STRAVIČNO I TRIVIJALNO Povodom priče „Šah-mat“ Lazara Komarčića

Priču „Šah-mat“ Lazar Komarčić (1839-1909) je uvrstio u zbirku jednostavno nazvanu „Pripovetke“ objavljenju 1894. godine. Na samo par stranica on, kao već prekaljeni prozaista, uspeva da ispriča priču, dakle „postavi“ situaciju i dovede je do katarzičnog klimaksa. Čitalac najpre upoznaje nekolicinu bekrija, ljubitelja dobrog jela, pića i kafanske zabave koji planiraju kako da provedu božićne praznike. Uz duhovite primedbe na nepoštenje dotad omiljenog kafedžije u razgovoru se pominje da jedan od drugova leži u bolnici teško bolestan. Iako priča luta oko priprema za slavlje, usput se doznaje da je bolesnika posetio jedan od  drugova, da se bolest popravila te da je bolesnik, željan normalnog života, varoši i druženja, voljan da od doktora traži da ga za Božić pusti kući. Posle domišljatog prekida (sa dva reda crtica) scena se okončava odlukom da dvojica drugova, jedan je pripovedač, odu bolesniku u posetu i odnesu mu ponude: vino, nešto „lako za meze“, cigarete od „pravog turskog duvana“.

Druga scena dešava se u bolnici. Posetioci su po vejavici i oštrom vetru „mađarcu“ stigli u bolnicu, do druga koga je doktor već pustio da izađe. Bolesnik hoće „da provede Božić u društvu, pa makar dočekao novu godinu u grobu.“ Prijatelji ga stanu odgovarati od izlaska i čini se da im to uspeva kad pripovedač začuje „neko krkljanje, nalik na ropac u smrtnika“. Pogledavši po bolesničkoj sobi on zapaža pojedinosti: neko leži, neko čita („nekakvu knjigu. Na stolu stoji čitava gomila drugih knjiga... Od čega ovaj boluje?“), treći je zamišljen („sigurno, da sutra osviće Božić“). Dvojica za stolom igraju šah. Druga dvojica se sašaptavaju pa se „napregnu od smeha, ali glasa ne puštaju.“ U uglu sobe novi dvojac igra karte, okružen posmatračima. Konačno, jedan bolesnik se brija („Neće da dočeka blag dan neobrijan“). Rečju, iako su svi oni u bolnici, laki su bolesnici pa je i prizor miran, gotovo običan.

Krkljanje se ponovi i tada bolesni drug objasni posetiocima da, iza pregrade, leži bolesnik koji se već tri dana muči i „ni živi, ni umire.“ Pripovedač, nečim potaknut/izazvan, pođe da ga pogleda iako ga drug odvraća: „Nemaš šta videti. To je mrtvac – još nesahranjen.“

Treća scena odvija se iza paravana. Na samrtnoj postelji leži „- ko? Mrtvac nije; još nije izdahnuo ali to ne beše ni čovek, već njegova senka.“ Sledi sugestivan opis nesrećnika: grudni koš kao opleten od pruća, velike, otvorene oči, crte lica ukočene, otvorena usta, modro-zelena opna na usnama, crni jezik... I kandilo kraj uzglavlja bolesnika je na samrti. Kraj kreveta kleči „gospa u crnini“. U trenu kad kandlo prsne i ugasi se, ugasi se i bolesnikov život. Gospa ustaje i šapuće: „Smirio se!... Bože, podaj njegovoj mučenoj duši nebesko naselje!...“

Teška situacija sa jakim emotivnim nabojem kakav izaziva činjenica nečije bliske smrti biva prekinuta lupom i slavodobitnim uzvikom „Šah-mat!“.

