Priču
„Šah-mat“ Lazar Komarčić (1839-1909) je
uvrstio u zbirku jednostavno nazvanu „Pripovetke“
objavljenju 1894. godine. Na samo par stranica on, kao već prekaljeni
prozaista, uspeva da ispriča priču, dakle „postavi“ situaciju i dovede je do
katarzičnog klimaksa. Čitalac najpre upoznaje nekolicinu bekrija, ljubitelja
dobrog jela, pića i kafanske zabave koji planiraju kako da provedu božićne
praznike. Uz duhovite primedbe na nepoštenje dotad omiljenog kafedžije u
razgovoru se pominje da jedan od drugova leži u bolnici teško bolestan. Iako priča
luta oko priprema za slavlje, usput se doznaje da je bolesnika posetio jedan
od drugova, da se bolest popravila te da
je bolesnik, željan normalnog života, varoši i druženja, voljan da od doktora
traži da ga za Božić pusti kući. Posle domišljatog prekida (sa dva reda crtica)
scena se okončava odlukom da dvojica drugova, jedan je pripovedač, odu bolesniku
u posetu i odnesu mu ponude: vino, nešto „lako
za meze“, cigarete od „pravog turskog
duvana“.
Druga
scena dešava se u bolnici. Posetioci su po vejavici i oštrom vetru „mađarcu“ stigli u bolnicu, do druga koga
je doktor već pustio da izađe. Bolesnik hoće „da provede Božić u društvu, pa makar dočekao novu godinu u grobu.“
Prijatelji ga stanu odgovarati od izlaska i čini se da im to uspeva kad
pripovedač začuje „neko krkljanje, nalik
na ropac u smrtnika“. Pogledavši po bolesničkoj sobi on zapaža pojedinosti:
neko leži, neko čita („nekakvu knjigu. Na
stolu stoji čitava gomila drugih knjiga... Od čega ovaj boluje?“), treći je
zamišljen („sigurno, da sutra osviće
Božić“). Dvojica za stolom igraju šah. Druga dvojica se sašaptavaju pa se „napregnu od smeha, ali glasa ne puštaju.“
U uglu sobe novi dvojac igra karte, okružen posmatračima. Konačno, jedan
bolesnik se brija („Neće da dočeka blag
dan neobrijan“). Rečju, iako su svi oni u bolnici, laki su bolesnici pa je
i prizor miran, gotovo običan.
Krkljanje
se ponovi i tada bolesni drug objasni posetiocima da, iza pregrade, leži bolesnik
koji se već tri dana muči i „ni živi, ni
umire.“ Pripovedač, nečim potaknut/izazvan, pođe da ga pogleda iako ga drug
odvraća: „Nemaš šta videti. To je mrtvac
– još nesahranjen.“
Treća
scena odvija se iza paravana. Na samrtnoj postelji leži „- ko? Mrtvac nije; još nije izdahnuo ali to ne beše ni čovek, već
njegova senka.“ Sledi sugestivan opis nesrećnika: grudni koš kao opleten od
pruća, velike, otvorene oči, crte lica ukočene, otvorena usta, modro-zelena
opna na usnama, crni jezik... I kandilo kraj uzglavlja bolesnika je na samrti.
Kraj kreveta kleči „gospa u crnini“.
U trenu kad kandlo prsne i ugasi se, ugasi se i bolesnikov život. Gospa ustaje
i šapuće: „Smirio se!... Bože, podaj
njegovoj mučenoj duši nebesko naselje!...“
Teška
situacija sa jakim emotivnim nabojem kakav izaziva činjenica nečije bliske smrti
biva prekinuta lupom i slavodobitnim uzvikom „Šah-mat!“.
Komarčić
zaključuje „Onaj, što je izgubio, stoji
snužden – kao da je kraljevinu izgubio, a onaj što je dobio, veseo – kao da je
carevinu dobio!...“
*
Pisac
pažljivo dozira tenzije u priči. Od opuštenog, razbarušenog početka sa lakom
konverzacijom i ponekom igrom reči te odlukom o poseti i darovima, tenzija
zakratko poraste kad drugovi ubeđuju bolesnika da ne izlazi na zimu da bi
ponovo splasnula kad pripovedač razgleda bolničku sobu. Novi raste tenzije
počinje pogledom na samrtnika i njegovim umiranjem da bi kratki pad, kakvo-takvo
smirenje donele reči utehe. Potom sledi naglo, brutalno razbijanje svih obzira
slavljem dobitnika u partiji šaha, tik iza pregrade „nalik na onu od pleha, što njom zaklanjamo vrele peći, da nas njihna
jara ne mori“. Ni igrače ne muči nikakva jara bliske (tuđe) smrti.
