Renomirani izdavač „Modesty stripovi“ koji vodi Živojin Tamburić istrajno raduje domaće stripoljupce sa prefinjenijim ukusom. Odbijajući da se povede za strip modama, hirovima i hitovima, ova kuća sama, na sopstveni rizik, bez ikakve podrške zvaničnih kulturnih institucija, znatiželjnicima nudi bogate uvide u ovdašnju strip istoriju, u tekuću produkciju autorskog stripa odnosno štampa nove radove domaćih strip stvaralaca. Jedno od takvih izdanja je i „Međugroblje“ scenariste Zorana Penevskog (1967) i crtača Zvonimira Vidića (1969). Ovaj strip – a teoretičarima ostavljamo da odrede da li je reč o strip albumu ili grafičkoj noveli – dokaz je da strip kao umetnička forma ne poznaje nikakva ograničenja (osim, naravno, onih koja ga određuju kao posebnu, specifičnu formu). „Međugroblje“ je uverljivo i uzbudljivo svedočanstvo da kvalitet u stripu postoji a da je sve ostalo pokoravanje populističkim zahtevima odnosno rezultat ili kalkulanstva ili stvaralačke nemoći. Konkretno, izjednačavanje stripa sa superherojima, avanturama u svim periodima (pirati, kauboji, vojnici...) ili geg-humorom potpuno je lakonski stav kojim ne samo što se strip medij pojednostavljuje i vulgarizuje već se degradiraju i njegovi autori. Istina, većina njih pokorava se zahtevima komercijalne isplativosti koje diktiraju izdavači ali u onoj ekskluzivnoj manjini nalaze se sjajni umetnici koji stvaraju nezaboravna dela.
        Prema svojoj priči „Međugroblje“ bi se moglo nazvati egzistencijalističkim stripom“ jer se, opisujući jedan dan u životu mladog vajara, izuzetan po tome što će umetnik u večernjim satima otvoriti samostalnu izložbu, bavi promišljanjem nekoliko (ne)tipičnih životnih situacija i dilema koje prate i muče osetljivog subjekta. Tri razgovora koje vajar Luka vodi sa svojom devojkom i modelom, sa Igorom galeristom i sa svojim ocem prilika su da se skicira njegov portret odnosno da se on situira u prostoru, vremenu i prema ličnostima, da se prikažu njegove manje ili više frustrirane reakcije i slobodne asocijacije-sećanja (o ribama velikih dubina, katakombama-grobnicama u Palermu...) i dovede do katarze tokom razgovora sa ocem na traumatičnu temu samoubistva majke. Unutrašnji mladićev konflikt, negova neprilagođenost i obrazac autodestruktivnog ponašanja (koji prepoznaje i otkriva otac) stavljaju pod znak pitanja dotadašnje Lukine priče i zaključke i kategorišu ga kao „nepouzdanog pripovedača“ znanog u istoriji literature kao i u tekstovima o praktikovanju psihoanalize. Luka se samozatvorio u spiralu iz koje ne nalazi izlaz; čak ni očigledna paralela između njegovog i Igorovog iskustva ne pomaže mu da sagleda svoje zablude i traume i konstruktivno se izbori sa njima. Dijalog sa ocem, u kome se iznova traži neki znak koji je najavio majčin fatalni korak, na granici je konflikta i takođe bez potrebnog prosvetljenja-samoosvešćenja. Otuda je završni segment, uprkos naletu optimizma, tek praktična realizacija već uhodane šeme. Metafora sa „međugrobljem“ kao prostorom-vremenom između dve krajnosti u kome se može tavoriti ili odlučiti o smeru budućeg kretanja i delanja, u potpunosti opisuje Lukino oklevanje i trajnu apatičnost.
        Seriozna priča Penevskog dobila je izvanredan vizuelni lik u slikama Zvonimira Vidića jer on čitav album-grafičku novelu oslikava pa je svaki kvadrat malo slikarsko platno „izvedeno“ ekspresivnim potezima četkice (uz poneku minucioznu grafiku), pretežno u tmurnim, sumračnim tonovima i valerima; organizacija-montaža tabli filmski je dinamična sa izmenom mnoštva rakursa-planova što bitno utiče na tok priče, naročito u statičnijim segmentima. Početak svakog poglavlja ilustrovan je fotografijom Vidićeve skulpture a na kraju knjige je deo „Vajanje svetionika (dodatne ilustracije i skulpture)“ sa nekoliko dela koja dopunjuju atmosferu prethodne priče. Ovako raskošan likovni „lik“ nije karakterističan za strip, posebno ne onaj korporacijsko-komercijalni, i potvrda je temeljnog promišljanja i praktikovanja 9. umetnosti što svakako implicira da ovde nije reč o proizvodu masovne produkcije namenjenom za jednokratnu upotrebu i laki zaborav.
        U konačnom svođenju utisaka „Međugroblje“ je predstavlja kao izuzetno stripovsko delo koje svojim kvalitetima istovremeno potvrđuje raskošne talente svojih stvaralaca, te nesporni potencijal i snagu stripa kao izazovnog medija.

            („Dnevnik“, 2021.)

 



Svi živući aktivni i pasivni (da ne kažemo, penzionisani) strip čitaoci i stvaraoci sa ovdašnjih prostora znaju ko su Zoran Janjetov i njegov alter ego Bernard Panasonik.  Njih dvojica, zaštitni su znak 'junačkih dana' SFRJ stripa (posle kojih je došao pad Berlinskog zida, pa krvavi sunovrat SFRJ države i njenog stripa). U to su doba postojala svakovrsna šarena izdanja (novine, listovi, magazini...) koja su se kupovala na trafikama; funkcionisao je i zabran tzv omladinske štampe („Student“, „Vidici“, „Mladost“, „Omladinske novine“, „Polet“, „Stav“, „Džuboks“...) koji je sadržao „sve što vole mladi“: pored ukrštenica i zanimljivosti, tekstove o putovanjima, avanturama, ljubavi, rok muzici kao i – stripove! Omladinska štampa se u segmentu stripa poklapala sa strip magazinima koji su objavljivali radove domaćih stripadžija. Tamo se, s kraja 1970-tih i početkom 1980-tih ilustracijama, crtežima ili kratkim stripovima oglasio mladi Zoran Janjetov (1961. godište); te su slike bile sveže, inventivne i vrlo profesionalne (čitaj, sigurnom rukom nacrtane). Svežina se uklapala u vremena koja su nadolazila i obećavala svima, a posebno mladima, pomak na bolje. Svežina je nosila optimizam i poletnu osećajnost; u Zapadnom svetu ekonomija je posle recesije ponovo bila u usponu, socio-anarhičnu pank muziku zamenjivali su „novi talas“ i „novi romantičari“, dolazilo je doba (analognih) sintesajzera, vreme panike zbog AIDSa je prolazilo, zahuktavala se borba za standardizaciju formata video kaseta... Inventivnost je bila na ceni više nego čista komercijalna isplativost. Profesionalnost je značila odgovornost za preuzete obaveze i napredovanje u veštinama.