Komarčić zaključuje „Onaj, što je izgubio, stoji snužden – kao da je kraljevinu izgubio, a onaj što je dobio, veseo – kao da je carevinu dobio!...“

*

Pisac pažljivo dozira tenzije u priči. Od opuštenog, razbarušenog početka sa lakom konverzacijom i ponekom igrom reči te odlukom o poseti i darovima, tenzija zakratko poraste kad drugovi ubeđuju bolesnika da ne izlazi na zimu da bi ponovo splasnula kad pripovedač razgleda bolničku sobu. Novi raste tenzije počinje pogledom na samrtnika i njegovim umiranjem da bi kratki pad, kakvo-takvo smirenje donele reči utehe. Potom sledi naglo, brutalno razbijanje svih obzira slavljem dobitnika u partiji šaha, tik iza pregrade „nalik na onu od pleha, što njom zaklanjamo vrele peći, da nas njihna jara ne mori“. Ni igrače ne muči nikakva jara bliske (tuđe) smrti.

Komarčić ne insistira na bilo kakvom potcrtavanju ili objašnjavanju apsurda trenutka, apsurda postojanja i nestajanja života dok, istovremeno, drugi traju i troše se na sasvim trivijalnim rabotama – mada su spram činjenice smrti gotovo sve aktivnosti živih minorne. S finim osećanjem mere pisac se zadovoljava konstatacijama radosti pobednika i gubitka poraženog koji su pre svega – (još) živi dok je kraj njih neko ljudsko biće upravo nestalo. Svedenost pripovedačevog/piščevog glasa/komentara, bez direktne afektacije ili svakako suvišne patetike zalog su pune ubedljivosti čitave priče.

Finalnim obrtom, koji insistira na spoznaji strave i užasa, ova priča se otkriva i kao delo koje je tematski ali i po načinu građenja zapleta i naglim raspletom (u stilu „panč lajna“) blisko hororu koji će se kao moderni žanr iskristalisati tek koju deceniju kasnije, filtriranjem upravo ovakvih atmosfera i njihovim potenciranjem i pojačavanjem. Otuda bi se „Šah-mat“ mogla smatrati „protohoror“ pričom inovativnog autora koji će par godina kasnije, 1902. godine, objaviti i prvi srpski naučnofantastični roman „Jedna ugašena zvezda“.

(„Priča“ 30-31, 2015.)

ЛАЗАР КОМАРЧИЋ

ШАХ–МАТ

Те било на Бадњи дан. Снег је вејао, како Бог хоће. Божић нам је долазио на белом коњу. Сви смо се иску-пили код Перише. Ту је Заре Марић, ту Станојица Мар-тић, ту Томо Врбавчев, ту Реља Крунић. Само нам нема Веље Ђенадића. Он је тешко болан. Има три недељс како је у болници... Седимо и ћеретамо. Договарамо се, како ћемо, што боље, провести божићне празнике.

Док ће Заре Марић рећи:

– Вала, идите куда знате, али ја вишене идем оном Ћор–Зуки... Што се он прокалпио, то нема више. Ама, кафа му не ваља, пиво му не ваља, вино му не ваља...

За кујну не треба ни говорити. То више није ни добра – ашчиница, а то ли „хотел“.

– Е, јес, одиста, постао мурдар–ефендија! Јесте ли видели, какав му је само онај вајни билијар?... Као да су на њему дорћолске бурегџије бурек месиле, прихва-ти Реља Крунић.

– Море, је ли њега оставио и наш Веља, онда, сло-бодно, може спуштати ћепенке, примети Томо Врбав-чев.

Периша је само слушао, шта ми говоримо. Извалио се у своју љуљашицу, па се љуљушка и одбија густе ко-турове дима; али кад Томо помену Вељу, он се одјед-ном окрете, па упита:

– Збиља, људи, је ли ко био скоро код Веље?... Је ли му, штогод, штогод лакше?... Сиромах! Божић, а он у болници!...

