IN MEMORIAM - OLGA OSTOJIĆ BELČA (1941-2022)

 

Olga Ostojić Belča učila je one koji su hteli i smeli da osluškuju da nad oranicama kao i nad poljima duhovnim uvek vlada mir koga donosi trajanje. Ponekad taj mir uzvitlaju ratovi ili pojedinačne životne tragedije ali se nadmoć trajanja iznova i iznova uspostavlja, slaveći život u svim njegovim sićušnim česticama i teškim gromadama. Olga je, snagom svog talenta, spoznala te duboke tajne skrivene velovima svakodnevne prolaznosti i umela da ih pretoči u reči i stihove kojima je darivala sve jednako tananih emocija. Od njene prve knjige ispisane u mladim godinama stvarala je slike na kojima se nižu sve mene životne, zanosi, pobede i porazi mladih, na kojima se svode životni računi zrelih ljudi, na kojima stari u običnom nalaze klice vanvremenog. Hodajući smireno i smerno, upijajući svaku trunku i sitnicu života svojih junaka, Olga je iz ušuškanih soba i dvorišta izlazila na osunčane ulice prateći i beležeći sudbinske tokove i vihore, uvek nalazeći lepotu kraj koje nesvesni prolaze ljudi prošlosti i današnjice, ne mogući – i ne umejući – da prepoznaju korene koji su ih oblikovali kao što će i oni oblikovati svoje potomke. Duboko poniranje u krhku psihu bića osuđenih na stradanja u grubom okruženju, Olga je vezivala za horizonte prošlosti, one neposredno vidljive ali i one šire u kojima ima mesta za sve ljudske stvorove. Uporište u promišljanjima sudbina nalazila je u delima klasika koja zrače trajnim vrednostima važećim za sve generacije ljudskih bića, ma koliko ona jedinstvena i neponovljiva kao jedinke bila.

Tananost jezika i ideja iz Olginih knjiga prepoznali su respektabilni kritičari i istoričari književnosti i svrstali je među reprezentativne autore posleratne lirske proze. Ona se, u svojoj skromnosti, nije gordila tim pohvalama i uspesima, ostajući verna samonametnutom a tako prirodnom položaju posmatrača zbivanja u ljudskom vrvežu. Umesto nje - a za nju - govorile su knjige koje su nosile dobar glas o valjanoj spisateljici osebujne senzualnosti koja je slavila veliko drvo na železničkoj stanici u Uljmi i golubove sjajnih vratova jednako kao devojke i momke u nežnim godinama te zrele ljude koji ne beže od odluka. Njene knjige odjekivaće od trena svog izlaska na svetlo dana sve dok takvi dani budu svitali nad ovim prostorima. Sa uvažavanjem i najdubljim naklonom opraštamo se od tihe heroine i zaštitnice svih života raskriljenih usred beskraja ravnica.

("Dnevnik", 2022,))

PLEMENITE I SETNE VINJETE IZ PROŠLIH VREMENA – “Spavač u dolu” Olge Ostojić Belča; izdavač Prometej, Novi Sad 2021.

 

Skorašnja pojava (u izdanju novosadskog “Prometeja”) novog romana Olge Ostojić Belča, zapažene spisateljice starije srednje generacije, svakako je izuzetno prijatno iznenađenje za sve literarne znalce. Olga Ostojić Belča, romansijerka, pripovedač, pesnikinja, esejista i vrsni prevodilac, spada u sam vrh autora koji su pisali realističku poetsko-refleksivnu prozu, visokog stilskog rafinmana i kao relevantni prepoznati u nekolikim pregledima-panoramama savremene literarne scene. Već prvim romanom “Smrt godišnjeg doba” iz 1963. godine spisateljica je odredila svoj stilski “modus operandi” i svakom novom knjigom produbljivala ga i cizelirala postižući zavidne umetničke rezultate. Ona je precizno, tanano i pronicljivo ponirala u psihologiju svojih junaka, u dinamiku složenih porodičnih odnosa odnosno u duh varošica, prepličući vremenske linije prošlosti i sadašnjosti. U svemu tome uspevala je da bude naoko jednostavna, polenta i duhovita; naravno, ta je jednostavnost rezultat velikog majstorstva u stvaranju priča i njihovom pretvaranju u reči i rečenice.

