MAGIJA I/ILI NAUKA: SJAJ KOJI BLEDI POD SVETLIMA NEONA

 

Čovek je beznadežno nesavršeno biće: njegova fizičke snage su skromne, telo osetljivo i podložno bolestima i povređivanju, životni vek kratak, čula-osetila slaba, kapacitet mozga slabo ili nikako iskorišćen. Njegovi mladunci suviše sporo stasavaju i postaju samostalni. Uz sve to on je lenj, sklon preterivanju u zadovoljenju telesnih potreba, teritorijalan, zavidljiv, posesivan, ljubomoran i nadasve - agresivan. Njegov opstanak kao vrste zavisi od mnogo, tačnije previše faktora koji se ne mogu kontrolisati ili, ako se i mogu kontrolisati to je uvek skopčano sa mnogo, tačnije previše komplikacija. Povećanje onoga što se danas, kao traljavi sinonim za civilizaciju, zove ‘zona komfora’ ponajpre je rezultat vekova ubijanja pripadnika iste vrste (iz koristoljublja ili puke obesti) i bahatog uništavanja Prirode koja je kolevka čovekova a što, sveukupno, neodoljivo podseća na poslovično sečenje grane na kojoj se sedi. Dakle, sve što je video čovek je želeo da podreti svojim potrebama. Na drugoj strani, taj isti čovek je oduvek osećao/naslućivao da sem onoga što može da vidi postoji još nešto, neke druge sile i pojave, druga pravila i principi koji njegovo krhko opstajanje kao jedinke (ali i zajednice) mogu da olakšaju ili otežaju, produže ili unište. Taj nevidljivi ali naslućivani tok, paralelan sa onim vidljivim, objašnjivim, predvidivim, prati ljudski rod kroz čitavu istoriju. Jedan njegov deo je sistematizovan i kanonizovan u raznim religijama i manje-više formalnim kultovima, ali je deo nevidljivih, natprirodnih sila (amorfnih ili uoblčenih u entitete/bića/demone) ostao izvan religijskih obuhvata. Njegov je obim vremenom smanjen, sjaj njegove pretnje izbledeo pred svetlima neona reflektovanog u hromiranim fasadama megalopolisa i luksuznih automobila ali definitivno nije nestao. Nevidljivi i nepredvidivi tok nije se, pak, zadovoljavao samo uporednim proticanjem već se često preplitao sa onim realnim, ‘vidljivim’ i donosio promene (dobre ili loše) u uobičajeni tok stvari. Otuda je valjalo umilostiviti te nepojamne ‘sile s druge strane’, po mogućnosti ih, čak, prizvati u pomoć, uz rizik da se sile ‘otmu’, odbiju da se pokore… Naravno, bavljenje poslovima prizivanja, po samoj suštini svoje opasnosti i ozbiljnosti, zahtevalo je vrlo posebne ljude i komplikovane rituale.

            Istoričari, sociolozi i antropolozi imaju svoja racionalna i sistematična objašnjenja pojma ‘magija’ i ljudi (‘magova’, ‘čarobnjaka’, veštaca’ – u oba roda) koji su se njome bavili. Na drugoj strani su ‘obični’ ljudi koji nasleđuju i prenose obrasce ponašanja (od sitnih praznoverica, sujeverja do prihvatanja magije kao činjenice). Jedno od ‘sredstava’ prenošenja verovanja u magiju u sledeće generacije su usmena predanja, mitovi, sage, epovi, mistični tekstovi; na njih su se nastavila autorska dela (poezija, pripovesti, romani) koji su u XX veku konačno ukalupljeni u žanrovske okvire tzv ‘epske fantastike’. U žanru se motiv ‘magije i magova’ razvija samostalno, oslobođen ‘ozbiljnosti’ iskrenog verovanja, i postaje neizostavni, maniristički deo ikonografije epske fantastike (uz zmajeve, svakovrsna čudovišta, zamkove, pseudo srednjevekovni mizanscen, odvažne družine, epohalne bitke Dobra i Zla…) tek labavo oslonjen na funkcionalno vulgarizovano-pojednostavljene (‘dajdžestirane’, ‘instantne’) slike-odraze pojmova koji se u žanrovskim delima rutinski/rutinirano ponavljaju. Istinsko verovanje u ‘magiju i magove’ izmestilo se u druge oblasti (marginalnog, subkulturnog) društvenog života dok su sadržaji (literarne, filmske, stripovske, one u svakovrsnim ‘role play’ i kompjuterskim igricama) epske fantastike tek simulakrumi ili bezazleno poigravanje obrascima lišenim svoje esencije (koja bi u ovom slučaju bila upravo pomenuto “istinsko verovanje u ‘magiju i magove’”); valjana epska fantastika, zauzvrat, svakako ‘nosi’ sve kvalitete literarne tvorevine, od emotivne angažovanosti do spoznaje aluzija ili tzv ‘prenesenih značenja’.

