Agilna i sistematična „Čarobna knjiga“ svojom bibliotekom “Stari kontinent” postavlja temelje drugačijeg sagledavanja istorije evropskog stripa; umesto epizoda razbacanih po raznim magazinima, bez poštovanja hronologije i unutrašnje logike serijala, nekvalitetno štampanih i prevedenih, nudi se zaokruženi doživljaj strip serijala, tvrdo ukoričenog i precizno otisnutog u adekvatnom koloru, onako kako dolikuje klasicima 9. umetnosti. Upravo je tako, tokom 2021.g. objavljen u tri toma (prva dva toma sadrže po tri epizode da je treći tom, kako bi se serijal zaokružio, obimniji i sabira četiri epizode) serijal „Tornjevi Boa-Morija“, krucijalno delo Hermana Ipena (1938), živog klasika francusko-belgijske strip škole druge polovine XX veka. Nakon crtačkog šegrtovanja kod znamenitog scenariste Grega („Bernard Prins“, „Komanča“) Herman se, potom, smelo otisnuo u samostalne stvaralačke avanture kao kompletni autor „Džeremaje“ (prva epizoda objavljena je 1979.g) u kome je uspešno spojio naučnu fantastiku i vestern. Sledeći korak bili su „Tornjevi Boa-Morija“, započeti 1983. godine koji su promtno imali svetsku premijeru (istina u crno-beloj verziji) na prostorima Jugoslavije u legendarnom sarajevskom magazinu „Strip art“; isti magazin je nastavio da prati serijal do prestanka izlaženja. Kasnije su epizode reprintovane u kolor albumima “Strip Art Featuresa” i „Marketprinta“ a u prvoj polovini 1990-tih pojavilo se, za vreme sankcija, čak i nekoliko piratskih albuma u crno-beloj štampi).
“Tornjeve Boa-Morija” čini deset albuma: “Babet” (1984), “Eloiz od Mongrija” (1985), “Žermen” (1986), “Rajnhard” (1987), “Alda” (1988), “Sigurd” (1990), “Vilijam” (1990), “Seldžuci” (1992), “Kaled” (1993) i “Olivije” (1994). “Tornjevi..” su dobili i svojevrsni nelinearni nastavak u pet albuma pod naslovom “Boa Mori” koji je Herman crtao po scenarijima svog sina Iva H.
„Tornjevi...“ su istorijski strip smešten u rani Srednji vek, okvirno u XI vek (Herman je imao iskustva sa rekonstrukcijama prošlosti u kratkom ali vizuelno samosvojnom radu na stripu „Jugurta“ po Vernalovom scenariju koji opisuje sukobe rimskih osvajačkih legija i slobodoljubivih Numiđana); nominalni heroj koji povezuje priče je časni vitez Emar od Boa-Morija, ratnik starog kova, čvrstih principa i nazora koji se, u pratnji štitonoše Olivjea, polako ali sigurno, stazama i bogazama, vraća u postojbinu, iz koje je proteran kao osmogodišnjak, nameran da je povrati u svoje vlasništvo jer su „tornjevi Boa-Morija najlepši i najviši koji postoje u hrišćanskim zemljama!“ No, vremena i prilike svuda su surovi i teški a ni sama Priroda nije uvek gostoljubiva, vlastela je jednako glupa i prljava, sklona podlostima, razvratu i prevarama kao i njeni kmetovi i  to ne mogu sakriti raskošna odeća i sjajni oklopi, prosta je i bez manira, bahata i ohola. Van debelih i visokih zidina zamkova i van siromašnih naselja i luka krstare brojne razbojničke bande (poneke organizovane kao male vojske) spremne da napadnu čak i velikaške zamkova ili da pokradu manastirske riznice jer se oni ni Boga ne plaše. Puk je siromašan, često gladan, odeven u rite i krpe, prljav, krezubav, iskrivljen od teškog rada, neobrazovan, zao prema slabijima i snishodljiv prema onima koji drže vlast i moć. Nema ničega sjajnog i holivudski glamuroznog u Hermanovoj verziji Srednjeg veka, nema mitologizovanja vrlina i hrabrosti kao što nema ni apriornog ocrnjivanja onih koji se, prema današnjim stadardima, ne ponašaju pošteno niti imaju razumevanja za bližnje. Svet nije blagonaklono mesto za „ponižene i uvređene“ odnosno „ružne, prljave i zle“; upravo zato se i svako zrnce poštenja, osećanja za pravedno, osetljivosti za plamenite emocije smatra slabošću pa neprestano izaziva podsmeh te budi bes i agresiju - stoga će Emar, zbog uvreda,  neretko izazvati kakog obesnika na dvoboj a hrabra ratnica Eloiz moraće sama da brani svoju čast i ljubav. Pravda je korisna igračka u rukama feudalaca, vojnika i sveštenstva kojom se kažnjavaju nemoćni; na drugoj strani skale i oni sa dna društvene lestvice presuđuju bez milosti – bogalju će bez oklevanja oteti novčić milostinje a porodica će na smrt pretući ćerku koja se ne ponaša kako joj je naređeno. Ljudska su naselja prljava, prepuna skitnica i prosjaka, bogalja i fanatika. U zamkovima je unekoliko čistije ali su njihovi gospodari jednako sirovi i surovi i čak ponosni na to kakvi su. Ni vitezovi koji se hvališu svojom čašću nisu previše odmakli od velikaša; jednako su zavidni, osioni, srebroljubivi, prevrtljivi i skloni prevarama. Takvo je stanje širom poseda i država koje Emar posećuje na starom tlu Evrope.
Prelazak preko mora i dolazak u Svetu zemlju otvara još jednu vizuru tog doba (koja se proteže do danas); reč je o viševekovnom sukobu civilizacija odraženom u bespoštednom uništavanju protivnika druge vere i načina življenja, zatiranju po svaku cenu i bukvalno svim sredstvima, ognjem i mačem, prevarama, širenjem glasina (i zaraza), podmićivanjem i ucenjama. Koliko su takvi stavovi isključivi i kratkovidi svedoči i netrpeljivost vitezova zapadne crkve prema Vizantincima sa kojima, ipak, dele istu veru (ili barem njene korene).
            “Tornjevi…” razprostiru raskošnu istorijsku pozornicu na kojoj se uvek odvija nekoliko paralelnih radnji sa mnoštvom aktera i statista uglavnom iz nižih društvenih staleža. Herman se ne drži oprobane stripovske pravolinijski vođene radnje usredsređene na glavnog junaka (eventualno i na njegove pomagače i protivnike) već dopušta brojnim, minuciozno predstavljenim likovima da ih situacije i karakteri vode i tako produbljuje uvid u nizove sudbina koje čine impresivnu mozaičku panoramu epohe. Poneke od tih minijatura impozantne su i narativno i vizuelno (na primer scena u kojoj vlastelini-lovci jure na konjima kroz zrelo žito a seljaci skreći pogled da ne gledaju propast svoje muke ili prizor u kome pastir kolje svezanu ovcu pred očima čitavog stada). Povremeno se u serijalu, sledeći svoju zlosrećnu sudbinu, pojavljuje obogaljeni zidar Žermen, njegova ljubavnica Alda i drugi članovi grupe vašarskih zabavljača i sitnih lopova, kao i mladi vitez Vilijem. Herman junaka prve priče (a potom i treće, pete i sedme priče), zidara Žermena, vodi pogubnim putem od obogaljenog, nesrećnog a nevinog ljubavnika do pljačkaša praznog stomaka i, u poslednjoj epizodi, obešenog razbojnika. U pomenutoj trećoj epizodi glavni junak Emar pojavljuje se tek na 17. tabli da bi u nastavku priče učestvovao samo u sporednim dešavanjima koja nisu vezana za osnovnu, težišnu radnju. Viteza putevi vode tako da načini pun krug: od predela Francuske i Engleske preko obala severnih mora do pustinjske pustoši Svete zemlje i vojevanja za hrišćansku slavu i odnosno pobedu nad nevernicima i nazad do tako dugo sanjanog imanja i zamka Boa-Mori za koji će voditi odlučnu i fatalnu borbu. U trenutku kad Emar gine rađa mu se sin u koga će se preneti geni plemenitog i pravednog viteza a potom će se ta linija protegnuti i na njegove potomke u sledećim vekovima (o čemu govore epizode serijala “Boa-Mori”) određujući njihovu sudbinu odnosno ideale za koje će se boriti i stradati, vođeni usudom (ili praroditeljskim grehom?) od koga ne mogu pobeći a koji nose kao žig srama (ili ponosa) kroz svoje živote da bi ga predali sledećoj generaciji.
            Svi naslovi albuma-epizoda serijala nose imena likova koji su, više i manje, sporedni i prolazni ili, u najboljem slučaju, tzv “druge glavne uloge” dok imena viteza Emara nema u naslovima. Herman time očito subverzivno (ili postmodernistički) sugeriše da je svako junak svoje priče-života i, istovremeno, marginalna pojava u životu drugih ljudi koje njihova sudbina vodi drugim smerovima pa se svi oni, na tim putevima, tek ovlaš sreću i upoznaju (tu ima mesta za bogalje, beslovesne i lude, one koji tragaju za nadom ili verskim prosvetljenjem, one koji uveseljavaju i rastužuju okolinu – takav je, primera radi, starac stalno slinavog nosa koji druguje sa kokom koja ne nosi jaja). Ovakav, ravnopravan i produbljen tretman svih junaka daleko je od klasične stripovske postavke priča sa jasno (i često plošno) podeljenim ulogama koje se ne smeju menjati jer bi to moglo zbuniti konzumente stripovske instant zabave.
            Mada surovo realističan Herman, kako se to dešava u svim velikim pričama-mitovima, dozvoljava upliv začudno-fantastičnog (u različitim obličjima, od krhkih devojčica do prelepih konja-belaca) kojim sugeriše krhkost ovozemaljskih odnosa, uprkos njihovoj naizgled nepobedivoj robusnosti i snazi, i postojanje većih i snažnijih sila; takvi momenti i epizode oneobičavaju dešavanja i prevode ih na teren neponovljivog magijskog realizma.
            Kao što se ne pokorava oveštalim stripovskim pripovednim šablonima već ih menja i karikira Herman se ne povodi ni za imperativima burnih dešavanja i brzih akcija. On radije prati i naglašava cikluse promena vremenskih prilika i godišnjih doba te ponašanje domaćih životinja kao nenametljiv a uverljiv dokaz da su u starim (po standardima nadmenih žitelja XX veka necivilizovanim) vremenima ljudi bili bliži Prirodi, upućeni na nju kao snagu koja im dozvoljava da uopšte postoje. Stoga strip obiluje velikim crtežima zimskih, proletnjih, letnjih i jesenjih pejzaža u živim bojama koje smenjuju sličice mimika ljudskih, uglavnom ružnih, lica, grotesknih tela i ubogih staništa podno visokih zidina zamkova. I pored islikavanja širokih planova Herman ne odustaje od mnoštva čudesnih detalja koji su narativno i vizuelno impozantni. On ne zazire od prizora borbi  i brzih akcija ali im ne podređuje ni priču ni crtež. Jednaku pažnju posvećuje scenama sa dijalozima kao i onim bez izgovorenih reči, često direktno konfrontirajući buku i tišinu. I u ovom serijalu vidljiva je Hermanova opčinjenost crtački zahtevnom arhitekturom te, posebno, kamenjarima, klancima i pustinjama koji pod njegovim perom nadilaze pojavnost i klize u visoku apstrakciju. Upetljiva i filmski efektna montaža tabli dodatno je dinamizovana prizorima iz različitih rakursa što povećava atraktivnost stripa.
            „Tornjevi Boa-Morija“ Hermana Ipena nesporno su remek-delo 9. umetnosti koje fascinira neodoljivom magijom pripovedanja i vizuelnim majstorstvom. Ovaj serijal traži posvećenu pažnju i uvažavanje čitalaca zauzvrat darujući duboku, ispunjavajuću spoznaju prave Umetnosti.

