Stara narodna mudrost kaže „Kad mačke nema – miševi kolo vode“. Da li ista ili slična poslovica postoji u Belgiji nije opšte poznato ali za svet Štrumpfova koji je stvorio belgijanac Pejo (u „civilnom“ životu Pjer Kilifor, 1928-1992) svakako važi ona koja kaže „Kad Velikog Štrumpfa nema  - rasulo kolo vodi“. Elem, pošto njega njegovi magijski poslovi odnosno spravljanje čarobnih smesa odvedu izvan sela (jer mu je ponestalo mlečike) stvari među malim, plavim mangupima počinju da se ozbiljno komplikuju. Od Velikog Štrumpfa na odlasku dobijaju samo savet da se „lepo štrumpfuju dok on nije tu“, a na upražnjeno mesto glavnokomandujućeg odmah pokušava da uskoči nekoliko pretendenata - prvi među njima je Kefalo, jedini Štrumpf sa naočarima, koji sebe smatra prirodnim zamenikom Velikog Štrumpfa, dok ostali misle da je on dosadni štreber. Pošto spontani demokratski način izbora ne proizvede rezulate jer svaki Štrumpf glasa samo za sebe (osim naravno Mrguda koji ne voli sebe) zakazuju se izbori. Ambiciozni Štrumpf slučajno otkriva najjače sredstvo politike - obećanje i njime pridobija glasače (Kefalo naivno veruje da će on biti izabran zahvaljujući svom ubeđivanju glasača). Izabrani se, međutim, odmah samoproglašava za kralja! Što bi naš narod rekao „Daj nekome vlast pa ćeš videti kakav je“. Kad snažni Gruber ode da se obračuna sa samozvancem biva - unapređen u „velikog kapetana (glavnog) u službi za zaštitu štrumpfovskog legaliteta“! Počastvovani Gruber odmah bira svoju vojsku-stražare sa halebardama i – eto nam države. Pošto je uspostavio red kralj realizuje svoje najvažnije ideje - proglašava radnu obavezu u cilju izgradnje svog dvora i menja svoju odeću u - zlatnu.
Prinuda, pak, počinje da rađa otpor; zaverenici oslobađaju uhapšenog Šaljivka (koji je kralju dao eksplozivni poklon) i beže u šumu. Kralj organizuje poteru za koju svaki učesnik dobija medalju i kreće u potragu za logorom odmetnika; vojnici, međutim, koriste priliku da prebegnu na slobodu. Osetivši se ugroženim kralj ograđuje selo upravo pre poziva pobunjenika da abdicira. Sukob dve vojske je neminovan; dvor biva razrušen, selo demolirano. Opkoljen, sa šačicom lojalnih stražara, kralj odbija da se preda i, pre poslednjeg juriša na njega - vraća se Veliki Štumpf koji, svojim autoritetom, uvodi „stari“ red a kruna i plašt, simboli nekadašnjih ambicija i borbe, završavaju kao dodatak strašilu u polju. Uprkos srećnom kraju i veselju – bivši kralj kreće da počisti nered a pridružuju mu se ostali - čitaocima ostaje gorak ukus u ustima jer uviđa kako je tanušna opna civilizovanosti, tolerancije i (ako već ne demokratije jer Veliki Štrumpf nije izabran na svoju vodeću funkciju) nečega što najviše liči na „prosvećeni apsolutizam“. Paralele sa realnim događajima, savremenim ili onima iz bliske i dalje prošlosti, uočljive su i nimalo prijatne.
            Pejo i Delport svoju su priču upakovali u formu stripa za mlađu publiku ali sadržina itekako premašuje ovu grupaciju te je dopadljiva i starijima, svima od 5 do 80 godina. Ova „celovečarnja“ epizoda u trajanju od 40 (dakle, skoro pa standardnih albumskih 48) tabli krcata je mračnim i zloslutnim događanjima ali i gegovima i dosetkama tako da svi oni čine izbalansiranu celinu koja je čita lako uprkos sumornom potekstu. Taktika da se priče ne šire na silu (da bi zadovoljio zadati obim epizoda) i da se, samo kada ima dovoljno materijala, stvara velika epizoda pokazuje se i u „Kralju Štrumpfova“ kao opravdana. Pripovedačko-scenaristički nerv Pejoa i Delporta uspešno je, bez praznih hodova, dozirao tenzije sa kulminacijom u poslednje dve table. Razrađeni su i detalji koji podupiru priču iako možda nisu uvek vidljivi na prvi, ovlašni pogled; takva je kraljeva zlatna garderoba (dok svi ostali nose bele kape i donji deo, „špilhozne“, osim, naravno, Velikog Štrumpfa koji ima crvenu opremu) kao i njegovo uštogljeno kraljevsko obraćanje podanicima. Sve ovo u funkciji je otkrivanja odnosa u rasponu od beskrupulozne ambicije, spletkarenja i komformizma-ulizištva (u čemu prednjači Kefalo ali su i drugi „slabi“ na obećanja i nagrade) te apatije i nesposobnosti/nevoljnosti da se na zlo reaguje odmah a ne kada ojača i počne da uzima svoj danak. Ono što je počelo kao igra i iskušavanje snaga postaje fatalna mašina/sistem koji neumoljivo deli ljude/Štrumpfove na pobornike i protivnike, na podobne i one koji to nisu pa ih treba pridobiti za „pravu stvar“ ili, ako to ne ide, onda ućutkati i ukloniti.
