LAZAR KOMARČIĆ - NEPRAVEDNO ZABORAVLJENI PRIPOVEDAČ

Lazar Komarčić, prema vremenu u kome je živeo (1839-1909), prevashodno spada u srpske prozaiste XIX veka. No, po nekim od elemenata njegovog stvaralaštva, on je svakako na tragu literature koja će se pisati u XX veku. Mada nikada nije svrstavan u „prvu ligu“ književnika svog vremena - što je poprilično paušalna ocena, „zaslužena“ i njegovim političkim i novinarskim angažmanom koji, pak, nisu bili po volji uticajnim teoretičarima i sudijama tadašnje literature, na čelu sa Skerlićem - Komarčić je za svog života zadobio nekoliko bitnih akademskih nagrada (1893. nagrada Srpske kraljevske akademije na najbolje pripovedačko delo - roman „Kant našeg doba“, objavljen kao „Jedan razoren um“; 1907. nagrada Akademije za roman „Mučenici za slobodu“) a uživao je i veliku popularnost među čitaocima (1906. je jedan od najčitanijih pisaca u Narodnoj biblioteci). Uprkos takvim pohvalama, on se nije ušančio u proverenim sadržajima već je nastavio da traga za novim izazovima - rezultat takvih napora je i roman „Jedna ugašena zvezda“ (1902) koji je prvi naučnofantastični roman napisan na srpskom jeziku ali i jedan od prvih u sveukupnoj svetskoj literaturi (mada će žanr pod tim imenom biti definisan tek 20-tak godina kasnije). U vreme objavljivanja, „Jedna ugašena zvezda“ bila je pojava „sui generis“, novost za kulturnu javnost, i po svim pravilima trebala je da postane etalon za sledeća dela takvog profila - ali, naravno, nije.

            U svojih 11 objavljenih knjiga Komarčić je prevashodno bio okrenut formi-žanru romana što je atipično za to doba jer su njegovi savremenici među prozaistima bili posvećeni isključivo kraćim formama priče i pripovetke i tek će XX vek doneti bujanje romana na uštrb kraće proze. Njegove teme bile su kako one znane, od istorije do savremenog društveno-socijalnog života (sa akcentom na tekućim međupartijskim sukobima), tako i neke potpuno nove kakve su, pored pomenute naučne fantastike, kriminalističke (roman „Dragocena ogrlica“) ili psihološko-psihijatrijske (roman „Jedan razoren um“).

           

            Komarčić je kratku prozu objavio u knjizi „Pripovetke“ 1894, „Slike i pripovetke“ 1906. Kratki istorijsko-prozni zapisi „iz postanja današnje Srbije“, koji se ne mogu u potpunosti smatrati pričama već pre prilagođenim feljtonima, objavljeni su u knjizi „Pretci i potomci“ 1901.g. dok je deo njegovih priča ostao rasut po raznim listovima. Čini se da se Komarčić kolebao po pitanjima sam forme i sadržine priče - tako on u knjigu priča „Slike i pripovetke“ stavlja i tekst „Naše groblje i naše zadušnice“, koji je bliži novinskom zapisu, dok je tekst „Jedan list iz života naše zemlje“ naučno-popularno predstavljanje nekih od znanja iz astronomije (i bavi se temama koje su razrađivane u romanu „Jedna ugašena zvezda“). Istorijski zapisi kakav je „Beograd pre i posle 38 godina“ i njemu slični, pokušaj su da se, pozivanjem na faktografiju, oživi prošlost i na taj način približi savremenom čitaocu ali je tu pripovedna tehnika potpuno u funkciji opisivanja događaja, bez bilo kakvog bavljenja pojedincima. Komarčić je neretko bio sklon sentimentalizmu, melodrami kao i propagiranju opšteprihvaćenih „pravih“ životnih vrednosti, kakve su, pre svega, devojačka smernost, porodična sreća, supružnička vernost i lojalnost, prijateljstvo i slične - posmatranih, naravno, u miljeu ruralne Srbije odnosno varošansko-gradske Srbije koja se i dalje ugleda na seosku tradiciju (jer gradske još nema). No, insistiranje na takvim tezama, u stvari, osiromašuje priče i svodi ih na lako i prigodno štivo iz šarenih publikacija za najšire mase. Potencijali koje zapleti nose autor ne uspeva uvek da iskoristi; tako su nedovoljno ubedljive priče npr „Zlatna Kostadinka“, „Plemenite duše“, „Materina kletva“. Komarčić je umeo da razotkrije i mnoge mane državnog i društvenog života ali su takve priče neretko ili naprasno i nevešto vođene i okončane - takva je priča „A ko vam je tamo kapetan“ ili se taj kritički sloj gubi u već apostrofiranom sentimentalizmu (kao u pomenutim „Plemenitim dušama“). Ipak, kad svi elementi priče ostanu izbalansirani, rezultati su izuzetni - takva je naizgled nepretenciozna priča „Noćni leptiri“ koja svedenim jezikom i bez prevelikih egzibicija uspeva da efektno poentira (na tragu folklorne mitologije jeze). Komarčić je, zarad što vernijeg dočaravanja astmosfere, insistirao na, za svoje vreme, ne previše često korišćenim tehnikama. Tako u hajdučkoj priči „Devina sudbina“ autor dijaloge Turaka ispisuje poštujući njihov izgovor makar taj bio gramatički i pravopisno nepravilan, dobijajući tako na živosti i ubedljivosti. Ovakvim pripovedačkim trikovima pisac je iskoračio poprilično ispred svog vremena.

            Zaključimo na kraju da nesuđeni terzijski majstor koji je izgubio prste desne šake prilikom bombardovanja Beograda 1862, potom učitelj pa vlasnik kafane, saradnik brojnih listova, izdavač lista „Zbor“ koji propada, urednik listova „Budućnost“ i „Novi zavet“, strastveni propagator socijalnih ideja Svetozara Markovića koji kasnije prilazi Naprednjacima i kritikuje ono što je do tada hvalio, autor brojnih članaka kojima se mnogima zamerio, ostaje jedna od živopisnih figura srpske literature na prelasku vekova koja svakako ne zaslužuje potpuni zaborav koji ju je prekrivao gotovo pun vek posle smrti već, naprotiv, zaslužuje novo, pažljivo i kritičko iščitavanje i vrednovanje.

(Časopis „Priča“ br. 21, 2012)