            U tradicionalnim tekstovima koji mogu biti zapisi usmenih legendi, mitskih priča, saga i epova (u njima autor ili ne upisuje svoje ime ili se skromno predstavlja samo kao ‘zapisničar’) ili autorska dela (takođe zasnovana na usmenoj tradiciji koju je pisac unekoliko prilagodio, skratio ili dopunio prema svojim zamislima), magija se često deli na ‘divlju’ i ‘kontrolisanu’ već prema tome da li se određenim postupcima (molitvama, prinošenjem žrtava) natprirodne sile/entiteta mogu umilostiviti da ‘urade’ nešto za molitelja ili je rezultat svih molbi neizvestan i zavisi od kaprica sila/entiteta koje se mole. Ipak, u svakom slučaju, poslove oko obraćanja silama (koje, rekosmo, mogu imati različite, manje ili više, formirane oblike-tela; poseban slučaj su obredi buđenja moći iz postojećih predmeta – kamenja, stabala, vode – što se zadržalo i u mističnim alhemičarskim spisima) obavljaju ‘stručnjaci’ magovi, čarobnjaci, vešci…; njegove su rabote tajna za puk jer su oni samo jednom nogom u realnom svetu a drugim u tom nevidljivom toku-drugoj stvarnosti. Ozbiljnost i opasnost poslova prizivanja i umoljavanja natprirodni sila/entiteta ‘oblikuje’ izgled i ponašanje magova: oni su u ozbiljnim godinama, strašnog izgleda, najčešće žive izvan zajednica u dubokim šumama ili sličnim nepristupačnim predelima, ponašanje im je nepredvidivo a govor čudan, nerazumljiv, neretko višesmislen. O poreklu magova ne zna se ništa ili o tome kolaju glasine; takođe se ne zna ili jedva ponešto naslućuje o načinu na koji su magovi stekli svoje sposobnosti. Neki su ih nasledili – Merlin je sin device i demona i od svog detinjstva je pokazivao neobične sposobnosti koje su ga, kada je dostigao određenu zrelost, učinile najmoćnijim čarobnjakom Engleske (barem dok nije sreo Devu od jezera, zaljubio se i izgubio deo svojih moći). Strogi celibat je jedan od bitnih elemenata starovekovnih magova (za razliku od antičkih magova koji su mogli da upražnjavaju telesnu ljubav, a poneki kultovi su na telesnosti insistirali kao važnoj raboti koja pojačava magijske moći).

            Gandalf Sivi ili Beli (iz Tolkinovog univerzuma Srednje zemlje) takođe ima naprirodno – nadljudsko poreklo (po čemu je blizak Merlinu); on je anđeosko biće u ljudskom obliku, poslat od Tvorca u Srednju zemlju da se sukobi sa Sauronom a lik starca je uzeo kao znak svoje poniznosti. Ipak, kako je stekao sposobnosti koje poseduje nije najjasnije. Zli Sauron je, pak, ‘pekao’ zanat kod kovača Valara Auleja (kao i neki antički bogovi) da bi ga izdao i pridružio se Malkoru, željnom vlasti na svetovima. Sauron je primer antičkog modela učenja u kome učitelji-tutori obrazuju učenike-štićenike; ovaj model, koji su sebi mogli da priušte bogati i moćni, zadržao se u srednjem i kasnijim vekovima i bio jedan od dokaza društvene moći i prestiža. Broj knjiga epske fantastike u kojima se priča o odnosu maga-učitelja i njegovog šegrta ogroman je; pošto je većina njih pisana bez većih umetničkih pretenzija (ali sa očitom željom za zaradom na robi koja ima ‘prođu’) vrlo su lako zaboravljene a na njihovo mesto su došle nove ali jednako neinventivne. Obrazac majstor-šegrt, blizak je tzv glavnotokovskom ‘bildungsromanu’ i autorima dozvoljava da, prateći šegrtovanje-školovanje budućih magova potanko opišu svet koji su zamislili i prate svog junaka kroz mnoštvo avantura koje će popuniti veliki broj stranica poslovičnih ‘trilogija’, ‘pentalogija’, ‘sekstologija’ itd itd jer je jedna od bitnih odlika ovog žanra da ga čine obimne (debele) knjige pošto uobičajena predstava o epovima, sagama ili hronikama podrazumeva upravo knjige velikog formata sa tvrdim korica i mnoštvom stranica (i sa obaveznim kartama zemalja u kojima se dešavanja odvijaju).

