Ni deset sati nije otkucalo a deda
Steja, u ladovini bagrema, na klupi ispred kuće, dahće. Izuo se pa bose
noge stavio na još prohladni kamen. Oslonjen na štap, kako tvrdi „najbolju nogu koja mu je ostala“, gurnuo
šešir na potiljak i žmirka okolo. Čini mu se da sav vazduh titra uokolo. Zapekla
zvezda iz sve snage.
Kad evo mu, iz pravca
radnje, ispisnika deda Mite.
„Jel vrućima“, pita deda
Steja.
„Još pitaš? Žeže. Ima sve da izgori.“
„Ajde sedi malo u lad, odmori se... Ja se izuo da malo razladim noge.
Pravo da ti kažem, ništa mi se ove papuče što su mi kupili ne sviđaju. Znoje
noge a tabani peču ko da gazim po plotni šporeta. Ih, da su mi one moje stare
opanke. U njima i kad je toplo nije toplo ko u papučama. Upije koža znoj pa te ladi.
Samo što više nema gde da se kupe prave opanke. I kad ih donesu trgovci na
vašar – nije to to. Te su više za modiranje i paradu a nisu za pravi poso i da
se nose svaki dan.“
„A šta bi ti sad da radiš svaki dan? Duša nam, bre, u nosu. Kakav poso?
Odem da kupim nešto pa pola sata duvam.“
„Nismo mi baš za bacanje i ilovaču. Nego smo mnogo izrađeni, namučeni.
Jel se sećaš kad smo, ko klipani, posle rata radili na vršalicama? Još nije
bilo toliko kombajna pa su vršalice bile glavne, čekao se red da dođe na njivu
i ondak se radilo dok se ne završi jer mašina odma ide dalje... Ja došo od kuće,
bio da namirim marvu, a ono bruji i tutnji, pleva i prašina lete na sve strane,
ne vidiš ništa, muški trče na sve strane a ženske spremaju da se jede i pije.
Nisam mogo da nađem mog bacu, sve se osvrćem kad me povuče za rukav pokojni
deda Iva. Kud si ti kreno - pita. Da radim. A de su ti marama i šešir? Pa
nemam. E onda ne možeš da radiš, čas posla će ti se napune i oči i usta plevom
i prašinom pa ćeš da kijaš i sliniš i možeš da padneš u mašinu il da nekog
gurneš da strada. Ja se osvrćem, ne vidim bacu a de sad da se vraćam kuće. A
deda Iva će - Evo ti moj slamski šešir i marama da vežeš preko usta i nosa. I
te rukave od košulje što si podvrno da spustiš i zakopčaš. I kragnu zakopčaj.
Kad se pleva uvuče i zalepi za znojavu kožu ima da te svrbi a ako češaš ranu
ima da napraviš. I nogavice da spustiš do opanaka... Ja se uredim kako kaže a
on me pošalje da dodajem snoplje. Dok se okreneš a sve čelo mi bilo od trunja i
sve me golica i svrbi a ne sme da se staje i kvari red, jedan ti dodaje a ti
dodaješ onom dalje. I tako smo radili do uveče. Kad se završilo i otišla mašina,
seli smo da jedemo, kad evo ga deda Iva, zagrli me pa kaže mom baci - Dobar ti
je momak, oće da zapne al nema spreme. Ja pocrvenim pa da vratim šešir i maramu
a on će - Neka, neka, šali se deda Iva, uzmi to, trebaće ti, ja sam se za veka
svog naradio. I, bogami je, ako se dobro sećam, te jeseni ili druge godine, s
proleća, umro. A ja sam još dugo nosio taj šešir i maramu pa kad su propali
kupio sam nove. I ovaj slamski što nosim sam odavno kupio a maramu više ni
nemam. Šta će mi? Više ni na baštu ne idem...“
„A moj unuk pre neki dan došao a na glavi šeširić, beli, baš liči da je
slamski. Ja pitam šta mu je to a on kaže da se to sad nosi kad se ide u grad. Takva
je moda. Lep šeširić, onako kicoški, što se pre govorilo „đilkoški“ al kad sam
ga pogledao a ono nije ni slama ni papir ni platno... šta ga znam od čega je.
Sve mi liči na sprdnju dečiju. Nije to ko kad smo mi bili mladi pa ti roditelji
kupe šešir za grad. E to je onda bilo nešto. Značilo je da si odrasto, zamomčio
se, skoro pa svoj čovek. Ovo sad je malo u modi a posle će da bude nešto
drugo...“
„Sad je sad a onda je bilo pa prošlo, moj Mito. Mi smo se
mučili i nismo znali za bolje a danas deca znaju za bolje, svi im to obećavadu
a dal će da to i dostignu – to, bogami, niko živi ne zna.“
(2013)
0 komentara:
Постави коментар