Komarčić
ne insistira na bilo kakvom potcrtavanju ili objašnjavanju apsurda trenutka, apsurda
postojanja i nestajanja života dok, istovremeno, drugi traju i troše se na sasvim
trivijalnim rabotama – mada su spram činjenice smrti gotovo sve aktivnosti živih
minorne. S finim osećanjem mere pisac se zadovoljava konstatacijama radosti
pobednika i gubitka poraženog koji su pre svega – (još) živi dok je kraj njih
neko ljudsko biće upravo nestalo. Svedenost pripovedačevog/piščevog
glasa/komentara, bez direktne afektacije ili svakako suvišne patetike zalog su pune
ubedljivosti čitave priče.
Finalnim
obrtom, koji insistira na spoznaji strave i užasa, ova priča se otkriva i kao
delo koje je tematski ali i po načinu građenja zapleta i naglim raspletom (u
stilu „panč lajna“) blisko hororu koji će se kao moderni žanr
iskristalisati tek koju deceniju kasnije, filtriranjem upravo ovakvih atmosfera
i njihovim potenciranjem i pojačavanjem. Otuda bi se „Šah-mat“ mogla smatrati „protohoror“
pričom inovativnog autora koji će par godina kasnije, 1902. godine, objaviti i
prvi srpski naučnofantastični roman „Jedna ugašena zvezda“.
(„Priča“
30-31, 2015.)
ЛАЗАР КОМАРЧИЋ
ШАХ–МАТ
Те било на Бадњи дан. Снег је вејао, како Бог хоће. Божић
нам је долазио на белом коњу. Сви смо се иску-пили код Перише. Ту је Заре
Марић, ту Станојица Мар-тић, ту Томо Врбавчев, ту Реља Крунић. Само нам нема
Веље Ђенадића. Он је тешко болан. Има три недељс како је у болници... Седимо и
ћеретамо. Договарамо се, како ћемо, што боље, провести божићне празнике.
Док
ће Заре Марић рећи:
–
Вала, идите куда знате, али ја вишене идем оном Ћор–Зуки... Што се он
прокалпио, то нема више. Ама, кафа му не ваља, пиво му не ваља, вино му не
ваља...
За
кујну не треба ни говорити. То више није ни добра – ашчиница, а то ли „хотел“.
–
Е, јес, одиста, постао мурдар–ефендија! Јесте ли видели, какав му је само онај
вајни билијар?... Као да су на њему дорћолске бурегџије бурек месиле, прихва-ти
Реља Крунић.
–
Море, је ли њега оставио и наш Веља, онда, сло-бодно, може спуштати ћепенке,
примети Томо Врбав-чев.
Периша
је само слушао, шта ми говоримо. Извалио се у своју љуљашицу, па се љуљушка и
одбија густе ко-турове дима; али кад Томо помену Вељу, он се одјед-ном окрете,
па упита:
–
Збиља, људи, је ли ко био скоро код Веље?... Је ли му, штогод, штогод лакше?...
Сиромах! Божић, а он у болници!...
–
Био сам ја, одговори Реља Крунић. Боље му је. Већ је мало почео да устаје и да
хода по соби. Седне код прозора, па непрестано гледа у башту. А кад сам му
ис-причао, како смо се провели сад о св.
Николи код Станојице, њему се, чисто, очи засветлише. – И онда ми рече:
„Ала, болан, Реља, кад би ме, нешто, онај мој доктор хтео
пустити сад о Божићу, да изађем у варош! Не би, чини ми се, марио, да сс после
здрав вратим, па да му овде одлежим, ако хоће, још три недеље... Иди, говори
му, болан! Он је добар. Послушаће
те“. То рече, па се затури и зажмури. Под котлацом му
је дамар јако био. Уморио се. Кажем му, кад је мало дошао к себи, да се не
напреже, и да много не говори.
Он
ме само погледа, па се осмехну. Осмех је тај био тужан.
–
Е, да не говорим!... Море, хоћу да говорим, докле год могу да мичем –језиком и
вилицама... Ћутаћу доста
–
кад у хладни гроб легнем... Море, Реља, ти још не знаш.... Јеси ли кадгод дуго
боловао? Ако ниси, онда не знаш, како је човеку драг живот, како му је мио овај лепи
свет!
– –
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
– – – – – – – – – – – – – –
– –
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
– – – – – – – – – – – – – –
После
би одлучено, да се узме једна бутела балуце од „Грчке Краљице“; да се спреми што лако за мезе и понуду и
да се узме која кутија цигарета – правог
турског дувана. Мене и
Рељу одредише, да му то однесемо, да га од све дружине
поздравимо, и да изјавимо жељу, да нову годину проведемо сви скупа, па макар то било и
код Ћор–Зуке, угоститеља код „Петла“.
Тако
смо и урадили.
***
Бељи је много боље. Кад смо дошли у болницу, а он се већ
спремио да изађе у варош. Хоће момче да прове-де Божић у друштву, па макар
дочекао нову годину у гробу. Његов је доктор одвећ искусан лскар; али он има и
једну махну, која му све квари... Човек скроз и скроз добра и милостива срца. Није у стању да се одупре каприсима
својих пацијената...