            Ipak, pre ili kasnije, već prema logici razvoja književnih motiva, moralo je doći do pomaka na ovom delu žanrovski tipiziranih situacija. Taj je iskorak učinjen u serijalu “Zemljomorje” Ursule le Gvin (1929-2018).

            Istine i opreznosti radi valja reći da je moguće da se pomenuta promena desila i u nekim ranijim knjigama koje su ostale van šire pažnje odnosno bez mogućih sledbenika ili plagijatora. No, delo o kome niko ili malo ko zna pa stoga nema šireg odjeka svakako neće biti ‘uzrok’ novih dešavanja na žanrovskoj sceni te će kada, pre ili kasnije, bude otkriveno u književnim istorijama, u najboljem slučaju, ostati zabeleženo kao kuriozum.

            Elem, Le Gvinova je sa obrazovanja magova skinula veliki deo ekskluzivnosti na mesto koje su došle formalne škole za čarobnjake. Određeni stepen izuzetnosti polaznika-učenika je ostao kao preduslov za školovanje ali je ovaj vid obrazovanja ozbiljno ‘demokratizovan’. Boravak u školi i sticanje znanja te odnosi sa profesorima i ostalim učenicima, odnosno pokušaj mladog Geda da nađe (i izbori se za) svoje mesto u školi kao organizovanoj sredini suštinski odgovara obrascu ‘bildungsromana’ izmeštenog u sasvim poseban svet u kome magija ‘funkcioniše’ i masovno je potrebna; kada se tokom serijala otkrije da na dalekim ostrvima magija prestaje da funkcioniše pouzdano to je ozbiljna pretnja za opstanak Zemljomorja.

            Nesporno je da je Le Gvin svojom postavkom ‘profesionalnog’ razvoja čarobnjaka oduzela dozu mistike priči ali je na njeno mesto ugradila fino psihološko nijansiranje junaka što je itekako nedostajalo u drugim delima epske fantastike. Predstavljanje čarobnjaka kao ljudskih bića, izuzetnih ali i ranjivih, sklonih sumnjama i kolebanjima, približilo je ove junake čitaocima. Uspeh serijala o Zemljomorju nije ostao nezapažen od drugih spisatelja pa je model ‘školskog obrazovanja’ čarobnjaka postao novi ikonografski standard u žanru. Verovatno najpoznatiji podražavalac ovog modela je serijal o Hariju Poteru Džoane Roling (1965) koja je, na žalost, svojom postavkom priče (dva sveta: savremeni-čarobnjački, savremeni školski sistem odnosno internatski smeštaj učenika) insistirajući na prepoznatljivo svakodnevnom, dobrano izgubila na začudnosti kao jednom od esencijalnih ‘začina’ (upotrebimo i učeno ‘Conditio sine qua non’) fantastičnog.

           [Začudno u epskoj fantastici, barem po pitanju magova kao ikonografskog sastojka/standarda itekako se razvijalo i razgranavalo – od čutljivih do brbljivih magova, asketa do onih sklonih preterivanju ‘u ići i piću’, magova usamljenika do njihovih esnafa i gildi, magova opšte prakse (kakvima obiluje Pračetov Disksvet) do usko specijalizovanih magova (kao u hit romanu “Alhemizovana” Sen Lin Ju), od magova koji mogu menjati oblik do onih koji ‘samo’ znaju standardizovane formule-kombinacije reči/pokreta ili prinošenja žrtava…]

            Sledeći, pak, liniju ‘začudnog’ u magiji epske fantastike ona će nas odvesti (sasvim začudno) do još jednog žanra fantastike – do naučne fantastike i do činjenice da i tamo, u tom strogom zabranu racionalnosti, principa uzrok-posledica, postoji i funkcioniše magija! I ta je pojava magije čak i ‘ozakonjena’! Konkretno, Artur Klark (1917-2008), jedan iz velike trojke pisaca naučne fantastike (ostala dvojica su Isak Asimov, 1920-1992, i Robert Hajnlajn, 1907-1988) iz njenog ‘Zlatnog doba’ (koje je trajao u prve dve decenije posle II svetskog rata), formulisao je, u eseju „Opasnosti proricanja: Neuspeh mašte“ iz 1962. godine, tri zakona (po ugledu na svog literarnog suparnika odnosno Asimovljeve zakone robotike) a njegov Treći zakon glasi: “Bilo koja tehnologija koja je izuzetno napredna ne razlikuje se od magije”; prva dva zakona glase 1. Kada istaknuti ali stariji naučnik kaže da je nešto moguće, onda je on skoro sigurno u pravu, i 2. Jedini način da se otkriju granice mogućeg jeste da se ode malo dalje od toga i zakorači u nemoguće.