           
Za uzdizanje „novog talasa“ poleta, svežine i optimizma stasala je u SFRJ čitava generacija mladih muzičara, slikara, pisaca, stripadžija... Jedan od centara te plime bio je Novi Sad a među najtalentovanije i najperspektivnije strip autore ubrajao se i Zoran Janjetov. Ako je bilo ikakvog kolebanja po tom pitanju ono je lako nestalo kad je u magazinu „Yu strip“ 1981.g. počeo da izlazi njegov serijal „Bernard Panasonik“, što će potrajati do 1986.g. Panasonik je bio i ostao najotkačeniji (anti)heroj Yu stripa 80-tih. Nastao je namerno a slučajno
: kako sam priča mladi Zoran je hteo da crta nekakav strip, bez ikakvog cilja i plana, kao što je u to doba često činio, pa je na praznom papiru nacrtao prvu sliku, na kojoj je bio nekakav glavni junak u pozi direktno skinutoj s jedne slike iz prvog             „Inkala“ (SF strip serijal Moebiusa). Prezime junaka prepisano je sa kutije novog gramofona firme „Panasonic“, a ime je iskrslo niotkud, samo od sebe.
            Po pojavi prvih epizoda „Panasonika razvila se rasprava o njegovoj autentičnosti. Mnogima je zasmetala sličnost crtačkog manira sa onim proslavljenog Mebijusa. Oni koji nisu voleli Panasonika pravdali su to sličnošću sa Mebijusovom „Hermetičnom garažom“. Oni koji su voleli Panasonika takođe su se pozivali na Mebijusovu „Hermetičnu garažu“. Janjetov smatrao je da su u pravu i jedni drugi, da je „... garaža“ svakako inspiracija za Panasonika, naravno filtrirana kroz Janjetovske membrane. Seća se da je svakog meseca drhteći čekao poštara da donese novi broj „Metal Hurlanta“ kako bi video novi nastavak „... garaže“, najslobodnijeg i najluđeg stripa na planeti; „... garaža“ ga je naučila koliko daleko može da ide, da se ne boji ako se izgubi, čak da se tome i raduje jer koliko god bio krivudav, put nema kraja, ne treba ga ni tražiti.
            Talentovan i uporan, Janjetov je, na miran i radan način, za sebe izborio pravo da bude slobodan, da se ne obazire na primedbe ali ni pohvale pa je stekao kultni status junaka „mladog, ludog sveta“ i svrstao se među respektovane „novotalasovce“ („Boye“, „Obojeni program“, „Luna“ i apartni „Rex Ilusivii“) i braću po peru/kičici (Dejan Nenadov, Petar Meseldžija...). Crtačka veština Janjetova razvijala se u pravcu majstorija i potpuno samosvojnih bravura koje izlaze iz Mebijusove senke i grade sopstveni stripovski manir i ikonografiju. Ovaj je proces bio vidljiv u svakoj novoj epizodi Panasonika pa, neretko, i u susednim crtežima (u rasponu od strpljivog, minucioznog rada do razbarušene, opuštene linije i nazad). „Panasonik“ je u domaći strip uveo, pored (vele)majstorskog crteža, totalni ludizam, poigravanje sa obrascima SF žanra i sveukupnog strip medija; posle njega niko više ne mora da pravda svoje strip egzibicije ali ne može da opravda ni neinventivne brljotine. Kako je vreme odmicalo priča je postajala sve kompleksnija, parodijska i - samoparodijska. Subverzivnost na nivou likovnog izvođenja i na nivou ukidanja pravolinijske, pozitivističke priče, slobodno se širila od čiste radosti stvaranja i iskušavanja talenta preko metatekstualnosti i naglašene referentnosti do autoironijskih komentara o sumnjivoj smislenosti priče čime se autor (postmodernistički) odmiče od autorstva i tretira ga sa zdravom dozom sumnje i humora govoreći da ključna zapovest stripa bila „održati blesavost, što je samo po sebi generisalo zbunjenost. Prazan papir i što praznija glava, kao tlo za uzgajanje kretenskih avantura.“
            Zoran Janjetov je bio i ostao živa legenda domaćeg i svetskog stripa koja i dalje crta darujući znatiželjnicima blistave komadiće čiste radosti, ushićenja i optimizma uprkos svemu.

            („Dnevnik“, 2021.)

 

Franja Straka
(1952), ovdašnji je višedecenijski iskusni strip alternativac čija konstantna stvaralačka energija imponuje i iznenađuje. Večno mladi i radoznali tragač za (ne)istinama i lažima neumorno se rve sa kvadratima beline, linijama i rečima, sa racionalnošću i apsurdom, smislom i besmislom, sa infantilnim i gorkim humorom. Straka je kreator i izdavač fanzina „Samonikli korov“ (koji se jedno vreme zvao i „Višegodišnji samonikli korov strip“),objavljivanog u digitalnom obliku i distribuiranog putem interneta, odnosno slanjem na elektronske adrese zainteresovanih čitalaca. Manir fanzinskog delovanja strip alternativaca iz 1990-tih (u formi fotokopiranih svezaka) prebačen je tako na novi medijum koji je još otvoreniji i, uz nešto osnovnog „hardvera“, dostupniji neograničenom broju „konzumenata“ te, ne manje važno, praktično neuništiv (za razliku od papirnih fanzina koji su često, u vrtlogu godina, izgubljeni pa ih nemaju ni njihovi izdavači/autori). Ipak, sentimentalni žal za originalnim „oblikom“ stripa – onim otisnutim na papiru – naterao je Straku, baš kao i druge pripadnike „stare škole“, da se potrude i štampaju svoje radove (bez obzira što postoje u „elektronskom izdanju“); u ovoj raboti Straka je uspostavio izuzetno aktivnu i produktivnu saradnju sa respektabilnim andergraund izdavačem „Bratstvo duša“ koji deluje na prostorima bivše SFRJ a koga vodi entuzijasta i alternativac Zdenko Franjić. Dosadašnji rezultat ovog poduhvata je pojava nekoliko strip albuma na radost svih strip novoorijentisanih čitalaca. Najnoviji rezultat ovog udruživanja je album-knjiga ilustrativnog i provokativnog naslova “Inserti” na čak 270 strana.
            Nominalno je reč o 270 strip priča-anegdota-viceva ali i čistih, nesputanih apstrakcija crtanih (najčešće) u dva kaiša sa po 2-3 sličice u svakom. U ovaj impozantni prostor Straka je udenuo šarolike sadržaje, od neizbežnih muško-ženskih odnosa, kačipestva i šupljoglavosti (oba pola), preko kosog (mrkog) pogleda na političare i njihovu branšu i svitu, vivisekcija svakodnevice, trivijalnih i bizarnih međuljudskih odnosa, sve do samoironijskog poigravanja sa ulogom umetnika, njegovim inspiracijama (i ponestajanjem istih), somoljubivošću i ranjivošću. Pričice, naravno, nemaju jednog junaka već njih bezbroj; ipak, bile one starlete ili ubogi fizički radnici, penzioneri ili malo ljubavi željni samci, svi ti junaci su – antijunaci, “bedni ljudi”, “poniženi i uvređeni”, “ružni, prljavi i zli”, oni koje svakodnevno srećemo na pločnicima, u prodavnicima i parkinzima. Možda ih, na prvi pogled, ne prepoznajemo kao lica iz stripa pa nam se čini da su ovi pred našim očima lepši, zdraviji, pametniji, srećniji ali, ukoliko iskosimo pogled bez po muke ukazuju nam se Strakini nevoljnici, bezubi, kljakavi i šepavi, nikako dorasli svetu u koji su bačeni, “jadnici” koji, uprkos svim hendikepima, skriveni pod nanosima napadne šminke, utegnuti u skaradno tesne i šljašteće krpice, kruto koračaju napred iako istinski ne znaju gde ih taj put vodi. Svi oni sanjaju snove u tehnikoloru, žude da žive kao u reklamama, da budu bezbrižni, slavni, bogati, večno mladi i plastificirano-botoksirano lepi. Straka svakako vidi sve mane svojih likova i ne libi se da ih razotkrije, žigoše i karikira. Ipak, on nije ni zlurad ni maliciozan – jeste ciničan, ume da se ljuto podsmehne ali ne odriče pravo takvim ljudima da postoje i greše (verujući da su u pravu). Čak i ako ta tolerancija i popustljivost može značiti propast za sve u okruženju tih i takvih nadobudnih spasitelja, dušebrižnika i zaštitnika društvenih vrednosti i svetinja, njima se pravo na postojanje ne odriče jer, kako bi to rekao pesnik, "Ako smo pali, bili smo padu skloni." Taj fatalizam, utemeljen na mnoštvu gorkih istina i mudrosti koje Straka otkriva i prepoznaje, ne smeta autoru da bude vedar i veseo, sklon kalamburima i ludizmu, počev od “rekreiranja” naslova knjige na korici – “in SER TI!?” – nasuprot “klasične” reči “inserti” na rikni knjige.
            Humorno-nonšalantni tretman tema i likova očituje se i u karikaturalnom crtežu koji lako gubi i svoju prepoznatljivu predmetnost pa linije i bele ili crne površine prelaze u apstrakciju i postaju gotovo Roršahovi testovi asocijacija. Povremeno Straka iscrta i stranicu preciznog, realističkog crteža – tek da pokaže da to ume ali da mu do takve tehnike nije stalo. Takođe mu nije stalo ni do mitologizovanja umetnika kao mudrih, božanskom milošću darivanih persona bez ikakvih ljudskih mana; njegov umetnik je smušen, nesiguran u sebe i svet, u svoje moći i valjanost sopstvenih dela. Tako se kreira portret mudrijaškog ludizma Strašnog Strake iz Čerevića.
            Strakini “Inserti” (ili “in SER TI!?”) spadaju u vrhunce njegovog dosadašnjeg opusa i spajajući ozbiljno sa neozbiljnim, mudro sa infantilnim stvaraju široku i uverljivu sliku kontradiktorno/kontraverznog sveta u kome imamo (ne)sreću da živimo.
            (“Dnevnik”, 2021.)

ILIJA BAKIĆ - PERFEKTNI PERFEKT, 2021.