            (“Nova misao”, broj 50, 2022.)

 

https://drive.google.com/file/d/1IumVXEN26BP-X2vdWp3Ke1xFdq0hnQbI/view


Albumom “Mračna”, objavljenim u biblioteci “Stari kontinent”, agilni izdavač “Čarobna knjiga” neosporivo i nazaustavljivo “hvata priključak” za savremenu franko-belgijsku strip scenu jer je ovaj strip originalno objavljen 2021. (prvi deo) i ove, 2022. godine (drugi deo); bez zazora možemo reći da ovdašnji ljubitelji “priča u slikama” čitaju ono što i ljubitelji 9. umetnosti u Parizu, Briselu i inim mestima ovih država odnosno govornog područja. To je svakako izuzetna prilika (mada je “Čarobna knjiga” u svojoj dosadašnjoj produkciji od čak 1000 i kusur naslova već imala nekoliko takvih događaja) koju ne treba propustiti posebno kada se zna da se ni tamošnja kritička percepcija ovih dela (izvan one prigodno-propagandne) nije ni zahuktala a kamoli okončala.
            Šta se, dakle, nudi ovdašnjim i belosvetskim čitaocima?
            “Mračna” je epskofantastična priča u dva dela (barem za sada) utemeljena na nekoliko težišnih tačaka. Najpre upoznajemo Arzira, pijanicu i kavgadžiju koji je jednom bio vitez ali je osramoćen svojim ispadima i lošim ponašanjem. A kako se loš glas daleko čuje i u nekom pogodbenom stripovskom srednjevekovnom svetu Arzir jedva spaja kraj s krajem pa iznajmljuje svoj mač svakom ko uopšte ponudi bilo kakvu cenu, što konkretno znači i trima staricama, ofucanog, zlokobnog izgleda i čudnog (ispostaviće se krvoločnog) ponašanja. Posao vodi najamnika, njegovog slugu i nalogodavke u daleku zemlju u kojoj je, u zamku punom zveri, zatočena mlada i ljupka princeza. Vitez-najamnik mačem dobijenim od starica pobije zveri-čudovišta i ponudi spas princezi Islen od koje će umesto pohvala dobiti samo ružne reči jer je pobio njene - ljubimce. Ispostaviće se da su starice lagale s namerom da princezu pridobiju na svoju stranu a to je mračna strana Islenine majke Meliren koja je delom ljudsko biće a delom gmizavac. Princeza je plod ljubavi kralja i ove “ekstravagantne” majke; no, strasna veza se izrodila u surovu igru nametanja volje i okončala u mržnji i ubistvu majke. Melirenin duh nije se smirio već tražio tela u koja bi se uselio – pa makar to bilo i telo sopstvene ćerke. Islen odbija da se pokori majci i pobeđuje u dvoboju, ubija starice koje su nekada bile njene dadilje, odbija pomoć svog oca i ostaje kraj ranjenog Arzira spremna za novi život u ljubavi…
            Scenarista Iber (1971-2020) zapleo je klasične elemente epske fantastike (srednjevekovno okruženje, vitezove, magiju, čudovišta i druge vrste, odsudne borbe Dobra i Zla) dodajući im pored prepoznatljivih linija (ispaštanje zbog grehova iz mladosti, zavere u cilju otimanja vlasti i moći, hrabrost i kukavičluk…) i nesvakidašnje, provokativne i intrigantne ravni kakva je, pre svih, ona nadmetanja i sukoba roditelja-dece, konkretno majke-ćerke, izdignut na nivo otimanja mladosti koja se može rešiti samo otvorenim sukobom u kome će jedna strana stradati i nestati i tako okončati devijantno-patološki odnos. Iber ovako komplikovanu situaciju razrešava bez preteranog afektiranja ili deklamatorskih iskaza-monologa, uspevajući da njegovo pripovedanje započne i do kraja ostane dinamično, da poznatu žanrovsku ikonografiju spretno nadogradi neočekivanim ali upečatljivim detaljima (kakav je kruna od leptirova oko Islenine glave kao potvrda njenih nasleđenih i pritajenih nadljudskih, mračnih moći koja će nestati kada ona odabere svetlu stranu), sve do konačnog razrešenja u kome princeza mora da počini greh majkoubistva kako bi izrasla u slobodnu i zrelu ličnost svesnu svojih snaga i mana i, kao takva, postala spremna da sama bira svoju sudbinu.
            Crtač Vensan Malije (1973) opredelio se da priči da realistični lik sa blagom stilizacijom pojedinih fizionomija odnosno intenzivnijom stilizacijom u prikazivanju čudovišta (koja sva redom imaju čeljusti pune opasnih zuba ali su im tela i glave “pojednostavljenih” crta i oblika). Prateći brzinu dešavanja Malije montira table tako da potcrtaju akciju dok na drugim stranicama insistira na lepim, mirnim i idiličnim pejzažima ili ljubavnim postavkama. I paleta boja je adekvatno korišćena i izbalansirana pa tako u svim scenama borbe preovladava crvena boja dok su prizori mira i prirode natopljeni jasnim svetlom.
            Zaključimo konstatacijom da je album “Mračna” valjani strip koji nudi zanimljivu i zabavnu priču o vitezu i (njegovoj) princezi ali i, u iskoraku iz očekivanog, osobeni nadžanrovski uvid u neke tamnije strane odnosa roditelja i dece. Koju od ovih ponuda će čitaoci prihvati zavisi od njihovih zahteva, ambicija i afiniteta.

            (“Dnevnik”, 2022.) 