            Naravno, šta u trećem zakonu znači ‘izuzetno napredna’ zavisi od početne postavke. U nizu naučnofantastičnih dela koja su opisivala regresirane, primitivne svetove nastale na postapokaliptičnim ruševinama, svaki aparat ili kakvo znanje iz XX veka izgledalo je tadašnjim savremenicima razrušene civilizacije kao magija. Isti efekat na ljude našeg doba imale su i mašine ili postupci vanzemaljaca (setimo se marsovskih zraka smrti iz Velsovog romana “Rat svetova”). Serijal romana o Umirućoj zemlji Džeka Vansa (1916-2013) opisuje daleku budućnost u kojoj je nauka zaboravljena a funkcionalni artefakti iz prošlosti deluju kao fascinantne manifestacije magijskih sila. Slične primere magije nalazimo i u serijalima Knjige novog i Knjige dugog sunca velikog Džina Vulfa (1931-2019); Vulf je dao svoj originalni doprinos temi magije i čarobnjaka u duologiji “Kralj-Čarobnjak”. Vrlo specifičan tretman magije i magova nalazimo i u serijalu o Peščanoj planeti Frenka Herberta (1920-1986). S jedne strane je tehnologija koju na Dinu donose njeni vladaoci i koju domoroci prihvataju bez previše čuđenja a s druge magija Slobodnjaka koja nema objašnjenje u nauci. Herbert je obrnuo ideje o mogućnosti racionalnog-naučnog objašnjenja svih pojava bez obzira koliko je Carstvo uznapredovalo u odnosu na starosedeoce Dine koji ostaju verni svojim načinima magijskog ‘upravljanja’ svetom u kome žive. Animistička magija u Avatar filmovima iako je ‘oslobođena’ tehnologije mnogo je dublja i delotvornija od militantnih neoliberalnih osvajača. Konačno, u romanu i potonjim filmovima o Zvezdanim ratovima rame uz rame sa svemirskim brodovima i letovima nadsvetlosnom brzinom stoji mistični red džedaja koji i dalje, kao pravi magovi, u pomoć prizivaju moćnu Silu iz sasvim nedokučivih sfera Univerzuma i ona im, kao prava, funkcionalna magija - pomaže.

            Na kraju ovog kratkog (i ograničeno informativnog) zapisa, odolevajući iskušenju da zaključimo kako je magija, sudeći po knjigama epske i naučne fantastike, svuda oko nas, konatatujemo tek da su knjige, što barem ne treba dokazivati, veće od života i kao takve jesu jedinstvena, neponovljiva, svevremena, svemoćna magija (u druge magije možete – i ne morate - verovati).

            (“Nova misao” 73/2026.)

Шифра: Писарев – Шепард

 

Ђорђе Писарев (1957) један је од најособенијих српских прозаиста средње генерације и спада међу ретке савремене литерате са ових простора који без престанка искушавају могућности, врлине и слабости текста, односно границе приповедачке вештине/уметности. Постмодернистичком светоназору Писарев је веран упркос оспоравањима која су пратила његове прве радове, односно упркос поразу постмодерниста у сукобу са традиционалистима током 1990-их.

Одбијајући да остане у забранима провереног и устаљеног, он континуирано трага за новим темама и новим начинима да оне буду представљене знатижељном читаоцу (старом или младом) у облику прича, романа, драма, поезије. Слободу у изражавању коју је задобио у временима интензивног деловања домаћих „борхесоваца” и „постмодерниста” (пре навале естрадно-комерцијалне литературе), Писарев наставља да и надаље користи додајући јој нове елементе/сегменте, међу којима је и самосвојна фантастика ослоњена на искуства како тзв. главнотоковске тако и жанровске фантастике; једнако тако усрдно и темељно Писарев је искушавао и надограђивао психолошко реалистичко прозно искуство (у романима Поноћ је у соби успомена [2005], А ако умре пре него што се пробуди? [2009], И ноћ се увукла у његово срце [2015]). Постмодернистички светоназор, дакле, подразумева мистификацију (како уметничког дела тако и његовог ауторства; следствено реченом, Писарев има и свог живописног литерарног парњака – Микија Шепарда) и намерни „агресивни” еклектицизам. Вишеслојност и вишесмисленост Писаревљеве прозе, која баштини традицију и иконографију из различитих корена, надограђена је релаксирајућим хуморним тоном (неретко, горким) односно унакрсним референцама на различите области високе и популарне културе. Наравно, литература тако широког и дубоког захвата тражи читалачку пажњу и ангажовање веће и дубље од онога које свеприсутне траже инстантне књиге.