– Био сам ја, одговори Реља Крунић. Боље му је. Већ је мало почео да устаје и да хода по соби. Седне код прозора, па непрестано гледа у башту. А кад сам му ис-причао, како смо се провели сад о св. Николи код Станојице, њему се, чисто, очи засветлише. – И онда ми рече:

„Ала, болан, Реља, кад би ме, нешто, онај мој доктор хтео пустити сад о Божићу, да изађем у варош! Не би, чини ми се, марио, да сс после здрав вратим, па да му овде одлежим, ако хоће, још три недеље... Иди, говори му, болан! Он је добар. Послушаће те“. То рече, па се затури и зажмури. Под котлацом му је дамар јако био. Уморио се. Кажем му, кад је мало дошао к себи, да се не напреже, и да много не говори.

Он ме само погледа, па се осмехну. Осмех је тај био тужан.

– Е, да не говорим!... Море, хоћу да говорим, докле год могу да мичем –језиком и вилицама... Ћутаћу доста

– кад у хладни гроб легнем... Море, Реља, ти још не знаш.... Јеси ли кадгод дуго боловао? Ако ниси, онда не знаш, како је човеку драг живот, како му је мио овај лепи свет!

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

После би одлучено, да се узме једна бутела балуце од „Грчке Краљице“; да се спреми што лако за мезе и понуду и да се узме која кутија цигарета – правог турског дувана. Мене и Рељу одредише, да му то однесемо, да га од све дружине поздравимо, и да изјавимо жељу, да нову годину проведемо сви скупа, па макар то било и код Ћор–Зуке, угоститеља код „Петла“.

Тако смо и урадили.

                        ***

Бељи је много боље. Кад смо дошли у болницу, а он се већ спремио да изађе у варош. Хоће момче да прове-де Божић у друштву, па макар дочекао нову годину у гробу. Његов је доктор одвећ искусан лскар; али он има и једну махну, која му све квари... Човек скроз и скроз добра и милостива срца. Није у стању да се одупре каприсима својих пацијената... На пољу мећава, а он допустио Вељи, да се обуче и изађе у варош. Али га је Веља, како нам казаше, цигански и био салетео. Докази-вао је, да се нигда у веку није боље осећао. И, колико се опомиње, снежно време увек му добро чини. Међутим, и ја и Реља цептили смо од зиме. Она пуста вејавица, па онај хладни северац, пробијали су до костију.

– Кака те варош снашла, да од Бога нађеш! – викнем му ја. – Знаш ли, болан, да смо једва живи дошли довде. Вејавица очи да избије, а овај оштри мађарац није да брије, већ, лепо, крв у жилама леди. Седи ту, на чувај то мало здравља, лудаче један!...

И он одиста седе.

– Ево, донели смо ти Божић! – окрете Реља и спусти корпу на сто.

Али у тај мах, учини ми се, као да чух неко кркља-ње, налик на ропац у самртника. Ослушнем. Нема ништа. Погледам – свуд по соби. Пуно кревета. Али све лаки болесници. На једном лежи један. Претурио ногу преко ноге, па чита некакву књнгу. На столу стоји читава гомила других књига... Од чега ли овај болује? – помислим. Онај што је до њега, устао па седи. Покрио се преко крила, оборио главу, па нешто мисли, – сигурно, да сутра освиће Божић. Спроћу ових, за једним ма-лим сточићем, седе двојица, па играју шаха. Један се од њих замислио. Упр’о очи у фигуре, па и не трепће. И по некад му дође, те се као боље намести. Шта му је то, не знам. Онај се други само смејуљи. Још један „цуг“, на је мат... Одмах до ових леже двојица – сваки на свом кревету. Окренули се један другом, па нешто шапћу. Мало, мало, па се напрегну од смеха, али гласа не пуштају. А тамо, чак у углу собе, седе двојица за својим сточићем, па бацају попа. Један баца, а други погађа; а друга тројица стала, па сеире... Један опет сео пред једно огледалце, насапунио се, узео бри-јачицу па се брије. Неће да дочека благ дан необријан. У том се зачу опет оно кркљање. Сад сам баш лепо чуо.