            „Kralj Šrtumpfova“ sjajna je gorko-vesela univerzalna priča o vlasti i svemu oko nje i jedan je od vrhunaca ovog inače kvalitetnog strip serijala.

            („Dnevnik“, 2015.)

            Naučna fantastika kao literarni žanr razvijala se par decenija bez kritičkog i teorijskog promišljanja, bez takozvane „sekundarne literature“. Razlozi za ovakvo stanje različiti su: ponajpre je, pre nego što je imenovana kao poseban žanr, naučna fantastika stvarana u korpusu glavnog literarnog toka; kada je, 1920-tih godina u SAD, u cilju lakše prodaje izdanja petparačke namene i vrednosti, izdvojena kao žanr, naučna fantastika je od akademskih krugova prokazana kao polje nedostojno ozbiljne pažnje. Mada ovakav stav u Starom svetu nije u potpunosti uvažavan, „loš glas“ je i tu imao veliki uticaj (ali ne i u zemljama Istočnog bloka u kome je naučna fantastika tretirana kao relevantna pojava od koje su traženi i ozbiljni rezultati). Kao reakcija na odbijanje zvaničnih krugova, u okriljima naučnofantastičkog geta pojavljuju se i dela koja prate istoriju žanra i vrednuju je, rukovodeći se samo za žanr skrojenim vrednosnim parametrima. Ipak, postojanje naučne fantastike kao segmenta kulturnog miljea i njegovog specifičnog fenomena, moralo je da privuče i seriozne teoretičare izvan žanra koji će pokušati da je klasifikuju i vrednuju objektivnim, naučnim instrumentarijumom. Ovaj proces započet retkim knjigama tokom 1960-tih, jačao je i doveo naučnu fantastiku u akademsko-naučno okrilje. Jedna od pionirskih teorijskih knjiga koje se bavila ovim žanrom objavljena u Jugoslaviji je „Od Lukijana do Lunjika“ (izdanje „Epoha“ Zagreb, 1965.) Darka Suvina (1930). Reč je o delu koje i posle pola veka ostaje, uprkos manjkavostima, relevantno na ovim prostorima (pa i šire, pošto je Suvin, posle odlaska u Kanadu, od 1970-tih na ovamo objavio više knjiga u kojima je, između ostalog, produbljivao i razvijao teze formulisane u ovoj knjizi).
            „Od Lukijana do Lunjika“ sa podnaslovom „Povijesni pregled i antologija naučnofantastične literature“, u obimu većem od 560 strana, čine Suvinova istorijsko-teorijska razmatranja (oko 20% knjige) i „praktični primeri“: priče, poezija, delovi drama i romana kojima se „ilustruje“ određena epoha odnosno savremeni trenutak žanra. Autor nakon izlaganja namera i pristupa-koncepcije dela daje hronološki pregled dela značajnih za žanr (skraćeno ga označava kao SF, engl. Science Fiction) počev od „Mitološke epohe“ i „generičkih mitova“ starih naroda do 1932.g. i Hakslijevog „Vrlog, novog sveta“.