Vilijem Gibson
(1948) je neprikosnoveni klasik naučne fantastike i ovaj status uživa bezmalo tri decenije. Sve je započelo pojavom njegovih priča početkom 1980-tih i kulminiralo 1984. kada je objavljen roman „Neuromanser“ koji je ustoličio literarni pokret „kiber-pank“ u svesti šire žanrovke javnosti. Mada je kiber-pank imao preteče, kakvi su Filip K. Dik ili Vilijem Barouz, odnosno, kako je to u članku „Vodič za postmodernizam“ napisao Majkl Svonvik, i „prvu liniju kiber-pank ’revolveraša’“ (uz V. Gibsona bili su tu B. Sterling, R. Ruker, L. Šiner, L. Šepard kao i P. Kadigan, M. Leidlou i drugi), tek je objavljivanje „Neuromansera“ koji je osvojio sve najvažnije žanrovske nagrade, kiber-pank uznelo pod reflektore naučne fantastike. Iako su mu, kao i svakoj modi, predviđali brzu prolaznost, kiber-pank je opstao i ugradio se u temelje žanra i opšte kulture kraja XX i prvih decenija XXI veka. Vizije budućnosti koje je kiber-pank „otvorio“, ma koliko bile raznorodne u pojedinačnim pričama-romanima-filmovima-stripovima, vezuju se za nekoliko ikonografskih repera: postojanje dve realnosti, fizičke i virtuelne (koja se rađa, funkcioniše i širi u sadejstvu kompjuterskih Mreža), globalna vlast multinacionalnih kompanija i neoliberalnog kapitalizma koji podrazumeva i oligarhijsku, basnoslovno bogatu manjinu i nepregledne mase bednika, planetu Zemlju na rubu populacionog, urbano-ekološkog i energetskog kolapsa. U tom okruženju za nesigurno mesto pod suncem bore se sitni kriminalci, marginalci, kiber-kauboji i mnoštvo sličnih besprizornika. Gruba i neretko brutalna „pankerska“ osećajnost bazirana na gubitničkoj vizuri - u potpunosti u skladu sa premisama “pank” muzike kao glasa socijalnog bunta nezaposlenih, mladih Engleza u vreme vladavine čelične Margaret Tačer - nije nailazila na jednodušnu podršku kritike, čitalaca pa ni kolega pisaca (koji su pokušavali da oforme pokret “humanista” koji se zalagao za manje crne poglede na budućnost). Čak su i liberalniji autori kao Ursula LeGvin bili rezervisani prema kiber-panku; njena definicija ove pojave je „dekadentno-pank-virtuelističko-crni kapitalistički realizam“. Ali, potencijali  pokreta prevladali su i sada se o njemu govori kao o kreativnoj stepenici u razvoju žanra. Ikonografija naučne fantastike obogaćena je novim pojmovima iz virtuelnih svetova, a otpadnici-buntovnici postindustijskog kapitalizma stekli su puno pravo žanrovskog građanstva. Stilističke egzibicije Gibsonovih ranih priča i romana „Neuromanser“ ostaju kao svetli trenuci literarno-stilske inovacije u žanru.

            Gibson je posle „Neuromansera“ u sledeće četiri godine objavio romane „Grof Nula“ (1986) i „Monalizin natpogon“ (1988) koji su prozvani „Neuromanser“, „Kibersvemir“, „Matriks“ ili „Spraul“ trilogijom u kojoj je autor iskušavao granice svojih ideja. Trilogija „Most“ koju čine romani „Virtuelna svetlost“ (1993), „Idoru“ (1996) i „Sve sutrašnje zabave“ (1999) produbljuju horozonte košmarne budućnosti sa vidljivim usporavanjem pripovedanja zarad psiholoških nijansiranja junaka. Trilogija „Plavi mrav“ sa romanima „Prepoznavanje obrazaca“ (2002), „Spuk okrug“ (2006) i „Nulta istorija“ (2010) donose zgusnutu prozu koja opisuje čudesnu sadašnjost i blisku prošlost, unekoliko potvrđujući tada često izricani (krajnje diskutabilni) stav da je naučna fantastika mrtva jer svet upravo živi u njoj (misli se, naravno, na Zapadni svet); no, ni ove Gibsonove knjige nisu lišene šarma i egzerciranja ozbiljne spisateljske veštine. Godine 2014. Gibson objavljuje roman „Periferal“ (prevod na srpski „Miba books“ 2016.g) kojim započinje novu „Džekpot“ trilogiju i vraća se naučnoj fantastici. “Periferal” je “situiran” u budućnosti i to ne jednoj već čak dve. Prva “linija” udaljena je od čitalaca dvadesetak godina a druga sedamdesetak godina kasnije. U bližoj budućnosti srećemo “obične” mlade ljude u ruralnoj Americi koja nudi malo mogućnosti za zaradu: osim državnih poslova (policija i slične službe) i sitnih delatnosti sve ostale rabote su u “sivoj zoni” piratisanja traženih roba 3D štampačima ili uslužnog igranja kompjuterskih igrica odnosno u narko kriminalu. Izvor prihoda je i vojnu službu u nekom od aktuelnih ratova iz koga veterani izlaze ili kao penzioneri ili kao bogalji. Dalja budućnost naizgled je egzotičnija mada su u njoj opstali prepoznatljiva rivalstva, manipulisanja i spletkarenja moćnih potpomognuti uznapredovalom tehnologijom. Obe budućnosti povezane su putem čudesnih kineskih kvantnih servera koji omogućavaju komunikaciju-razmenu informacija budućnosti sa prošlošću! Sve ovo je na tragu prvih Gibsonovih ideja o mračnoj budućnosti kao i zakona Artura Klarka koji tvrdi da se dovoljno razvijena tehnologija ne razlikuje od magije. U ovom slučaju potomci iskorišćavaju pretke na različite načine, od obavljanja rutinskih do ozbiljnijih rabota; svaki upliv u prošlost, pak, stvara posebnu granu u multiverzumu. Bizarnost zameštaljstva pojačava saznanje da je dalja budućnost posledica “Džekpota” posebne apokalipse koja je (uz “pomoć” klimatskih promena, zagađenja, raznih epidemija) uništila preko 80% ljudske populacije a opstali su bogataši i moćnici svih vrsta. Ipak, taj svet - koji je na tragu famoznih teorija o “zlatnoj milijardi” ljudi koji mogu živeti na Zemlji u blagostanju dostojnom čoveka (iz druge polovine XX veka a za koje se tvrdi da su nastavak učenja T. Maltusa) - nije ni srećan ni bezbrižan jer oni koji ga čine nisu ni umni ni emotivni. Kao što nije imao iluzija u ranijim romanima autor ih nema ni u “Periferalu”; srećni završeci životnih priča nekih od junaka samo potcrtavaju sveopšti jad i bedu budućnosti ljudske vrste.

            „Agencija“, originalno objavljena 2019.g. a na ovim prostorima već sledeće godine („Miba books“) u osnovnim crtama se dešava na istoj pozornici uz dodatna pojašnjenja: u našoj budućnosti je 2136. godina, svet se oporavlja od „džekpota“, državna birokratija funkcioniše ali je pod uticajem starih, moćnih kapitalističkih porodica koje kuju zavere da sklone jednako moćne policajce koji prate i prisluškuju svakoga; svakojaka čudesa i ekstravagantnosti deo su svakodnevice: od automobila koji se „maskiraju“ u nevidljivost, kvartova Londona u kojima se fingiraju prošle epohe, raznih humanoidnih mašina do bizarnih bogataša i altruista spremnih da troše svoje vreme na „čeprkanje“ po „stabovima“. Od (naše) stvarnosti, posle prelomnih događanja, odvajaju se „stabovi“ - „patrljci”, alternativne verzije sveta sa drugačijim protokom vremena – u ovom romanu to se desilo 2015.g. kada je jedna „grana“ budućnosti otišla drugim putem i stigla na korak od nuklearnog rata. Ljudi iz naše budućnosti stupaju u kontakt sa žiteljima staba – sa Veriti Džejn, „šaptačicom aplikacijama“, koja testira novi proizvod: digitalnog asistenta „Junis“ kome se pristupa preko naizgled običnih naočara. „Junis“ je, pak, moćna artificijelna inteligenicija sposobna za široko planiranje i delovanje nevoljna da bude u vlasti mutnih kompanijskih poslova. Kompanija, naravno, ne želi da se odrekne profita i pokušava da potčini ili eliminiše Junis i Veriti. Ekipa iz 2136. stupa u kontakt sa Veriti sa namerom da spreče njeno hvatanje kao i vrlo verovatnu nuklearnu apokalipsu. Posle jurnjava preko američkih prerija i pregrađa, skrivaanja i izbegavanja zaseda i klopki, zahvaljujući mnoštvu „gedžeta“ na čelu sa eskadrilama dronova, plan se ostvaruje i tenzije u „stabu“ slabe pa je i rat manje verovatan. U svom tom zamešateljstvu Veriti putem periferala Flin (junakinje prethodne knjige) posećuje London 2136.g. a posredstvom ljudi iz naše budućnosti dva „staba“ se povezuju na krajnje bizaran način.
            Gibson je od početka karijere ozloglašen jer ne mari za komfor čitalaca. Umesto da im servira lepo upakovane informacije (zbog čega je priča opterečena tzv “mrtvim mestima teksta” u kojima se iznose objašnjenja) on silovito “ulazi” u dešavanja sa novim, nepoznatim elementima i jezikom (bogatim kovanicama i novim rečima) i - grabi napred. Čitaoci će deliće “slagalice budućnosti” nalaziti u usputnim napomenama ili dijalozima (što, pak, lako može značiti i da su ponešto pogrešno razumeli/povezali). Ali, upravo zato je njihova poseta novom, drugačijem svetu uzbudljivija i neizvesnija pa liči na razgledanje strane zemlje/civilizacije bez pomoći turističkog vodiča koji bi usmeravao pažnju i objašnjavao viđeno. Gibson ovaj manir primenjuje u „Periferalu“ i „Agenciji“ u kratkim, brzim, zgusnutim poglavljima sa britkim dijalozima i jarkim, upečatljivim opisima “začinjenim” egzotično-grotesknim detaljima (od pirsingom prekrivenog barmena do drona koji je nalik koferu i prebija nasilnike). Gibsonova najnovija proza, kao i ranija, nudi uzbudljive, začudno visprene, intrigantne avanture u uverljivo dočaranim budućnostima koje lako opčinjavaju znatiželjne čitaoce svesne da u rukama drže serioznu literaturu.