Писарев успева да споји наизглед неспојиво: он је истовремено и доследан досадашњем опусу и наставља да развија свој списатељски светоназор, поиграва се и рециклира сопствене мотиве и успева да их рекомбинује тако да делују полетно, свеже и интригантно. Уосталом, размишљање о литератури, односно њено стварање у постмодернистичком кључу подразумева, уз свеобухватни искорак од реалистичко-модернистичког, и следствену необавезност према стварносном и, логично, катарзичном, те сталност у променама. Када се тако поставе ствари, обрасци постају изазови а не окови који воде у безличност. Отуда његова трагања за ликовима стварности који се не виде на први поглед и везама између елемената који ту стварност чине и њиховим сваковрсним међусобним интеракцијама; ова трагања ’изводе’ се прецизним језиком и приповедним техникама те свеукупном посебитом осећајношћу. Једнозначност и једносмерност не постоје у стварности књига Ђорђа Писарева. Фрактал-фрагмент је њихова највећа јединица. Како ће се ти делови саставити и како у том слагању функционисати, подложно је законима насумичности, тајновитих сила и спремности писца за акробатске фигуре са текстовима. Принцип узрок–последица укинут је или, у најбољем случају, релативизован, историја сведена на невезане серије анегдотских бизарности, цитата култних или заборављених писаца. У џунгли појединачног/групног вишезначја и вредности која се разлистала на неизбројиве, на паусима исцртане нивое (не)свесног, ментално-физичког склопа, нема ултимативних решења. Мада хаотичан, овај поглед јесте једини прави израз нагомиланих наноса протеклих миленијума који су отворили врата наступајућем. Писац који жели да остане ве­ран добу које живи мора да прихвати овакво стање, да крене од Борхесове оставштине (који је учио како да се истина исприча као лаж, док су остали учили како да се лаж исприча као истина) и настави са откривањима нових визура литературе.

Писац нове епохе у десет тачака

ШЕХЕРЕЗАДА И ПОКРАДЕНО ПАМЋЕЊЕ: Свет литературе је шаролик, миленијумски дуг и дубок, већи од живота. Дилема: зар стварност није изнад свега осталог или су Бодријар и његови симулакруми ипак у праву?

ЕСЕЈИ ИЛИ СУБВЕРЗИЈА: Лаке есеје краси варљива једноставност у „конзумирању” и чистота у извођењу и доказивању теза уз неодољиву, вратоломну шетњу кроз литерарне жанрове и епохе, филмове и ТВ серије, стрипове... Лакоћа је само још један вид субверзије академистичке уштогљености: У једном есеју говори се у прилог неозбиљности и њеног барем равноправног статуса са смртном озбиљношћу.

БИТИ ВЕРАН: Субверзија окошталих канона трајна је карактеристика прозе која је од критичара од 1980-их препознавана као постмодерна. У међувремену тај је талас нове српске прозе посустао, али је Писарев остао веран постмодернистичком светоназору: постмодернизам није нити нека случајна кованица, нити гето. Зар постмодерна није све оно што обухвата књижевност (уметност) која је настајала и која настаје после модерне?

ЖАНРОВСКА ЛИТЕРАТУРА: Кримићи, епска и научна фантастика нити јесу нити могу бити издвојени од главног књижевног тока.

ОД КАСТАНЕДЕ ДО НЕТФЛИКСОВИХ СЕРИЈА: Међу мноштвом писаца и књига које се помињу у „Шехерезади и покраденом памћењу”, уз признате класике или оне који су близу њих (нпр. Агата Кристи) или су самосвојни феномени (нпр. Кастанеда, Кастанеда, Ден Браун), стоје и имена савремених жанровских писаца на које се и даље гледа с подозрењем (нпр. Роулингова, Гибсон, Бакић) или медијских јунака (нпр. капетан Пикар, љубавне филмске ’лимунаде’, Нетфликсове серије)...