На пољу мећава, а он допустио Вељи, да се обуче и изађе у варош. Али га је Веља,
како нам казаше, цигански и био салетео. Докази-вао је, да се нигда у веку није
боље осећао. И, колико се опомиње, снежно време увек му добро чини. Међутим,
и ја и Реља цептили
смо од зиме. Она пуста вејавица, па онај хладни северац,
пробијали су до костију.
–
Кака те варош снашла, да од Бога нађеш! – викнем му ја. – Знаш ли, болан, да смо једва живи дошли довде. Вејавица очи да избије, а овај
оштри мађарац није да брије, већ, лепо, крв
у жилама леди. Седи ту, на чувај то мало здравља, лудаче
један!...
И
он одиста седе.
–
Ево, донели смо ти Божић! – окрете Реља и спусти корпу на сто.
Али
у тај мах, учини ми се, као да чух неко кркља-ње, налик на ропац у самртника. Ослушнем. Нема ништа.
Погледам – свуд по соби. Пуно кревета. Али све лаки болесници. На једном лежи
један. Претурио ногу преко ноге, па чита некакву књнгу. На столу стоји читава
гомила других књига... Од чега ли овај болује? – помислим. Онај што је до њега,
устао па седи. Покрио се преко крила, оборио
главу, па нешто мисли, – сигурно, да сутра освиће Божић. Спроћу
ових, за једним ма-лим сточићем, седе двојица, па играју шаха. Један се од њих
замислио. Упр’о очи у фигуре, па и не трепће. И по некад му дође, те се као
боље намести. Шта му је то, не знам. Онај се други само смејуљи. Још један
„цуг“, на је мат... Одмах до ових леже двојица – сваки на свом кревету. Окренули
се један другом, па нешто шапћу. Мало,
мало, па се напрегну од смеха, али гласа не пуштају. А тамо,
чак у углу собе, седе двојица за својим сточићем, па бацају попа. Један баца, а
други погађа; а друга тројица стала, па сеире... Један опет сео пред једно
огледалце, насапунио се, узео бри-јачицу па се брије. Неће да дочека благ дан
необријан. У том се зачу опет оно кркљање. Сад сам баш лепо чуо.
Ја
погледам у Вељу. Он ме је разумео.
–
Сиромах, рече он, ово је трећи дан, како се мучи. Ни живи, ни умире. И он
погледа у онај крај, где они попа бацају. Ту, до њих, тек сад опазих, неки
шпански зид. То беше нека врста преграде, налик на
ону од плеха, што њом заклањамо вреле пећи, да нас њихна јара не мори.
Ја
пођем.
–
Куда ћеш? – упита ме Веља. Немој ићи. Немаш шта видети. То је мртвац – још
несахрањен.
И
ја опет одох.
***
Тај призор нигда заборавити нећу. – На самртној по-стељи
лежи – ко? Мртвац није; јер још није издахнуо, али то не беше ни човек, већ
његова сенка. Све је уко-чено. Грудни кош одскочио, као да је оплетен од прућа.
По каткад се полако уздигне, па спусти. И онда се јави оно кркљање... Очи му велике, отворене, гледају у таван.
Не трепћу. Црте на лицу укочене, слеђене, али оне беху одсенак тешких мука.
Уста отворена, усне изере-не, а преко њих се навукла некака модро–зелена опна.
У
устима се нешто црни, као да је гаром превучено. То је био врх од језика.
На
сточићу, више главе самртника, гори
једно кандилце. И оно беше на самрти. Почело да прска... Поред
кревета клечи једна госпа, сва у црнини. И њени погле-ди беху упрти горе. Молила се Богу – да овог мученика
опрости ових тешких самртних мука и –
да га прими.
У
том оно кандилце прсну... Варнице његова жишка севнуше на све стране, и – оно
се угаси. Али у тај исти мах и грудни кош оног јадника још се више уздиже, па –
стаде... Очи се самртннкове чисто избечише... И то беху потоње варнице једнога
живота, и то беше потоњи откуцај једнога срца... Она госпа у црнини устаде –
као каква сенка с онога света – полако – да оног мученика не пробуди. Око усана
њених лепршао се један осмех: али се лепо видело, да је тај осмех проткан
тугом, а обојен сетом из неких
далеких успомена. Она још једном погледа к небу, и њена уста тихо
прошапташе:
„Смирио
се!... Боже, подај његовој мученичкој души небеско насеље!...“ И у тај мах
нешто лупну.
„Шах–мат!“ заори се по соби. Ја се окренем. И она двојица
беху свршила своју партију шаха. Онај, што је изгубио, стоји снужден – као да
је краљевину изгубио, а онај што је добио, весео – као да је царевину добио!...
Приповетке.
Београд, 1894, 131-138.
0 komentara:
Постави коментар