            („Dnevnik“, 2022.) 

 


Izuzetno agilni izdavač „Čarobna knjiga“, koji ravnopravno objavljuje književna dela i stripove, u jednoj od svojih reprezentativnih biblioteka pod nazivom „Stari kontinent“, gde se sabiraju strip serijali nastali u Evropi, upravo je, rame uz rame sa priznatim klasicima, štampala i prvi tom serijala „Aristofanija“, originalno objavljen 2019.g, potekao iz scenarističke radionice Gzavijea Dorizona (1972) i u crteže pretočen pod perom Žoela Parnote (1973), dvojca priznatih autora koji su u dosadašnjem opusu, zajednički ili sa drugim umetnicima, ostvarili nekoliko zapaženih dela. Mada objavljivanje stripova autora koji, iako su „ispekli zanat“, nisu poznati ovdašnjim čitaocima kao etablirani klasici, nosi povećani rizik, „Čarobna knjiga“ je načinila iskorak iz sigurnosti i predstavila isečak iz tekuće produkcije najdinamičnije evropske strip scene – francusko-belgijske, darujući znatiželjnicima lepršavu avanturu za mlade i one malo starije ljubitelje „priča u slikama“. Dve epizode u tvrdo ukoričenom i u punom koloru štampanom tomu, „Azurno kraljevstvo“ i „Progresori“, uvode i razvijaju priču sa elementima iz arsenala epske fantastike, kombinujući ih sa prepoznatljivom linijom odvajanja od detinjstva i ranog odrastanja (u tradiciji „bildungsromana“).

            Zaplet počinje u Marseju 1900. godine (samo)ubistvom anonimnog metalskog radnika Klemana koji je bio u pratnji dame iz visokog društva a od strane moćnog muškarca koga zovu „trovač pacova“. Iza Klemana je ostala udovica sa troje dece. Njih posećuje grofica Aristofanija i savetuje da se presele na drugo mesto i nikome ne govore o Klemanu. Devet godina kasnije mala porodica živi na ivici gladi: majka i najstariji sin, eksplozivno-buntovni Bazil rade u fabrikama, knjiški moljac Viktor i njegova sestra sanjalica Kalikst uče školu. U sukobu sa batinašima koje angažuje fabrika da uplaše radnike revoltirane stradanjem kolege izazvanim lošom opremom, Bazil pogađa ciglom jednog od batinaša a njegova majka preuzima krivicu i odlazi u zatvor. Deca se skrivaju pred bandom nasilnika željnih osvete ali ne zadugo. U poslednjem trenu ih nadljudskim moćima spasava Aristofanija i odvodi u skriveni dvorac. Tu mališani saznaju istinu o prastarom plemenitom Azurnom kraljevstvu, o svom ocu koji je bio na pragu da otkrije način da se kraljvstvo spasi od smrtonosne pretnje Mračnog dvora i Prognanog kralja. Grofica se nada da je neko od Klemanove dece nasledilo očev talenat i, uprkos protivljenju kraljice, pokušava da ih pouči tajnim znanjima. U međuvremenu i Prognani kralj kuje planove da zarobi majku i decu i otkrije njihove moći...
            Dorizon vešto koristi ikonografiju epske fantastike (večne sudbinske borbe Dobra i Zla, sukobe moćnih bića iz oba tabora, magiju i vradžbine...) i kombinuje je sa ikonografijom stripa (deca su slika i prilika većnog trojstva avanturističkih stripova: snaga-um-lepota) uz poneko vispreno odstupanje – recimo, grofica nije bajna mlada dama već starica koja nije preterano omiljena među seljanima iako im pomaže. Naravno, prepoznavanje ovih odstupanja od obrazaca izmamiće osmeh kod iskusnijih stripoljubaca jer čitalačkom zadovoljstvu dodaje još jednu ravan. Za one kojima takvi obrasci nisu poznati ova odstupanja će delovati sasvim „prirodno“ i oni će u nastavku čitanja drugih stripova podrazumevati da neke pojave imaju različita obličja. U relativizovanje modela svakako treba ubrojiti i stradanje boraca za dobro koje nije izuzetak već je primereno situacijama (nekada su „dobri momci“ stradali retko i samo u teškim i dramatičnim situacijama). Dorizon, s druge strane, ne beži od mistifikacije procesa učenja i sticanja znanja o dubokim istinama (koje podseća na izučavanje zen mudrosti) uz uvažavanje dečijih nestašluka i vragolija. U prva dva toma serijala tenzije su pažljivo dozirane kao što je i količina podataka o istoriji Azurnog kraljevstva dovoljna da stvara i potpiruje tajnovitost i „vuče“ priču i njene čitaoce napred.
            Žoel Parnot se sa svoje strane svojski potrudio da dočara sumornost i bedu radničkih muka i vedru, pastoralnu atmosferu prirode koja okružuje dvorac. Svaka pojava Posrnulog kralja i njegovih brojnih poslušnika unosi mračne tonove u crteže najavljujući sukobe i stradanja. Montaža tabli adekvatna je opštem tonu dešavanja uz česte izlete u velike slike-crteže pejzaža. Sveukupno, reč je o zanimljivom i pitkom početku serijala koji obećava brojne avanture začinjene magijom i dečijim smehom što ga svakako preporučuje pažnji stripoljubaca.

            („Dnevnik“, 2022.)

 


U izdanju “Lagune” pojavili su se prošle godine “Rečnik slovenske mitologije (priče i legende)” i “Rečnik srpskih mitoloških bića (priče i legende)”, potekli iz pera Tamare Lujak (1976), spisateljice koja se većim delom svog dosadašnjeg opusa bavila proučavanjem baštine i starine odnosno ispisivanjem dela koja su na tragu tradicije. Otuda su novoizašli rečnici nastavak njenih traganja i nastojanja da se otkrije, prepozna i u novo ruho odene duhovno bogatstvo naših predaka nastalo u paganskim vremenima. Kako to i sama spisateljica konstatuje, mitologije mnogih naroda, od starogrčkih preko nordijskih do onih vanevropskih naroda, dobrano su istražene odnosno poznate čitaocima dok je mitologija Slovena i Srba velika nepoznanica jer je pisanih tragova malo. Stoga je proučavanje ovih oblasti, očito, ne samo nalik arheološkim iskopavanjima već zalazi i u sfere nagađanja i spekulacija odnosno posrednih zaključivanja. Neretko nedostaju i najosnovnija znanja o pojedinim bogovima ili bićima. S druge strane, mitologija, koliko god bila nevidljiva i neuhvatljiva i dalje se može prepoznati u svakodnevnog govoru i frazeologiji, u određenim obrascima rasuđivanja i zaključivanja. Stoga je autoru koji se bavi mitologijama potrebno da bude ne samo znalac prošlosti i tragova koji su nam od nje ostali već i savremenosti i, možda kao najvažnije, da bude kreativan i vispren u njihovom prepoznavanju i spajanju. Tamara Lujak ovim knjigama dokazuje da poseduje sve pomenute kvalitete. Otuda su ovi rečnici jedinstveni i moglo bi se reći prvi u novostvorenoj kategoriji “oživljene i razigrane mitologije”. Mada se obraća čitaocima mlađe dobi, osnovno i srednješkolcima, Lujak im ne povlađuje “olakšavanjem” sadržaja; kod nje nema mesta za famozne oznake “preveo i za decu priredio” koje su, posebno u drugoj polovini XX veka, značile da je prevodilac (svakako uz pomoć urednika) “filtrirao” sadržaj knjige prema sopstvenom shvatanju, očekivanju i tumačenju onoga što je primereno za decu. Spisateljica, pak, ne odustaje ni od obrazovne linije niti od zabavne linije svojih odrednica-priča – naprotiv ona na obema ravnopravno insistira. Dakle, svaka odrednica, od “ale” ili “aždaje” preko “vampira” i “vukodlaka”, “patuljaka” i “psoglava” do “čini” odnosno “džina”, jeste originalna kratka priča na zadatu temu a u njoj su sadržane i prepoznatljive osnovne karakteristike pojma-bića koje biste, iznesene strogo funkcionalnim rečnikom, našli u bilo kom leksikonu. U ovim rečnicima, međutim, bogovi (kakvi su recimo Veles, Dažbog, Perun, Belobog, Stribog...) i bića a samim tim i mitologija ponovo zadobijaju svoju životnost, duh i dušu što ih čini prijemčivijim za mlade koji će ih lakše zapamtiti i poneti kao svoj “paket” mitologije u dalji život. Lujak mitološkim bićima daruje personalnost sa vrlinama i manama, smešta ih u određene predele i situacije odnosno u manje ili više komplikovane međusobne odnose gradeći tako, u sveukupnosti priča, jedan bezvremeni-svevremeni univerzum u kome vladaju moćne prirodne sile ali i bića koja, već prema svojim karakterima, raspoloženjima i kapricima prekrajaju svet kroz koji prolaze. A tamo gde su mitovi i legende nedostajali da popune taj primarni univerzum spisateljica se, po sopstvenom priznanju, potrudila da ih izmisli i preko toponima veže za našu zemlji i zemlje u regionu. Naravno, u ponašanju tih bića prepoznajemo pokušaj ondašnjeg čoveka da, suočen sa nepoznatim i neretko neprijateljskim okruženjem prirode ali i saplemenika, sebi objasni određene pojave voljom nekih bogova i stvorova koji svojim snagama nadmašaju smrtnog, uplašenog i zapitanog, uspravljenog dvonošca. Pošto su danas barem osnovne prirodne pojave objašnjene uloga prastarih bogova i bića unekoliko se promenila pa su oni prinuđeni da traže svoje novo mesto pod suncem o čemu Lujak piše u nekoliko priča smeštenih u savremeni Beograd. Nemalu ulogu u “prepoznavanju” i približavanju bogova i bića čitaocima imaju i dopadljive dvobojne ilustracije Marice Kicušić.

