TAMNI EGZISTENCIJALISTIČKI STRIP – „Međugroblje“ Penevskog i Vidića; izdavač „Modesty stripovi“ 2020.

 

Renomirani izdavač „Modesty stripovi“ koji vodi Živojin Tamburić istrajno raduje domaće stripoljupce sa prefinjenijim ukusom. Odbijajući da se povede za strip modama, hirovima i hitovima, ova kuća sama, na sopstveni rizik, bez ikakve podrške zvaničnih kulturnih institucija, znatiželjnicima nudi bogate uvide u ovdašnju strip istoriju, u tekuću produkciju autorskog stripa odnosno štampa nove radove domaćih strip stvaralaca. Jedno od takvih izdanja je i „Međugroblje“ scenariste Zorana Penevskog (1967) i crtača Zvonimira Vidića (1969). Ovaj strip – a teoretičarima ostavljamo da odrede da li je reč o strip albumu ili grafičkoj noveli – dokaz je da strip kao umetnička forma ne poznaje nikakva ograničenja (osim, naravno, onih koja ga određuju kao posebnu, specifičnu formu). „Međugroblje“ je uverljivo i uzbudljivo svedočanstvo da kvalitet u stripu postoji a da je sve ostalo pokoravanje populističkim zahtevima odnosno rezultat ili kalkulanstva ili stvaralačke nemoći. Konkretno, izjednačavanje stripa sa superherojima, avanturama u svim periodima (pirati, kauboji, vojnici...) ili geg-humorom potpuno je lakonski stav kojim ne samo što se strip medij pojednostavljuje i vulgarizuje već se degradiraju i njegovi autori. Istina, većina njih pokorava se zahtevima komercijalne isplativosti koje diktiraju izdavači ali u onoj ekskluzivnoj manjini nalaze se sjajni umetnici koji stvaraju nezaboravna dela.

        Prema svojoj priči „Međugroblje“ bi se moglo nazvati „egzistencijalističkim stripom“ jer se, opisujući jedan dan u životu mladog vajara, izuzetan po tome što će umetnik u večernjim satima otvoriti samostalnu izložbu, bavi promišljanjem nekoliko (ne)tipičnih životnih situacija i dilema koje prate i muče osetljivog subjekta. Tri razgovora koje vajar Luka vodi sa svojom devojkom i modelom, sa Igorom galeristom i sa svojim ocem prilika su da se skicira njegov portret odnosno da se on situira u prostoru, vremenu i prema ličnostima, da se prikažu njegove manje ili više frustrirane reakcije i slobodne asocijacije-sećanja (o ribama velikih dubina, katakombama-grobnicama u Palermu...) i dovede do katarze tokom razgovora sa ocem na traumatičnu temu samoubistva majke. Unutrašnji mladićev konflikt, negova neprilagođenost i obrazac autodestruktivnog ponašanja (koji prepoznaje i otkriva otac) stavljaju pod znak pitanja dotadašnje Lukine priče i zaključke i kategorišu ga kao „nepouzdanog pripovedača“ znanog u istoriji literature kao i u tekstovima o praktikovanju psihoanalize. Luka se samozatvorio u spiralu iz koje ne nalazi izlaz; čak ni očigledna paralela između njegovog i Igorovog iskustva ne pomaže mu da sagleda svoje zablude i traume i konstruktivno se izbori sa njima. Dijalog sa ocem, u kome se iznova traži neki znak koji je najavio majčin fatalni korak, na granici je konflikta i takođe bez potrebnog prosvetljenja-samoosvešćenja. Otuda je završni segment, uprkos naletu optimizma, tek praktična realizacija već uhodane šeme. Metafora sa „međugrobljem“ kao prostorom-vremenom između dve krajnosti u kome se može tavoriti ili odlučiti o smeru budućeg kretanja i delanja, u potpunosti opisuje Lukino oklevanje i trajnu apatičnost.

        Seriozna priča Penevskog dobila je izvanredan vizuelni lik u slikama Zvonimira Vidića jer on čitav album-grafičku novelu oslikava pa je svaki kvadrat malo slikarsko platno „izvedeno“ ekspresivnim potezima četkice (uz poneku minucioznu grafiku), pretežno u tmurnim, sumračnim tonovima i valerima; organizacija-montaža tabli filmski je dinamična sa izmenom mnoštva rakursa-planova što bitno utiče na tok priče, naročito u statičnijim segmentima. Početak svakog poglavlja ilustrovan je fotografijom Vidićeve skulpture a na kraju knjige je deo „Vajanje svetionika (dodatne ilustracije i skulpture)“ sa nekoliko dela koja dopunjuju atmosferu prethodne priče. Ovako raskošan likovni „lik“ nije karakterističan za strip, posebno ne onaj korporacijsko-komercijalni, i potvrda je temeljnog promišljanja i praktikovanja 9. umetnosti što svakako implicira da ovde nije reč o proizvodu masovne produkcije namenjenom za jednokratnu upotrebu i laki zaborav.