ЛЕКТИРА: Задивљујућа је, судећи по „Шехерезади...” али и ранијим есесијстичким књигама, ширина лектире. Целоживотни страсни читалац, од најмлађих дана до данас. Страсно пише о библиотекама као светилиштима, као и о поновном читању књига које су усмеравале перцепције па и судбине тих читалаца. „Шехерезада...” је похвала читању и ишчитавању књига као извора знања и среће и мудрости.

ПРАВИ ЖИВОТ: У једном есеју у „Шехерезади...” каже да би роман 21. века могао би да буде дело које сања читалац главе натрпане многобројним знањима, ума попут дигиталне библиотеке. „Шехерезада...” доказује да литература (и свеколика Уметност) нема граница. Књиге одузимају дах, али одузимају и сате живота који се проводе уз текст који је смештен у измишљене светове, жртвујући толико времена које смо могли провести живећи „правим” животом?

ПИСАЦ – КЊИГА: Писци су претходница, пионири способни да именују нове феномене: Није лоше памтити имена писаца нама драгих књига, врло је пристојно и знати нешто о њиховим животима, али најважније је, ипак, памтити и чувати њихове књиге јер оне су, бар неке од њих, важније и веће од самих писаца. Чак веће и од Писарева, романописца чији би се романи могли назвати „Повести из књиге Алеф”.

ШЕПАРД: Псеудо-Писарев?

ФРАНШИЗЕ: Фибислав – три од предвиђених девет мачјих живота. Пет томова Академије за писце.

(„Нова мисао“ бр. 70, 2025.)

ISKORACI U NOVE LITERARNE HORIZONTE – Povodom romana „Firentinski dublet“ Skrobonje i Nešića i „Paganin“ Kneževića

 

U mnoštvu dela koja čine savremeni literarni trenutak odnosno tekuću književnu produkciju i scenu nije lako – a ponekad ni uopšte – razabrati, među šarolikim novitetima, istinske zametke književnih tendencija, pokreta ili (samo) moda; tek kada se neki manir ili pokret iskristališe u prepoznatljiv oblik relativno je lako definisati ga i tragati za njegovim/njihovim korenima. No, još je genijalni Borhes svojevremeno ustvrdio da svaki literarni pravac ima svoje preteče koje ga najavljuju. Slučaj komedijant ili nepredvidivi sticaj okolnosti ponekad, pak, ipak olakšava prepoznavanje novosti pa se, čak, čini da na njih i ukazuje. Tako su ovdašnjim znatiželjnim čitaocima proze, posebno one koja je utemeljena na pojedinim žanrovskim fantastikama (konkretno, naučna  fantastika i horor), neminovno zapala za oko dva dela objavljena u kratkom razmaku. Najpre se 2020.g. pojavio roman „Firentinski dublet - Sfumato“ dvojca Goran Skrobonja i Ivan Nešić za koji se ispostavilo da je prvi deo duologije koja je zaključena u letnjim mesecima 2021. pojavom romana „Firentinski dublet - Kjaroskuro“ dok se nekako između ovih knjiga smestio-iz štampe izašao roman „Paganin“ Bobana Kneževića. Kako su sva trojica autora zapažena (još preciznije, značajna) imena ovdašnje književne fantastičarske scena (decenijama već od zvanične, čitaj, akademske kritike i teorije – uz časne izuzetke koji potvrđuju ovo pravilo - namerno previđane i gurane u zapećak), njihove novopublikovane knjige nikako nisu mogle a da ne pobude interes publike žanrovski profilisanih interesovanja. Usto, kako će se ispostaviti i razotkriti takvim znatiželjnicima, pomenuta dela imaju i niz zajedničkih karakteristika kojima valja posvetiti pažnju.

 

Ponajpre, oba romana za glavne junake imaju ličnosti iz naše istorije: Milovana Glišića u „... dubletu“ i Veselina Čajkanovića u „Paganinu“; uz njih itekako bitne uloge „igraju“ i Brem Stoker, Tanasije Milenković, Kralj Milan I Obrenović, Kraljica Engleske („... dublet“) odnosno Alister Krouli, kralj Aleksandar I Karađorđević („Paganin“); uz pomenute manje ili više često se pojavljuju, odnosno pominju i druge ličnosti.