            U nastavku Suvin se najpre bavi „prenaučnom fantastikom“, u poglavljima o antici, srednjem veku, renesansi i baroku. Tezu o postojanju naučne fantatike pre nastanka nauke u savremenom značenju tog pojma on opravdava i marksističkim istorijskim materijalizmom. Kako god bilo, očito je reč o temama (žeđ za znanjem, utopije, nove zemlje u kojima se može stvoriti pravedno društvo) koje su u temeljima ljudske civilizacije (bez obzira da li postoji nauke kao posebna delatnost). U delu knjige koji je fokusiran na 19. i 20. vek klasifikuju se određene teme naučne fantastike i analizira njihov razvoj i dometi. Svako poglavlje završava se odlomcima analiziranih dela, od Lukijanovih „Istinitih priča“, Danteovog „Pakla“, Držićevog „Dundo Maroja“, Siranovih „Pokrajine i carstva Meseca“, Bekonove „Nove Atlantide“ do „Pogleda unazad 2000-1888“ E. Belamija, i „Vijesti iz Nigdjenijeva“ V. Morisa. Segment „Na prelazu stoljeća„ bavi se rodonačelnikom naučne fantastike H. Dž. Velsom, odnosno autorima ovog perioda uz ilustracije iz dela Londona, Čapeka, Zamjatina i Krleže. Poslednja celina „Druga trećina 20. stoljeća“ analizira (tadašnju) savremenu naučnu fantastiku, bogatstvo tema i ideja koje prezentuje. Kao ilustracija, na čak 200 stranica, slede priče američkih i engleskih pisaca (Hajnlajna, Kordvejnera Smita, Olivera, Kristofera, Šeklija, Oldisa), ali i francuskih (Klajna, Batina) i istočnoevropskih (Lema, braće Strugacki, Aljtova) i pesmu „Zaljubljeni kosmonaut“ Vesne Parun (u knjizi je objavljena i pesma „Saopštenje o Ikaru“ Ivana V. Lalića).
            Knjigu okončava „Nešto kao zaključak - SF kao folklor naučnog razdoblja“ u kome Suvin tvrdi da je naučna fantastika „folklor naučnog razdoblja“ koje je počelo Oktobarskom revolucijom. „Ona odgovara naučnom razdoblju po širini svoje vizije, koja čovjeka uvijek prikazuje u odnosu na veće celine - društvo, kosmos i sl.; po kvalitetu vizije, otkrivačke i antiindividualističke; i po smjeru vizije, anticipatorno otvorene prema zbiljno novome.“ To je književni rod „koji je spreman da najsvetije datosti mjesta, vremena, ljudskih i kosmičkih odnosa tretira kao varijable, te (u slučaju, dakako, da posjeduje književne kvalitete) prevaziđe didakiku činjenicom da ne razmatra samo smjerove mogućih odgovora na goruća pitanja već i mogućnosti iskrsavanja novih usijanih pitanja čiji vulkani još skriveni drijemaju.“
            Suvin naučnu fantastiku ne posmatra kao pristrasni, vatreni ljubitelj, već teži da je pozicionira u literarnoj istoriji i da joj prepozna karakteristike. Njegova zaključak je da je ovaj žanr „književnost spoznajnog očuđenja“ velikih umetničkih kapaciteta (termin „začudnosti u naučnom razdoblju“ preuzet je od Bertolda Brehta iz njegovog dela „Mali organon za pozorište“). Uprkos metodološkim manjkavostima, ponekim nedovoljno obrazloženim tvrdnjama i preteranom insistiranju na marksističkoj teoriji, ova temeljna studija za izučavanje naučne fantastike svakako zaslužuje pažnju savremenih čitalaca, bilo da su ljubitelji svekolike književnosti ili samo ovog žanra.
            („Dnevnik“, 2015.)
            
Priče o uništenju naroda/naselja/sveta prate ljudsku civilizaciju na svim kontinentima, od antičkih vremena do danas; one su jedan od univerzalnih opšteljudskih obrazaca/tema (bilo bi zanimljivi videti rezultate proučavanja koje bi pokušalo da otkrije da li je veći broj priča o gradnji ili o uništenju čovekovih organizacija). Od Atlantide preko biblijskog Potopa ovaj „sadržaj“ se prostire do savremenih kulturnih proizvoda. Naučna fantastika ovu je baštinu unapredila specifičnim uglom gledanja, zapleta i razrešenja; propast sveta u ovom žanru izazivaju sile Prirode koje čovek nije mogao da pobedi, nuklearni rat, neuspeli eksperimenti ali i zloupotreba i uništavanje resursa, ekološko zagađenje, mutacije, prenaseljenost te, konačno, i ratoborni vanzemaljci. Svaka od žanrovskih priča nosi u sebi elemente globalnih, makro dešavanja i prikaze pojedinačnih sudbina; od umešnosti autora zavisi da li će, u konačnom izgledu, delo biti ubedljiva slika u čijem centru je junak ili će se sve završiti na taksativnom navođenju uzroka i posledica sa tek „dekorativnim“ ljudima-maketama. Ma koliko da je globalna strana priče atraktivna ona će ostati samo nerealizovana dobra ideja ukoliko u njoj nema ličnosti prema kojima „konzument“ može usmeriti emocije. Uspostavljanje ravnoteže ova dva segmenta književnog/filmskog/dramskog/strip dela ono je što bitno utiče na njegovu ubedljivost i kvalitet ili slabost.
