FRAGMENTI O TAJNOJ MAGIJI PISANE REČI – Povodom knjiga „Od radionice čitanja do kursa kreativnog pisanja“ i „Majstor koji gradi svetove i gospodari pričama“ priredio Đorđe Pisarev; izdavači: „Agora“ Zrenjanin i Narodna biblioteka Kruševac, 2023.

   

 

Među mnoštvom nerazrešenih tajni koje obavijaju ovaj svet je i ona koja se tiče Književnosti. Bez obzira na mnoštvo učenih teorija i analiza magija Literature i dalje ostaje nerasvetljena. Stoga su i svi recepti za pisanje knjiga jednako (ne)efikasni koliko i (ne)dovoljni da bi neko postao pisac i stvorio valjano delo. Mnogi autori čitav svoj život tragaju za sigurnim načinom da se napiše prava, ubedljiva, mudra, emotivna knjiga ali... Ali, biće da pouzdanog recepta – nema jer je ona „prava“ knjiga više od pukog zbira svojih elemenata koje će kritičari i teoretičari prepoznati u njoj. Naravno, sva muka oko pisanja neće obeshrabriti pisce da stvaraju privučeni neodoljivim zanosom građenja svetova, sudbina i emocija; ista ta trajna muka neće odvratiti ni one željne da nauče spisateljski „zanat“ kao polaznici svakovrsnih kurseva „kreativnog pisanja“. Konačno, ni teotetičari neće odustajati od analiza i sinteza Literature; konačno i na kraju, neće odustati ni čitaoci privučeni tim vrtoglavim sjajem pisane reči koji oduzima dah.

            U čitavoj biblioteci knjiga o spisateljskom zanatu, među rutinskim, deklamatorskim „kuvarima“ koji daju recepte za dobru knjigu ili onima koje samo dodatno mistifikuju čin stvaranja ne nudeći nikakvu pouku, odskora postoji i jedan pravi biser u (za sada) četiri toma koji su okupljeni ispod naslova „Akademija za pisce“ a koje je majstorski priredio Đorđe Pisarev, po svemu izuzetan pisac koji definitivno ima šta da kaže na ovu temu. Prvi tom-udžbenik ove „Akademije“ nosi naslov „Mašine za čitanje“ (2021), drugi je „O stanovnicima biblioteke“ (2022) a dva najsvežija iz 2023. godine su „Od radionice čitanja do kursa kreativnog pisanja (profesori književnosti i pisci kao učitelji čitanja i pisanja)“ i „Majstor koji gradi svetove i gospodari pričama (ko, kome, kako i zašto piše)“. Pisarev je stručno i mudro knjige sazdao od mnoštva citata brojnih relavantnih teoretičara i pisaca-praktičara u kojima oni govore/pišu o gradnji priča, načinima kako se to može uraditi kao i o načinima čitanja i spoznaje knjiga – jer se pisanje i čitanje ovde ne odvajaju, oni ne postoje jedni bez drugih, pisci su strasni čitaoci a čitaoci oni koji tim činom upotpunjuju delo. Na početku ili na kraju knjiga Pisarev u svojim tekstovima lako i vrcavo otvara dilema i svodi utiske, daje naznake mogućih odgovora na krucijalna pitanja čitanja ali je to uvek bez definitivnih, ultimativnih zaključaka/recepata/zakonitosti jer Književnost je živ organizam, sklon nepredvidivom rastu i razvoju (što samo povećava njenu neodoljivost). Stoga su pouke pisaca svojim čitaocima i kolegama po peru koliko mudre i instruktivne toliko i otvorene za osporavanje i ignorisanje kako i treba da bude jer Književnost se ne može meriti u dužinu ili visinu, niti ima definisanu gramažu sastojaka koji se mešaju, kuvaju ili peku da bi se napravio ukusan kolač.

            Naravno, kao i svaki seriozni priručnik ili vodič kroz svetove Literature, i u ovome će se naći zapisi koji se bave okruženjem u kome Književnost nastaje, podrškom ili ignorisanjem knjiga, smislom, postojanjem ili nepostojanjem književne scene i tržišta knjiga (ne zaboravlja se ni žalosno stanje na domaćem terenu), odnosno promišljanjima pisaca o svom „zanatu“ kome su se posvetili, sabiranju svim muka i radosti koje im je pisanje donelo – pored citata velikana svetske književnosti u ranijim knjigama, četvrti tom „Majstor koji gradi svetove i gospodari pričama“ čine nadahnute, samosvesne, sentimentalno-melanholične, katkad humorno intonirane ispovesti naših pisaca-savremenika, od Milisava Savića, Vladislave Gordić Petković, Vladimira Pištala, Save Damjanova preko Gorana Raičevića, Mihajla Pantića, Vladimira Gvozdena, Zorana Đerića,  Gorana Gocića do Gorana Stankovića, Slobodana Zubanovića, Laure Barne, Milovana Marčetića, Nine Živančević, Aleksandra Gatalice i Vuleta Žurića. Upoznajući ove spisateljske autoportrete budući pisci kao i sadašnji čitaoci otkriće kako se stvaralački odrasta, uči, muči, „peče zanat“ i stasava.

            Pisarevljeva „Akademija za pisce“ naslanja se na tradiciju pravih, antičkih akademija koje su svoje polaznike, kroz žive i podsticajne razgovore a ne suvoparna predavanja, vodile od zapažanja, definisanja problema do samostalnog izvođenja zaključaka baziranih na invenciji i talentu. I kao što su antičke akademije stvorile valjane filozofe i ova višetomna novomilenijumska  akademija otvoriće mnoštvo vidika budućim ozbiljnim piscima koji neće oponašati obrasce i uzore već tragati za novim putevima, senzacijama i emocijama. Oni koji, pak, nemaju ambicije da postanu piscu naći će u ovim tomovima mnoštvo mudrih i vrcavih ispovesti u kojima će uživati i često im se vraćati po još neki savet i pouku.

            („Dnevnik“, 2024.)