 

U segmentu/ogranku realističke proze koja se primarno bavi prošlošću, istoriji znani ljudi su bezmalo obavezni likovi i pisci ovakvih dela trude se da što uverljivije opišu kako epohu kojom se bave tako i one koji su u njoj živeli, koristeći se širokom lepezom sredstava i pripovednih strategija, od insistiranja (neretko i detaljistički sitničavog) na svakovrsnoj faktografiji (od arhitekture do oblačenja i načina ishrane, od metoda ratovanja do organizacije svakodnevnog življenja) kao i oponašanju ondašnjih sintaksičkih konstrukcija te upotrebi arhaizama  tom vremenu. Od zanatske umešnosti pisca odnosno njegovog talenta i domišljatosti zavisi koliko će čitalac biti uveren u autorovu književnu verziju prošlosti; čitalac je svakako samim započinjanjem da čita delo pristao na određenu dozu „obmane“ ali njegov pristanak nije neograničen i bezuslovan pa pisac svakako mora da se izbori za čitaočevu pažnju odnosno da ga „ubedi“ u smisaonost sopstvene vizije.

 

Fantastička proza u svojim žanrovskim okvirima poznaje specifično polje (podžanr) znan kao „alternativna istorija“ koji se bavi oficijelnom prošlošću kao temeljom za dalje spekulacije. Naime, u određenom trenutku se smer poznate nam istorije menja i kreće u sasvim drugom pravcu (npr. Amerika je otkrivena nekoliko vekova kasnije, Napoleon je osvojio Rusiju, Treći Rajh je pobedio u II svetskom ratu...). Težište alternativnoistorijskih romana i priča je na tim novim vremenima odnosno na nepoznatim društvima i ljudima koji u njima žive. Alternativne istorije do sada nisu na ovdašnjoj literarnoj sceni imale previše ’sledbenika’; pored nekoliko Skrobonjinih romana i priča pomenimo prozu Vladimira Lazovića (samostalno i u saradnji sa Ivanom Nešićem) i pojedine segmente romana „Vi što maštate o sreći“ Ljubomira Damnjanovića. Svakako treba napomenuti da pored dela koja sadrže i koriste elemente čistog podžanra postoji i niz onih koja ne ostaju u potpunosti verna obrascima već ih manje ili više izneveravaju tvoreći sopstvene varijante i kombinacije žanrovskih ikonografija. Takav je slučaj i sa pričama odnosno romanima iz Skrobonjinog „Teslaverzuma“ („Čovek koji je ubio Teslu“, „Sva Teslina deca“) koji imaju definisanu alternativnoistorijsku liniju/postavku (Srbija je najmoćnija država sveta zahvaljujući Teslinom povratku u zemlju, I svetski rat, boljševička revolucija, američki građanski rat nisu se desili kako mi znamo) kojoj obilno pridodaju špijunsko-akcione i horor elemente koji su, pak, noseći/prevashodni elementi dela kojim se autor bavi.

 

Dela koja ovog puta razmatramo nemaju ambicije da se bave znanim istorijskim dešavanjima u ključu realističkih romana ali ni alternativnom istorijom odnosno društvenim okvirima stvorenim/formiranim i funkcionalnim posle određene istorijske prekretnice. Oba romana (Skrobonjino i Nešićevo dvoknjižje tretiramo kao celinu) ostaju u početnom/znanom, istorijski verodostojnom okrilju epoha (druga polovina XIX i prva XX veka) bez izmeštanja u alternativne stvarnosti. Njihov se fantastički smer ostvaruje u spoznaji odnosno otkrivanju drugačijh prošlosti i sila koje su ih oblikovale. U „Firentinskom dubletu“ trag moćnih, nečistih i krvožednih sila vodi do samih korena ljudske vrste i njenog sukoba sa onostranim, kao opozitom principima Dobra i Pravde, dok je u „Paganinu“ zahvat još dublji i gubi se u nemerljivom dobu pre pojave Homo Sapiensa, u svetovima ljudima nepojmljivih bića  (najpribližnije odrednice bi bile božanstva ili demoni) i odnosa među njima. U takvom kontekstu dešavanja, koja (u oba romana) aktere vode kroz nekolike ljudske naseobine i živopisne krajolike, bivaju obojena duboko zloslutnom neizvesnošću sa ukusom i slutnjom fatalnog usuda koji dinamizuje radnju i ubrzava čitanje knjiga.