            Strip album scenariste Predraga Đurića i crtača Pavela Koze naslovljen kao „Kraj sveta“, dok na stranicama impresuma stoji „epizoda 1: Kiša“ bavi se, dakle, prastarom-večnom temom, propašću sveta kakav nam je znan, odnosno kakav je znan junacima stripa. Ono što ovdašnjim čitaocima odmah „upada u oči“ je smeštanje priče u blisku budućnost na ovim prostorima, konkretno u Novi Sad, grad-heroj. Osnovni okvir priče podsetiće čitaoce na raniji Đurićev strip scenario za album „Tito“: Novi Sad je zatvoren grad, okružen žicom i policijom da bi sprečio kolone izbeglica da uđu. Unutar grada odvija se borba za vlast, bogati su beskrupulozni u sticanju još više novca, oni koji rada svedeni su na robove a oni koji traže posao ponižavaju se ne bi li ga dobili (i postali robovi). Na sve to već skoro tri nedelje pada kiša koja mnoge podseća na potop i smak sveta što na ulice izvodi svakovrsne proroke i fantatike. Doktor Tišma, njegova supruga Antoanet i sinovi: žestoki srednjoškolac Žan-Pjer, naklonjen tvrdim nacionalistima, i student istorije Ognjen, pokušavaju da „skrpe kraj s krajem“ ali im to baš i ne uspeva. Ognjen, uprkos talentu i uspehu na fakultetu, pokušava da se zaposli i nekako organizuje svoj život; njegova devojka Marija, Jermenka, pak, prinuđena je da seksualno „opslužuje“ svoje gazde. Kontrast njegovoj bednoj svakodnevici su žurke-orgije Ognjenovog bogatog kolege, dečka sa pedigreom. Sticajem okolnosti Ognjen se slučajno nađe pored puta ubice gradonačelnika i taj podatak stiže do visokih krugova. Stari doktorov prijatelj upozorava ga da sina skloni iz grada. I baš tog jutra dešava se čudo - kiša prestaje. No, poboljšanje je kratkotrajno jer odasvud navire voda, Novi Sad se ruši i biva potopljen. Porodica Tišma uspeva da se spase i vesla u nepoznato; na boku njihovog čamca ispisano je „La Pasionarija“.
            Đurićev scenaristički rukopis prepoznatljiv je i provokativan. On opisuje mračni svet nemilosrdnih i nezasitih kapitalista/robovlasnika i korumpiranih političara, konformizam i elitizam bogatih, slabost i apatiju siromašnih, svakovrsne fanatike, paranoju, strah od stranaca/izbeglica... Socijalne interakcije porodice Tišma „pokrivaju“ velike segmente društvene stvarnosti pa je njena slika potpunija i uverljivija. Naravno, Đurić ne krije svoje simpatije za određene likove i njihova uverenja. Crtež Pavela Koze realističan je, uverljiv i funkcionalan a montaža i kadriranje adekvatno dinamični. Čini se da su mu zamućeni prizori kiše, nereda, hrpa stvari, ljudske bede draži od reda i bogatstva jer je u njima spontaniji.
            Rečju, „Kraj sveta“ epizoda „Kiša“ zanimljivo je ispričan i nacrtan strip i kao takav dobra je osnova za atraktivan serijal.
            („Dnevnik“, 2015.) 
