(kratkoduga priča bez početka i
kraja...)
Zašto bih želeo da
živim ili ne živim u nekom gradu? Bilo kom/ma kakvom gradu?
Ponajpre – šta je grad?
Gomila zgrada u koje je uterana masa ljudi?
Koliki broj ljudskih
jedinki treba da bude sadeven na određeni prostor da bi se to naselje nazvalo
grad a ne selo ili varošica? Da li je i određena prostorna kubatura ili
kvadratura nužno odredište grada? Ili je grad skup svakavih interakcija
njegovih stanovnika koja rezultira mentalnim profilom specifične ikonografije
(kakve nema na palanačkom tlu)? Heh, stara već i ofucana priča urbano-ruralno,
napredno-nazadno, progresivno-nazadno; niti su jedni zadato progresivni niti su
oni drugi po definiciji samo
konzervativni...
Da pođemo drugačijim
smerom – grad je oblik naseobine ljudskih bića, ili, tačnije, ljudskih i drugih
bića jer:
svako od nas je domaćin/stanište
raznih živih bića,
ljudski gradovi su,
opet, utočišta naseobina insekata, glodara, gmizavaca, sisara, ptica... Ali, nisu ljudi
izmislili gradove. Biljke imaju svoje
gradove – (pra)šume ili savane. Pčele, ose i termiti
grade svoje gradove – košnice. Koralni grebeni su
gradovi raznih bića pod vodom. Vukovi, lavovi,
slonovi, laste, guske, zebre, konji, ribe i mnogi drugi nemaju staništa ali
imaju krdo/čopor/jato koji jesu gradovi, pokretni, fluidni ali i kompaktni. Ljudski gradovi su
vremenski i prostorno određeni i odvojeni.
Ne bih želeo da živim u
gradovima Maja, u periodima pre i
posle dolaska belaca. Slike koje sam video u filmu „Apokalipto“ Mela Gibsona nisu mi prijale. Takvi gradovi zasigurno
su bili draži savremenicima te epohe i tih prostora - barem onima koji veselo
skaču udno krvavih piramida.
Uostalom, grad, kakve
god da su mu zgrade, čak i ako je klima umerena a vazduh čist, neće biti
prijatno mesto za život ako spadate u one najbednije, u ponižene i uvređene,
skrajnute, progonjene ili prezrene. Svima koji su bogati grad je lep – a ako
nije oni će otići u drugi, bez mnogo osvrtanja. Novac je najefikasniji amortizer
neugodnosti svih vrsta, on kupuje ono što nedostaje – od stvari, gradova do
ljudske pažnje i uvažavanja. Za druge, siromašnije, grad u kome su se rodili
težak je kao usud i ishod.
Kažu da je Pariz u vremenima oko Buržoaske revolucije toliko smrdeo da su
putnici mogli da ga namirišu par desetina kilometara pre nego što bi im se
ukazao na horizontu. Verovatno je tako i sa savremenim megapolisima ali je ’čist’
vazduh toliko prljav a naša čula tako otupela da više niko na taj zapah ne obraća
preteranu pažnju. Kada bi kome i pomenuli „neugodni miris“ on bi lakonski mogao
da odgovori da to nije smrad već, u stvari, (mio)miris civilizacije. Kao što je
američki oficir u filmu „Apokalipsa
danas“ F. F. Kopole govorio da voli miris napalma jer miriše na - pobedu
(koja se dobija spaljivanjem šuma, kuća i živog životinjskog i ljudskog mesa).
Ni London iz Dikensovih vremena/knjiga nije preterano blagonaklon prema svojim
običnim stanovnicima i gostima - to shvata i junak romana „Anubisova vrata“ Tima Pauersa koga iz XX veka vraćaju u doba
romantičarskih pesnika.
Zadah farmi koje
proizvode životinje, klanica koje ih kolju, bazena u kojima se talože otpadne
fekalne vode, teški zadah kanala zatrpanih organskim i neorganskim đubretom
koje su, kroz prozore stanova na višim spratovima, ili kola u vožnji, izbacili (ovdašnji)
civilizovani građani XXI veka ili su ga ispustile fabrike dok jure za profitom
(i zaradama radnika) nisu ono što bismo voleli da osetimo ali taj milenijumski
mirisni talog prati nas i čeka odmah ispod skrame dezodoranasa i parfema.
Gledao sam slike Zemlje viđene iz orbite: od tvorevina
ljudskih ruku na dnevnoj strani najjasnije se vide Kineski zid i Njujorška
deponija đubreta. Svekoliko deponije najtrajnije su tvorevine čovečanstva
od industrijske eve do danas (i nadalje); na njima odlažemo ostatke svog
postojanja, od praznih tuba pasti za zube do kutija sa neželjenom, udavljenom
novorođenčadi.
Na noćnoj strani iste
kugle šepure se svetla visokocivilizovanih gradova i duboki mrak ostatka
čovečanstva koji živi u „zemljama koje je
vreme zaboravilo“.
Nama svakodnevnima odmah
ispod nepca nataložen je užegli znoj tela i nogu, neoprane odeće, kvarnih zubi,
upaljenih desni i sinusa, zagnojenih bubrega zbog kojih mokraća nekontrolisano
curka i isparava - svi oni, tanko prekriveni miomirisima hemije, čekaju u
svakom autobusu ili vozu koji vozi do gradova i iz njih. Ne treba zaboraviti ni
zadah sredstava za dezinfekciju u hramovima zdravlja, koji teško izlazi iz
nozdrva. Uostalom, mirisi su jedan od moćnih „generatora“ sećanja. Za njima
slede glasovi – pomahnitala
kakofonija buke i besa, vike, krikova i šaputanja
na podlozi od cike mašina i vozila.