Ја погледам у Вељу. Он ме је разумео.

– Сиромах, рече он, ово је трећи дан, како се мучи. Ни живи, ни умире. И он погледа у онај крај, где они попа бацају. Ту, до њих, тек сад опазих, неки шпански зид. То беше нека врста преграде, налик на ону од плеха, што њом заклањамо вреле пећи, да нас њихна јара не мори.

Ја пођем.

– Куда ћеш? – упита ме Веља. Немој ићи. Немаш шта видети. То је мртвац – још несахрањен.

И ја опет одох.

                       ***

Тај призор нигда заборавити нећу. – На самртној по-стељи лежи – ко? Мртвац није; јер још није издахнуо, али то не беше ни човек, већ његова сенка. Све је уко-чено. Грудни кош одскочио, као да је оплетен од прућа. По каткад се полако уздигне, па спусти. И онда се јави оно кркљање... Очи му велике, отворене, гледају у таван. Не трепћу. Црте на лицу укочене, слеђене, али оне беху одсенак тешких мука. Уста отворена, усне изере-не, а преко њих се навукла некака модро–зелена опна.

У устима се нешто црни, као да је гаром превучено. То је био врх од језика.

На сточићу, више главе самртника, гори једно кандилце. И оно беше на самрти. Почело да прска... Поред кревета клечи једна госпа, сва у црнини. И њени погле-ди беху упрти горе. Молила се Богу – да овог мученика опрости ових тешких самртних мука и – да га прими.

У том оно кандилце прсну... Варнице његова жишка севнуше на све стране, и – оно се угаси. Али у тај исти мах и грудни кош оног јадника још се више уздиже, па – стаде... Очи се самртннкове чисто избечише... И то беху потоње варнице једнога живота, и то беше потоњи откуцај једнога срца... Она госпа у црнини устаде – као каква сенка с онога света – полако – да оног мученика не пробуди. Око усана њених лепршао се један осмех: али се лепо видело, да је тај осмех проткан тугом, а обојен сетом из неких далеких успомена. Она још једном погледа к небу, и њена уста тихо прошапташе:

„Смирио се!... Боже, подај његовој мученичкој души небеско насеље!...“ И у тај мах нешто лупну.

„Шах–мат!“ заори се по соби. Ја се окренем. И она двојица беху свршила своју партију шаха. Онај, што је изгубио, стоји снужден – као да је краљевину изгубио, а онај што је добио, весео – као да је царевину добио!...

Приповетке. Београд, 1894, 131-138.

LAZAR KOMARČIĆ - MATERINA KLETVA

LAZAR KOMARČIĆ - A KO VAM JE TAMO KAPETAN?

ZAR SE PUN VEK I KUSUR GODINA PRIDE NIŠTA U ZEMLJI SRBIJI NIJE PROMENILO?

LAZAR KOMARČIĆ - NEPRAVEDNO ZABORAVLJENI PRIPOVEDAČ

Lazar Komarčić, prema vremenu u kome je živeo (1839-1909), prevashodno spada u srpske prozaiste XIX veka. No, po nekim od elemenata njegovog stvaralaštva, on je svakako na tragu literature koja će se pisati u XX veku. Mada nikada nije svrstavan u „prvu ligu“ književnika svog vremena - što je poprilično paušalna ocena, „zaslužena“ i njegovim političkim i novinarskim angažmanom koji, pak, nisu bili po volji uticajnim teoretičarima i sudijama tadašnje literature, na čelu sa Skerlićem - Komarčić je za svog života zadobio nekoliko bitnih akademskih nagrada (1893. nagrada Srpske kraljevske akademije na najbolje pripovedačko delo - roman „Kant našeg doba“, objavljen kao „Jedan razoren um“; 1907. nagrada Akademije za roman „Mučenici za slobodu“) a uživao je i veliku popularnost među čitaocima (1906. je jedan od najčitanijih pisaca u Narodnoj biblioteci). Uprkos takvim pohvalama, on se nije ušančio u proverenim sadržajima već je nastavio da traga za novim izazovima - rezultat takvih napora je i roman „Jedna ugašena zvezda“ (1902) koji je prvi naučnofantastični roman napisan na srpskom jeziku ali i jedan od prvih u sveukupnoj svetskoj literaturi (mada će žanr pod tim imenom biti definisan tek 20-tak godina kasnije). U vreme objavljivanja, „Jedna ugašena zvezda“ bila je pojava „sui generis“, novost za kulturnu javnost, i po svim pravilima trebala je da postane etalon za sledeća dela takvog profila - ali, naravno, nije.