Milan B. Popović (1976), pesnik, muzičar, novinar i kolumnista, svakako je zanimljiva pojava na ovdašnjoj kulturnoj sceni. Autor je četiri pesničke knjige - Molitva tetoviranog srca” (2006), “Vreme brutalnih dobronamernika” (2006), “Oka da ne ispustim dah” (2007), “Na kori integralnog hleba i olovci” (2011) - koje se tematski kreću u rasponu od dilema pojedinca u neprijateljskoj sredini do svakodnevnog, trivijalnog trajanja, dok su stilski okrenute iskustvima rokerskog, neakademskog “pevanja”. Popović je 2010.g. okupio 18 rok bendova, pretežno “metal” orijentacije, koji su ispevali pesme na njegove stihove i sve to upakovao u projekat „Vreme brutalnih dobronamernika“. Ova kompilacija bila je pravo osveženje za ovdašnje kulturne (ne)prilike u kojima se stvaraoci uglavnom kreću utabanim stazama. Ona je potvrdila ono znano starijim generacijama - da je veza između rok muzike i alternativne umetničke scene gotovo prekinuta. Aktivno učešće rok stvaralaca u opštem kulturnom okviru, koje se 1980-tih podrazumevalo, potpuno je zaboravljeno i izopšteno u savremenoj kulturi. Za rok pokretima kakvi su “Novi talas”, “Novi primitivizam” i “Art rok” ostala je praznina iz kojoj su tek pojedini rokeri uspeli da iskorače, izvan marginalizovanja i rok geta. Popularnost urbanog “turbo” i “tehno folka” odnosno njegovo koketiranje sa pop muzikom bezmalo je izopštila rok muziku sa trenutne javne scene. Audio disk „Vreme brutalnih dobronamernika“ bio je početni impuls u pravcu uspostavljanja novih relacija na ovom polju a „Hronično neumorni“ su snažan korak u tom smeru.
 „Hronično neumorni“, na dva audio kompakt diska, sadrže ukupno 33 muzičke numere u dvosatnom trajanju. Bendovi i pojedinci (Del Arno bend, Vudu Popaj, Nikola Čuturilo, Zele Lipovača, Bjesomar, Kruks, Cao i drugi) sa prostora bivše Jugoslavije različitih su usmerenja, u rasponu od tvrdog roka, hip-hopa, regea do sasvim individualnih usmerenja. Otuda se prepoznatljivi rok rifovi solo gitara i čvrste ritam sekcije smenjuju sa raspevanim, lenjim harmonijama ili tvrdim matricama kao pozadinom za repovanje ali ima i distorzivnih, disonantnih numera odnosno onih u kojima pesnik izgovara svoje stihove. Stilsko bogatstvo kakvo se retko (ili nikako) ne može naći na jednom mestu/u jednom izdanju odražava i sadržinsku raznovrsnost stihova. Pažljivi slušalac tako može da čuje poetske ispovesti osobe zbunjene svetom koji je okružuje, otkriti muke prilagođavanja osetljivog pojedinca. Sistem vrednosti kojim se treba rukovoditi jedna je od stalnih tema izražena i ponavljanjem konstatacije da je lirski subjekt „drugačiji“ dakle neprilagođen, nedovoljno socijalizovan. Iz te „uloge“ veoma je teško krenuti u aktivan život, uspostaviti adekvatan kontakt sa svojom generacijom odnosno izgraditi emotivne veze (otuda i retke ljubavne pesme). Ono što sasvim logično sledi iz ovakve degradirajuće, besperspektivne pozicije je buđenje otpora protiv ustrojstva društva/države koji oštro odjekuju u nekoliko angažovanih pesama („Predsedniče“, „Istine mamlazi kriju (Batina)“). Takvih pesama odavno nije bilo na ovdašnjim prostorima i one uspostavljaju stari rokersko-buntovni stav prema institucijama, malograđanštini i opšte propagiranim vrednostima koje se svode na krotkost ispraznog potrošača za koga je (i za političke i ekonomske vladare) najbolje da nema nikakve mentalne želje osim zatupljujuće trivijalne zabave. U takvom, našem svetu „Hronično neumorni“ su oni koji se ne mire, koji odbijaju da budu potrošni, bezlični poslušnici, vraćajući se izvornoj snazi i misiji nekonvencionalne rok muzike koja insistira na ljudskoj slobodi i dostojanstvu.

(“Dnevnik”, 2015.)
Knjiga „Carmina Galli“ zapaženog pesnika srednje generacije Nikole Živanovića (1979) otkriva se kao ambiciozno zamišljen odnosno nadahnuto i pažljivo realizovan „pesnički projekat“ kakvih, čini se, nema previše u ovdašnjoj savremenoj pesničkoj praksi. Naravno, sasvim je „legitimno“ pesničke knjige stvarati slaganjem stihova u cikluse a ove, u nekom trenutku, sklopiti između korica, kao što je i „legitimno“ i izazovno „ogranizovati“ knjigu po određenim principima, kao funkcionalnu celinu vođenu kakvom idejom/teorijom kako je to ranijih decenija  radio poneki „poeta doctus“. I dok „slobodno“ stvorena/sklopljena knjiga nudi šarolikost tema i pesničkih stilova, koncepcijski građena pesnička knjiga, zarad svoje fokusiranosti, može biti preciznija i prefinjenija ali i siromašna zbog izostajanja različitosti gledanja i pevanja. Otuda je nalaženje ravnoteže u onome što se želi postići i izbegavanje jednostranosti dodatni zadatak za pesnika.