Pošto su slovenska mitologija i srpska mitološka bića neraskidivo povezani, proističu jedni iz drugih i oslanjaju se jedni na druge, neminovno je bilo da u oba rečnika postoje i isti pojmovi-odrednice što je spisateljici dalo mogućnost da na istu temu ispiše različite varijacije produbljujući i šireći time horizonte mitskog u prostoru i u vremenu. Ovaj dodatni kvalitet rečnika nadovezuje se na već pomenuto oživljavanje mitološkog i njegovo specifično inkorporiranje, kao funkcionalnog elementa, u sadašnjicu te na specifičnu popunu nedostajućih sadržaja o pojedinim bogovima i bićima, što je, sveukupno, rezultiralo izuzetnim knjigama koje traže i zaslužuju pažljive, mudre i zahvalne čitaoce.

(“Dnevnik”, 2022.)


 


Izuzetni istorijski strip serijal “Tornjevi Boa-Morija” žive strip legende Hermana Ipena (1938), agilna “Čarobna knjiga” objavila je u biblioteci “Stari kontinent” u tri toma. Ipak, povest o časnim vitezovima od Boa-Morija time nije okončana; mada na kraju desetog albuma, i kraju serijala “Tornjevi…”, vitez Emar od Boa-Morija, upravo kada mu se rađa sin, gine u odlučnom boju, nadomak svog zamka i njegovih tornjeva koji su “najlepši i najviši koji postoje u hrišćanskim zemljama!“, povest se nastavlja u sledećim generacijama. Geni plemenitog i pravednog viteza prenose se na njegove potomke i određuju njihovu sudbinu, ideale za koje će se boriti i stradati, vođeni usudom (ili praroditeljskim grehom?) od koga ne mogu pobeći i koji nose kao žig srama (ili ponosa) kroz svoje živote da bi ga predali sledećoj generaciji. Ova, koliko fatalistička toliko i romantičarska ideja, pretočena je u samostalne priče iz različitih epoha ljudske istorije i smeštena širom Evrope a potom i ostatka sveta. Autor scenarija je Hermanov sin Iv H. Albumi “Boa-Morija” izlazili su neredovno, sa kraćim ili dužim pauzama a trenutno finalni albumi ovog niza sabrani su u knjizi “Boa-Mori 5”, u tvrdom povezu i punom koloru. Reč je o dve priče-epizode: “Vasja” (originalno objavljeno 2009) i “Nebesko oko” (2012); treća epizoda u ovom tomu, “Čovek sa sekirom”, originalno objavljena prošle godine, pripada serijalu “Tornjevi Boa-Morija” okončanom davne 1994.g. i istinsko je iznenađenje za sve Hermanove poštovaoce.
            Mesto dešavanja “Vasje” je jug Rusije, godine 1604. a pozornica je pohod Poljaka na ruskog vladara Borisa Godunova; Poljaci podržavaju lažnog pretendenta na presto a pridružuju im se i Kozaci. Na nivou pojedinačnih sudbina priča prati zaljubljenost Emara, koji je u poljskoj vojsci, i Dunjaške, supruge jednog od kozačkih vođa. Emar brani mladu ženu od napada razularenog Kolje ali ne uspeva da se uzdrži od strasti ni kad sazna da je Dunjaška udata. Vrteška emocija, ratnih strahota, obesnosti i nemoći melje stare i bespomoćne a Emar, u trenutku kada treba da kazni krivca odbija da postane ono što svi od njega očekuju – “muškarac” – i odlazi u nepoznato. “Nebesko oko” dešava se u džunglama Južne Amerike kroz koje domoroci progone španske konkvistadore, među kojima je i francuski podanik Emar. U neprijateljskom okruženju nepoznate šume koja kažnjava svaku neopreznost i divljih ratnika bez milosti, kulminiraju međusobni sukobi predvodnika i onih koji ga smatraju nesposobnim, Emara koji štiti zarobljenog domoroca i fanatičnog sveštenika. Emar uspeva da nagovori zarobljenika da umesto u spas izvan šume grupu vodi prema skrivenom gradu koji navodno krije basnoslovna bogatstva. Do tog cilja stići će samo Emar ali pohlepa mu neće biti zadovoljena mada će se na samrti diviti blistavim zidinama hramova obasjanim zalazećim suncem. Tako se okončava duga linija časti koju ovaj Emar izneverava podležući iskušenju otimanja tuđeg bogatstva.
            “Čovek sa sekirom” bi se u hronologiji Emarovog povratka u rodni zamak mogao smestiti pri kraju tog puta jer su tako željeni tornjevi blizu, na susednom imanju. Ipak, do njih nije lako doći: vitez gotovo gine kad pokuša da izdaleka pogleda zamak zbog zasede u kojoj ga čekaju vojnici upozoreni od nepoznatog izdajnika. Na imanju njegovog domaćina seljaci se otvoreno bune protiv svog gospodara i sukob je na pomolu… Pravdoljubivi ali slabi, s jedne strane, i izdajnici, bezobzirni i nemilosrdni vojnici, s druge, čekaju trenutak konačnog obračuna. Emar, oporavljen, ne može da odbije molbe ugnjetenih i bespomoćnih. Njegovo oklevanje nestaje dok mu starica, koju svi nazivaju vešticom, otkriva kako da pobedi u borbi. Emar ne pristaje da postane novi gospodar i odlazi u nova iskušenja.
            Pripovesti Iva H, svojom višeznačnom složenošću prevazilaze uobičajene, uprošćene stripske zaplete. Insistirajući na psihološkom nijansiranju likova, na geografskim osobenostima mesta događanja te na atmosferi epohe, uverljivosti događaja odnosno njihovim različitim ocenama i procenama koje zavise od onih koji donose sud o njima, ovi stripovi dosežu literarne visine. Pošto je “Čovek sa sekirom” kompletno Hermanovo delo lako se uočava koliko je Iv H. naučio o građenju priča od svog oca. S druge strane, ambiciozna priča dopušta Hermanovoj četkici da se razmaše, od ruske stepe prepune sunca i jasnih boja, preko senki južnoameričke džungle do zlokobnih mutnih tonova u “Čoveku…” Herman je i nadalje vešt u slikanju grimasa lica i tela u pokretu odnosno arhitekture i pejzaža u raznim godišnjim dobima. Njegova montaža tabli dinamički je precizna uz često kontrapunktiranje kretanja i mirovanja. Otuda čitaocu stripa jednako zadovoljstvo nosi otkrivanje priče i posmatranje maestralnih pojedinačnih slika kao i njihovog organizovanja u celine-table. Zaključimo da je peti tom “Boa-Morija” istinska stripovska gozba stvorena u neusahloj imaginaci velikana kakav je Herman i njegovog vrlog naslednika Iva H.

            (“Dnevnik”, 2022.)

 UPRAVO IZAŠLO IZ ŠTAMPE



       






 


U mnoštvu dela koja čine savremeni literarni trenutak odnosno tekuću književnu produkciju i scenu nije lako – a ponekad ni uopšte – razabrati, među šarolikim novitetima, istinske zametke književnih tendencija, pokreta ili (samo) moda; tek kada se neki manir ili pokret iskristališe u prepoznatljiv oblik relativno je lako definisati ga i tragati za njegovim/njihovim korenima. No, još je genijalni Borhes svojevremeno ustvrdio da svaki literarni pravac ima svoje preteče koje ga najavljuju. Slučaj komedijant ili nepredvidivi sticaj okolnosti ponekad, pak, ipak olakšava prepoznavanje novosti pa se, čak, čini da na njih i ukazuje. Tako su ovdašnjim znatiželjnim čitaocima proze, posebno one koja je utemeljena na pojedinim žanrovskim fantastikama (konkretno, naučna  fantastika i horor), neminovno zapala za oko dva dela objavljena u kratkom razmaku. Najpre se 2020.g. pojavio roman „Firentinski dublet - Sfumato“ dvojca Goran Skrobonja i Ivan Nešić za koji se ispostavilo da je prvi deo duologije koja je zaključena u letnjim mesecima 2021. pojavom romana „Firentinski dublet - Kjaroskuro“ dok se nekako između ovih knjiga smestio-iz štampe izašao roman „Paganin“ Bobana Kneževića. Kako su sva trojica autora zapažena (još preciznije, značajna) imena ovdašnje književne fantastičarske scena (decenijama već od zvanične, čitaj, akademske kritike i teorije – uz časne izuzetke koji potvrđuju ovo pravilo - namerno previđane i gurane u zapećak), njihove novopublikovane knjige nikako nisu mogle a da ne pobude interes publike žanrovski profilisanih interesovanja. Usto, kako će se ispostaviti i razotkriti takvim znatiželjnicima, pomenuta dela imaju i niz zajedničkih karakteristika kojima valja posvetiti pažnju.
 