 









 


      Živojin Petrović (1964) na ovdašnjoj je literarnoj sceni prisutan bezmalo tri decenije; u tom je periodu u periodici objavio, pored filmskih i književnih kritika, niz priča a 1994.g. je, u izdanju Književne opštine Vršac, publikovana i njegova zbirka priča „Vodeni žig“. Otuda nedavna pojava Petrovićevog kratkog romana „Jelisijum: rondo“ u izdanju „Novosadskog kulturno-obrazovnog kruga“ svakako zaslužuje pažnju jer je reč o autoru samosvojnog, neuobičajenog proznog profila i stila. Nakon atraktivnog, višeznačnog naslova odnosno podnaslova koji, prema svom osnovnom muzičkom značenju, sugeriše način na koji je delo strukturirano-građeno (variranjem ključne teme), sledi priča situirana u (ne)postojeće mesto Veliko Sadište u kome je dvor vlastelina Marka od Lelandije; doba dešavanja je pogodbeni Srednji vek. Ovakva postavka literarne pozornice nedvosmisleno ukazuje na autorovo poznavanje predmetne epohe iz istorijskih knjiga i književnosti ali i na iskustvo iščitavanja dela koja pripadaju žanru epske fantastike a koje se ogleda u karakterističnom mitskom (mitotvoračkom) odnosu prema trivijalnoj svakodnevici (romana); upotpunjavanju atmosfere značajno doprinosi i često korišćenje arhaizama odnosno starinska konstrukcija rečenica, osobito u dijalozima, i prizora-scena kroz koje se radnja razvija.
        Sam zaplet znan je iz bajki, epova i saga i kao takav prepoznat i u teorijskoj literaturi (na primer kod V. J. Propa): u njegovom središtu su tri devojke-sestre-udavače koja traže naklonost trojice momaka. One su različitih karaktera – od vragolaste lakomislenosti i tmurne trezvenosti do nadmene uznositosti i samoljublja – i shodno tome različitih očekivanja od života pa su i njihovi izabranici slika i prilika devojačkih ambicija i planova: jedan je pompezni vitez, lakomislen i umišljen, sklon egzotičnim opijatima, drugi je korparev sin, vredna i povučen, poštovalac prirode, njene lepote i reda, treći je umetnik, majstorski svirač leute koji svojim tonovima može naterati uvelo cveće da oživi. Susreti devojaka i momaka, njihovo upoznavanje i iskušavanje u osnovi se svodi na takmičenje, na potvrđivanje sposobnosti i rešenosti da se nametne svoja volja i spremnosti druge strane da se toj volji pokori (isto važi i za međusestrinske odnose). U toj igri moći, varljivo bezazlenoj ali, po značenju, ozbiljnoj i sudbonosnoj, učestvuju, onoliko koliko im dozvoljava snaga ličnosti, bogatstvo-siromaštvo i položaj u maloj zajednici, roditelji devojaka i momaka, stari i mladi prijatelji, slučajni prolaznici... Poprišta događanja su „zvanična“ mesta (vlastelinov dvor, seoska krčma, vašar) kao i ona tajnovita (usamljene vodenice, napuštene kuće, čergarska staništa). Autor uspeva da dešavanja, zanimljiva i pored svesti znatiželjnog (i obaveštenog) čitaoca o variranju obrasca, učini još živopisnijim kako svežim i poletnim, neretko oneobičenim opisima tako i već pomenutim spretno iskorišćenim arhaičnim jezikom i jezičkim konstrukcijama. Na rečeno se nadovezuju i spisateljsko-zanatske veštine menjanja tačke pripovedanja od sveznajućeg pripovedača do ispovednog tona u prvom licu, od dramskih dijaloga i/ili monologa do antičkog hora (devojaka) te kratkih poglavlja u kojima se junaci i njihovi glasovi smenjuju.
        U Petrovićevom pripovedanju prepoznaju se uzori i reference na njih, modeli i obrasci (npr. mladi vitez povremeno se ponaša kao Don Kihot a njegov sluga je mudri i strpljivi Sančo – mada i njegovom strpljenju ima granica), što rezultira delikatnom i sofisticiranom postavkom sa nizom nijansi i valera. I samo finale u kome, pre konačnog razrešenja sudbine najstarije devojke-sestre-udavače, priča biva „presećena“ i na poslednjim stranicama dovedena u sadašnjost kako bi se postavilo univerzalno, svevremeno sudbonosno pitanje: da li umetnici mogu naći mir svakodnevnog života ili, možda, tako nešto i nije moguće jer umetnicima (pravim ili umišljenim, svejedno) „sleduje“ trajno nezadovoljstvo i (uzaludno) traganje za savršenstvom. Drastični prekid pripovednog toka i izmeštanje junaka iz njega, znano je u literaturi (setimo se npr Tvenovog „Jenkija na dvoru kralja Artura“) i dobrodošao je model za potcrtavanje-kontrapunktiranje određenih sudbinskih (ne)pravilnosti.
        Zaključimo, „Jelisijum: rondo“ Živojina Petrovića sveža je i intelektualno intrigantna proza u stilistički zavodljivom ruhu i svakako zaslužuje pažnju iskusnijih i ambicioznijih čitalaca.

            („Dnevnik“, 2021.)

 


Četvrti tom vestern serijala “Komanča” (u tvrdom povezu i punom koloru) kojim je “Čarobna knjiga”, u biblioteci “Stari kontinent”, upravo obradovala domaće stripoljupce, pretposlednji je u ovom integralnom izdanju. Ovaj je tom preloman za serijal jer sadrži poslednju epizodu “Komanče” koju je nacrtao Herman Hupen (1938) i prve dve epizode koje je uradio Mišel Ruž (1950). Sve tri priče napisao je slavni Mišel Regnije poznatiji kao Greg (1931-1999). „Komanča“, koja je dobro poznata na ovdašnjim prostorima iz mnoštva izdanja, od „Caka“, „Denisa“, „Biser stripa“, „Super stripa“, „Politikinog zabavnika“ do „Stripoteke“ i „Marketprintovih“ crno-belih albuma, pojavila se na stranicama legendarnog strip magazina “Tintin”, koji je uređivao upravo Greg, decembra 1969.g; u epizodi od 8. strana znatiželjni čitaoci upoznaju kauboja-lutalicu Reda Dasta i Komanču, mladu vlasnicu ranča „Tri šestice“ u blizini gradića Grinston Fols, Vajoming; Dast će Komanči ponuditi svoje usluge, od teškog rada do brzog potezanja revolvera, a možda i svoje srce. Nadalje se, u 10 albuma i nekoliko kratkih priča, nižu epski događaji kroćenja prirode, borbe sa Indijancima i lokalnim banditima, pristizanja civilizacije u divljinu i napredovanja ranča… Komanča ne ohrabruje Dasta da joj se približi dok je, istovremeno, oduševljena galantnom, namirisanom gospodom sa manirima iz velikih gradova. Ispostavlja se da je mlada rančerka ključna figura Dastovog sveta pa zato i ne čudi što serijal nosi njeno a ne Dastovo ime iako je on “prvi aktivni” heroj. Kako vreme odmiče Dastovo nezadovoljstvo sopstvenim životom raste ali se posle bekstva u divljinu vraća na ranč i tamo odrađuje svoje redovne obaveze. No, Divlji zapad i dalje nije pitom i donosi svakovrsna, uglavnom neprijatna, iznenađenja. Tako, u epizodi “Telo Aldžernona Brauna”, dok obilazi poplavljene pašnjake, Red Dast nalazi telo ubijenog čoveka. Prema dokumentima reč je o Aldžernonu Braunu koga prati loš glas, barem po rečima novopridošlog lokalnog lekara. Šerif, koji odlazi da proveri identitet ubijenog, strada u zasedi a Red Dast nastavlja njegov zadatak i otkriva priču o bahatom bogatašu koji se skriva ali i stradaloj porodici čiji duhovi i dalje ne daju mira jedinom preživelom. Greg “drži konce” i vešto meša vestern sa krimićem što rezultira zanimljivom pričom koju Herman valjano iscrtava svojim “prljavim” crtežima. No, pažljivi gledalac primetiće na par sličica i turistu sa fotoaparatom i reklamu za “Tojotu”! Sam Herman kaže da ga je njegov 15-godišnji sin pitao nije li mu dosadio taj strip što je izazvalo crtačevu burnu reakciju jer je zaista bilo tako. Herman je već od 1979. stvarao sopstveni naučnofantastični strip “Džeremaja” a želeo je da se okuša i u drugim samostalnim projektima, pre svega u “Tornjevima Boa-Morija”, ali stari strip ga je u tome kočio. Sticaj okolnosti bio je, ipak, na njegovoj strani. Naime, Greg je početkom 1982.g. otišao u Ameriku i bio zaokupljen pokušajima da francuski strip stigne do tamošnjih čitalaca. Misija nije uspela ali se Greg zadržao 5 godina okušavajući se u raznim poslovima što je rezultiralo i zapostavljanjem scenarističke rabote. Kada se vratio u Francusku, Greg je uvideo da se na polju stripa mnogo toga promenilo. To ga nije sprečilo da, pošto je za svoj dotadašnji rad dobio značajne nagrade i ordenje, nastavi serijal o Komanči sa novim crtačem – Mišelom Ružom koji je već imao iskustva u vestern stripu. Epizoda “Zveri” pojavila se 1990.g. i u njoj se Red Dast suočava sa svojom, čitaocima do tada nepoznatom, prošlošću – surovom bandom koju je davno napustio! Ruž nije kopirao Hermana mada su i njegovi likovi grubi i robusni; dinamika Ružovih crteža i tabli sporija je od Hermana ali je postojana i vrlo brzo “uvlači” u sebe čitaoce. Klasična vestern priča tako je dobila i adekvatno klasični vizuelni lik. I naredna epizoda, “Dolar s tri lica”, nastavlja tragom otkrivanja Dastove nepoznate mladosti; ovo se u popularnim serijalima redovno dešava jer je posle nekog vremena poželjno pozabaviti se i junakovom prošlošću a ne samo trenutnim avanturama. Ovog puta Dast dobija poziv da dođe u goste svom dobro situiranom mlađem bratu u Dodž siti; njih dvojica su kao jedini preživeli napad na karavan odvedeni u sirotišta i tamo izgubili kontakt. Ipak, posle mnogo godina Kameron je pronašao Dasta i pozvao ga. Njihov susret biće koliko dirljiv toliko i neobičan. Vrlo brzo se ispostalvja da Kameron nije “cvećka” a da njegovi planova sa Dastom nisu ni malo bezazleni… Gregov zaplet je prepoznatljivo složen dok Ruž istrajava u svom stilu, popravlja se na planu pokreta i akcija a deluje sigurnije i u sklapanju tabli. Očigledna je Gregova želja da, baveći se prošlošću junaka, “restartuje” serijal i usmeri ga u pravcu novih avantura koje se ne oslanjaju previše na poznavanje ranijih epizoda. U toj nameri on, na radost starih i novih čitalaca, dobrano uspeva darujući “Komanči” obećavajući drugi početak.