            U svojih 11 objavljenih knjiga Komarčić je prevashodno bio okrenut formi-žanru romana što je atipično za to doba jer su njegovi savremenici među prozaistima bili posvećeni isključivo kraćim formama priče i pripovetke i tek će XX vek doneti bujanje romana na uštrb kraće proze. Njegove teme bile su kako one znane, od istorije do savremenog društveno-socijalnog života (sa akcentom na tekućim međupartijskim sukobima), tako i neke potpuno nove kakve su, pored pomenute naučne fantastike, kriminalističke (roman „Dragocena ogrlica“) ili psihološko-psihijatrijske (roman „Jedan razoren um“).

           

            Komarčić je kratku prozu objavio u knjizi „Pripovetke“ 1894, „Slike i pripovetke“ 1906. Kratki istorijsko-prozni zapisi „iz postanja današnje Srbije“, koji se ne mogu u potpunosti smatrati pričama već pre prilagođenim feljtonima, objavljeni su u knjizi „Pretci i potomci“ 1901.g. dok je deo njegovih priča ostao rasut po raznim listovima. Čini se da se Komarčić kolebao po pitanjima sam forme i sadržine priče - tako on u knjigu priča „Slike i pripovetke“ stavlja i tekst „Naše groblje i naše zadušnice“, koji je bliži novinskom zapisu, dok je tekst „Jedan list iz života naše zemlje“ naučno-popularno predstavljanje nekih od znanja iz astronomije (i bavi se temama koje su razrađivane u romanu „Jedna ugašena zvezda“). Istorijski zapisi kakav je „Beograd pre i posle 38 godina“ i njemu slični, pokušaj su da se, pozivanjem na faktografiju, oživi prošlost i na taj način približi savremenom čitaocu ali je tu pripovedna tehnika potpuno u funkciji opisivanja događaja, bez bilo kakvog bavljenja pojedincima. Komarčić je neretko bio sklon sentimentalizmu, melodrami kao i propagiranju opšteprihvaćenih „pravih“ životnih vrednosti, kakve su, pre svega, devojačka smernost, porodična sreća, supružnička vernost i lojalnost, prijateljstvo i slične - posmatranih, naravno, u miljeu ruralne Srbije odnosno varošansko-gradske Srbije koja se i dalje ugleda na seosku tradiciju (jer gradske još nema). No, insistiranje na takvim tezama, u stvari, osiromašuje priče i svodi ih na lako i prigodno štivo iz šarenih publikacija za najšire mase. Potencijali koje zapleti nose autor ne uspeva uvek da iskoristi; tako su nedovoljno ubedljive priče npr „Zlatna Kostadinka“, „Plemenite duše“, „Materina kletva“. Komarčić je umeo da razotkrije i mnoge mane državnog i društvenog života ali su takve priče neretko ili naprasno i nevešto vođene i okončane - takva je priča „A ko vam je tamo kapetan“ ili se taj kritički sloj gubi u već apostrofiranom sentimentalizmu (kao u pomenutim „Plemenitim dušama“). Ipak, kad svi elementi priče ostanu izbalansirani, rezultati su izuzetni - takva je naizgled nepretenciozna priča „Noćni leptiri“ koja svedenim jezikom i bez prevelikih egzibicija uspeva da efektno poentira (na tragu folklorne mitologije jeze). Komarčić je, zarad što vernijeg dočaravanja astmosfere, insistirao na, za svoje vreme, ne previše često korišćenim tehnikama. Tako u hajdučkoj priči „Devina sudbina“ autor dijaloge Turaka ispisuje poštujući njihov izgovor makar taj bio gramatički i pravopisno nepravilan, dobijajući tako na živosti i ubedljivosti. Ovakvim pripovedačkim trikovima pisac je iskoračio poprilično ispred svog vremena.