        U konačnom svođenju utisaka „Međugroblje“ je predstavlja kao izuzetno stripovsko delo koje svojim kvalitetima istovremeno potvrđuje raskošne talente svojih stvaralaca, te nesporni potencijal i snagu stripa kao izazovnog medija.

            („Dnevnik“, 2021.)

IZ ZADESNOG U TRAJNO 'ODRŽAVANJE BLESAVOSTI' ili NOVOTALASNI HEROJ „MLADOG, LUDOG SVETA“ – Povodom izložbe „Zoran Janjetov ANTITELO... Izložba radova 1985-2020.“ Muzej savremene umetnosti Vojvodine

 

Svi živući aktivni i pasivni (da ne kažemo, penzionisani) strip čitaoci i stvaraoci sa ovdašnjih prostora znaju ko su Zoran Janjetov i njegov alter ego Bernard Panasonik.  Njih dvojica, zaštitni su znak 'junačkih dana' SFRJ stripa (posle kojih je došao pad Berlinskog zida, pa krvavi sunovrat SFRJ države i njenog stripa). U to su doba postojala svakovrsna šarena izdanja (novine, listovi, magazini...) koja su se kupovala na trafikama; funkcionisao je i zabran tzv omladinske štampe („Student“, „Vidici“, „Mladost“, „Omladinske novine“, „Polet“, „Stav“, „Džuboks“...) koji je sadržao „sve što vole mladi“: pored ukrštenica i zanimljivosti, tekstove o putovanjima, avanturama, ljubavi, rok muzici kao i – stripove! Omladinska štampa se u segmentu stripa poklapala sa strip magazinima koji su objavljivali radove domaćih stripadžija. Tamo se, s kraja 1970-tih i početkom 1980-tih ilustracijama, crtežima ili kratkim stripovima oglasio mladi Zoran Janjetov (1961. godište); te su slike bile sveže, inventivne i vrlo profesionalne (čitaj, sigurnom rukom nacrtane). Svežina se uklapala u vremena koja su nadolazila i obećavala svima, a posebno mladima, pomak na bolje. Svežina je nosila optimizam i poletnu osećajnost; u Zapadnom svetu ekonomija je posle recesije ponovo bila u usponu, socio-anarhičnu pank muziku zamenjivali su „novi talas“ i „novi romantičari“, dolazilo je doba (analognih) sintesajzera, vreme panike zbog AIDSa je prolazilo, zahuktavala se borba za standardizaciju formata video kaseta... Inventivnost je bila na ceni više nego čista komercijalna isplativost. Profesionalnost je značila odgovornost za preuzete obaveze i napredovanje u veštinama.

            Za uzdizanje „novog talasa“ poleta, svežine i optimizma stasala je u SFRJ čitava generacija mladih muzičara, slikara, pisaca, stripadžija... Jedan od centara te plime bio je Novi Sad a među najtalentovanije i najperspektivnije strip autore ubrajao se i Zoran Janjetov. Ako je bilo ikakvog kolebanja po tom pitanju ono je lako nestalo kad je u magazinu „Yu strip“ 1981.g. počeo da izlazi njegov serijal „Bernard Panasonik“, što će potrajati do 1986.g. Panasonik je bio i ostao najotkačeniji (anti)heroj Yu stripa 80-tih. Nastao je namerno a slučajno: kako sam priča mladi Zoran je hteo da crta nekakav strip, bez ikakvog cilja i plana, kao što je u to doba često činio, pa je na praznom papiru nacrtao prvu sliku, na kojoj je bio nekakav glavni junak u pozi direktno skinutoj s jedne slike iz prvog             „Inkala“ (SF strip serijal Moebiusa). Prezime junaka prepisano je sa kutije novog gramofona firme „Panasonic“, a ime je iskrslo niotkud, samo od sebe.