Ponajpre, oba romana za glavne junake imaju ličnosti iz naše istorije: Milovana Glišića u „... dubletu“ i Veselina Čajkanovića u „Paganinu“; uz njih itekako bitne uloge „igraju“ i Brem Stoker, Tanasije Milenković, Kralj Milan I Obrenović, Kraljica Engleske („... dublet“) odnosno Alister Krouli, kralj Aleksandar I Karađorđević („Paganin“); uz pomenute manje ili više često se pojavljuju, odnosno pominju i druge ličnosti.
 
U segmentu/ogranku realističke proze koja se primarno bavi prošlošću, istoriji znani ljudi su bezmalo obavezni likovi i pisci ovakvih dela trude se da što uverljivije opišu kako epohu kojom se bave tako i one koji su u njoj živeli, koristeći se širokom lepezom sredstava i pripovednih strategija, od insistiranja (neretko i detaljistički sitničavog) na svakovrsnoj faktografiji (od arhitekture do oblačenja i načina ishrane, od metoda ratovanja do organizacije svakodnevnog življenja) kao i oponašanju ondašnjih sintaksičkih konstrukcija te upotrebi arhaizama  tom vremenu. Od zanatske umešnosti pisca odnosno njegovog talenta i domišljatosti zavisi koliko će čitalac biti uveren u autorovu književnu verziju prošlosti; čitalac je svakako samim započinjanjem da čita delo pristao na određenu dozu „obmane“ ali njegov pristanak nije neograničen i bezuslovan pa pisac svakako mora da se izbori za čitaočevu pažnju odnosno da ga „ubedi“ u smisaonost sopstvene vizije.
 
Fantastička proza u svojim žanrovskim okvirima poznaje specifično polje (podžanr) znan kao „alternativna istorija“ koji se bavi oficijelnom prošlošću kao temeljom za dalje spekulacije. Naime, u određenom trenutku se smer poznate nam istorije menja i kreće u sasvim drugom pravcu (npr. Amerika je otkrivena nekoliko vekova kasnije, Napoleon je osvojio Rusiju, Treći Rajh je pobedio u II svetskom ratu...). Težište alternativnoistorijskih romana i priča je na tim novim vremenima odnosno na nepoznatim društvima i ljudima koji u njima žive. Alternativne istorije do sada nisu na ovdašnjoj literarnoj sceni imale previše ’sledbenika’; pored nekoliko Skrobonjinih romana i priča pomenimo prozu Vladimira Lazovića (samostalno i u saradnji sa Ivanom Nešićem) i pojedine segmente romana „Vi što maštate o sreći“ Ljubomira Damnjanovića. Svakako treba napomenuti da pored dela koja sadrže i koriste elemente čistog podžanra postoji i niz onih koja ne ostaju u potpunosti verna obrascima već ih manje ili više izneveravaju tvoreći sopstvene varijante i kombinacije žanrovskih ikonografija. Takav je slučaj i sa pričama odnosno romanima iz Skrobonjinog „Teslaverzuma“ („Čovek koji je ubio Teslu“, „Sva Teslina deca“) koji imaju definisanu alternativnoistorijsku liniju/postavku (Srbija je najmoćnija država sveta zahvaljujući Teslinom povratku u zemlju, I svetski rat, boljševička revolucija, američki građanski rat nisu se desili kako mi znamo) kojoj obilno pridodaju špijunsko-akcione i horor elemente koji su, pak, noseći/prevashodni elementi dela kojim se autor bavi.
 
Dela koja ovog puta razmatramo nemaju ambicije da se bave znanim istorijskim dešavanjima u ključu realističkih romana ali ni alternativnom istorijom odnosno društvenim okvirima stvorenim/formiranim i funkcionalnim posle određene istorijske prekretnice. Oba romana (Skrobonjino i Nešićevo dvoknjižje tretiramo kao celinu) ostaju u početnom/znanom, istorijski verodostojnom okrilju epoha (druga polovina XIX i prva XX veka) bez izmeštanja u alternativne stvarnosti. Njihov se fantastički smer ostvaruje u spoznaji odnosno otkrivanju drugačijh prošlosti i sila koje su ih oblikovale. U „Firentinskom dubletu“ trag moćnih, nečistih i krvožednih sila vodi do samih korena ljudske vrste i njenog sukoba sa onostranim, kao opozitom principima Dobra i Pravde, dok je u „Paganinu“ zahvat još dublji i gubi se u nemerljivom dobu pre pojave Homo Sapiensa, u svetovima ljudima nepojmljivih bića  (najpribližnije odrednice bi bile božanstva ili demoni) i odnosa među njima. U takvom kontekstu dešavanja, koja (u oba romana) aktere vode kroz nekolike ljudske naseobine i živopisne krajolike, bivaju obojena duboko zloslutnom neizvesnošću sa ukusom i slutnjom fatalnog usuda koji dinamizuje radnju i ubrzava čitanje knjiga.
 
Za razliku od klasičnog realističkog romana autori „... dubleta“ i „Paganina“ drugojačije tretiraju istorijske ličnosti u njima; naime, faktografska tačnost i uverljivost potrebna je samo do određenog nivoa jer ono što predstavlja zaplet romana dobrano odstupa od činjenica. Stoga se može reći da autori u gradnji likova polaze od opštepoznatih, neupitnih činjenica o svojim junacima koje dopunjavaju verodostojnim faktima koji su manje dostupni kako bi ubrzano, bezmalo od prvog pominjanja, stvorili literarno uverljiv lik (utemeljen na čitalačkim opštim znanjima) koji će nadalje voditi u fantastične avanture. Pomenuti šire nedovoljno poznati momenti iz života junaka imaju ulogu da „uzdrmaju“ ustaljenu predstavu o ličnosti otkrićima koja bacaju nova svetla/perspektive na lik i sugerišu da čitalac niti može niti sme da se u potpunosti osloni na svoja predznanja/predubeđenja. Kako romani odmiču vezanost za stvarnu ličnost i njen psihološki profil slabi jer ona poprima karakteristike drugih i drugačijih obrazaca-modela koje autori, prema svojoj potrebi i zamisli, pridodaju početnoj slici; tako Glišić preuzima manire detektiva-intelektualca kome nisu strani ni fizički sukobi ni brzo potezanje oružja dok se u Čajkanovićevom ponašanju prepoznatljive opsednutosti dilemama intelektualaca iz dela klasičnog žanrovskog perioda poteklih iz pera Poa, Stokera, Lavkrafta. Upravo ovo i ovakvo spajanje životnih i fikcijskih uloga otvara autorima prostore za svakakvo zavodljivo i intrigantno postmodernističko intertekstualno i metatekstualno poigravanje, dakle za citate i aluzije na žanrovsku odnosno popularnu kulturu XX veka (kao neočekivani ali dobrodošli i nadasve duhoviti izlet u drugu epohu koja je oblino i presudno utemeljila ukus i afinitete savremenog čitaoca). Uvođenje istorijskih ličnosti u žanrovske romane ovakvog profila (poznatog i u modernoj svetskoj žanrovskoj produkciji) ispostavlja se kao izbor koji dozvoljava piscima da iskorače iz konvencionalnih žanrovskih zabrana odnosno da se slobodno i nesputano poigravaju na nivoima intelektualnih spekulacija i slobodnih asocijacija što je svakako uvek dobrodošla provokacija i subverzija i kao takva atraktivni kvalitet za čitaoce (osim ukoliko nisu žanrovski čistunci i puritanci). Kako je ranije rečeno Skrobonja je već u romanima i pričama iz Teslaverzuma započeo ovakva iskušavanja fleksibilnosti žanrovskih obrazaca, Nešić je u svojim pričama iskazivao slične ambicije dok je Knežević u romanu „Slobodanida“, istina u maniru/ključu naučne fantastike, takođe posezao za sličnim „korišćenjem“ i „tretiranjem“ istorijskih ličnosti. Sva trojica su u svojim najnovijim delima još jače iskoračili u smeru potpune slobode i spekulacija.
 