            Zaključimo na kraju da nesuđeni terzijski majstor koji je izgubio prste desne šake prilikom bombardovanja Beograda 1862, potom učitelj pa vlasnik kafane, saradnik brojnih listova, izdavač lista „Zbor“ koji propada, urednik listova „Budućnost“ i „Novi zavet“, strastveni propagator socijalnih ideja Svetozara Markovića koji kasnije prilazi Naprednjacima i kritikuje ono što je do tada hvalio, autor brojnih članaka kojima se mnogima zamerio, ostaje jedna od živopisnih figura srpske literature na prelasku vekova koja svakako ne zaslužuje potpuni zaborav koji ju je prekrivao gotovo pun vek posle smrti već, naprotiv, zaslužuje novo, pažljivo i kritičko iščitavanje i vrednovanje.

(Časopis „Priča“ br. 21, 2012)

VREDNO DELO OTRGNUTO OD ZABORAVA

Prikaz romana „Vi što maštate o sreći“ Ljubomira Damnjanovića
izdavač: ’Tardis’ Beograd, 2008.
Kada se jednog dana bude pisala istorija srpske žanrovske fantastike druge polovine XX veka (mada je ovaj narod generalno sklon zaboravljanju, nadajmo se, da taj dan neće biti tako daleko u budućnosti), budući istraživač i teoretičar nikako neće moći da zaobiđe ime Ljubomira Damnjanovića (1959-1999) i to ne samo kao ljubitelja i aktivnog člana Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ već, pre svega, kao zanimljivog i talentovanog autora koji je, uprkos malom broju godina u kojima se (uz sve ostale aktivnosti) bavio i pisanjem, ostavio nekolicinu značajnih dela koja su u nekolikim elementima bila ispred svog vremena. Damnjanovićev opus bio je, za njegovog života,  objavljivan pre svega u „Emitoru“, glasilu Društva „Lazar Komarčić“ a poneke priče  su našle mesto i u tadašnjim književnim časopisima; njegov jedini roman „Vi što maštate o sreći“ takođe se pojavio u „Emitoru“ (broj 311 iz 1997.g.). Rečju, Damnjanović je bio pisac koga je io u prilici da čita veoma mali broj čitalaca, prevashodno iz krugova ljubitelja naučne fantastike. Gotovo punu deceniju posle Damnjanovićeve smrti pojavljuje se prvo knjiško izdanje njegove proze omogućavajući tako široj javnosti da se upozna sa jednim vrednim delom.
    Znatiželjni čitalac romana „Vi što maštate o sreći“ ponajpre će biti zaintrigiran atraktivnom pričom koja, uprkos višegodišnjeg odmaka od trenutka pisanja, deluje sveže, poletno i izazovno; čak bi se moglo reći da je vreme koje je proteklo pomoglo da piščeve ideje lakše naiđu na razumevanje jer su čitaoci u protekloj deceniji naučeni da prihvataju svojevrsno međužanrovsko mešanje i poigravanje kojim i Damnjanović vešto ’barata’ u romanu. S druge strane, na žalost, Damnjanovićeve ideje, zbog izostanka šire dostupnosti njegovog romana, nisu mogle da dopru do šire publike i kolega pisaca i svojom atraktivnošću pomognu u razbijanju okoštalih (omalovažavajućih) stavova o žanrovima. A fantastički elementi u romanu itekako su zanimljivi i zaslužuju pažnju; usto autor lako menja vizuru i ključ čitanja priče što dodatno intrigira. Autor čitaoca izvodi na bizarnu pozornicu, u Srbiju i Beograd u kojima su pomešani elementi poznate nam ’stvarne’ istorije s kraja XIX i početka XX veka (do