Stara narodna mudrost kaže „Kad mačke nema – miševi kolo vode“. Da
li ista ili slična poslovica postoji u Belgiji
nije opšte poznato ali za svet Štrumpfova
koji je stvorio belgijanac Pejo (u
„civilnom“ životu Pjer Kilifor,
1928-1992) svakako važi ona koja kaže „Kad
Velikog Štrumpfa nema - rasulo kolo
vodi“. Elem, pošto njega njegovi magijski poslovi odnosno spravljanje
čarobnih smesa odvedu izvan sela (jer mu je ponestalo mlečike) stvari među
malim, plavim mangupima počinju da se ozbiljno komplikuju. Od Velikog Štrumpfa na odlasku dobijaju
samo savet da se „lepo štrumpfuju dok on
nije tu“, a na upražnjeno mesto glavnokomandujućeg odmah pokušava da uskoči
nekoliko pretendenata - prvi među njima je Kefalo,
jedini Štrumpf sa naočarima, koji
sebe smatra prirodnim zamenikom Velikog
Štrumpfa, dok ostali misle da je on dosadni štreber. Pošto spontani
demokratski način izbora ne proizvede rezulate jer svaki Štrumpf glasa samo za sebe (osim naravno Mrguda koji ne voli sebe) zakazuju se izbori. Ambiciozni Štrumpf slučajno otkriva najjače
sredstvo politike - obećanje i njime pridobija glasače (Kefalo naivno veruje da
će on biti izabran zahvaljujući svom ubeđivanju glasača). Izabrani se, međutim,
odmah samoproglašava za kralja! Što bi naš narod rekao „Daj nekome vlast pa ćeš videti kakav je“. Kad snažni Gruber ode da se obračuna sa samozvancem
biva - unapređen u „velikog kapetana
(glavnog) u službi za zaštitu štrumpfovskog legaliteta“! Počastvovani Gruber odmah bira svoju vojsku-stražare
sa halebardama i – eto nam države. Pošto je uspostavio red kralj realizuje
svoje najvažnije ideje - proglašava radnu obavezu u cilju izgradnje svog dvora
i menja svoju odeću u - zlatnu.
Prinuda, pak, počinje
da rađa otpor; zaverenici oslobađaju uhapšenog Šaljivka (koji je kralju dao eksplozivni poklon) i beže u šumu. Kralj
organizuje poteru za koju svaki učesnik dobija medalju i kreće u potragu za
logorom odmetnika; vojnici, međutim, koriste priliku da prebegnu na slobodu.
Osetivši se ugroženim kralj ograđuje selo upravo pre poziva pobunjenika da
abdicira. Sukob dve vojske je neminovan; dvor biva razrušen, selo demolirano.
Opkoljen, sa šačicom lojalnih stražara, kralj odbija da se preda i, pre
poslednjeg juriša na njega - vraća se Veliki
Štumpf koji, svojim autoritetom, uvodi „stari“ red a kruna i plašt, simboli
nekadašnjih ambicija i borbe, završavaju kao dodatak strašilu u polju. Uprkos
srećnom kraju i veselju – bivši kralj kreće da počisti nered a pridružuju mu se
ostali - čitaocima ostaje gorak ukus u ustima jer uviđa kako je tanušna opna
civilizovanosti, tolerancije i (ako već ne demokratije jer Veliki Štrumpf nije izabran na svoju vodeću funkciju) nečega što
najviše liči na „prosvećeni apsolutizam“.
Paralele sa realnim događajima, savremenim ili onima iz bliske i dalje
prošlosti, uočljive su i nimalo prijatne.
Pejo i Delport svoju su priču upakovali
u formu stripa za mlađu publiku ali sadržina itekako premašuje ovu grupaciju te
je dopadljiva i starijima, svima od 5 do 80 godina. Ova „celovečarnja“ epizoda
u trajanju od 40 (dakle, skoro pa standardnih albumskih 48) tabli krcata je
mračnim i zloslutnim događanjima ali i gegovima i dosetkama tako da svi oni
čine izbalansiranu celinu koja je čita lako uprkos sumornom potekstu. Taktika
da se priče ne šire na silu (da bi zadovoljio zadati obim epizoda) i da se,
samo kada ima dovoljno materijala, stvara velika epizoda pokazuje se i u „Kralju Štrumpfova“ kao opravdana. Pripovedačko-scenaristički
nerv Pejoa i Delporta uspešno je, bez
praznih hodova, dozirao tenzije sa kulminacijom u poslednje dve table.
Razrađeni su i detalji koji podupiru priču iako možda nisu uvek vidljivi na
prvi, ovlašni pogled; takva je kraljeva zlatna garderoba (dok svi ostali nose
bele kape i donji deo, „špilhozne“, osim, naravno, Velikog Štrumpfa koji ima crvenu opremu) kao i njegovo uštogljeno
kraljevsko obraćanje podanicima. Sve ovo u funkciji je otkrivanja odnosa u
rasponu od beskrupulozne ambicije, spletkarenja i komformizma-ulizištva (u čemu
prednjači Kefalo ali su i drugi
„slabi“ na obećanja i nagrade) te apatije i nesposobnosti/nevoljnosti da se na
zlo reaguje odmah a ne kada ojača i počne da uzima svoj danak. Ono što je
počelo kao igra i iskušavanje snaga postaje fatalna mašina/sistem koji
neumoljivo deli ljude/Štrumpfove na
pobornike i protivnike, na podobne i one koji to nisu pa ih treba pridobiti za
„pravu stvar“ ili, ako to ne ide, onda ućutkati i ukloniti.
„Kralj Šrtumpfova“ sjajna je
gorko-vesela univerzalna priča o vlasti i svemu oko nje i jedan je od vrhunaca
ovog inače kvalitetnog strip
serijala.
(„Dnevnik“,
2015.)