ŠIROM OTVORENA VRATA ISTORIJE - Povodom knjige „Sentimentalne šetnje kroz Vršac“ Dušana Belče; izdavači Gradska biblioteka Vršac i Autorski atelje „Ugao“ Vršac, 2024.

 

U biblioteci simboličkog naziva „VRŠAC ZA SVA VREMENA“ pojavljuje se, nekoliko meseci posle iznenadne smrti njenog autora Dušana Belče (1938-2024), knjiga „SENTIMENTALNE ŠETNJE KROZ VRŠAC“. U podnaslovu stoji „PERIPATETIČKI ESEJI KNJIGA DRUGA“ čime se znatiželjnom čitaocu ukazuje na spisateljev literarni metod odnosno na činjenicu da postoji i da je već objavljena prva knjiga istog naslova – bilo je to 2009. godine a ta prva knjiga je, opet, bila deo velikog Belčinog projekta „VRŠAC U ISTORIJI“ koji, pod tim imenom, par godina kasnije formalno više nije postojao ali koji je Belča, ipak, nastavljao da razvija objavljujući sve nove i nove knjige koje su se bavile „gradom pod Kulom“, njegovom istorijom, ljudima koji su u njemu živeli, poslovima kojima su se bavili, idejama koje su ih vodile kroz smutna vremena.

        Napomenimo, kao svojevrsnu autorovu doslednost, da je naslov druge knjige isti kao i prvi; Belča je voleo da svojim novim knjigama daje naslove pod kojima je već objavio neku knjigu što je moglo da zbuni čitaoce ali ih i zaintrigira – najbolji primer za ovaj manir je knjiga „Smrt Antonija Mihajlovića“ jer se iza istog naslova kriju četiri knjige napisane i objavljene u rasponu do čak četiri decenije! Konačno, istovetnost naslova bila je i jeste sasvim egzaktna potvrda da spisatelj istrajno ispisuje jednu veliku knjigu u više tomova u kojima temeljno sagledava određenu temu.

        Metod kome je Belča pribegao u ovoj, kao i u prvoj, knjizi eseja svoj temelj ima u Peripatetičkoj filozofskoj školi. Peripatetici su bili učenici i članovi filozofske škole u staroj Grčkoj. Učenje se temeljilo na delu grčkog filozofa Aristotela, a sam naziv se odnosi na čin hodanja, šetanja ili lutanja među peripatoima (kolonadama) liceja u Atini gdje su se članovi ove škole sretali iako su kasnije legende naziv pripisivale Aristotelovoj navodnoj sklonosti da predaje hodajući. Škola datira oko 335. p. n. e., kada je Aristotel počeo predavati u liceju. To je bila neformalna institucija čiji su se članovi bavili filozofskim i naučnim promišljanjima. Aristotelovi nasljednici Teofrast i Straton nastavili su tradiciju filozofskih i naučnih teorija, ali je već od sredine 3. veka p. n. e. škola počela zamirati, sve do rimske ere kada je obnovljena. Kasniji su se članovi više bavili komentarisanjem Aristotelovih dela nego njihovom nadogradnjom, te je škola iščezla u 3. veku n. e. (tradiciju komentarisanja Aristotelovih dela nastavili neoplatonisti). Nakon pada Rimskog carstva dela peripatetičke škole su izgubljena za Zapad, ali su na Istoku uključena u ranu islamsku filozofiju, što će s vremenom igrati važnu ulogu u srednjovekovnoj obnovi Aristotelovih doktrina u Evropi.

        Belča, dakle, kao  umni predavač, šeta kroz Vršac kao jednu veliku školu i podučava o osnovama postojanja. On hoda kroz ovovremene vršačke ulice ali ne razgleda samo trenutne, manje-više oronule i zapuštene fasade kuća već, zahvaljujući svom bogatom znanju, prikupljenom iz starih knjiga, letopisa i novina ali i iz priča svedoka nedavno minulih vremena, vidi i odsjaje prošlih epoha, onih u kojima su te ponosne, bogate kuće građene i doterivane, u kojima je velika pijaca bila tu gde je sada centralna pešačka zona, onih u kojima je Mesić tekao drugačijim koritom, onih u kojima je grad bio podeljen na dva naselja, srpsko i nemačko...  I danas stamene građevine kakve su crkve, svratište, kuće bogatih trgovaca, mostovi tako su svojevrsni portali za putovanja u prošlost a na njih se nadovezuju seni zgrada koje su srušene ali i dalje zauzimaju mesto u zapisima iz tih prohujalih vremena. Grad je, mirno i sigurno kazuje Belča, besmrtni organizam koji se razvija i širi, mada ponekad i uništava sam sebe voljom moćnih a neobrazovanih, bahatih vlastodržaca, dužnih da revnosno sprovode politike velikih carstava koja su rasprostrta i na ove prostore, podržavanih od njihovih revnosnih pomagača državnih činovnika, koji su, u senkama pretpostavljenih, vođeni težnjama za bogatstvom odnosno uvažavanjem sugrađana. Sve te koloplete interese i uticaja, ličnih nadmetanja i netrpeljivosti (i retkih ličnih sklonosti i simpatija), ponekad lako uočljivih ali nekad dobro skrivenih, Belča lako prepoznaje i detaljno opisuje, udahnjujuće ličnostima učesnika a preko njih i dešavanjima, životne sokove koji su ishlapeli među požutelim stranicama knjiga i trošnim listovima novina. Bilo da piše o razbojniku koji će na trgu biti spaljen na poslednjoj lomači zapaljenoj u ovom gradu ili o onome koji ga je pred smrt mučio, o istinskim vršačkim vitezovima, dobrotvorima i piscima, o ratnicima ili graditeljima, o gostovanju cirkusa Bufalo Bila ili vragolijama veselih vinopija, naš hroničar akterima vraća njihovu neponovljivu jedinstvenost jer takvih ljudi je bilo samo tada i nikad ih više biti neće. I kada pominje bunar sveže i hladne pijaće vode kod vladičanskog dvora, čudnovate pojave na nebesima iznad Vršca, neponovljive mirise obranog grožđa koje se vozi kroz grad ili seobe sova, Belča govori o znanim i neznanim žiteljima ove varoši i njihovom neraskidivom spoju sa ulicama, zidinama, vinogradima i njivama, iskonskom prirodom brega, močvara i ravnica. Belčin Vršac je svojevrsni prostorno-vremenski hologram u kome svaki prizor sadrži i celokupnu sliku, istina viđenu iz drugog ugla ali celokupnu jer je Vršac uvek jedinstven, uvek veličanstven, uvek neponovljiv.

