Betmen, (ne)običan momak koji deli pravdu
skriven maskom, stigao je na svet pre 80 godina - 1939. u okrilju izdanja “Detective comic”-a po scenariju Bila Fingera crtao ga je Bob Kejn; njegova pojava poklapa se sa
senzacionalnom strip novotarijom - super-herojima (Supermen se pojavio 1938. godine) pa je, hteo-ne hteo, Betmen ubrajan među njih. Dijapazon Betmenovih avantura određen je maskom
koju nosi kao i niz maskiranih (ljudskih) heroja pre i posle njega (od npr. Zoroa do Dijabolika); autorska domišljatost proširila je zabran u kome se
kretao pre svega uvođenjem ekstravagantnih neprijatelja (koji više priliče super-heroju) ali broj tipiziranih
situacija ipak je bio konačan a njihovo ponavljanje vodilo je u sigurnu dosadu
i zaborav. Ono što je Betmena izvuklo
odatle bilo je upravo potenciranje njegovog atributa “lažnog super-heroja”; naime, Frenk
Miler je u legendarnom “Povratku mračnog
viteza” (1986) apostrofirao njegovu ljudskost, fizičku i mentalnu starost i
istrošenost u večno mladom kriminalnom okruženju. Hrabar potez “očovečenja”
(ili trivijalizacije?) junaka naišao je na većinsko dopadanje kod publike i bezrezervno
odobravanje kritike i postao recept koji su drugi autori počeli primenjivati na
ostale super momke i devojke. Ipak, upravo je Betmenov status “lažnog super-heroja”
učinio da njegovo očovečenje deluje najubedljivije. Među grafičkim novelama
koje su odmah nastavile Milerovim
tragom svakako se izdvaja “Ludnica Arkam”
- pun naslov je “Ludnica Arkam: ozbiljna
kuća na ozbiljnoj zemlji” - iz 1989. godine (ovu grafičku novelu kod nas je
objavio agilni “Darkwood”). “Ludnica Arkam” je spretni i sretni spoj
ekstravagantnog scenarija Granta Morisona
(znanog po radu na mnogim superherojskim serijalima) i eksperimentalnog crteža Dejva Mekina (zapaženog radom na
serijalima “Sendmen” i “Helblejzer” odnosno grafičkim novelama kakva je „Od signala do šuma“ scenariste Nila Gejmena).
Priča započinje manje-više obično i
predvidivo: pacijenti u Arkamu pobunili
su se i preuzeli kontrolu a njihov vođa, Džoker,
preti da će pobiti osoblje ako Betmen
ne dođe u ludnicu. Naravno, Betmen herojski
bira da spase zarobljenike i predaje se na milost i nemilost pacijentima. Usred
sveopšteg haosa (kao u “pravoj” ludnici) Džoker
mu velikodušno daje sat vremena da se sakrije pred tragačima. Ono što sledi je
košmarni silazak u pakao umolnosti, izopačenosti i morbidnosti. Sve koprene
morala i humanosti padaju a animalni nagon za pukim preživljavanjem poništava
sve norme i obzire. Betmen tone u
ludilo, njegova sećanja na smrt roditelja oživljavaju novom snagom i
verljivošću, svi etički principi bivaju relativizovani do obesmišljavanja; Betmen čak dopušta da ga psihijatar
ispituje što ga dodatno izbacuje iz uobičajene uloge koju je sebi dodelio. Prizore
fizičkog nasilja i gušećeg straha dopunjuje i paralelna priča o tragičnim stradanjima
Amadeusa Arkama, osnivača azila, i
njegove porodice; tako se u priču uvodi i obrazac uklete kuće kao mesta koje je
predodređeno za patnju svih koji se u njemu zadese.
Ma koliko se opirao Betmen ne uspeva
da pobedi čak ni kada pribegne bezobzirnim metodima svojih protivnika i, konačno,
pada u ruke progonitelja. Njegovu sudbinu, kao vrhunac apsurda, rešava bacanje
novčića Dvolikog, paranoičara koga je
Betmen uhvatio. Ovaj objavljuje da je
slučaj-novčić odlučio da Betmen bude
pušten. Džoker dovikuje odlazećem Betmenu: “Uživaj tamo napolju. U ludnici.
Samo jedno ne zaboravi. Ako ikada sve postane preteško… Za tebe će ovde uvek
biti mesta.” Kad ostane sam Dvoliki
gleda novčić jer je, u stvari, u bacanju “pao” lik sa ožiljkom što je značilo Betmenovu smrt i, misleći na ostale
pacijente, zaključuje: “Briga mene za
vas. Vi ste samo običan špil karata.”
Priča o događajima u ludnici posle
jasnog uvoda rasplinjava se u diskontinuitetne konfuzne epizode koje,
sveukupno, grade mračnu atmosferu raspada svake racionalnosti. Otuda za mnoštvo
utisaka koji zapljuskuju Betmena (i
čitaoca) nema objašnjenja. Morison
koristi obrazac ludila i ludnice kao opravdanje za razbijanje svih do tada
znanih Betmenovih osobina i
otkrivanje njegovih skrivenih slabosti. Ipak, i pored zavedenosti pričom teško
je na momente odupreti se utisku “preterano režirane slučajnosti” koji, srećom,
uspešno “pokrivaju” vanredna likovna rešenja Dejva Mekina. Mekin u potpunosti dekonstruiše tradicionalnu strip
tablu slažući crteže (kolorne i crno-bele, realistične i krokije) i fotografije
u nesimetrične celine, neretko umetnute u sliku koja zauzima čitavu stranicu.
Otuda su poneke table, kao celine, pravi praznik za oči dok druge traže pomno
posmatranje i zapažanje detalja. Sveukupno, Mekin
je velemajstorski “odradio” svoj posao.
“Ludnica
Arkam” i posle tri decenije od pojavljivanja deluje sveže i intrigantno i
nesporno je uspeli eksperiment u vivisekciji skrivenih tajni maskiranog osvetnika-mračnog
viteza koji je ikona popularne kulture XX i XXI veka.
(“Dnevnik”, 2019.)
0 komentara:
Постави коментар