            Po pojavi prvih epizoda „Panasonika“ razvila se rasprava o njegovoj autentičnosti. Mnogima je zasmetala sličnost crtačkog manira sa onim proslavljenog Mebijusa. Oni koji nisu voleli Panasonika pravdali su to sličnošću sa Mebijusovom „Hermetičnom garažom“. Oni koji su voleli Panasonika takođe su se pozivali na Mebijusovu „Hermetičnu garažu“. Janjetov smatrao je da su u pravu i jedni drugi, da je „... garaža“ svakako inspiracija za Panasonika, naravno filtrirana kroz Janjetovske membrane. Seća se da je svakog meseca drhteći čekao poštara da donese novi broj „Metal Hurlanta“ kako bi video novi nastavak „... garaže“, najslobodnijeg i najluđeg stripa na planeti; „... garaža“ ga je naučila koliko daleko može da ide, da se ne boji ako se izgubi, čak da se tome i raduje jer koliko god bio krivudav, put nema kraja, ne treba ga ni tražiti.

            Talentovan i uporan, Janjetov je, na miran i radan način, za sebe izborio pravo da bude slobodan, da se ne obazire na primedbe ali ni pohvale pa je stekao kultni status junaka „mladog, ludog sveta“ i svrstao se među respektovane „novotalasovce“ („Boye“, „Obojeni program“, „Luna“ i apartni „Rex Ilusivii“) i braću po peru/kičici (Dejan Nenadov, Petar Meseldžija...). Crtačka veština Janjetova razvijala se u pravcu majstorija i potpuno samosvojnih bravura koje izlaze iz Mebijusove senke i grade sopstveni stripovski manir i ikonografiju. Ovaj je proces bio vidljiv u svakoj novoj epizodi Panasonika pa, neretko, i u susednim crtežima (u rasponu od strpljivog, minucioznog rada do razbarušene, opuštene linije i nazad). „Panasonik“ je u domaći strip uveo, pored (vele)majstorskog crteža, totalni ludizam, poigravanje sa obrascima SF žanra i sveukupnog strip medija; posle njega niko više ne mora da pravda svoje strip egzibicije ali ne može da opravda ni neinventivne brljotine. Kako je vreme odmicalo priča je postajala sve kompleksnija, parodijska i - samoparodijska. Subverzivnost na nivou likovnog izvođenja i na nivou ukidanja pravolinijske, pozitivističke priče, slobodno se širila od čiste radosti stvaranja i iskušavanja talenta preko metatekstualnosti i naglašene referentnosti do autoironijskih komentara o sumnjivoj smislenosti priče čime se autor (postmodernistički) odmiče od autorstva i tretira ga sa zdravom dozom sumnje i humora govoreći da ključna zapovest stripa bila „održati blesavost, što je samo po sebi generisalo zbunjenost. Prazan papir i što praznija glava, kao tlo za uzgajanje kretenskih avantura.“

            Zoran Janjetov je bio i ostao živa legenda domaćeg i svetskog stripa koja i dalje crta darujući znatiželjnicima blistave komadiće čiste radosti, ushićenja i optimizma uprkos svemu.

            („Dnevnik“, 2021.)

MUDRIJAŠKI LUDIZAM STRAŠNOG STRAKE IZ ČEREVIĆA – „Inserti“ Franje Strake; izdavač „Bratstvo duša“ 2021.

 

Franja Straka (1952), ovdašnji je višedecenijski iskusni strip alternativac čija konstantna stvaralačka energija imponuje i iznenađuje. Večno mladi i radoznali tragač za (ne)istinama i lažima neumorno se rve sa kvadratima beline, linijama i rečima, sa racionalnošću i apsurdom, smislom i besmislom, sa infantilnim i gorkim humorom. Straka je kreator i izdavač fanzina „Samonikli korov“ (koji se jedno vreme zvao i „Višegodišnji samonikli korov strip“),objavljivanog u digitalnom obliku i distribuiranog putem interneta, odnosno slanjem na elektronske adrese zainteresovanih čitalaca. Manir fanzinskog delovanja strip alternativaca iz 1990-tih (u formi fotokopiranih svezaka) prebačen je tako na novi medijum koji je još otvoreniji i, uz nešto osnovnog „hardvera“, dostupniji neograničenom broju „konzumenata“ te, ne manje važno, praktično neuništiv (za razliku od papirnih fanzina koji su često, u vrtlogu godina, izgubljeni pa ih nemaju ni njihovi izdavači/autori). Ipak, sentimentalni žal za originalnim „oblikom“ stripa – onim otisnutim na papiru – naterao je Straku, baš kao i druge pripadnike „stare škole“, da se potrude i štampaju svoje radove (bez obzira što postoje u „elektronskom izdanju“); u ovoj raboti Straka je uspostavio izuzetno aktivnu i produktivnu saradnju sa respektabilnim andergraund izdavačem „Bratstvo duša“ koji deluje na prostorima bivše SFRJ a koga vodi entuzijasta i alternativac Zdenko Franjić. Dosadašnji rezultat ovog poduhvata je pojava nekoliko strip albuma na radost svih strip novoorijentisanih čitalaca. Najnoviji rezultat ovog udruživanja je album-knjiga ilustrativnog i provokativnog naslova “Inserti” na čak 270 strana.

