ZA POŠTOVAOCE KAFKE, APSURDA I PSIHODELIJE „Goli ručak“ režija Dejvid Kroneberg, video izdavač Zeta film, 1992.

Stvari stoje ovako:

            Film „Goli ručak“ je snimljen po knjizi (bilo bi hrabro nazvati je roman) „Goli ručak“ V. Barouza; film i knjiga imaju veze koliko i Mona Liza i njena skica-karikatura; pomenutog Vilijema Barouza potražite pod B u „Enciklopediji naučen fantastike“; knjigu u jednom od starih kola „Prosvetinog“ „Erotikona“ (!); film u videoteci, vode ga u fijoki „horor“; kritičari film krste kao „umetnički hermetizam“; autor pristaje na termin „mračna fantastika“. A na sve to ja mogu da dodam samo: „U je!“

            Barouz je tip koji se 15 godina redovno fiksao pa shvatio da od toga nema leba i prešao da piše knjige. I nije to ni tako loše. Čak-šta-više! Knjiga („Goli ručak“) je konfuzna, surova, otkačena droga-seks-horor-droga-humor-ludnica-droga-SF-halucinacija-droga-pederastija-droga-onanija-droga i još 1001 droga-sastojaka kombinacija. Od toga napraviti film nema teorije. A ni prakse.

            Kronebergu su sve ove stvari (bile) jasne i on je napravio nešto što i jeste i nije Barouz. Skleptao je (kakvu-takvu) priču, stavio slova na početak i kraj i potpisao se.

            Ključ za film (nategnut jer kod Barouza to i nije tako – još je gore jer ljudi tačno znaju šta im se radi o glavi) je Kafka. Gospodina Li, glavna ljudska faca u filmu, zagubljen i zbunjen je u stvarima koje mu se dešavaju, snalazi se kako zna i ume, sa promenjivim uspehom, dok u Interzoni (gde dolazi) dešavaju se pisaće mašine koje su E.T. insekti i E.T. glave (kuca se u ustima) koje svršavaju kad im se dopadne ono što otkucavaju, pisci koji su (se) totalno odlepili, pederi koji se hrane svojim partnerima i droga što curi iz glava vanzemaljaca u žedna usta narkomana, a sve u režiji neshvatljivih tajnih društava i sumanutog doktora. Na kraju nema ni katarze: Li će na ulazu u novu zemlju i novi krug ludila upucati svoju dragu jer to tako treba a i oće mu se. Što bi se narodski reklo: teški košmar.

            Film u svakom slučaju stoji – sam za sebe, treba se okanuti poređenja sa knjigom. Radi. Nije instant (jeza bije iz konstrukcije stvari a ne iz specijalnih efekata) već mnogo zahtevnija otkačenost. Za poštovaoce Kafke, apsurda i psihodelije neće biti problema da ga odgledaju, sa mešavinom zadovoljstva i neminovne neugodnosti. Ljubitelji Kroneberga mogu samo da konstatuju da on, dopalo im se to ili ne, grabi napred, razvija se u van- i sve-žanrovsku pojavu tj. umetnika.

            (Ako do sada nije postalo jasno:) Gledajte!

(„Emitor“ br. 117, 1992)