            „Carminu Galli“ otvara „Ljubavna pesma Svetog Sebastijana“; i mada joj pesnik dodaje podnaslovsku odrednicu „po T. S. Eliotu“ reč je, zapravo, o unekoliko slobodnijem prepevu Eliotove pesme (dvosmisleno/provokativnog sadržaja). Zašto je Živanović odlučio da na ovaj način započne knjigu biće opravdano pretposlednjom pesmom „Carminu Galli“, koju čine dve „knjige“ sa po osam pesama; ime iz naslova ove pesme može se vezivati za starorimskog pesnika i političara Kornelija Gala od čijeg dela su ostali tek fragmenti. Gala je bio i prevodilac a shodno tadašnjim pravilima prevodioci su smatrani autorima i pesama koje su preveli. Možda zato, sledeći ovu napuštenu tradiciju, Živanović svoj prevod objavljuje kao svoju pesmu, odužujući se pravom autoru (tek) pomenutim podnaslovom a ova domišljatost skreće pažnju na ambicioznu zamisao/organizaciju čitave knjige. I prva i pretposlednja pesma posvećene su ljubavi, njenim „manifestacijama“ u fizičkom i duhovnom doživljaju/stanju u rasponu od pokornosti kao izraza pasivnog obožavanja, preko fascinacije voljenim bićem do menjanja percepcije i doživljaja sveta izazvanih upravo ljubavnim zanosom (intenziviranim fizičkom odvojenošću od ljubavnice u „Carmina Galli“).
            Između ove dve pesme, koje nominalno egzistiraju u različitim epohama razdvojenim gotovo dve hiljade godina, raspoređeno je (podela u cikluse nema) tridesetak pesama koje se dešavaju u tekućoj savremenosti (uz poneko odstupanje kao što je, na primer, pesma „Gle kako juri Pasifaja“ koja je svojevrsni uvod u „Carminu Galli“). Tematski one se, međutim, manje ili više direktno vezuju i oslanjaju na ono što spaja prvu i pretposlednju celinu - na ljubav prema drugom biću (a, kroz nju, i prema sebi i sopstvenom postojanju). Različita su lica ove emocije jer su različita lica stvarnosti, one obične, svakodnevne, trivijalne, u koju se može uprti prst, koja se može videti, osetiti kao telo, blisko, u postelji, čuti kako govori ili ćuti, i one ekstremno intenzivne, spremne da, u zanosu, uništi predmet/objekt/biće svoje ljubavi („U tvom crnom oku dok me daviš / Ponori su kakvih nigde nema,“, „Repriza“ koja se može čitati i kao dovođenje do krajnosti situacija iz Eliotove pesme). Postoji, potom, ljubav koja se obznanjuje i u svom odsustvu, u praznini koju ostavlja kad je nema (ali će se pojaviti/vratiti). No, što je ova emocija dalje to se više/dublje relativizuju temelji življenja sve dok njeno odsustvo ne stavi pod znak pitanja egzistenciju jedinke, kako to stoji u pesmi „Čovek koji nije imao ništa“ - „Njegova kuća odavno je bila prazna / deca su otišla, žena umrla...“; ili, kako se tvrdi u pesmi „U kosturnici“ - „Kosturi samo ne govore o poljupcima, o milovanjima, / o erogenim zonama, o bojažljivim dodirima, / Da li zato što opet ostaše neuhvatljivi / Ili zato što ljubav nikada ne umire“. Tako se ponavlja prastara priča po kojoj je Eros (prisutan ali i odsutan) neminovno i neraskidivo vezan za Tanatos pa je niz pesama u ovoj knjizi okrenut tom drugom kraju, smrti i starosti kao „uvodu“ u nestanak. Ali pesnik ne govori o fatalnosti tog stanja/događaja; ton njegovih pesama o starosti i (kao njenom okončanju) smrti primiren je, gotovo bezbrižan pa, čak, i šeretski kada se podsmeva tabuu starosti i strahu od smrti te piše „Trudi se da stariš bezrezervno i prosto / Da od mladosti ne ostane ni traga.“ („Vitanovačka“). A u višesegmentnoj pesmi „Godine učenja“ nalazimo i ove stihove „Seti se zato one male / Starice što je jednog dana / Oprala suđe pa je sišla / U baštu, legla i umrla / I gle nije joj bilo ništa.“ Te, konačno, kao protivljenje imperativu večne mladosti, koji savremena zapadna civilizacija agresivno nameće kao ideal, „Star čovek je / kruna civilizacije. / Svet kao duhovna tvorevina / može postojati samo u duhu.“ („Poslednji“). Humorno je intoniran i dijalog  u „Pesnik i muze“ o mladosti („Mladi nemaju ukusa za bilo šta,“), nevinosti i seksualnosti i, naravno, o smrti (sa zenovsko zagonetnom tvrdnjom „Da istu stvar kad mislimo na žive / nazivamo životom / A kada mislimo na mrtve smrću.“)
            Između krajnosti, pak, traju dani, odvijaju se (ne)obični događaji („Stranci“, „Moj pravi, moj savršeni, moj idealni“), sitnice („Jutarnji katalepton“), zaumna dešavanja („Lice“, „Bela soba“); sve se to sadeva u trajanje, popunjava praznine ne bi li se postigla punoća, celina postojanja/trajanja („Aprilske sličice“, „Tamarinih pet minuta“). Deo egzistencije su i bunt, nezadovoljstvo sobom, okruženjem i drugima zbog kojih se sve vrednosti poriču („O kako mi se gadi lepota!“, „Kukurek i kadulje“).