No, u ostvarivanju ovih namera autori su odabrali bezmalo dijametralno različite postupke: Skrobonja i Nešić su se opredelili za insistiranje na minucioznim opisima okruženja sa mnoštvom fascinantnih, začudnih a ipak verodostojnih detalja čime se pojačava kontrapunktiranje sa pređašnjim i potonjim fantazmima kao iskliznućima iz istorijske kolotečine. Bitna tačka u ovakvom građenju priče je i kontrolisano baratanje arhaičnim jezikom i adekvatnim strukturiranjem rečenica. Knežević je, sa svoje strane, pošao sasvim suprotnim pravcem: ogolio je svoju rečenicu, lišavajući je patine starog jezika pa čak i insistirao na modernom vokabularu potcrtavajući tako, do krajnjih granica, odstupanje od isprva usvojenih istorijskih obrazaca a u ime nezavisnosti svog literarnog konstrukta koji ovim manirom samosvesno odbija da se „uklopi“ u očekivane obrasce (uz rizik da takva odluka ne bude prepoznata i uvažena).
 
Postupci autora oba romana pokazali su se, u krajnjem utisku, funkcionalno uspešni u svojim domenima mračnog akcionog misticizma u „... dubletu“ i egzotične ezoterije u „Paganinu“, i rezultirali delima koja su relevantna u svojim literarnim zabranima.
 
Sa stanovišta šire literarne scene oba romana otkrivaju se kao snažan iskorak u nove oblasti, u pravce-smerove koji do sada nisu bili uopšte ili nisu bili dovoljno istraživani pa stoga definitivno zaslužuju pomniju čitalačku i kritičarsku pažnju.
           
(Časopis „Nova misao“ br. 48/2022)
 

 


Roman “Emil i detektivi” Eriha Kestnera (1899-1974) bio je na našim prostorima bezmalo obavezno štivo za dečake (i poneku devojčicu) gotovo pola veka, tačnije od 1931.g. kada se pojavio prvi prevod (iz pera znamenitog Gustava Krkleca) pa sve do 1980-tih kada su deca još volela da čitaju lektiru a i knjige koje nisu bile na spisku obaveznih (“Emil…” jedno vreme jeste bio i u lektiri). Knjiga koja je originalno objavljena 1928.g. vrlo brzo je prevedena na niz evropskih jezika a sam autor je za izdanje u tadašnjoj Jugoslaviji napisao par reči ”Neobično me veseli da će moja knjiga “Emil i detektivi” biti eto predana i jugoslavenskim čitaocima. A ja se nadam da će ona i ovdje, kao i svuda dosad, steći prijatelje kod starih i kod mladih.” Ovaj “roman za decu” bio je izuzetno popularan širom međuratne Evrope ali je dolazak nacista na vlast i proganjanje Kestnera, kao Jevrejina, rezultirala i njenim spaljivanjem na velikim lomačama nepoželjnih knjiga koje su nacisti organizovali. Ovaj je roman bio prvo Kestnerovo delo za decu; on je do tada već bio već etablirano ime u svetu poezije i proze “za odrasle”. Posle “Emila…” Kestner je napisao niz knjiga za decu ali je ovaj prvenac bio i ostao najpopularniji i najcenjeniji. Slava “Emila…” pomalo je zasenila i niz valjanih Kestnerovih knjiga za odrasle među kojima se izdvajaju “Kada sam bio mali dečak” (autobiografija), “Večernja pesma komornog virtuoza” (pesme), “Fabian” (roman), “Marš 1945” (zapisi)... “Emil...” je više puta ekranizovan a imao je svoje verzije i u stripu.

           
Nekoliko osobenosti izdvajalo je “Emila i detektive” iz tekuće dečije produkcije onog vremena. Priča se dešava u sadašnjosti, na prepoznatljivom lokacijama, među radničkom klasom koja jedva uspeva da opstane u kapitalističkom društvu posle I svetskog rata. Nema u njoj nikakvih prinčeva i princeza niti bezbrižnih bogataša već samo ljudi koji teško ali pošteno rade da bi ishranili sebe i svoje porodice. S druge strane zakona, uglađeni lopov koji u vozu krade od usnulog Emila novac namenjen za baku u Berlinu nema nikakve obzire prema detetu (ispostaviće se da je to prevejani kradljivac tražen zbog više zlodela). Emil Tišbajn je dobar dečak koji je ostao bez oca i čija majka mnogo radi, on je marljiv učenik a povremeno je sklon nestašlucima; Emil zapada u tešku situaciju iz koje se ne bi izvukao da nema malih berlinskih mangupa koji su spremni da mu pomognu i da se solidarno organizuju, da prate lopova i raskrinkaju ga. Ni oni nisu iz dobrostojećih porodica tako da bez mnogo muka uspevaju da dobiju dozvolu i  ostanu na ulicama celu noć. Njihov neformalni vođa, mali Profesor, primer je predvodnika voljnog da čuje predloge ali i odlučnog da iz grupe izbaci onoga ko ne izvršava zadatke. Dečaci su spremni da se organizuju kao prava mala vojska, da improvizuju kad to situacija traži ali i da se žrtvuju, makar to značilo da mali Dinstag samopregorno dežura pored telefona umesto da (što bi više voleo) učestvuje u praćenju i poteri. Naravno, devojčice se ne pozivaju u grupu ali kada se pojavi Emilova sestra, vragolasta Poni, svi postaju fini i stidljivi a sva njihova hrabrost i dovitljivost nekako iščeznu. Ono što važi za svu decu jeste stav da su odrasli sa svojim problemima i idejama ludi i da komplikuju stvari; to važi i za njihove roditelje mada su svi spremni da njima, posebno majkama, malo “progledaju kroz prste”.
            Knjiga vrvi od akcije, zgoda (sam Kestner se pojavljuje u knjizi kao putnik koji Emilu plaća tramvajsku kartu a potom piše reportažu o uspešnom hvatanju lopova), nezgoda i dosetki i odiše svežinom iako je stara gotovo pun vek. Srećni završetak unekoliko ublažava i pogled na težak siromaški život pa je celokupan utisak pozitivan i optimistički (za razliku od kvalitetnijeg romana “Dečaci Pavlove ulice” Ferenca Molnara iz 1907. čiji tužan kraj bespovratno boji knjigu tamnim tonovima). Zbog svega rečenog, knjiga “Emil i detektivi” Eriha Kestnera zaslužuje da je pročitaju kako sada mladi čitaoci tako i oni koji su je nekada davno već čitali kao znatiželjni derani.

 

SEĆAJUĆI SE DRAGOG PROFESORA ERVINA MAREŠA (1929-2006),

VEČNOG OBOŽAVAOCA “EMILA I DETEKTIVA”

            (“Dnevnik”, 2022.)

 


Serijal “Vekovnici” nesporni je fenomen srpskog stripa prvih decenija XXI veka. Uprkos svim teškoćama ovaj serijal stigao je do dvanaestog numerisanog albuma odnosno 13. ukupno obzirom da postoji i nulti album (na koji se XII direktno vezuje)! Delo ovakvog obima – koje, usto, nije ni blizu svog okončanja – naravno (i na žalost) nisu mogli da mimoiđu svakojaki izazovi i nevolje. Strip serijali su u svetskim produkcijama pravilo a na ovdašnjim prostorima uspevaju sa promenjivim uspesima uzrokovanim mnogim činiocima: serijali traže dugotrajnu koncentraciju i profesionalnu disciplinu koje mnogi autori ne mogu da poštuju i to sve u specifičnom okruženju prevrtljivog državnog odnosa prema stripu, koji je “izazivao” neredovno izlaženje publikacija i kratko “trajanja” izdavačkih kuća; na sve to dodaju se posledice ratova i sankcija iz 1990-tih koje se ogledaju u odrastanju generacija mladih bez nužne dnevne/nedeljne porcije “priča u slikama” na kioscima što je rezultiralo masovnim gubitkom interesa mladih čitalaca za strip. “Vekovnici” su od 2007.g. do danas imali bezbroj problema ali su postigli i zapažene uspehe. Zamišljeni kao serijal koji će izlaziti u “Politikinom zabavniku” pa (silom prilika i okolnosti) premešteni u albumski format uz sporadično/nekontinuirano pojavljivanje u periodici, “Vekovnici” su ipak izgradili svoju “nišu” na domaćoj strip sceni koja se, na radost ljubitelja, istrajno popunjava novim izdanjima. “Spiritus movens” čitavog projekta je scenarista Marko Stojanović koji je, zahvaljući izuzetnoj energiji i entuzijazmu, osmislio priču, angažovao i za rad na albumima koordinisao preko stotinu crtača i preuzeo na sebe aktivno medijsko predstavljanje projekta. Paralelno sa originalnim serijalima stvoren je i pobočni ”spin off” serijal, pod imenom “Beskrvni”. Stojanović je hrabro preuzeo iskustvo andergraund stripa - kolektivno crtanje stripa koje nije popularno u klasičnom stripu jer promena vizuelnog identiteta (više nego promena scenariste) može dovesti do gubitka publike navikle na određeni crtež. U “Vekovnicima”, pak, svoju verziju priče i glavnih junaka crtaju umetnici različitih grafizama; ova potencijalna slabost je izrasla u vrlinu i zaštitni znak serijala pa je eksperiment potvrdio svoju opravdanost.