(“Dnevnik”, 2021.)

 


Knjigom „Provihorilo“ (izdavač „Solaris“ Novi Sad, 2020.), Saša Radonjić (1964) zapaženi stvaralac višestrukih interesovanja: književnik (pesnik, romanopisac, pripovedač, dramaturg i esejista) i muzičar (kantautor i član „Solaris Bluz benda“), vraća se, posle niza proznih dela, pesničkom diskursu kojim je ušao u savremenu literaturu, skrenuo pažnju na sebe, zadobio nagrade i uvažavanje kritike i publike. Njegov pesnički nerv nastavio je i nadalje da pulsira kao jedan od uporednih umetnikovih tokova pisanja. Vremenom se, zahvaljujući muzičkom delu karijere, taj pesnički horizont razgranao i zadobio sasvim nove likove. Preciznije, pesnički doživljaj sveta i njegovo izražavanje („pevanje“ kako se ranije govorilo) u Radonjićevom slučaju pojavljuje se u dva ključa: primarnom – onom u kome je poezija spojena sa muzikom i (istorijski posmatrano) novijem – koji je lišen (oslobođen ili je možda tačnije reći uskraćen) muzičke podloge, usklađenosti sa njom odnosno stvaranja tog jedinstvenog amalgama reči i tonova. Upravo na toj dihotomiji (ili polifoniji) funkcioniše i knjiga „Provihorilo“.
Delo je sastavljeno iz dva segmenta/ciklusa približno istog obima: prvi formalno nije imenovan i drugi je naslovljen kao „Pesme čudnih lica“ (isti naslov ima i treći album „Solaris Bluz banda“ a nekoliko pesama sa tog albuma uvršteno je i u ovaj deo knjige). Prvi segment  otvara autorska beleška o nenadanom otkriću reči „provihorilo“ koja se potom nameće kao tiha mantra u iščekivanju svanuća, dela dana u kome pesnik obično piše „Dok prepliću se svetla i senke / Poezija i proza“ („U cik zore“). Novosaznata reč predstavlja se kao svojevrsni okidač za nizove (sledstvenih ali i potpuno neočekivanih) asocijacija odnosno pogleda iz novog uporišta, potvrđujući da je reč, taj temelj i suština poezije, sposobna da „stvori“ inspiraciju, izdigne i u neslućene visine uzvitla skrivene slojeve misli i opažaja. Podstaknuta (izazvana) pesnička osetljivost nastaviće da „radi“ u  refleksivno-ispovednom tonu koji, pak, podrazumeva ne samo nataloženo životno iskustvo već i sposobnost da se ono prepozna, oslobodi nanosa trivijalnog i patosa preteranih afektacija i pozicionira u kontinuumu prostor-vremena, što je odlika odrastanja/sazrevanja intelektualno i emotivno celovite ličnosti/poetskog subjekta. Samo se tako, u takvom kontekstu/konstituciji može osećajno (bez zapadanja u vulgarnost) pisati/pevati o nestalom prijatelju i ljubimcu, o punoći ljubavi i praznini gubitka. Trajanje, neminovno, nosi trošenje mladalačkih zanosa i iluzija, otkrivanje apsurda življenja (pojedinačnog ali i grupnog, sve do nivoa vrste) i varljivosti civilizacije; s druge strane, ipak opstaje ekstatičnost „homo ludensa“ koja i dalje plamti u oku i duhu pesnikovom. Deo tog poigravanja (i iskušavanja igre) jesu i variranja naslova „Provihorilo“ u pesmama različitih emotivnih i vrednosnih registara; tako pesnik potvrđuje snagu jezika i reči i nesputanosti sopstvene imaginacije.
„Pesme čudnih lica“ bitno određuje njihova svrha/namena da budu utopljene u telo muzičke numere i u njoj otpevane u određenom ritmu. Ovaj uslov čini te stihove uokvirenijim u forme i tematska usmerenja ali, istovremeno, i usredsređenijim. Korišćenje rima i refrena, naravno, može se činiti kao teret ali otvara, kada se prihvati i njima ovlada, sasvim drugojačije mogućnosti. Otuda su pesme u ovom ciklusu razigranije i neposrednije ali time ne gube niti na atraktivnosti niti na intelektualno emotivnom naboju i problematskom potencijalu. Radonjićevi stihovi namenjeni muzici jednako su provokativni i evokativni kao i oni iz prvog ciklusa; nema u njima „pojednostavljivanja“ i „prilagođavanja“ muzici. Čak i upotreba elemenata popularne kulture, od pominjanja Džimija Hendriksa do upotrebe pojma „bluz“ (kao imenice/odrednice ali i specifičnog „filinga“), senči stihove dodatnim slojem patine potcrtanim saznanjem da ovi stihovi imaju svoju muzičku podlogu. Stoga se znatiželjnom čitaocu segmenti ove knjige mogu razotkriti i kao odrazi u ogledalu odnosno stilističke varijacije istih tema, što svakako usložnjava njihovo moguće čitanje odnosno tumačenje.
Rečju, „Provihorilo“ se predstavlja kao gusto istkana pesnička tapiserija, sa nizom „lajt motiva“ koji, prepličući se, daruju višeznačnu dubinu celokupnom prizoru i utisku koji on čini na znatiželjnog čitaoca. Tanane emocije koje bude izuzetni događaji ali i svakodnevne sitnice (što život znače), setno ispovedanje prošlosti, zebnja zapitanosti nad budućnošću i radosti iskušavanja sopstvenih sposobnosti, uklapaju se u začudnost i bogatu slojevitost centralnog pojma ovog dela – u ono što „provihorilo“ je kao potvrda punoće sopstvenog postojanja.

(„Dnevnik“, 2021.)

 




Svi aktivni strip čitaoci i stvaraoci sa ovdašnjih prostora znaju ko je Bernard Panasonik. Neznanje se ne može opravdati. BP je zaštitni znak 'junačkih dana' «Yu stripa» od 1981.g. do 1986.g. i čitavog talasa mladih domaćih stripadžija, faca oko koje su se lomila koplja ali koja je izborila pravo da bude onoliko slobodna koliko joj se hoće, da se ne obazire na primedbe ali ni pohvale. Panasonik je u domaći strip, na velika vrata uveo, ruku pod ruku sa majstorskim crtežom, totalni ludizam, poigravanje sa obrascima SF žanra i sveukupnog strip medija; posle njega niko više ne mora da pravda svoje strip egzibicije ali ne može da opravda ni brljotine.

Krajem 1980-tih i u prvoj polovini 1990-tih Panasonik je, da proveri kako stoje stvari (a stajale su loše), drugi put posetio Srbe u kratkim epizodama-tablama razbacanim u «Ritmu» i «Vremenu zabave» (iste su delimično sabrane u «Striperu» br. 4).

U očekivanju nove pojave BP, «System Comics» je, za čitanje, iščitavanje, razgledanje i učenje  objavio album u koji su udenute sve njegove avanture. Tragom ove važne knjige stigli smo do 'glavnog osumnjičenog' za celo zamešateljstvo - Zorana Janjetova. U pauzi između crtanja strip tabli za strane naručioce, Janjetov je  sve priznao.

 

Dnevnik: Bernard Panasonik je najotkačeniji (anti)heroj Yu stripa 80-tih. Kako je mladi Zoran Janjetov stigao do Panasonika?

