GRAD U KOME NE BIH ŽELEO DA ŽIVIM


(kratkoduga priča bez početka i kraja...)
            Zašto bih želeo da živim ili ne živim u nekom gradu? Bilo kom/ma kakvom gradu?
            Ponajpre – šta je grad? Gomila zgrada u koje je uterana masa ljudi?
            Koliki broj ljudskih jedinki treba da bude sadeven na određeni prostor da bi se to naselje nazvalo grad a ne selo ili varošica? Da li je i određena prostorna kubatura ili kvadratura nužno odredište grada? Ili je grad skup svakavih interakcija njegovih stanovnika koja rezultira mentalnim profilom specifične ikonografije (kakve nema na palanačkom tlu)? Heh, stara već i ofucana priča urbano-ruralno, napredno-nazadno, progresivno-nazadno; niti su jedni zadato progresivni niti su oni drugi po definiciji  samo konzervativni...
Da pođemo drugačijim smerom – grad je oblik naseobine ljudskih bića, ili, tačnije, ljudskih i drugih bića jer:
svako od nas je domaćin/stanište raznih živih bića,
ljudski gradovi su, opet, utočišta naseobina insekata, glodara, gmizavaca, sisara, ptica... Ali, nisu ljudi izmislili gradove. Biljke imaju svoje gradove – (pra)šume ili savane. Pčele, ose i termiti grade svoje gradove – košnice. Koralni grebeni su gradovi raznih bića pod vodom. Vukovi, lavovi, slonovi, laste, guske, zebre, konji, ribe i mnogi drugi nemaju staništa ali imaju krdo/čopor/jato koji jesu gradovi, pokretni, fluidni ali i kompaktni. Ljudski gradovi su vremenski i prostorno određeni i odvojeni.
            Ne bih želeo da živim u gradovima Maja, u periodima pre i posle dolaska belaca. Slike koje sam video u filmu „Apokalipto“ Mela Gibsona nisu mi prijale. Takvi gradovi zasigurno su bili draži savremenicima te epohe i tih prostora - barem onima koji veselo skaču udno krvavih piramida.
            Uostalom, grad, kakve god da su mu zgrade, čak i ako je klima umerena a vazduh čist, neće biti prijatno mesto za život ako spadate u one najbednije, u ponižene i uvređene, skrajnute, progonjene ili prezrene. Svima koji su bogati grad je lep – a ako nije oni će otići u drugi, bez mnogo osvrtanja. Novac je najefikasniji amortizer neugodnosti svih vrsta, on kupuje ono što nedostaje – od stvari, gradova do ljudske pažnje i uvažavanja. Za druge, siromašnije, grad u kome su se rodili težak je kao usud i ishod.
Kažu da je Pariz u vremenima oko Buržoaske revolucije toliko smrdeo da su putnici mogli da ga namirišu par desetina kilometara pre nego što bi im se ukazao na horizontu. Verovatno je tako i sa savremenim megapolisima ali je ’čist’ vazduh toliko prljav a naša čula tako otupela da više niko na taj zapah ne obraća preteranu pažnju. Kada bi kome i pomenuli „neugodni miris“ on bi lakonski mogao da odgovori da to nije smrad već, u stvari, (mio)miris civilizacije. Kao što je američki oficir u filmu „Apokalipsa danas“ F. F. Kopole govorio da voli miris napalma jer miriše na - pobedu (koja se dobija spaljivanjem šuma, kuća i živog životinjskog i ljudskog mesa). Ni London iz Dikensovih vremena/knjiga nije preterano blagonaklon prema svojim običnim stanovnicima i gostima - to shvata i junak romana „Anubisova vrata“ Tima Pauersa koga iz XX veka vraćaju u doba romantičarskih pesnika.
         Zadah farmi koje proizvode životinje, klanica koje ih kolju, bazena u kojima se talože otpadne fekalne vode, teški zadah kanala zatrpanih organskim i neorganskim đubretom koje su, kroz prozore stanova na višim spratovima, ili kola u vožnji, izbacili (ovdašnji) civilizovani građani XXI veka ili su ga ispustile fabrike dok jure za profitom (i zaradama radnika) nisu ono što bismo voleli da osetimo ali taj milenijumski mirisni talog prati nas i čeka odmah ispod skrame dezodoranasa i parfema.
        Gledao sam slike Zemlje viđene iz orbite: od tvorevina ljudskih ruku na dnevnoj strani najjasnije se vide Kineski zid i Njujorška deponija đubreta. Svekoliko deponije najtrajnije su tvorevine čovečanstva od industrijske eve do danas (i nadalje); na njima odlažemo ostatke svog postojanja, od praznih tuba pasti za zube do kutija sa neželjenom, udavljenom novorođenčadi.
        Na noćnoj strani iste kugle šepure se svetla visokocivilizovanih gradova i duboki mrak ostatka čovečanstva koji živi u „zemljama koje je vreme zaboravilo“.
          Nama svakodnevnima odmah ispod nepca nataložen je užegli znoj tela i nogu, neoprane odeće, kvarnih zubi, upaljenih desni i sinusa, zagnojenih bubrega zbog kojih mokraća nekontrolisano curka i isparava - svi oni, tanko prekriveni miomirisima hemije, čekaju u svakom autobusu ili vozu koji vozi do gradova i iz njih. Ne treba zaboraviti ni zadah sredstava za dezinfekciju u hramovima zdravlja, koji teško izlazi iz nozdrva. Uostalom, mirisi su jedan od moćnih „generatora“ sećanja. Za njima slede glasovi – pomahnitala
