Pred malu prodavnicu na periferiji ravničarske
varošice staje veliki auto, jedan od onih koje običan svet zove „besni auti“. Iz njega izlazi lepo,
našminkano devojče, goluždravo obučeno, i klateći se na štiklama visokim bar
5-6 prsta - onih debelih, paorskih - uđe u radnju i, bez da bilo šta kaže
prodavačici i mušteriji, dođe do uspravnog frižidera i zagleda, kroz staklena
vrata, šta ima unutra.
„A laki jogurt nemate“, konačno, sve se
uspijajući, zapita.
„Još nam nisu stigli sa kamionom iz mlekare.
Al, imamo onaj drugi...“
„Taj ne volim, jak mi je.“
„A kakav je taj drugi“, upita mušterija, koja
je, čistim slučajem, prika Đoka stari
vragolan.
„Neki novi, zovu ga balansirani“, kaže
prodavačica ne skidajući pogled sa neodlučne mušterije.
„Šta mu to znači? To, bože me prosti, ko da
je nešto od automehaničara, oni balansiraju točkove.“
„To znači da je u jogurtu sve kako treba,
ništa nije višak, skinuli su mu višak masnoće, nema kiseline, ima neke vitamine
i minerale i tako... Zato je zdraviji i dobar je na ovu vrućinu. Puno ljudi ga kupuje.
Vi niste gledali reklamu na televiziji, ono kad pevaju...“
„E svašta. Pa kako može taj obrani da bude
bolji od prirodnog? To nikad nije bilo. Ono što je prirodno ne može da bude
loše... Naši stari samo su to prirodno pili i za drugo nisu znali. I ostali su
živi. Sad će da ispadne kako sve to nije valjalo. Ma ajde... Nego je narod
naivan i veruje sve što mu pričaju. Što bi rekli „vidla žaba da se konji potkivaju
pa i ona digla nogu“. Da ti ja kažem - ceo život sam pio normalan jogurt i
mleko i ništa mi ne fali. A te priče o dijetama i toj zdravoj hrani, sve je to
od skoro. Pre se znalo šta se i kad jede. Prvo - jelo se ako ima šta da jedeš. I
to sveže, ono što stigne u bašti. Moj pokojni deda me ko dete naučio da se
leti, kad ideš da radi na njivu, jede samo slanina sapunjara, bar 3 prsta
debela, sa crnim lukcom, popije se čašica ljute rakije pa - šešir na glavu a
motika ili kosa u ruke i udri, od ujutru do uveče. Voda se slabo pila. A za
večeru jedeš paradajza i leba, ili dinje i leba ili, ujesen, grožđa i leba. I
deda doguro 72 godine na nogama.“
„Pa i nisu neke godine“, odvrati devojče pored
frižidera.
„Ih nisu. Dva rata preguro, od malih nogu u
polju, nikad nije bolovo, nije znao šta je to lekar. Bio je u bolnici samo kad
ga ritnuo konj i kad je pao s tavana, kad su varosali krov. Stalno je radio i
majstoriso, nije imao mira. Sećam se da me je zimi, kad se ulenji od nerada i
jela za slave, vodio kod berberina da mu puštaju krv. Tako se to onda radilo. Brica
te odvede na stolicu iza zavese, recne ruku i pusti krv. A krv miriše na vino! I
tako paori, sve rumeni i debeli, sede i pričaju a krv im curi. Posle im bude
lakše, kad izađe višak masnoće što se preko zime skupila a nije imala gde da se
potroši.“
„Fuj“, odvrati ljubiteljka posnih
jogurta i izađe. Njen đuvegija startuje, gume zaškripe i auto odjuri.
„Šta joj bi? Eto, pobeže ti mušterija. Otero
sam je“, kaže prika Đoka i
namigne.
„Ih, jaka mušterija. Ti su bili u prolazu,
ko zna odakle su i gde idu. Kupila bi flašicu jogurta i ništa više. Vidite da
je na dijeti. Bez takvih nećemo propasti a s njima se sigurno nećemo ni
obogatiti.“
(2013)
0 komentara:
Постави коментар