Zoran Janjetov: Jednog dana mladi Zoran je seo za sto da crta nekakav strip, bez ikakvog cilja i plana, kao što je u to doba često činio, pa je na praznom papiru nacrtao prvu sliku, na kojoj je bio nekakav glavni junak u pozi direktno skinutoj s jedne slike iz prvog «Inkala» (SF strip serijal Moebiusa). Već na sledećih par slika, trebalo je junaku dati ime. Pored stola je stajala kutija od novog «Technics» gramofona, na kojoj je pisalo da takve gramofone proizvodi korporacija «Matsushita», a da je njen deo i firma «Panasonic». To je bilo instant prezime, a ime se pojavilo niotkud, samo od sebe. Stigli smo jedan do drugoga posredstvom japanskog elektronskog giganta, uz pomoć kontinuumskih sila.

        Dnevnik: Kako je vreme odmicalo priča je postajala sve kompleksnija, parodijska i samoparodijska.  Da li je nepredvidivi Panasonik zbunjivao svog tvorca i vukao na svoju stranu? Ko je bio glavni? Da li je postojao neki plan kada je Janjetov sedao pred prazan papir ili je sve spontano i lako (kako izgleda) izlazilo iz pera?

Zoran Janjetov: Priča o Panasoniku izlazila je iz moje glave direktno tokom crtanja. Onaj minimum premeditacije i planiranja služio je samo da donekle održi "kontinuitet" priče, da je spreči da postane samo sled nevezanih slika i time prestane da bude strip. Niko tu nikoga nije vukao ni na jednu stranu, ključna zapovest je bila održati blesavost, što je samo po sebi generisalo zbunjenost. Prazan papir i što praznija glava, kao tlo za uzgajanje kretenskih avantura. Najčešće sam i sam bio iznenađen rezultatima.

        Dnevnik: Oni koji nisu voleli Panasonika pozivali su se na sličnost sa Moebiusovom «Hermetičnom garažom». Oni koji su voleli Panasonika takođe su se pozivali na Moebiusovu «Hermetičnu garažu». Ko je (ako je) u pravu?

Zoran Janjetov: U pravu su i jedni drugi. «Hermetična garaža» je svakako bila direktna inspiracija za Panasonika, naravno filtrirana kroz Janjetovske membrane. Svakog meseca drhteći sam čekao poštara da mi donese novi broj «Metal Hurlanta» da bih video par novih strana «Garaže», najslobodnijeg i najluđeg stripa na planeti. «Garaža» me je naučila koliko daleko mogu da idem, da se ne bojim ako se izgubim, čak da se radujem kad se izgubim. Koliko god bio krivudav, put nema kraja, ne treba ga ni tražiti.

        Dnevnik: Da li je Moebius nešto rekao o Panasoniku?

Zoran Janjetov: Pitanja su uvek zanimljivija od odgovora. Moebius nije video Panasonika...

        Dnevnik: Panasonik je otišao u legendu a Janjetov i dalje, svojim putem. Ponekad ste se sretali. Kako Janjetovu sada, ovako sabran među korice, izgleda Panasonik?

Zoran Janjetov: Da bi neko otišao u legendu, potrebno je da prvo umre, a Panasonik je samo suspendovan. Vraća se ponekad na kratko, a sigurno će se vratiti i na duže, čim se Janjetov malo oslobodi drugih poslova. Volim što je napokon skupljen u jednu knjigu, jer sam vremenom zaturio (i zaboravio) neke od epizoda.

         Dnevnik: I na kraju - da li je ovo konačna verzija Panasonika ili ova priča nema kraja?

Zoran Janjetov: Konačna verzija? Ma jok, ovo je bio samo uvod. Obećavam i glavni deo, jedino budite sigurni da zaključka neće biti.

 Razgovarao: Ilija Bakić

(„Dnevnik“, 2003.)

 


Nastavljajući da u biblioteci „Stari kontinent“ štampa dela Huga Prata (1927-1995), izdavačka kuća „Čarobna knjiga“ upravo je objavila album „Koinski priča... Dve-tri stvari koje znam o njima“ koji je svojevrsni nastavak prethodno objavljenog serijala „Pustinjske škorpije“ (u tri toma) koji prati akcije „Pustinjske grupe za daleka dejstva“, nazvane „Pustinjske škorpije“, u prvim godinama Drugog svetskog rata, na prostorima Afrike, tačnije u Libijskoj pustinji. Jedan od glavnih aktera ovih priča je i Major Koinski. Po okončanju afričkih avantura služba vodi Koinskog na Siciliju gde, posle savezničkog iskrcavanja, učestvuje u završnim borbama sa fašistima da bi odatle otišao na obalu Jadranskog mora i učestvovao u eliminaciji zaostalih nemačkih jedinica.
        Album je zamišljen kao niz priča o svakovrsnim događanjima u centru kojih su različiti vojnici, kako po poreklu ili rodovima vojske koje služe tako i po ponašanju i stavu prema ratu. Koinski ima ulogu posmatrača i pukog prenosioca dogodovština koje je čuo iz manje-više (ne)pouzdanih izvora. Tako Prat podriva jedan od temelja klasične strip ikonografije uvodeći pripovedača-konferansijea koji je nebitan ili sasvim marginalan za osnovni pripovedni tok. Naravno, Prat je inventivno iskoristio razne stripove koje je crtao  tokom svoje karijere i sasvim domišljato ih spojio u celinu. Značajan deo njegovog opusa vezan je za ratne stripove: uz pomenute „Pustinjske škorpije“, stvarane od 1969. do 1992.g, ovom segmentu Pratovog opusa posvećenog Drugom svetskom ratu pripadaju avanture „Ernija Pajka“ (stvarane od 1957. do 1959) i „Morgana“ (1995) te mnoštvo ratnih priča crtanih po različitim scenarijima i objavljenih u znamenitim edicijama „Biblioteka ratnih slika“ („War Picture Library“), „Rat na moru“, „Kanonada“.
        Koinski, u tekstualnim uvodnicima za stripove ilustrovanim originalnim fotografijama, ilustracijama i sjajnim akvarelima, priča o bitkama i vojničkoj svakodnevici, sveopštem haosu u kome samo retki vide svrhu i cilj. U dve priče junaci su braća, hrabri i umereno neposlušni australijanci Bili i Sendi na vrelom afričkom pustinjskom pesku, odnosno braća Filips, mornari, koji u borbi pokazuju svoju hrabrost i kukavičluk; osećanje obaveze prema saborcima pomešan sa strahom za goli život rukovode postupcima vojnika više nego bučno proklamovani ideali slobode. Prat se u ovim epizodama predstavlja kao realista koga demagogija o časti ne može pokolebati. U sledećim pričama on klizi u misticizam i metafiziku. „Amajlija“ pripoveda o neracionalnom – ili tačnije, nadracionalnom – pokušaju da se opstane u apsurdnom haosu smrti; pakao bitke za Monte Kasino, u kome se trake koje obeležavaju očišćeni deo minskog polja pomeraju zbog eksplozija bombi a pogibija ili život zavise od saplitanja na nizbrdici, pozornica je na kojoj sujeverje određuje ko će preživeti a ko ne. U pričama o lokomotivi zaostaloj iz Prvog svetskog rata i borbama u lagunama Komakija, između opisa sukoba proviruju sentimentalne veze koje su ratovi prekinuli; sećanje na bezbrižnu zaljubljenost bledi pred prizorima ubijanja, političkih doktrina koje dele ljude ali i primitivne pohlepe. U sveopštem metežu koji, čini se, samovoljno baca vojske diljem zemaljskog šara (pa u Italiji spaja Nemce i Turkmenistance), ne nudeći nikakve mogućnosti za spas, ljubav postoji samo u sećanjima koja će nestati zajedno sa njihovim nosiocima oborenim projektilima ispaljenim iz nečijeg oružja ili iz mističnih, natprirodnih sila.
        Pratova verzija Drugog svetskog rata nije ni pompezna ali ni antiratna. Njega isključivo interesuju netipični (anti)junaci i taj (iskošeni) pogled otkriva mnoštvo velikih i malih sudbina i interesa kojima je rat dobrodošlo pokriće. S druge strane, Prat povremeno, sred  trivijalnih dešavanja, unosi i dozu romantične potrage za idealima i plemenitijim senzacijama čime događanja postavlja i u kontekst sukoba nepromenjivo-vulgarnog i kreativno-umetničkog doživljavanja sveta. To kontrapunktiranje je vidljivo i u likovnom segmentu stripa; prljavim crtežom predstavljene su prve tri priče dok su preostale dve, u kojima se pomalja i lepota mirnog sveta (makar i u sećanju), iscrtane stilizovanijim, mekšim linijama. U takvom ključu priče Koinskog predstavljaju se kao izuzetno uspelo delo koje razotkriva sav apsurd i grotesknost ratova.