 

Za razliku od klasičnog realističkog romana autori „... dubleta“ i „Paganina“ drugojačije tretiraju istorijske ličnosti u njima; naime, faktografska tačnost i uverljivost potrebna je samo do određenog nivoa jer ono što predstavlja zaplet romana dobrano odstupa od činjenica. Stoga se može reći da autori u gradnji likova polaze od opštepoznatih, neupitnih činjenica o svojim junacima koje dopunjavaju verodostojnim faktima koji su manje dostupni kako bi ubrzano, bezmalo od prvog pominjanja, stvorili literarno uverljiv lik (utemeljen na čitalačkim opštim znanjima) koji će nadalje voditi u fantastične avanture. Pomenuti šire nedovoljno poznati momenti iz života junaka imaju ulogu da „uzdrmaju“ ustaljenu predstavu o ličnosti otkrićima koja bacaju nova svetla/perspektive na lik i sugerišu da čitalac niti može niti sme da se u potpunosti osloni na svoja predznanja/predubeđenja. Kako romani odmiču vezanost za stvarnu ličnost i njen psihološki profil slabi jer ona poprima karakteristike drugih i drugačijih obrazaca-modela koje autori, prema svojoj potrebi i zamisli, pridodaju početnoj slici; tako Glišić preuzima manire detektiva-intelektualca kome nisu strani ni fizički sukobi ni brzo potezanje oružja dok se u Čajkanovićevom ponašanju prepoznatljive opsednutosti dilemama intelektualaca iz dela klasičnog žanrovskog perioda poteklih iz pera Poa, Stokera, Lavkrafta. Upravo ovo i ovakvo spajanje životnih i fikcijskih uloga otvara autorima prostore za svakakvo zavodljivo i intrigantno postmodernističko intertekstualno i metatekstualno poigravanje, dakle za citate i aluzije na žanrovsku odnosno popularnu kulturu XX veka (kao neočekivani ali dobrodošli i nadasve duhoviti izlet u drugu epohu koja je oblino i presudno utemeljila ukus i afinitete savremenog čitaoca). Uvođenje istorijskih ličnosti u žanrovske romane ovakvog profila (poznatog i u modernoj svetskoj žanrovskoj produkciji) ispostavlja se kao izbor koji dozvoljava piscima da iskorače iz konvencionalnih žanrovskih zabrana odnosno da se slobodno i nesputano poigravaju na nivoima intelektualnih spekulacija i slobodnih asocijacija što je svakako uvek dobrodošla provokacija i subverzija i kao takva atraktivni kvalitet za čitaoce (osim ukoliko nisu žanrovski čistunci i puritanci). Kako je ranije rečeno Skrobonja je već u romanima i pričama iz Teslaverzuma započeo ovakva iskušavanja fleksibilnosti žanrovskih obrazaca, Nešić je u svojim pričama iskazivao slične ambicije dok je Knežević u romanu „Slobodanida“, istina u maniru/ključu naučne fantastike, takođe posezao za sličnim „korišćenjem“ i „tretiranjem“ istorijskih ličnosti. Sva trojica su u svojim najnovijim delima još jače iskoračili u smeru potpune slobode i spekulacija.

 

No, u ostvarivanju ovih namera autori su odabrali bezmalo dijametralno različite postupke: Skrobonja i Nešić su se opredelili za insistiranje na minucioznim opisima okruženja sa mnoštvom fascinantnih, začudnih a ipak verodostojnih detalja čime se pojačava kontrapunktiranje sa pređašnjim i potonjim fantazmima kao iskliznućima iz istorijske kolotečine. Bitna tačka u ovakvom građenju priče je i kontrolisano baratanje arhaičnim jezikom i adekvatnim strukturiranjem rečenica. Knežević je, sa svoje strane, pošao sasvim suprotnim pravcem: ogolio je svoju rečenicu, lišavajući je patine starog jezika pa čak i insistirao na modernom vokabularu potcrtavajući tako, do krajnjih granica, odstupanje od isprva usvojenih istorijskih obrazaca a u ime nezavisnosti svog literarnog konstrukta koji ovim manirom samosvesno odbija da se „uklopi“ u očekivane obrasce (uz rizik da takva odluka ne bude prepoznata i uvažena).

 

Postupci autora oba romana pokazali su se, u krajnjem utisku, funkcionalno uspešni u svojim domenima mračnog akcionog misticizma u „... dubletu“ i egzotične ezoterije u „Paganinu“, i rezultirali delima koja su relevantna u svojim literarnim zabranima.

 

Sa stanovišta šire literarne scene oba romana otkrivaju se kao snažan iskorak u nove oblasti, u pravce-smerove koji do sada nisu bili uopšte ili nisu bili dovoljno istraživani pa stoga definitivno zaslužuju pomniju čitalačku i kritičarsku pažnju.

           

(Časopis „Nova misao“ br. 48/2022)

 

https://drive.google.com/file/d/1qeTjWA2WGqejMa04VXu2vSklGnPJ2dNW/view