugla, na prastare dileme Slabosti
i Moći, Dobra i Zla, magije otkrivanja i zloupotrebe Znanja. Mada mu se mogu zameriti nedoslednosti u vođenju priče,
olako prelaženje preko nekih epizoda (koje su je mogle dodatno produbiti i
polemizovati) odnosno nedostatak invencije u drugim, te ponešto preterana
deduktivnost objašnjenja, "Parfem"
ostaje intrigantna i zanimljiva priča, sada već oplemenjena protekom vremena.
(2002)
0 komentara:
Постави коментар