            („Dnevnik“, 2021.)

 


U uvodniku zlokobnog naslova „Pandemija ili pandemonijum?“ udarne rečenice glase „Strip ne leči koronu. On je puno univerzalniji lek, kao uostalom i umetnost uopšte. Strip, naime, leči dušu.“ Autor ovih reči je Marko Stojanović, urednik „Strip pressinga, magazina za devetu umetnost“ u izdanju niškog Studentskog kulturnog centra, koji se upravo pojavio 21. put, „pokrivajući“ tako zjap nedostajuće periodike na ovdašnjoj strip sceni. Pošto je periodika (časopisi, magazini...) najdinamičniji segment na sceni bilo koje umetničke grane koja se ostvaruje u štampanim medijima, nepostojanje publikacije koja će predstavljati aktuelna dešavanja i pružati uvid u stvaralačke radionice najsigurniji je znak da takva scena tavori, tapka u mestu i neminovno srlja u nestajanje. Otuda je pojava časopisa, koliko god neredovnih u izlaženju, kakav-takav garant opstajanja i, možda, začetak nadolazećeg boljitka. Zahvaljujući Stojanovićevom entuzijazmu udruženom sa nespornom stručnošću, ovdašnja strip scena ima serioznu publikaciju koja na 80-tak strana krcatih sadržajima nudi praksu-stripove i teoriju (intervjue, prikaze, teorijske osvrte); to je, naravno, nedovoljno za strasne ljubitelje ali izostanak „Strip pressinga“ svakako bi raskinuo bilo kakve veze sa domaćim i svetskim strip zbivanjima koja neuzaustavljivo teku. Na tom putu, na žalost, napuštaju nas velikani na čijim smo delima odrastali i stasavali; „Pressing“ dirljivim tekstovima podseća na one koji su tokom 2020.g. iz stripa otišli u večnost: proslavljeni scenaristi Svetozar Toza Obradović (1950-2020) i Petar Aladžić (1954-2020), stripski i filmski scenarista (napisao scenario za kultni film „Brazil“) Čarls Alverson (1935-2020), tvorac priča o Asteriksu, Umpah-Pahu, Tangiju i Laverdiru - Alberto Uderzo (1927-2020).

            Informativno-obrazovnu funkciju imaju sjajni tekstovi o strip klasiku „Malom Nemu“ Vinzora Mekeja (autor Milan Jovanović) i sportsko-humornom „Nježnom“ Ivice Bednjaneca (napisao Vladimir Šagadin), odnosno osvrt na rad strip crtača Karla Napravnika (1909-1957) iz pera Tomaša Prokupeka. Slede kritike izašlih brojeva makedonskog magazina „Devetka“ te par aktuelnih strip albuma. Iscrpni intervju Živojina Tamburića sa strip doajenom Dušanom Reljićem, kome je formalni povod monografija „Dušan Reljić – strip, karikatura, ilustracija“ Predraga Đurića („Modesty stripovi“, 2019), otkriva Reljićevu životnu priču, od detinjstva, prvih koraka u svetu 9. umetnosti, uspeha, uzora, dilema, „pečalbarenja“ u Grčkoj, do povratka u Srbiju i sažimanja sopstvenih iskustava. Pleni Reljićeva duhovitost i izbalansiranost u sagledavanju događaja (uz primetnu gorčinu razočarenja u pojedine prijatelje); u svakom slučaju ovaj tekst je čas iz istorije jugoslovenskog i srpskog stripa koji zaslužuje punu pažnju. Niz intervjua sa aktivnim, mladim stvaraocima – francuzom Olivijem Dobrelom Dobbsom, dancem Henrikom Rerom koji je na privremenom radu u Njujorku, grkom Vasilisom Gogtzilasom – pruža uvid u skrivenu stranu njihovih radionica: nesrazmeru između napornog rada i velikih očekivanja, s jedne strane, i, s druge strane, uhodane strip industrije, rutinskog rada uz obavezno poštovanje rokova, nedovoljnih honorara, slabe ili nikakve popularnosti. Sudar individualnih snova i nadanja sa realnim stanjem u strip biznisu autorima nameće tešku odluku: odustajanje ili pristajanje na oštre uslove uz nadu da će doći vreme kada se snovi ostvaruju.
            Potvrda lekovitosti „priča u slikama“ nalazi se i u ponuđenim stripovima, počev od intrigantne vinjete Stojkovića i Gajića iz sveta „Vekovnika“, preko duhovite parafraze stripa „Mali Nemo“ na tablama „Tajni život Žila Verna“ (Stojković/Maza), humorne Reljićeve „Lisette“ i krimi-fantazije Stićove „Balave jeresi“ do ilustracija, tabli i kaiševa proverenih i pristižućih snaga (Ivana Filipović, Janjetov, Čelanović, Banković, Zulić, Herceg, Mandrapa...).
            Po sklapanju korica novog „Strip pressinga“ znatiželjni i zadovoljni čitalac svakako će zaključiti da ovo dragoceno izdanje donosi mnogo radosti i pouka stripoljupcima. Upravo zbog svih tih kvaliteta ostaje žal što „Strip pressing“ ne izlazi češće.

            („Dnevnik“, 2021.)

 


 


Željko Obrenović
, pisac mlađe generacije (1982) na ovdašnju literarnu scenu izašao je 2007.g. romanom „Srpski psiho“, pisanim „u četiri ruke“ sa Aleksandrom Ilićem; roman je privukao pažnju kako čitalaca i kritičara tako i dežurnih društvenih dušebrižnika najavljujući autora koji barata žanrovskim pravilma i ne libi se provokacije. Sledeći romani („Talog“, „Kameno jezero“) potvrdili su Obrenovićevu naklonjenost krimiću sa jakim uporištem u domaćem miljeu; ova interesovanja očita su i u strip albumu „Karton siti“ koji su različiti likovni umetnici crtali po njegovim pričama. I novi Obrenovićev roman, „Koloseum“ („Kontrast izdavaštvo“, 2020), nastavak je traganja u ovim žanrovskim okvirima odnosno nastavak piščevog zanatskog usavršavanja.
            „Koloseum“ funkcioniše na nekoliko nivoa. Na prvom, znatiželjni čitalac prati priču o tajanstvenoj areni u kojoj se ljudi bore na život i smrt. Mesto događanja je savremeni Beograd sa prepoznatljivim toponimima na kojima pisac insistira kako bi povećao stepen uverljivosti svoje priče (ne isključujući i zaključak da, možda, sve nije samo fikcija već i proza inspirisana tekućom realnošću). Uži centar metropole, mali, gotovo neprimetni lokali, zabačene ulice i magacini, urbane spavaonice, periferija i parkovi živopisna su pozornica po kojoj se kreću junaci i statisti. Junaci (koji najčešće to ne žele da budu) su Andrej, bivši bokser sa misijom da osveti brata, Kajica, kriminalac epskog imena koga vreme i nove snage prestižu i koji bi da izađe (živ) iz klupka zločina, Tara, ambiciozna novinarka-studentkinja koja žudi za otkrivanjem istine o opasnim rabotama skrivenim iza sjajnih fasada. Njihove životne priče, sazdane od skromnih želja i teških okova frustracija i loših okolnosti, prati mnoštvo manjih sudbina, od bratovljeve udovice sa sinčićem, iskusnih kriminalaca i novih „mladih lavova“ koji traže svoje mesto pod suncem, korumpiranog asistenta na fakultetu, gangsterskih bosova koji brane svoje teritorije, gnevnog sina koji bi da se sveti ocu, do sitnih preprodavaca droge i bizarnog „plakatdžije“ koji sa par dinara lepi plakate po gradu... Svi oni su, iako najčešće ne znaju jedni za druge, deo velike slagalice jedne blistave i smrtonosne „urbane džungle“, savremene Sodome i Gomore koja vri, nudi neslućena bogatstva i zadovoljstva ali uzima svoj danak u krvi i nikome ne oprašta ni trenutak slabosti i prepuštanja emocijama. U njoj gotovo da niko od bitnijih aktera nije nevin, svi su za nešto krivi i jedino razlikovanje je po tome ko je lošiji od drugih. Oni za koje se može poverovati da su najmanje krivi ili odmah stradaju (migranti bačeni u arenu) ili su još uvek deca (pa je njihova patnja manja); no, kako budu ulazila u život i deca će bivati „zagađena“ okruženjem – to važi za Taru i njenu drugaricu: varanje na ispitu korak je prema opravdavanju „izvrdavanja“ pravila (a svaki sledeći korak donosiće teže prekršaje i šansu da se strada od ruke iskusnijih prestupnika). U ljudskoj košnici kojom vlada zakon jačeg a cena života nije previsoka; čak i njegovo oduzimanje ima cenu koju su voljni da plate bogati biznismeni, političari, lica sa estrade. Antički koloseum oživljava u punom sjaju svoje brutalnosti i dekadencije onih koji ga posećuju. Fascinacija borbom na život i smrt, odnosno činom ubijanja drugog bića posmatranim sa sigurnosti tribina, čest je motiv savremene umetnosti kojim se predstavlja sunovrat moderne, nehumane civilizacije lišene bilo kakve empatije kod onih što su u takvim društvima uspešni i bogati. Arena i tribine oko nje mesto su susreta bednika u krpama i onih u svilenim odelima, koje povezuju legije kriminalaca.
            Kako bi efektno ispričao povest o koloseumu, Obrenović se opredelio za polifone-paralelne priče koje se najpre povremeno, tek ovlaš, dotiču sve dok se, kroz niz potraga, zavera i manjih ekscesa, ne spletu u nerazmrsivo klupko koje vratolomno srlja u finale ostavljajući za sobom leševe ubijenih (od kojih su neki najpre bili ubice). Naravno, razrešenje zapleta samo je privremeni predah jer metropola ne staje već nastavlja svoj život donoseći nekim novim ljudima sreću ili propast. Poštujući pravila i postupke savremenog (literarnog i filmskog) trilera pisac kontroliše tenzije i iznenađenja te gradi intrigu koja zaokuplja čitaočevu pažnju nudeći mu uzbudljivu avanturu za kojom, posle sklapanja korica knjige, ostaje gorak ukus prepoznavanja elemenata sopstvenog okruženja.