            Težište serijala je bizarni dvojac - vampir Čen i prgavi besmrtnik Kraljević Marko - oko koga se pletu raznorazne zgode i nezgode u svetu koji se delimično poklapa sa znanom nam istorijom XVIII i sledećih vekova dok je onim drugim delom ukoračio u alternativne stvarnosti bajki i literature, mitova i popularne kulture. U neodoljivom klupku stvarnosti “Vekovnika” sreću se, druže i bore vampiri i vukodlaci, Amazonke, demoni i magovi koji su blagosiljali Hrista, Kainov soj, krstaši, vatra sveta, psoglavci, tajanstvene mape i propasti svetova… Mozaik dešavanja nije uvek lak za sagledavanje ali je ta tajnovitost i iznenađujuća začudnost jedan od aduta serijala.
            Naslov dvanestog albuma “Istina i druge bajke” odmah će setiti znatiželjne čitaoce na naslov tzv “nultog” albuma “Bajke i druge istine”. Intrigantna dilema šta je istina a šta bajka može se preformulisati i u pitanja da li je istina bajka i da li su bajke istina? Odnosno, nije li ono što je za nekoga bajka za drugog – istina? Određuje li pozicija posmatrača/pripovedača njegov doživljaj istine i, ako jeste tako (a jeste) – postoji li uopšte jedna istina ili svako ima svoju istinu i bajku? Sva ova pitanja moguće je postaviti kako tokom čitanja albuma tako i pošto se korice sklope jer je Stojanović osmislio sasvim posebne avanture; naime, ovog puta se u pričama ne pojavljuju ni Marko ni Čen već pripovest prati avanturu čete prognanih psoglavaca koja je stigla na kraj sveta i pregazila ga, ušla u tamni vilajet u kome ko uzme kamen pokajaće se ali i ko ne uzme kamen pokajaće se. Sledi put u bezdan mraka prepun istinskih stahota i izmaštanih mitova. Susretu sa strašnim bićima prethodi susret i sagledavanje sopstvenog bića, razotkrivanje sopstvene ličnosti sa svim manama i vrlinama. Moćni i autoritativni Divostin će u boju žrtvovati decu, izgubiti vid ali ga i dobiti, sresti se i boriti sa vrhovnim bogom-demonom Mrakom, doživeti transformaciju a zarad iskupljenja osuditi na propast svet koji je trebalo da spasi… Osnovnu priču prekidaju storije o zmajevima, čarobnjacima i robotima da bi se do kraja i one uklopile u podzemno pakleno stratište propalih pokuša uspona u pobedu i slavu.
            Ambiciozna višesmislena i intrigantna zamisao nadopunjena je nizom neobičnih preokreta i čudnih detalja (svetli dijamanti u ustima psoglavaca setiće na Mebijusove crteže a poštovaoce grupe “Ramštajn” na svetlo u ustima njihovog pevača na jednoj od ranijih turneja). Priče/bajke/mitovi ne daju definisane odgovore već ostavljaju čitaocima da ih domisle i formulišu. Deset priča iscrtalo je i obojilo isto toliko mladih crtača i kolorista potvrđujući da su “Vekovnici” valjani fantastički strip serijal koji kontinuirano promoviše novi duh i nove snage 9. umetnosti.

            (“Dnevnik”, 2022.)

 


U izdanju „Čarobne knjige“ upravo se pojavio vanredno zanimljiv naučnofantastički album iz najnovije frankofonske strip produkcije (originalno objavljen 2020. g.). Reč je stripu – preciznije o obimnoj (270 strana) grafičkoj noveli - „Karbon i Silicijum“ mladog autora Matjea Bablea (1987). Delo je nesporno iz domena naučne fantastike ali nije instantno-konfekcijski jednoobrazno već ambiciozno kombinuje iskustva više podžanrova i „funkcioniše“ na različitim nivoima značenja koji su čitljivi zavisno od ambicija i verziranosti znatiželjnih čitalaca. Nominalno, priča smeštena u budućnost započinje stvaranjem i stavljanjem u probnu funkciju para androida – Karbona sa ženskim i Silicijuma sa muškim telom. Njihova svest i intelektualne sposobnosti razvijaju se zahvaljujući neprestanoj priključenosti na internet mrežu. Osnovni zadatak zbog koga su androidi stvoreni jeste da čuvaju ostarele ljude za koje njihovi potomci nemaju vremena niti imaju volje da na starce „troše“ svoje živote jureći za ispunjenjem sopstvenih hedonističkih prohteva; starci se, pak, grčevito drže svojih preostalih dana zahtevajući negu i pažnju. U takvoj situaciji kvazi-humanosti masovna proizvodnja androida-dadilja za stare je izuzetno profitabilna pa se kompanije međusobno takmiče za osvajanje tršišta. Ipak, odgajanje androida je ozbiljan i dugotrajan proces (što iritira biznismene). Dok traje odrastanje androida dešava se i porođaj doktorke Noriko koja je vođa čitavog projekta. I kao što u životu svakog ljudskog bića dođe trenutak kada mora da lično upozna spoljni svet tako to vreme dolazi i za androide. A oni, kao i svi tinejdžeri kojima mudri saveti i preporuke odraslih samo „prolaze kroz uši“, odlučuju da usred ekskurzije – pobegnu. No, Karbon će biti uhvaćena a Silicijum će se izgubiti u ljudskoj masi i nestati sa interneta...

            U nastavku se pripovedne linije dele i pretežno prate opstanak Karbon koja mora da se, kada joj istekne 15 godina životnog veka, pomognuta od Noriko, preko interneta seli u druga veštačka tela i tako, tokom bezmalo tri veka (tačnije 271 godine), upoznaje mene ljudske planetarne civilizacije u neumitnom raspadanju ekološke ravnoteže, uništavanju društvenih institucija, gubljenju ljudske fizičke interakcije uzrokovanom stalnom priključenošću na virtuelne svetove, u gacanju ljudi otpadnika i nevoljnika kroz sveprisutni otpad sve do propasti kapitalizma i kompanija koje su ga gradile i koristile (neke neće nestatiti već će regresirati i postati sekte) i haotičnog stanja u kome se preostali androidi i roboti okupljaju radi kolektivnog odlaska u virtuelnu realnost. Tokom kratkih poglavlja smeštenih na različitim kotama Zemlje, Karbon će ponovo sresti Silicijuma koji je odabrao sasvim drugi princip življenja u kome je stalno prisutan u fizičkoj stvarnosti. Tako su imena androida postala njihov usud jer su ugljenik i silicijum temelji dva vida/oblika postojanja. U poslednjem poglavlju Silicijum se, potpuno preobraženog tela jer se početno tokom vekova raspalo, pojavljuje na okupljalištu ali odbija da se prikljući svojoj sabraći pošto je do tada uspeo da obiđe 87,2% Zemlje i ne namerava da prestane sa svojim nomadskim putešestvom bez obzira na nagovore od Karbon. Čini se da je početno jedinstvo dva androida došlo do svog neumitnog kraja...
            Bableova priča ima epski zamah i slika previranja u tkivu ljudske civilizacije koja nezaustavljivo srlja u propast vođena povlađivanju telesnim zadovoljstvima uz zanemarivanje saveta razuma i nauke. Empatija na nivou vrste ne postoji i niko ne mari za svoje savremenike kao ni za svoje potomke. Ta bahatost, naravno, mora biti kažnjena brisanjem čitave vrste sa lica planete. No, to je bolan i mučan proces koji pogađa sve klase (mada one bogate kasnije). Pitanje odnosa ljudi prema robotima i androidima potvrđuje nedoraslost ljudske vrste: oni se posmatraju kao korisne mašine a njihova svest se generalno ne uvažava i ne poštuje. Na drugoj strani, ljudi vrlo lako žrtvuju svoju fizičku stvarnost zarad uranjanja u virtuelno okruženje koje donosi sasvim nove vidove komunikacije između jedinki, bez granica koje nameću društvene konvencije. Međutim, ljudi su i dalje telesni iako telo doživljavaju kao nepotrebni balast. Konačno, postoje pojedinci i grupe koji odbijaju ulazak u virtuelno i zadovoljavaju se „prirodnim“ formama postojanja i komunikacije.
            Mada je sebi postavi vrlo ozbiljan zadatak i poduhvatio se globalnih problema budućih vremena Bable nije kopirao komercijalne naučnofantastičke šeme već je seriozno promišljao moguće puteve i stramputice čovečanstva. Svu lepezu pitanja i dilema on je predstavio tako da ne opterećuju samu priču, pokazavši zavidnu sposobnost za razvijanje i održavanje tenzija kao i za epizode potpuno lišene dijaloga i utemeljene na čistom vizuelnom pripovedanju. Umereno stilizovana karikaturalnost ljudskih likova dobrodošlo je oneobičavanje prepoznatljivih formi dok su prizori iz internet-virtuelne realnosti svojim vrtoglavim perspektivama i specifičnim kolorom adekvatan uvod u atraktivne svetove u dubokom kontrastu prema prljavoj, ruiniranoj, zagađenoj Zemlji.
            Rečju, „Karbon i Silicijum“ Matjea Bablea valjano su delo mladog autora koje se, potvrđujući njegov vanserijski talent, intrigantno i provokativno bavi krucijalnim pitanjima postojanja i opstanka ljudske vrste u okruženju nastalom zahvaljući bahatosti i neumerenosti uspravnog dvonožnog samozvanog „gospodara Prirode“.

            („Dnevnik“, 2022.)

top