            Nominalno je reč o 270 strip priča-anegdota-viceva ali i čistih, nesputanih apstrakcija crtanih (najčešće) u dva kaiša sa po 2-3 sličice u svakom. U ovaj impozantni prostor Straka je udenuo šarolike sadržaje, od neizbežnih muško-ženskih odnosa, kačipestva i šupljoglavosti (oba pola), preko kosog (mrkog) pogleda na političare i njihovu branšu i svitu, vivisekcija svakodnevice, trivijalnih i bizarnih međuljudskih odnosa, sve do samoironijskog poigravanja sa ulogom umetnika, njegovim inspiracijama (i ponestajanjem istih), somoljubivošću i ranjivošću. Pričice, naravno, nemaju jednog junaka već njih bezbroj; ipak, bile one starlete ili ubogi fizički radnici, penzioneri ili malo ljubavi željni samci, svi ti junaci su – antijunaci, “bedni ljudi”, “poniženi i uvređeni”, “ružni, prljavi i zli”, oni koje svakodnevno srećemo na pločnicima, u prodavnicima i parkinzima. Možda ih, na prvi pogled, ne prepoznajemo kao lica iz stripa pa nam se čini da su ovi pred našim očima lepši, zdraviji, pametniji, srećniji ali, ukoliko iskosimo pogled bez po muke ukazuju nam se Strakini nevoljnici, bezubi, kljakavi i šepavi, nikako dorasli svetu u koji su bačeni, “jadnici” koji, uprkos svim hendikepima, skriveni pod nanosima napadne šminke, utegnuti u skaradno tesne i šljašteće krpice, kruto koračaju napred iako istinski ne znaju gde ih taj put vodi. Svi oni sanjaju snove u tehnikoloru, žude da žive kao u reklamama, da budu bezbrižni, slavni, bogati, večno mladi i plastificirano-botoksirano lepi. Straka svakako vidi sve mane svojih likova i ne libi se da ih razotkrije, žigoše i karikira. Ipak, on nije ni zlurad ni maliciozan – jeste ciničan, ume da se ljuto podsmehne ali ne odriče pravo takvim ljudima da postoje i greše (verujući da su u pravu). Čak i ako ta tolerancija i popustljivost može značiti propast za sve u okruženju tih i takvih nadobudnih spasitelja, dušebrižnika i zaštitnika društvenih vrednosti i svetinja, njima se pravo na postojanje ne odriče jer, kako bi to rekao pesnik, "Ako smo pali, bili smo padu skloni." Taj fatalizam, utemeljen na mnoštvu gorkih istina i mudrosti koje Straka otkriva i prepoznaje, ne smeta autoru da bude vedar i veseo, sklon kalamburima i ludizmu, počev od “rekreiranja” naslova knjige na korici – “in SER TI!?” – nasuprot “klasične” reči “inserti” na rikni knjige.

            Humorno-nonšalantni tretman tema i likova očituje se i u karikaturalnom crtežu koji lako gubi i svoju prepoznatljivu predmetnost pa linije i bele ili crne površine prelaze u apstrakciju i postaju gotovo Roršahovi testovi asocijacija. Povremeno Straka iscrta i stranicu preciznog, realističkog crteža – tek da pokaže da to ume ali da mu do takve tehnike nije stalo. Takođe mu nije stalo ni do mitologizovanja umetnika kao mudrih, božanskom milošću darivanih persona bez ikakvih ljudskih mana; njegov umetnik je smušen, nesiguran u sebe i svet, u svoje moći i valjanost sopstvenih dela. Tako se kreira portret mudrijaškog ludizma Strašnog Strake iz Čerevića.

            Strakini “Inserti” (ili “in SER TI!?”) spadaju u vrhunce njegovog dosadašnjeg opusa i spajajući ozbiljno sa neozbiljnim, mudro sa infantilnim stvaraju široku i uverljivu sliku kontradiktorno/kontraverznog sveta u kome imamo (ne)sreću da živimo.

            (“Dnevnik”, 2021.)

ILIJA BAKIĆ - PERFEKTNI PERFEKT, 2021.