            Kao stvarni a lepršavo provokativni omaž Eliotu (mada se već pesma „Repriza“ unekoliko nadovezuje na „Ljubavnu pesmu Svetog Sebastijana“), stoji pesma „Ključevi za Eliota“ koja nakon preporuke za čitanje njegovih stihova stalno i na svakom mestu zaključuje „Treba ga čitati istrajno i pažljivo / I bez razumevanja.“ Čitaocu je ostavljeno da odluči da li je ovo pohvala ili pokuda Eliota, jesu li njegovi stihovi samom svojom zvučnošću, ritmikom ili melodičnošću dovoljan (i jedini) estetski doživljaj ili će, možda, njihovo prihvatanje doći nesvesno jer poezija „deluje“ na primarnijim nivoima svesti?
            Poslednja pesma, „ Reka spasa“, sa upečatljivom slikom razapetog Hrista na svakom kovčegu/čamcu u kome je mrtvac nastavak je ali i antiteza pesme „Hrist u crkvi N“, s prvih stranica knjige. Dok u „Hristu u crkvi N“ odjekuje zapitanost nad značenjem samih simbola vere spram njene (beskrajne) širine, „Reka spasa“ je upravo vizija te sveobuhvatnosti i svevremenosti koja, kao aksion, temeljni zakon, sebe ne dokazuje.
            Živanović u ovoj knjizi demonstrira sposobnost da jednako lako i konzistentno piše  slobodnim stihom i u rimi, po starim obrascima, kratko i dugo, da ulančava zasebne pesme u veće celine, da menja vizure (od apstraktno-opšteg do verističko-pojedinačnog), tonove, raspoloženja i emotivne predznake stihova. Zavidna poetska zanatska veština dozvoljava mu da gradi ambicioznu i zahtevnu pesničku kulu utemeljenu na poznavanju dela prethodnika i uzdignutu snagom talenta i imaginacije.

            („Srpski književni list“ 13/118, 2015)

Dnevnik, Novi Sad, 04.11.2015.



http://www.dnevnik.rs/kultura/bakic-lik-stvari-koje-dolaze





Drugi tom sabranih priča u slikama o legendarnim Štrumfovima donosi dve kratke epizode u potpunom „izvođenju“ njihovog originalnog tvorca Pejoa, u „civilnom“ životu znanog kao Pjer Kilifor (1928-1992), Belgijanca koji je od malih nogu bio upućen na vizuelne medije, od kinooperatera koji obožava naučnofantastične i istorijske filmove preko crtača u studiju za animirane filmove i autora ilustracija za svakovrsne publikacije do strip stvaraoca. Vrhunac njegove karijere započeo je  stripovima o Štrumpfovima na kojima je radio do smrti, okružen slavom i poštovanjem.
Stripovi o Štrumpfovima pojavljivali su se u velikom rasponu formata, od geg tabli, kraćih epizoda (na oko 20 strana) i „celovečernjih“ epizoda u standardnoj albumskoj dužinu od 48 do 50 strana. Kraće forme bile su pogodnije za mlađu publiku ali i objavljivanje u strip magazinima dok su duže epizode nastajale kada je Pejo imao dovoljno materijala; pošto nije bio vezan za određenu formu Pejo nije morao da odugovlači odnosno da ima „prazan hod“ u svojim pričama, da bi popunio potreban broj stranica, što je svakako doprinelo ukupnom kvalitetu epizoda. Ovo šarenilo jedino je malo „mučilo“ izdavače strip knjiga pošto su morali da se dovijaju kako da „upare“ priče i dostignu standarni broj stranica po albumu; no to je, ipak, sasvim beznačajna muka.