            („Dnevnik“, 2021.)

 

Predvidivost je jedna od poželjnijih osobina stvaralaca u tzv. umetničkim industrijama. Ona konzumentima donosi sigurnost da će kupiti proizvod određenih performansi dok vlasnicima kompanija koje objavljuju umetničke proizvode obezbeđuje veću verovatnoću da će se uloženi kapital vratiti sa određenim procentom profita. Zbog svega toga se od zanatlija (čitaj, umetnika) u ovoj industrijskoj branši očekuje da se drže onih sadržaja/tema/formi koje su ih učinile koliko-toliko poznatim; bilo kakvo odstupanje od podrazumevane uloge se obeshrabruje od proizvođača a ni publika nije sklona takvim izletima. Otuda se ovakav eksces može smatrati velikim uspehom zanatlije/umetnika i dokaz je ne samo njegovog talenta već i tvrdoglavosti i borbe za sopstveni identitet ali i određenog respekta koji autor ima kod izdavača. Takav je slučaj sa stripom/grafičkom novelom „Malo ubistvo“ i njenim scenaristom Alanom Murom (1953). Mur je pre pojave ovog dela ali i od tada do danas zvezda korporacijskog stripa odnosno obnovitelj slave posustalih franšiza (Betmen, Stvorenje iz močvare, Marvelmen), subverzivni nastavljač tradicije superheroja („Posmatrači“); uz ova dela stoje i ona koja ambicioznije koriste žanrovske obrasce - antiutopijske fantastike („O za osvetu“), istorijskog krimića („Iz pakla“) – ili priređuju specifične žanrovske mešavine („Liga izuzetnih džentlmena“). Mura je, uprkos popularnosti, krasila i neukrotiva stvaralačka znatiželja pa je lako skretao u vode nezavisnog stripa koji mu je dozvoljavao da eksperimentiše odnosno razigrava svoje talente. Jedno od dela koja odražavaju Murovu težnju ka novom i nekonvencionalnom je i strip „Malo ubistvo“ iz 1991.g. koji je 1994. zaslužilo nagradu „Vil Ajzner“ za najbolji novi strip album. Uprkos kvalitetu i nagradi ovaj strip nije privukao pažnju Murovih fanova koji su više cenili njegove komercijalnije radove.
        Murova priča prati mladog Timotija Holija, Engleza na radu u Americi, stručnjaka za reklame koji je, posle jedne uspešne kampanje, dobio priliku da osmisli reklamnu kampanju za plasiranje proizvoda u – Sovjetskom savezu (radnja se odvija pre pada Berlinskog zida i propasti socijalizma)! Veliki izazov prate i neprijatnosti (napuštanje dotadašnje kompanije) ali i mentalna iscrpljenost; Holi veruje da ga odmor i put u Englesku mogu povratiti u formu. Ipak, stvari se otržu kontroli i kreću svojim tokom. Povratak u rodni grad istovremeno je i povratak među uspomene na neuspehe na ljubavnom planu (propali brak i veza), na sopstvenu nesigurnost, neuklopivost i veće i manje pogrešne odluke. Holi posvuda, u Americi i Engleskoj, vidi dečaka koji beži od njega sve dok ga ne dočeka za stolom u kafani i saopšti mu da želi da ubije Holija jer je Holi prvo ubio njega! Tuča mladog i starijeg Holija način je da stariji konačno – odraste i prihvati odgovornost za svoje postupke, kakvi god oni bili. Posle katarze usred noći sviće sunčan dan. Mur u četiri poglavlja opisuje Holijevo putovanje iz sadašnjosti u traumatičnu prošlost, prepoznavanje bolnih mesta i pogrešnih postupaka, gubljenja detinjih oduševljenja. Susret za bivšom devojkom, sada majkom dvoje dece, potvrda je Holijevog tapkanja u mestu, nesposobnosti da istinski krene dalje sa sopstvenim intimnim životom uprkos profesionalnom uspehu.
        „Malo ubistvo“ je psihološka studija vešto izvedena korišćenjem paralelnih radnji, kontrapunktiranjem dva vremenska toka sa nizom „flešbekova“, odnosno potenciranjem labilnosti i nepouzdanosti glavnog junaka. Oskar Sarate (1942), Argentinac na dugogodišnjem privremenom radu u Evropi, svojim ekspresivnim, blago karikaturalnim crtežom i eksplozivnom paletom čistih boja adekvatno oslikava atmosferu psihodelično/paranoične potrage (za izgubljenim vremenom?) u kojoj sve rečeno i viđeno ima neočekivani potekst i značenje. Nesavršeni (anti)junak uhvaćen u klopku nesposobnosti da izmiri sopstvene životne dugove nije mogao imati bolji lik od onog koji daju jarke, zasićene boje uz povremene izbledele scene sećanja. Rečju, kvalitativno visoko profilisani „Modesty stripovi“ Živojina Tamburića podarili su domaćim strip sladokuscima jedno nezaboravno delo 9. umetnosti.

            („Dnevnik“, 2021.)

 


