DELIKATNA PRIČA O NEPRILAGOĐENOSTI - „Doktor Glas“ Jalmara Sederberga; izdavač „Agora“, Zrenjanin, 2016.

Jalmar Sederberg (1869-1941) jedan je od najznačajnijih švedskih pisaca XX veka; pisao je poeziju, drame, novele i romane među kojima su zapaženi „Zavaravanje“ (1895), „Mladost Martina Brika“ (1901), „Doktor Glas“ (1905), „Ozbiljna igra“ (1912). Dobitnik je prestižnih književnih priznanja.

            Pojava romana „Doktor Glas“ izazvala je svojevrsni javni skandal zbog bavljenja provokativnim temama seksa i smrti. Kroz zapise iz dnevnika stokholmskog lekara, datirane od 12. juna do 7. oktobra neimenovane godine (mada se po nizu pojedinosti može zaključiti da je reč o godinama s kraja XIX i početka XX veka), sklapa se bizarna priča o lepoj i mladoj ženi starog sveštenima Gregorijusa koja se obraća doktoru za pomoć u vrlo delikatnoj situaciji: ona oseća odvratnost prema intimnim „bračnim dužnostima“ jer ima mladog, markantnog i poželjnog ljubavnika. Doktor Glas, neženja u tridesetim godinama, pristaje da, pod izgovorom očuvanja zdravlja supruge, predloži svešteniku da se uzdrži od svojih bračnih prava. No, ovo je rešenje kratkotrajno a doktor, sada pod izgovorom da je sveštenikovo srce slabo, predlaže mu da ode neko vreme u banju. Naravno, i ovo je privremena situacija i doktor, naizgled spontano i neosetno, shvata da se ulog u ovoj igri povećava i da je moguće samo jedno trajno rešenje - eliminacija sveštenika! Ipak, izvršenje ovog (zlo)dela neće doneti mir ni nevernoj supruzi (novopečenoj udovici) a ni doktoru.

            Doktor Glas po svemu je apartna, introvertna, kontraverzna pojava. Mada, kako sam tvrdi, lekar mora biti čovekoljubiv ili častoljubiv, on te pojmove shvata sasvim drugačije od svog okruženja. On nema isti odnos prema svim ljudima, pojam bezrezervne  humanosti mu je stran a njegovo osećanje časti vrlo je specifično. Koreni takvog neuklapanja u kanone buržoaskog društva i morala brojni su, od nesretne romanse koja ga je distancirala od ženskog sveta preko nesigurnosti u svoju životnu „misiju“, sklonosti melanholiji i depresiji do perioda izuzetne osetljivosti (pa i razdražljivosti) na prirodu, vremenske prilike, muziku, ljudske pojave i mirise... Portret ovakvog, neuravnoteženog lekara svakako nije u skladu sa standardizovanom društvenom ulogom kakvu lekari imaju (a koja podrazumeva staloženu osobu bezmalo božanskih moći i znanja o životu, bolestima i izlečenju). Glas sasvim pragmatično razmišlja o samoubistvu kao izlazu iz neizdrživih patnji da bi, potom, isti princip preslikao na situacije kada bolesnicima treba prekratiti muke. Neortodoksna su i njegova promišljanja o ljubavi i abortusu, ljudskom rodu (neretko bliska mizantropiji), religiji, svetskim događajima.

            Glasova socijalna neprilagođenost se, pojačana povlašćenim položajem lekara u zajednici, nastavlja i na razmeravanja morala odnosno uplitanja u lične odnose ljudi. On vrlo lako prihvata da laže i obmanjuje sveštenika nalazeći izgovor u svojoj fetišizovanoj, idealizovanoj verziji ljubavi. I njegova odluka da mladu ženu definitivno oslobodi okova neuspešnog braka samo je konsekventno sprovođenje u delo te fiksacije. Mada se doktoru čini da se zaljubio u ženu koju štiti, olako odustajanje da makar pokuša da ostvari dublju vezu s njom (kada ju je ljubavnik napustio) dokaz je njegove apatije i nesposobnosti za aktivno delovanje. Paradoksalno, jedina akcija koju je doktor Glas bio sposoban da izvrši bila je destrukcija. Nakon toga on se povlači u jalova premišljanja, isprazne razgovore sa poznanicima (pravih prijatelja nema) i povremene voajerske ekskurzije do stana voljene osobe; istovremeno on lakonski prelazi preko očiglednih izraza naklonosti jedne devojke.

            Sederberg se u romanu „Doktor Glas“ ne libi da slika dvoličnost društva, njegovo pokoravanje moći novca, ogoljene ljudske ambicije, fizičku i duhovnu bedu baš kao što bez okolišanja opisuje osetljivo biće koje pod teretom ličnih komplekasa i društvenih kanona postaje devijantno, gubi osećaj za pravedno, milosrdno, prirodno i normalno. Forma dnevničkih zapisa dozvoljava autoru da razotkrije mnoge mračne tajne ali i da ispiše lirske pasaže o prirodi, da bude trezveni analitičar kao i gotovo patetični melodramatik. U konačnom sagledavanju „Doktor Glas“ je valjan primer skandinavske delikatne psihološko-realistične umetničke prakse koja se iz XIX veka protegla kroz čitav XX vek sve do naših dana.

            („Dnevnik“, 2016.)