Balkanskih ratova) a ne nedostaje ni elemenata koje poznajemo iz druge polovine XX veka. Potom se slika širi i alternativna istorija se širi u ’delokrug’ naučne fantastike, konkretno potencijalne planete na koju su se iskrcali zemljani i koja pokušava da im pomogne u opstanku. Rat sa trolovima novi je element mozaika koji se može čitati kao naučna fantastika (otpor originalnih stanovnika kolonizovane planete) ali i kao ulazak u svetove epske fantastike (sa mitskim bićima i neobičnim, neobjašnjivim tajnama) . Okončanje sukoba i povratak u mirnodopski život u Beogradu otvoriće novi krug događanja na kraju koga započinje nestanak dotadašnje civilizacije iz koga će se, zahvaljujući odabranim nosiocima, započeti novi ciklus življenja; ovakva postavka može se, po širini svog zahvata, čitati u oba žanrovska ključa, i naučne i epske fantastike, jer su oba ’sklona’ sagledavanjima uspona i padova civilizacija ili vrsta.
    Na ovako jarko postavljenoj podlozi ’dešava se’ životna priča Mihajla Vukosavljevića, došljaka koji pokušava da nađe svoje mesto na Beogradskoj kladrmi, koga sudbina nosi od studentskih skamija preko činovničkog posla, retkih zabava i nedorečene ljubavi do ratovanja širom Srbije a potom i Balkana. Pošto se vrati u Beograd, kao odrastao čovek, biva mu otkrivena tajna koja ga prati, odnosno misija za koju je on odabran - misija da bude Čuvar znanja koja zaostanu iza nestajuće civilizacije a koja će predati naslednicima, novoj civilizaciji koju će doneti novi životni ciklus. Tako se jedna obična priča postupno pretvara u priču o izuzetnim pojedincima kojima su, hteli to ili ne, odabrani za velike zadatke. Iako ova promena nudi mogućnosti za raznovrsna mudrovanja i nadmudrivanja, pisac odbija da daje previše objašnjenja odnosno da zapadne u filosofsko-etička razmatranja. Kao što nije naklonjen svakovrsnim raspravama, autor nije sklon melodramatskim i patetičnim scenama. Njegovo pripovedanja nije raspričano već vrlo odmereno, na momente čak škrto, u uvek u funkciji dešavanja koja se odvijaju velikom brzinom i ne donose trenutke (nepotrebnih) pauza. Često su težišta pripovedanja na dijalozima i vrcavim dosetkama, a ne opisima.
    Damnjanović se nije opterećivao žanrovskim pravilima i zabranama, on je pratio priču koja je, opet, sa svoje strane donosila neočekivane preokrete i iznenađenja. Po ovoj slobodi pisac je vrlo blizak današnjoj post-žanrovskoj-slipstrim ’praksi’ i sasvim se lako uklapa u tekuća literarna dešavanja. „Vi što maštate o sreći“ je, u konačnom sagledavanju, roman koji uprkos manjih nedorečenosti i nedoslednosti (u stilu i samoj priči a koje su posledica autorovog odustajanja od ispravljanja rukopisa), otkriva kao valjano delo koje zaslužuje svu pažnju čitalaca, pažnju koja će biti višestruko nagrađena.
    Ostaje nam da čestitamo i izdavaču „Tardisu“ na časnom, značajnom i hvale vrednom poduhvatu otrzanja od zaborava ovog romana kao i da poželimo da se uskoro pojavi knjiga (ili knjige) Damnjanovićevih priča kojima će se ovaj autor potvrdititi kao relevantna i istorijski značajna stvaralačka figura.