kakofonija buke i besa, vike, krikova i šaputanja na podlozi od cike mašina i vozila.
         U gradovima koji su, sa lica Zemlje, izdignuti u njenu orbitu pa poslati u svemir, kako to opisuje Džejms Bliš u seriji romana pod zajedničkim naslovom „Gradovi u letu“, što se ljudi tiče, bez obzira na promenu okruženja, sve je isto jer ljudi ostaju ono što su bili i jesu. Nema promena ni kad se gradovi spuste na dno mora – ljudi teraju po svome sve dok im to „prolazi“.
           Među problematično zavodljivije (ne potpuno bezazlene) gradove u kojima bi vredelo živeti (ako bi nas u njih pustili) spada Novi Krobuson iz trilogije pisca egzotičnog imena Čajna Mjevil. Ljudi u njemu nisu sami, okruženi su drugima vrstama, od grotesknih ljudi-buba do ljudi-vodozemaca. Obično-ljudski zapleti komplikuju se spojem i mešanjem sa drugojačijim egzistencijama. S onostrane egzotike, mračni i tajanstveni grad Ambergis iz romana Džefa Vandermera nimalo nije naivno i ljupko mesto za postojanje, baš kao ni bezbrojni legendarni gradovi stvarne ljudske istorije i mitologije, od Sodome do Eldorada i dalje...
    A negde u beskraju hladne virtuelne stvarnosti čekaju gradovi bez znanih nam i vidljivih oblika, boja, mirisa i zvukova.
    Mislim da ne bih voleo da živim u Gradu iz istoimenog romana Kliforda Simaka jer njega, zapravo, grade mravi. Ljudi više nema, odavno su nestali sa lica Zemlje, pobegli su u svemir, paralelne stvarnosti ili izumrli (prethodno napustivši svoje gradove u strahu od nuklearnog holokausta); naslednici Zemlje, Psi koji govore, ne znaju šta će sa tom ogromnom zgradom koja guta tlo a prastari robot prećutaće, u ime svetosti svakog života, da su ljudi trovali mrave. I tu je kraj/početak, Grad će prokriti Zemlju, pobiti sve preostale ne-mravlje oblike života, stvoriti neki drugi ili treći svet.
      Svakako ne bih želeo da, kao Robert Nevil, živim u gradu prepunom vampira, kako je to opisano u romanu „Ja sam legenda“ Ričarda Metisona. Biti poslednji „obični“ čovek okružen nekom novom vrstom nije nikakva povlastica bez obzira što su uokolo velelepne zgrade i sva čuda (sada nepotrebne) tehnologije.
            Gradove ne čine (samo) zgrade; cigle i beton i asfalt samo su kulise ispred kojih nastupaju glumci. Ako nema glumaca kulise ne služe ničemu. Baš kao što ni prosečni glumci ne umeju da igraju na praznoj pozornici - kulise im trebaju da potpomognu nejaku magiju koju proizvode. Ali, džaba su dobre kulise pored slabih glumaca.
            A ako su kulise loše a glumci nikakvi?
            Na primer...
            Ne volim da živim
  u varoši koja bestidno čupa svoje korene (kao da je oni zaduženi da je vode - mrze),
            u palanci kojoj je drveće smrtni neprijatelj pa seče drvorede u tzv. strogom centru da bi namesto njih posadila asfalt ili nečije betonske kocke,
            u zaseoku koji je iz centra prognao sva dečija igrališta (jer, valjda, ruže sterilnost ravnih ploča; jer su oni koji su osmišljavali nove izglede ulica i trgova zaboravili da su bili deca i da su imali decu - ili nisu?),
            u naselju (ispod feudalčevog „zamka“) u kome su krajnji dometi novoarhitekture na nivou geometrijskih staza i zabrana-baštica za zelenilo (vojnička groblja su vrhunska i nedostižna invencija za priučene tzv. stručnjake i njihove nalogodavce, nabeđene dušebrižnike i narodne spasitelje),
       u jadu u kome postavljaju spomenik velikom komediografu na predimenzionirani postament (da bi on ispao što sitniji) dok su mu iza leđa kontejneri za smeće - da li mu se to svete potomci onih koje je izvrgao ruglu?
            u bedi u kojoj su klupe precizno smeštene tako da gledaju u auspuhe parkiranih automobila
            u sramoti u kojoj je pored visokog, starog kamenog krsta postavljen stadionski bilbord
            u smejuriji u kojoj za lokalnu političku elitu periferija (provincije) ne postoji
            u patologiji u kojoj se jedini varoški potok guši u đubretu i preti/obećava da jednom iznedri pogubnu zarazu
            u mraku u kome pregorele javne svetiljke u zabačenim ulicama niko neće da promeni
            itd itd itd
            Ali, avaj, zar zaboravismo: šarene a jadne kulise samo su slika i (ne)prilika ljudi koji su ih napravili i na njima izvode svoje igre (nad)moći, zar ne?
(„Severni bunker“ br. 19, 2012)    
           

0 komentara:

Постави коментар

top