Živi klasik Science Fiction i Fantasy literature, Ursula Legvin (1929) se romanom "Pričanje", nakon nekoliko slabih knjiga-zbirki priča (a osnovna im je mana transparentno-militantni feminizam, koji je rezultirao predvidivim razvojem i razrešenjem priča tipa 'muškarci su zli i glupi pa žene spašavaju svet i ispravljaju njihove brljotine'), vraća tematskom okviru Hainskog ciklusa koji ju je i vinuo na SF Olimp (upravo kako je to serijal "Zemljomorje" učinio za epsku fantastiku). Svemir u kome je drevna rasa Hainaca posejala iskru razuma na mnoštvu svetova a sada ga prikuplja pod okrilje Ekumena, Lige svetova, mesto je dešavanja 8 romana i brojnih priča, među kojima su i neka od remek-dela žanra, ponajpre romani "Leva ruka tame" (iz 1968) i "Čovek praznih šaka", novele "Prostranija od carstva i sporija", "Kralj zime", "Dan uoči revolucije". Osim nekoliko tehnoloških čudesa (NAFAL - svemirski brodovi koji se kreću brzinama bliskim brzini svetlosti, i ANSIBL - uređaj za trenutno prenošenje poruka bez obzira na udaljenosti u svetlosnim godinama; ovi pronalasci ušli su i u opšti arsenal SF-a), te pomenute globalne pozornice događanja, sva dela Hainskog ciklusa pisana su (što važi i za ostatak autorkinog opusa) u najboljoj tradiciji realističke proze, što će reći da su društveno-socijalni milje, psihološki profili junaka i svi odnosi između ovih činilaca opisani precizno i metodično, uz uvažavanje bazičnog principa uzrok-posledica.
            Rečene karakteristike važe i za "Pričanje" (u SAD će se pojaviti tek u oktobra 2000.g. tako da je objavljivanje u "Polarisu" svetska premijera ovog romana), ono se stilski ni po čemu ne razlikuje od dela kakva je Legvinova pisala pre tri ili dve decenije. Neke od početnih premisa romana podsetiće čitaoca na ranije knjige, ponajviše baš na "Levu ruku tame"; reč je, pre svega, o liniji zapleta baziranoj na odiseji Ekumenskog emisara, zemljanke Sati, na planeti s drugačijim ustrojstvom društva (u "Levoj ruci..." dodatna razlika je u drastičnoj biološkoj razlici domorodaca, koji po volji mogu da biraju pol u određenom periodu u godini, dok je emisar čitavog života zarobljen usvojoj seksualnoj ulozi). Revolucionarno-totalitarni sistem, naime, nasilno briše kulturno nasleđe u ime napretka (iskustva sa fanatizmom, verskim, na Zemlji ima i Sati); u ovom nivou prepoznatljivi su odjeci analize društvenih sistema prisutne u "Čoveku praznih šaka". Da bi došla do potpune spoznaje i otkrila istoriju koja se namemo briše, emisarka će morati da preduzme naporno putovanje u divljinu, baš kao u "Levoj ruci..." i romanu "Čapljino oko". Razotkrivanje istorijskih korena nosilaca nove-tehno i stare-matafizičke kulture, njihovih vekovnih sukoba koji su sada zaodenuti u revolucionarnu oblandu kao opravdanje za kulturni genocid nad nazadnim neprijateljima, privodi kraju ovaj obimom neveliki roman (200 strana), ostavljući neizvesnim ishod daljih događaja oko spašavanja ugrošenog duhovnog blaga i uloge Ekumena, njegove (ne)sposobnosti da pomogne.
            Širina zahvata, a on je planetarnih dimenzija, nameće autorki obavezu mnoštva objašnjavanja nepoznatog sveta i njegovog kulturnog ustrojstva. Mada pokušava da dozira uvođenje novih pojmova, tako što Sati postepeno saznaje deliće zabranjene, stare kulture, pokušavajući da uobliči celu sliku koja stalno izmiče (upravo zbog manjka informacija a i predrasuda izaslanice ponesenih sa njenog sveta), Legvinovoj se, u jednom trenutku, priča otrže kontroli što rezultira velikim monolitom teksta koji sadrži samo tumačenja nepoznatog i potpuno zaustavlja samu radnju. Kada je ovaj teret skinut, priča nastavlja da teče, 'uznemiravana' ponekim dodatnim edukativnim izletom, ali bez drastičnih blokada. U ranijim knjigama autorka je daleko uspešnije odoleva iskušenjima analize i uspevala da ih funkcionalnije uklopi u priču. Čak možemo primetiti dva postupka u rešavanju ovog problema, jedan je izričit, nastavnički, dok je dragi posredan, provučen kroz formu 'originalnih' umotvorina datog sveta, kakve su priče, bajke, mitovi - drugi postupak besprekomo funkcioniše u briljantnoj knjizi "Stalno se vraćajući kući"; i u "Pričanju" se poseže za ovim postupkom ali je prvi daleko prisutniji. I neke linije zapleta ostale su nedorečene (npr. ljubavna veza Sati sa saputnicom na planinu Silong), zagubljene u mnoštvu drugih dešavanja. Čini se da bi roman sa još 100-tinjak dodatnih stranica razvijao daleko efikasnije, ravnomernije i efektnije. Ovako se njegova kratkoća pojavljuje kao najveći hendikep zbog čega "Pričanje" ne uspeva da izraste u istinski remek-delo. Ono jeste u nivou standardnih dela Ursule Legvin - a taj standard je zaista visok i za mnoge pisce nedostupan - ali potencijal u njemu sadržan ipak nije stigao da se razmaše u svoj svojoj punoći.
(2001)

0 komentara:

Постави коментар

top