KULTNO

(Ne)postojanje kultnih knjiga i pisaca, čini se, iznova postavlja pitanje: Živimo li paralne svetove, ili simulakrume - da se (post)moderno izrazimo?

Kako se svi neprestano krećemo kroz osnovu/matricu i susrećemo, sudaramo sa drugim, paralelnim stvarnostima (a svaka se u ponečem razlikuje od inih) sasvim je izvesno da, pre ili kasnije, prepoznamo svet koji je, sred nebrojanih drastično drugačijih, u nekoj ravni (duhovnoj u ovom slučaju) blizak našoj sopstvenoj posebnosti, te dolazi do uspostavljanja simpatičke veze među njima. U osnovi je to kontakt, komunikacija (koju prati nasušna potreba za pripadništvom grupi) izopštenika, skrajnutih i bizarnih spram gromade većine, i kao takav određen je/uslovljen, prostorno, vremenski, kulturološki, društveno-politički. Vezivanje, naravno, ne implicira racionalan odnos prema kultnom, te ono opstaje bez obzira na kvalitet predmeta obožavanja, odnosno, nedostaci na tom polju bivaju kompenzovani drugojačijim zadovoljstvima, ispunjenjima. Ako, pak, kultno počne da prelazi granice ekskluzive i uđe u „opšte dobro“ neminovno je njegovo odumiranje jer masovnost je prirodni opozit izdvojenom, apartnom (što nije sinonim za elitno), koje je baza kulta bez obzira na prolazne kult mode. Obrnutom procesu – stvaranju kulta – upravo prisustvujemo: u nastupajućim vizuelno/virtuelnim svetovima pisana reč, lagano ali postojano, zatvara se među posvećenike, među kojima je nastala i do Gutenberga postojala.

(1997)