U gradovima koji su, sa
lica Zemlje, izdignuti u njenu orbitu
pa poslati u svemir, kako to opisuje Džejms
Bliš u seriji romana pod zajedničkim naslovom „Gradovi u letu“, što se ljudi tiče, bez obzira na promenu
okruženja, sve je isto jer ljudi ostaju ono što su bili i jesu. Nema promena ni
kad se gradovi spuste na dno mora – ljudi teraju po svome sve dok im to „prolazi“.
Među problematično zavodljivije
(ne potpuno bezazlene) gradove u kojima bi vredelo živeti (ako bi nas u njih
pustili) spada Novi Krobuson iz
trilogije pisca egzotičnog imena Čajna
Mjevil. Ljudi u njemu nisu sami, okruženi su drugima vrstama, od grotesknih
ljudi-buba do ljudi-vodozemaca. Obično-ljudski zapleti komplikuju se spojem i
mešanjem sa drugojačijim egzistencijama. S onostrane egzotike, mračni i
tajanstveni grad Ambergis iz romana Džefa Vandermera nimalo nije naivno i
ljupko mesto za postojanje, baš kao ni bezbrojni legendarni gradovi stvarne
ljudske istorije i mitologije, od Sodome
do Eldorada i dalje...
A negde u beskraju
hladne virtuelne stvarnosti čekaju gradovi bez znanih nam i vidljivih oblika,
boja, mirisa i zvukova.
Mislim da ne bih voleo
da živim u Gradu iz istoimenog romana
Kliforda Simaka jer njega, zapravo,
grade mravi. Ljudi više nema, odavno su nestali sa lica Zemlje, pobegli su u svemir, paralelne stvarnosti ili izumrli
(prethodno napustivši svoje gradove u strahu od nuklearnog holokausta); naslednici Zemlje, Psi koji govore,
ne znaju šta će sa tom ogromnom zgradom koja guta tlo a prastari robot
prećutaće, u ime svetosti svakog života, da su ljudi trovali mrave. I tu je
kraj/početak, Grad će prokriti Zemlju, pobiti sve preostale ne-mravlje
oblike života, stvoriti neki drugi ili treći svet.
Svakako ne bih želeo
da, kao Robert Nevil, živim u gradu
prepunom vampira, kako je to opisano u romanu „Ja sam legenda“ Ričarda Metisona. Biti poslednji „obični“ čovek
okružen nekom novom vrstom nije nikakva povlastica bez obzira što su uokolo
velelepne zgrade i sva čuda (sada nepotrebne) tehnologije.
Gradove ne čine (samo)
zgrade; cigle i beton i asfalt samo su kulise ispred kojih nastupaju glumci.
Ako nema glumaca kulise ne služe ničemu. Baš kao što ni prosečni glumci ne
umeju da igraju na praznoj pozornici - kulise im trebaju da potpomognu nejaku
magiju koju proizvode. Ali, džaba su dobre kulise pored slabih glumaca.
A ako su kulise loše a
glumci nikakvi?
Na primer...
Ne volim da živim
u varoši koja bestidno čupa svoje korene (kao da je
oni zaduženi da je vode - mrze),
u palanci kojoj je
drveće smrtni neprijatelj pa seče drvorede u tzv. strogom centru da bi namesto
njih posadila asfalt ili nečije betonske kocke,
u zaseoku koji je iz centra
prognao sva dečija igrališta (jer, valjda, ruže sterilnost ravnih ploča; jer su
oni koji su osmišljavali nove izglede ulica i trgova zaboravili da su bili deca
i da su imali decu - ili nisu?),
u naselju (ispod
feudalčevog „zamka“) u kome su krajnji dometi novoarhitekture na nivou
geometrijskih staza i zabrana-baštica za zelenilo (vojnička groblja su vrhunska
i nedostižna invencija za priučene tzv. stručnjake i njihove nalogodavce, nabeđene
dušebrižnike i narodne spasitelje),
u jadu u kome postavljaju
spomenik velikom komediografu na predimenzionirani postament (da bi on ispao
što sitniji) dok su mu iza leđa kontejneri za smeće - da li mu se to svete
potomci onih koje je izvrgao ruglu?
u bedi u kojoj su klupe
precizno smeštene tako da gledaju u auspuhe parkiranih automobila
u sramoti u kojoj je
pored visokog, starog kamenog krsta postavljen stadionski bilbord
u smejuriji u kojoj za lokalnu
političku elitu periferija (provincije) ne postoji
u patologiji u kojoj se
jedini varoški potok guši u đubretu i preti/obećava da jednom iznedri pogubnu zarazu
u mraku u kome
pregorele javne svetiljke u zabačenim ulicama niko neće da promeni
itd itd itd
Ali, avaj, zar
zaboravismo: šarene a jadne kulise samo su slika i (ne)prilika ljudi koji su ih
napravili i na njima izvode svoje igre (nad)moći, zar ne?
(„Severni bunker“ br. 19, 2012)
0 komentara:
Постави коментар