            Sve pomenuto znatiželjni čitalac otkriva i u romanu “Spavač u dolu”. Sam naslov referiše na znamenitu pesmu Artura Remboa o mrtvom mladom vojniku usred nabujale prirode; u jednoj pripovednoj liniji junaci romana diskutuju o prevođenju stihova i vrsti cveća među kojim vojnik leži; u drugoj braća odlaze u atar oko Vršca kako bi, na posebnom mestu, ubrali cvetove koje će pokloniti majci za rođendan da bi, u konačnoj slici, među tim cvetovima poginuo stariji brat, prevodilac Remboove pesme, u samoubilačkom pokušaju male grupe boraca da aprila 1941. godine pred Vršcem zaustave nastupajuću nemačku vojnu kolonu. Njegovo će telo nemački vojnici staviti na tenk i provesti kroz grad, kao znak uvažavanja hrabrog protivnika. Autorka će u završnoj napomeni imenovati hrabrog mladića kao Vojislava Atanasijevića, a uz njega i niz drugih stvarnih istorijskih ličnosti (Feliks Mileker, osnivač i direktor vršačke Gradske biblioteke i Gradskog muzeja, Milo Vukčević, profesor istorije u vršačkoj Realnoj gimnaziji, streljan u Alibunaru, potporučnik Siniša Matejić, komandant grupe Vrščana u odbrani granice, alibunarski mlinar Burger koga su seljani odbranili od suda posle rata iako su mu žena i ćerka streljane zbog neprijateljskog delovanja, ruska emigrantkina gospođa Baranovska, profesorka francuskog, gospođa Vaserman, žena poznatog vršačkog apotekara); biće pomenuta i ogromna topola na železničkoj stanici u Uljmi, koju mlađi brat zove “baobab” a od koje je ostao samo truli panj. Pomenute ličnosti kao i one koje samo “statiraju” deo su živopisne pozornice ovog romana i, zajedno sa ulicama, kućama, lokalima, običajima, usputnim i ozbiljnim razgovorima, knjigama i vremenskim prilikama, rastom bilja i modom u oblačenju, svedočanstvo su jednog doba i okvir za odrastanje onih rođenih u prvim decenijama prošlog veka u Vršcu. A kako to kaže veliki Dikens “Bilo je to dobro vreme. Bilo je to loše vreme”, bilo je to doba ljubavi i nadanja u bolji život baš kao i doba bolesti i teških stradanja od ruku okupatora i, još više i teže, dojučerašnjih komšija, doba zanosa i doba razotkrivanja mračne realnosti.

            Pripovedanje o stasavanju odnosno o prošlim decenijama zrači zavodljivim sjajem boljih vremena kada su postojale prave vrednosti; pominjanje rata je neminovni kontrapunkt, ona druga, dijabolična strana postojanja. Autorka ne potencira ni jednu stranu već pripoveda smireno i razložno, namerna da njena konačna slika-panorama sadrži sve boje življenja. Jer kako sama zaključuje: “ovo treba da bude i oproštaj od doba u kome je odrastala jedna generacija, doba koje nije do kraja protumačeno i koje je bilo teško razumeti, jer nestaje sa nama. Uostalom, tako je i sa svim ostalim što nas je okruživalo i danas okružuje.” Pred nesagledivim totalitetom postojanja prednost knjiga je što sasvim jasno mogu da odgovore na Čehovljevo pitanje “I gde je on sada” i tako daju privid zaokružene celine; naravno, taj privid jeste rezultat vremenskog odmaka mada se, opet, ne zna za svakoga gde je i kako završio svoje trajanje pa se ni jedna priča ne može smatrati definitivnom. A što se izvođenja konačnih zaključaka tiče možda se treba rukovoditi uzrečicom koju je koristio veliki istoriograf i arheolog (što mu je davalo dublji i širi uvid u prošlost koja je, pak, konačni sudija i najveća učiteljica mladima) Mileker; on je, kako u ovoj knjizi piše, redovno zaključivao rasprave (bilo da je u nešto ubedio sagovornika ili nije) infantilno-ingenioznim rečima “Tako je, ako vam se tako čini.”

            Zaključimo, “Spavač u dolu” Olge Ostojić Belča topla je, sentimentalna i tragična vinjeta iz prošlih vremena pisana izbrušenim i delikatnim stilom koja zaslužuje potpunu emotivnu i intelektualnu čitalačku posvećenost koja će biti nagrađena vanrednim umetničkim doživljajem.

            (“Dnevnik”, 2021.)