Dakle, drugi tom sabranih priča u slikama o legendarnim Štrumfovima, u izdanju „Čarobne knjige“, donosi dve epizode „Štrumfokradica“ i „Štrumfonija u C-duru“. U prvoj priči pojavljuje se glavni negativac  serija – čarobnjak Gargamel (pomenut je, kao veštac, u drugoj epizodi serijala, „Leteći Štrumpf“, dok je zlobni mačor Azrael u istoj prošetao pozornicom-kvadratom). Gargamel je namerio na ostvari san svakog alhemičara i napravi kamen mudrosti s kojim će svaki metal pretvoriti u zlato. Jedan od sastojaka recepta je i – Štrumpf pa se nesuđeni bogataš iz nekakvog leksikona obaveštava o tome šta je to. A u knjizi piše: „Štrumpf. Vrsta malog šumskog duha, stanovnika sela Štrumpfova, koji se ponekad mogu sresti i u našim krajevima... Štrumpfovi govore posebnim jezikom - Štrumpfovskim. Oni su, priča se, vrlo lakomi na biljku koja se zove salsaparila“. Ovo Gargamelu daje ideju pa on smišlja plan... I tako se jedan ne baš dobar Štrumpf poslan, s mudro-dosadnim drugom po orahe, polakomi na putokaz prema polju salsaparila i upadne u zamku a odatle bude odnet u Gargamelov zamak. Drug nesrećnog Štrumpfa, onaj dosadno pametni koga će nazvati Kefalo, vrati se u selo i sve ispriča Velikom Šrumpfu a ovaj organizuje akciju spasavanja u kojoj će do izražaja doći dovitljivost i hrabrost ali, pre svega, sloga malih plavaca.
            Gargamel je uzrok nevolja i u priči „Štrumpfonija u C-duru“. Ovog puta on lukavstvom, prerušen u dobru vilu Auroru, prevari Štrumpfa odbačenog od drugara jer ne ume da svira a želi da bude član orkestra koji izvodi veličanstvenu kompoziciju iz naslova. Lakoverni Štrumpf želeći da ostvari svoj najveći sam (mada se koleba između muzike i velike torte od salsaparile), čarobnim instrumentom uspava svoje drugove a onda u selo bane Gargamel. Odbačeni Štrumpf spasavajući sebe pobegne u šumu i dalje od nje tako da se Gargamel na kraju izgubi i ne može da pronađe selo nemoćnih Štrumpfova. A nevoljni junak nastavi sa pokušajima da probudi drugove da bi konačno saznao da im leka - nema. Tužan on reši da odsvira poslednju pesmu, Štrumpfovsku elegiju, usnulima. Kraj je naravno srećan: hrabri i loši svirač primljen je u orkestar i svi Štrumpfovi veselo sviraju – jer imaju čepove u ušima. Ova epizoda ostaće zapamćena i po pojavi Mrguda u punoj slavi svojeg namćorluka; on je Štrumpf koji ništa i nikoga ne voli i stalno se duri. Taj večiti opozicionar jedan je od najšarmantnijih junaka ove strip serije.
            Pejo je sve sigurniji u stvaranju/smišljanju priča i njihovom crtanju. Humor je, uz infantilnu bezazlenost malih plavih dobričina, i dalje osnovni adut stripa a njegova poučnost vešto je upakovana u dopadljive priče i potpuno nenametljiva – kako i treba da bude ako se želi nešto poručiti deci, onoj maloj ali i velikoj. Rečju, zadovoljstvo i zabava u druženju sa Štrumpfovima zagarantovani su.
            („Dnevnik“, 2015.)

101 LICE FANTASTIKE, Agora 2015.


Аутор
Наслов
101 lice fantastike / Ilija Bakić
Врста/садржај
тыпе оф материалкњига
Језик
српски
Година
2015
Издање
1. izd.
Издавање и производња
Novi Sad ; Zrenjanin : Agora, 2015 (Novi Sad : Sajnos)
Физички опис
325 str. ; 24 cm
Збирка
#Biblioteka #Pogled preko svega ; #knj. #10
Напомене
Tiraž 1.000.
ISBN
ISBN 978-86-6053-158-4
Предметне одреднице
УДК
821.163.41-92
821-312.9.09
COBISS.SR-ID
298163207
top