Ted Ćang
(1967) spada među retke pisce naučne
fantastike o kojima svi govore i pišu u superlativima (i to ne samo na
„blurbovima“ njegovih knjiga); čini se da postoji konsenzus da je Ćangova proza onakva kakvu bi svi
priželjkivali da pišu i čitaju - pa čak bi i izdavači hteli da je objavljuju
bez obzira što on ne piše romane koji su omiljeni žanrovski proizvod (posebno
ako se oni nastavljaju u duge serijale). Iako, dakle, nije poželjni
„štanc-majstor“ naučnofantastičnih
romana Ćang je drag urednicima jer su
gotovo sve njegove priče (kojih nema previše) ili nagrađene kakvom žanrovskom
nagradom ili su bile nominovane za takvu nagradu a što će svakako biti uredno
naznačeno na Ćangovim knjigama kojih,
do sada, ima (samo) dve „Priče tvog
života“ (kod nas objavila „BOOKA“ i „Izdisaj“ (originalno objavljena
2019.g. i već stigla do nas zahvaljujući agilnoj „BOOKI“). Još jedan elemenat iz Ćangove biografije vrlo je važan - on je stručnjak sa kompjuterske
softvere, dakle neko sa velikih poznavanjem tehničkih nauka i veština. Ova
činjenica pokreće stari „uslovni refleks“ iz prvih decenija posle II svetskog rata kada se smatralo da
dobri pisci naučne fantastike moraju
biti naučnici ili stručnjaci u fundametnalnim naučnim disciplinama; potonji „Novi talas“ unekoliko je izmenio ovu
tvrdnju rezervišući za tehnički obrazovane pisce zabran podžanra „tvrda naučna fantatika“. Pošto je dobar
deo Ćangovih priča smešten u
budućnost i utemeljen na serioznom poznavanju i tretiranju nauke i tehnologije,
a on je, kao kruna svega, i sam ekspert u takvim disciplinama, to je spoj ovih
elemenata pridoneo većoj „težini“ i uvažavanju njegovih dela.
No,
za razliku od većine njegovih slavnih prethodnika, pisaca „tvrde naučne fantastike“, Ćang je literarno ambiciozniji i mnogo veštiji
autor. On pričama ne pristupa samo kao poligonima za iznošenje određenih
(hipo)teza već i sa neskrivenom željom da njegova proza bude umetnički relevantna.
Ćang, dakle, žanr tretira i piše iz
pozicija tzv „glavnotokovske“
književnosti baš kao što to rade i Džordž
Sanders, Čajna Mjevil ili Džef
Vandermer. Ovakvo opredeljenje svakako ne privlači buljuke konzumenta
konfekcijske naučne fantastike
nespremnih da iskorače iz oveštalih žanrovskih obrazaca ali - oni i nisu
njegova primarna publika. Ćang od
čitalaca traži povećano angažovanje u otkrivanju i promišljanju ponuđenih
priča. Kako bi, koliko-toliko usmerio čitalačku pažnju on je, na kraju „Izdisaja“, ponudio segment „Napomene o pričama“ u kojima je otkrio
polazišta svojih proza, ideje i dileme koje su ga vodile i koje je razradio u
literarnom obliku-ključu. Ovakvo postupanje s jedne je strane pomoć čitaocima, svojevrsni
uvod u priče ali je, s druge, itekako rizičan potez jer može ukazati i na
piščeve omaške i nedoslednosti pa, u krajnjem, ograničiti doživljaj iščitanog.
„Izdisaj“ je izrazito raznorodna zbirka proza
objavljenih u periodici ili originalnim antologijama u periodu od 2005. do
2015. godine. Navedena nekoherentnost - koja definitivno nije mana već vrlina
knjige - ogleda se ponajpre u obimu segmenata, od novela na bezmalo stotinu
strana („Životni ciklus softverskih
objekata“) odnosno na 60-tak strana („Nespokoj
je vrtoglavica slobode“), pripovedaka
na 30-tak strana („Trgovac i alhemičareva
kapija“, „Istinitost činjenica, istinitost osećanja“, „Omfalos“) do par
priča („Izdisaj“, „Dejsijeva patentirana
automatska dadilja“) i minijatura („Ono
što se očekuje od nas“, „Velika tišina“). Svako od ograničenja u dužini nosi
svoje prednosti i mane kojima se autor uspešno prilagođavao dokazujući svoje
zavidno zanatsko umeće koje je tim potrebnije jer je Ćang u pričama otvorio široku tematsku lepezu sa raznorodnim
akcentima i zahvatima u mnoštvo svetova. Na jednom kraju tog spektra jesu
(samo)mitologizovane priče u kojima je fantastično
preuzelo primat, bilo kroz baratanje pseudoistorijskim miljeima (Borhesovski „Trgovac i alhemičareva
kapija“, stim-pankerska - ili „New weird“ - „Dejsijeva patentirana automatska dadilja“) bilo kroz zavodljivost
nesputane mašte (fascinantni „Izdisaj“
i „Omfalos“) odakle se kreće prema „realnijim“ naučnim fantastikama utemeljenim na tehnološkim razvojima koji će
menjati sadržaje, ciljeve i domete života ljudskih jedinki u svakovrsnim
budućnostima koje će im oduzeti nekolike prerogative koji se danas
podrazumevaju dodajući mogućnosti čije korišćenje opet zavisi od (ne)spremnosti
na odricanje od emotivnosti i međuljudske interakcije (od učitavanja
nerealizovane ljudskosti u virtuelne ljubimce, „Životni ciklus softverskih objekata“, preko faktografskog
pobijanja sazrevanja i mogućnosti menjanja stavova, „Istinitost činjenica, istinitost osećanja“, do traganja za
sopstvenom suštinom u iskrivljenim, paralelnim realnostima, „Nespokoj je vrtoglavica slobode“).
Likovi iz takvih budućnosti zamorno su suvoparni, lišeni bilo kakve plemenite
patine, živopisnog karaktera, vrlina ili mana. Ćang, čini se, ne veruje da će tehnološki naprednija budućnost biti
sklonija i tolerantnija prema ljudskim nesavršenostima; stoga su njegove priče
o „realnoj budućnosti“ izuzetno tužne
i depresivne.
„Izdisaj“ potvrđuje da je Ćang valjan pisac i vispreni mislilac.
Stoga njegove priče treba čitati čak i kad nam njegove ideje (i priče) nisu
previše po volji.
(„Dnevnik“,
2020.)