„Čarobna knjiga“ u potpunosti je opravdala svoje ime novim izdanjem u biblioteci „Stari kontinent“strip albumom-grafičkom novelom „Drakula“ koji se pred francuskom publikom pojavio 2019. godine. Domaći stripoljupci u mogućnosti su da u reprezentativnom obliku (tvrde korice, izuzetno precizna i kvalitetna štampa), pročitaju delo koje je dobilo brojne pohvale stručne javnosti i čitalaca. Reč je o strip „adaptacija“ proslavljenog, klasičnog ali i dalje popularnog romana „Drakula“ Brema Stokera (1847-1912); osim što je jedno od ključnih dela za istoriju horora, kao literarnog žanra, „Drakula“ je i ikona popularne kulture XX veka koja je ušla u brojne umetničke forme (od filma i stripa do pozorišta, TV serija i kompjuterskih igrica), u svakodnevni govor odnosno fundus pojmova čije značenje je opšte poznato. Popularnost je, neminovno, donela bezbrojne „prepravke“ i vulgarizacije originala, već prema potrebama onih koji su ih izvodili i onih koji su takve sadržaje konzumirali. Tako je popularni mit o grofu krvopiji iz bespuća Transilvanije obavijen mnoštvom velova koji ne samo što zamagljuju original već ga i izobličuju do neprepoznatljivosti. Besova odluka da u medij 9. umetnosti pretoči roman tako što će se držati predloška (mada uz ponešto tehničkih izmena te ublažavanja povremenih Stokerovih deklamatorskih tirada) svakako je hrabra ako se ima u vidu da je knjiga originalno objavljena 1897. godine te da nosi duh tog vremena koji je blaži ali skloniji pompeznosti od ovog s početka XXI veka. No, ispostaviće se i u ovom stripu da „Drakulu“ čini niz tačaka/elemenata odnosno obrazaca čija je intrigantnost vanvremena. S druge strane, sama struktura romana, način njegove organizacije kao i stilistički manir kazivanja i danas ga dobrano izdiže iznad rutinske, konfekcijske horor (para)literature.
        Temeljna intriga priče je u sudaru modernog Zapadnog sveta sa mitskim silama koje egzistiraju izvan civilizovanosti. Te preteće mračne sile racionalno se ne mogu objasniti i tek su antropološki kutiozumi, sve dok one, oličene u Drakuli, ne požele da prošire svoje „lovište“ i na centar imperije koja bezobzirno izrabljuje kolonije i njihove zaostale stanovnike. Mladi advokatski činovnik zarad sređivanja papirologije za kupovinu poseda u Londonu odlazi u Transilvaniju i tamo otkriva užas u bezbroj manifestacija: od negostoljubivog pejzaža, preplašenih podanika, zamka koji krije svakojake tajne, razvratnih i smrtonosnih ljubavnica do dijaboličnog grofa sa ogromnim moćima. Beg mladog praktikanta donosi mu privremeni spas ali je Drakula već ušao u samo srce imperije i sprovodi svoj plan – hrani se nevinim žrtvama. Napad na dražesnu devojku budi gnev njenih udvarača koji kao „stručnog konsultanta“  angažuju sveznajućeg profesora Helsinga; posle devojčine smrti sledi duga  potera za krivcem sve do podnožja njegovog zamka. Nadomak spasonosne sigurnosti Drakula strada i tako su Pravda i Zapadna civilizacija ponovo pobedili, kako se to redovno dešava u korpusu tzv „kolonijalne literature“ XIX veka.
        Žorž Bes (1947), etablirani strip autor koji se proslavio saradnjom sa Alehandrom Žodorovskim u nizu serijala („Beli Lama“, „Juan Solo“, „Anibal Cing“...) ali samostalnim radovima („Najbolja hronika“, „Pema Ling“...), svoju verziju „Drakule“, osim pomenutog pridržavanja originalnog teksta, određuje izostankom boje što mu dozvoljava da se usredsredi na stalni sukob crnog i belog, u funkciji oznaka Dobra i Zla. Sudar principa pojačan je izostankom senki odnosno „kjaroskuro“ manirom. Besov crtež je samodopadno razigran i bogat detaljima; neretko slike zauzimaju dve stranice dajući prostor za široke pejzaže ili (filmski jezikom rečeno) totale. Zanimljiva je i „konstrukcija“ tabli: crteži su smešteni u veliki okvir koji odgovara formatu stranice; pošto su crteži različitih dimenzija oni ne popunjavaju tablu pa su oko njih prazne površine što sveukupno podseća na ne previše sistematično složen album za fotografije ili na oglasnu tablu. Taj manir upadljivo odudara od moderne montaže tabli (u kojima su neretko i magine izbrisane) i diskretno ali sveprisutno asocira na neka prošla vremena. Otpor prema popularnim predstavama vidljiv je i prilikom crtanja Drakule odnosno njegovog lika „u mirovanju“ odnosno u transformaciji; izbegnut je lik muževno markantnog junaka, naročito potenciran u holivudskim filmovima, dok je transformisani Nosferatu agresivno ružan i telesan (za razliku od ispijenog, bledog junaka nemog Murnauovog filma iz 1929. i filma Vernera Hercoga iz 1979.g). Bes je odbio da se povodi za opšteprihvaćenom ikonografijom horora u vizuelnim medijima dajući prednost sopstvenoj viziji koja daruje priči maniristički ali uverljiv vizuelni lik odnosno atraktivnu živost, na radost poštovalaca literarnog klasika kao i dela jednog od najvećih strip crtača današnjice.

            („Dnevnik“, 2021.)

 



Nastavljajući da raduje ovdašnje stripoljupce, agilna “Čarobna knjiga” objavila je treći tom vestern serijala „Komanča“ koji je Herman Hupen (1938), kao mladi crtač, radio po scenariju iskusnog Mišela Regnijea poznatog kao Greg (1931-1999). „Komanča“ je dobro poznata na ovdašnjim prostorima iz mnoštva izdanja, od „Caka“, „Denisa“, „Biser stripa“, „Super stripa“, „Politikinog zabavnika“ do „Stripoteke“ i „Marketprintovih“ crno-belih albuma. Objavljivanje integralnog serijala, u tvrdom povezu i punom koloru, prilika je da se stari i novi čitaoci uvere u valjanost ovog antologijskog stripa kome protek vremena (pola veka!) nije umanjio ni svežinu ni atraktivnost.
Greg je bio vrlo aktivan učesnik strip života u posleratnoj Francuskoj koji je osim pisanja scenarija te podučavanja novih strip snaga jedno vreme bio i urednik “Tintina”, tada ključnog magazine frankobelgijske strip scene. Tragajući za atraktivnim novitetima Greg je rešio da u magazin uvrsti novi vestern serijal jer je opšte interesovanje za vestern poraslo je zahvaljući popularnosti „špageti vesterna“; to je bila bezmalo jeretička ideja jer su scenom (pored karikaturalno-komičnog „Taličnog Toma“) već vladala dva serijala koja su postavila visoke standarde u ovom žanru - Žižeov „Džeri Spring“ i „Bluberi“ Žiroa i Šarlijea (koga su mnogi smatrali za finalni vestern). Za ovaj poduhvat Greg je angažovao mladog Hermana sa kojim je već sarađivao na pričama o avanturisti Bernardu Prinsu.  Decembra 1969.g. u „Tintinu“ štampana je premijerna priča koja, na 8 strana, predstavlja kauboja-lutalicu Reda Dasta i Komanču, mladu vlasnicu ranča „Tri šestice“ u blizini gradića Grinston Fols, Vajoming; Dast će Komanči ponuditi svoje usluge, od teškog rada do brzog potezanja revolvera, a možda i svoje srce. Nadalje se u serijalu nižu epski događaji kroćenja prirode, borbe sa Indijancima i lokalnim banditima; civilizacija polako pristiže u divljinu, ranč napreduje… Komanča ne ohrabruje Dasta da joj se približi dok je, istovremeno, oduševljena galantnom, namirisanom gospodom sa manirima iz velikih gradova. Ispostavlja se da je mlada rančerka konstantno ključna figura Dastovog sveta pa zato i ne čudi što serijal nosi njeno a ne Dastovo ime iako je on “aktivni” heroj. Kako vreme odmiče Dastovo nezadovoljstvo sopstvenim životom raste i on, u “Đavoljem Prstu”, sedmoj epizodi serijala iz 1977.g. koja otvara treći tom integrala, dok traje predizborni skup budućeg guvernera koga prati Komanča u svečanoj toaleti, podnosi ostavku na mesto zamenika šerifa i odlazi da potraži mesto koje civilizacija još nije zaprljala. Put ga vodi u Montanu i susreta sa bivšim revolverašem a sada siromašnim farmerom i pohlepnim bogatašem koji milom ili silom otima zemlju. Dast će se, naravno, pridružiti otporu ugnjetenih a onda se uključiti u popravku i dalju izgradnju ranča. Od ove rabote otrgnuće ga poseta bizarne družine sastavljene od šestorice bivših šerifa namernih da se obračunaju sa razularenom bandom porodice Rumanovih; Dast odbija da se im pridruži dok ne sazna da je u opkoljenom gradiću zarobljena i Komanča! Tako započinje epizoda “Šerifi” iz 1980.g. koja prati požrtvovanu akciju spasavanja i Dastov povratak na “Tri šestice” koji će, zajedno sa okolnim rančevima, ubrzo postati žrtva prevejanog lopova koji koristi zabunu izazvanu dolaskom još jedne novine – agenta osiguravajućeg društva. Epizoda simboličnog naslova “I Đavo je skakao od sreće” iz 1981.g. u osnovi je kriminalistička priča sa sumnjivim i nepravedno optuženim gradskim prevarantom i neupadljivim krivcem u senci s kojim će računi, ipak, biti namireni u (necivilizovanom ali efikasnom) vestern stilu.
Greg je Reda Dasta nakratko izveo iz okruženja pristigle civilizacije u brutalna pionirska vremena da bi ga odatle, opet, vratio u poznati milje ljubavne frustracije i među nove generacije uštogljenih prevaranata i lopova koji zloupotrebljavaju dobrobiti napretka. Sudar mitološkog doživljaja pionirskog doba i nadolazeći vremena koja su manje sirova i gruba ali nisu ni malo pravednija prema običnim ljudima koji teško zarađuju za život, u zaleđini je priča iz ove knjige. Naravno, dobrostojeći farmeri i provincijalci neće moći da odole čarima luksuza koji se nudi što će, neminovno, povećati jaz između bogatih a kvarnih i siromašnih a poštenih. Gregova naklonost prema prostodušnim i prizemnim likovima čini da je “Komanča” bliža američkom „antivesternu“ (suprotnom tradiciji ulickanih holivudskih vesterna) odnosno duhu “špageti vesterna”. Herman majstorski prati i nadograđuje Gregov predložak; njegov prepoznatljivi grafizam oda je sirovog i robusnog dok dinamična (ponekad čak vratlomna) filmska montaža prizora, kadrova i čitavih tabli pleni pažnju i mami uzdahe. Hermanova verzija „ružnog, prljavog i zlog“ Divljeg zapada upečatljiva je i različita od drugih manje ili više reprezentativnih vesterna svetske strip produkcije; upravo stoga je „Komanča“ postala nezaobilazni kvalitativni žanrovski reper za buduće strip stvaraoce i čitaoce.
        (“Dnevnik”, 2021.) 
top