        „SENTIMENTALNE ŠETNJE KROZ VRŠAC“ ispisao je neko ko je, proučavajući Vršac decenijama, uspeo da upozna protekle vekove onoliko koliko su to dostupni spisi dozvoljavali. Taj istoričar uvideo je i praznine nastale zbog nepostojećih ili izguljenih spisa; takođe su mu poznata i različita tumačenja istih događaja i razlozi zašto je do toga došlo (bilo zbog potrebe za „ulepšavanjem“ dešavanja zarad što pikantnijih tračeva, bilo zbog takozvanih viših državnih interesa). Neretko naš vrli istoričar osporava uobičajena tumačenja i daje svoja pojašnjenja do kojih je došao unakrsnim poređenjem dostupnih spisa. Zbog svega toga ova je knjiga iznad pukih prepričavanja dostupnih pisanih istorijskih izvora jer se u njoj može pronaći i ono što je u nauci ili široj javnosti sporno, najasno i nedorečeno. Konačno, istoričaru Belči umnogome je pomogao Belča pisac jer je ne samo jasno, neposredno i dopadljivo ispisao to što je znano već je i domaštao i s velikom uverljivošću dopunio praznine koje zjape između minulih godina. Spisateljski nerv pomogao je Belči da zaokruži ljudske sudbine, prepoznajući u postupcima važnih i manje važnih ljudi želje, nadanja, ideale, strahove koji su ih vodili kroz život.

        „Istorija je učiteljica života“ neretko se deklamuje mada, sva je prilika, oni koji to rade najčešće ne znaju o čemu govore kao što ne poznaju ni sopstvenu istoriju u koju se tako lako zaklinju. A bez znanja o nastanku i razvoju odnosa kojima je neko trenutni savremenik, ta jedinka će se teško razabrati i trezveno opredeliti odnosno zauzeti stav podrške ili protivljenja u mnoštvu različitih događanja koja „kroje sudbine“ onima koji žive u datoj epohi ali i njihovim potomcima. A kako „neznanje ne opravdava“ sopstvene se pogreške ne mogu i ne smeju bagatelisati sopstvenom neupućenošću uzrokovanom lenjošću i konformizmom. Na drugoj strani, uvid u prošlost, osim razumevanja „velikih“ događaja, doneće i spoznaje o sudbinama istaknutih ali i običnih, svakodnevnih ljudi posle čega sledi i prepoznavanje obrazaca koji se, na sreću ili na žalost, vekovima nisu promenili pa svako ko je voljan može u tim starim životima otkriti pouke koje bi valjalo da uvaži kako bi njegovo sopstveno življenje bilo lakše i uspešnije. No, istoriju malo ko istinski poznaje i za nju mari i u tome Vršćani nisu nikakav izuzetak (čak bi se moglo reći da su mnogi zdušno pomagali da se svi tragovi istorije izbrišu). Svega toga je i Belča svestan ali on odbija da se prepusti matici pa uporno govori o prošlosti verujući da će naići i na one retke sugrađane koji su voljni da te pouke prihvate. Otuda je on istoričar na razmeđi: s jedne strane je magija minulih dana, neodoljiva, zavodljiva, romantična ali i zastrašujuća a s druge je sadašnjost, nezainteresovana, bezmalo apatična, uronjena u trivijalnu svakodnevicu, u potragu za zaradom i lagodnim življenjem u večitom danas. Ostajući veran sopstvenom svetonazoru Belča prosvetiteljski uporno, časno i pošteno, bez nepotrebne patetike ili “zaslađene“ melanholije, priča i piše o gradu u kome nije rođen ali mu je decenijama veran i predan, njegovim manje ili više izuzetnim žiteljima ali i o duhu zajednice koji je veći od zbira pojedinačnih sudbina. Radeći tako ovaj vrli istoričar diže spomenik Vršcu kao ideji, viševekovnoj ideji poštenog, vrednog i časnog života u zajednici, koja i danas živi i opstaje, na diku nas koji danas u njemu postojimo (ne)svesni velikih predaka i njihovog amaneta. Ostaje nam da se nadamo – a i Belča se u to uzdao – da će doći neka nova, bolja i razumnija vremena i neki novi, valjaniji ljudi u njima koji će više paziti na prošlost, negovati uspomenu na stari Vršac, učiti od njega i biti ponosni na tu jedinstvenu, neponovljivu „varoš pod Kulom“. Takvima će „SENTIMENTALNE ŠETNJE KROZ VRŠAC“ Dušana Belče biti dragocena karta koja širom otvara vrata istorije Vršca.

            (2024.)