2019.





U obeležavanju veka od Prvog svetskog rata, između raznih državnih manifestacija (onih održanih i onih zaboravljenih - kakva je izostalo obeležavanje dana proboja Solunskog fronta) odnosno oficijelnih kulturno-umetničkih, zapaženo mesto imaju i autori 9. umetnosti - stripa. Mada je strip u široj kulturnoj javnosti i dalje prezren ili uzdržano priznavan sa visokom dozom rezervisanosti, to strip umetnike nije sprečilo da u svom mediju ispričaju (manje ili više nadahnuto i uspelo ali u svakom slučaju poletno) priče koje se tiču Velikog rata, na primer u omnibus seriji (do sada čak 7 albuma) „Linije fronta – Prvi svetski rat (1914–1918)„ grupe autora (u izdanju „System Comics“-a) ili grafičkim romanima „Atentat“ Borisa Stanića (u izdanju „Besne kobile“) i „Sat“ autora Dragana Lazarevića i Vujadina Radovanovića (u izdanju „Pčelica“ Čačak; novinsku verziju albuma objavile su „Večernje novosti“). Na zalasku ove godine pojavljuje se album „Do pakla i nazad - epopeja srpske vojske u Prvom svetskom ratu“ u zajedničkom izdanju Narodnog pozorišta Timočke krajine, Centra za kulturu „Zoran Radmilović“, Zaječar i Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči „Nikola Mitrović Kokan“, Leskovac. Reč je o nizu od deset priča koje je napisao Marko Stojanović a iscrtali strip crtači različitih generacija (svaka priča ima i naslovnu-uvodnu ilustraciju drugog autora). Album na početku i kraju ima par eseja i kritičkih tekstova koji su takođe ilustrovani tako da broj „likovnih“ saradnika ovog projekta prelazi cifru od 30 umetnika; naravno, svako ko je upoznat sa radom Marka Stojanovića neće biti iznenađen ovakvom brojnošću učesnika jer ovaj svestrani strip autor, istoričar i promoter već godinama uspeva da uspešno organizuje masovna strip dešavanja - od albuma iz serijala „Vekovnici“ i „Beskrvni“, brojnih izložbi do Balkanske strip smotre mladih autora.
            Naslov albuma nije slučajan - velikan srpskog i jugoslovenskog stripa Nikola Mitrović Kokan (1933-1997) započeo je i više godina radio na istoimenom stripu koji je, na žalost, ostao nezavršen (kao i stripovi „1914“ i „Cer“) o čemu u pogovoru analitički i nadahnuto piše teoretičar Slobodan Ivkov. Bili su to retki strip radovi sa temom Prvog svetskog rata posle pretvaranja edicije „Nikad robom“ (koja je objavljivala stripove iz istorije „naroda i narodnosti“ socijalističke Jugoslavije) u ediciju „Mirko i Slavko“ (koja se isključivo bavila Narodnooslobodilačkom borbom). Stojanovićeva strip slika Velikog rata prati velike, prelomne događaje i bitke ali uvek iz vizure običnog vojnika, mobilisanog seljaka ili onog koji se dobrovoljno javio da brani svoju državu, svoje selo, imanje i porodicu. A rame uz rame sa vojskom je nejač izbegla pred surovošću neprijatelja. Album otvara priča „Okidač“ (crtež Milan Drča) koja prikazuje različite političke grupe koje su planirale Sarajevski atentat procenjujući njegove posledice u svetlu sopstvenih interesa. Sledi priča „Polje“ (crtež Leonid Pilipović) o veštom strelcu koga prate priče o strašnom stradanju njegove porodice i osveti kao opravdanom motivu za izuzetnost; istina je, naravno, drugačija ali u ratnom kontekstu ona nije (uvek) primarna. „Marš na Drinu“ (crtež Milan Drča) nominalno prati početne vojne operacije srpske vojske, napredovanja i povlačenja iz ugla dve generacije vojnika – oca i sina. Humorna (ili groteskna?) „Odbrana“ (crtež Srđan Todorović) slika predah grupe branitelja Beograda, koja je tu stigla iz svih krajeva Srbije osim iz - Beograda, pred odlučujući juriš. „Grob“ (crtež Milorad Vicanović Maza) i „Čojstvo“ (crtež Dušan Božić) jesu crtice iz vojničkog života u kojima se trivijalije i etički principi, sećanja i obične sitnice mešaju u nerazmrsivo klupko života i sveprisutne smrti. „Drugi“ je gorka vinjeta iz stradalništva izgnanih porodica  koju je „maurovićevski“ nacrtao Sabahudin Muranović Muran. „Cokule i potkovice“ i „Milutinov dnevnik“ (crtež Dragan Stokić Rajački) prate dobrovoljca Milutina i njegovog konja Šaru kroz opasnosti, muke i iskušenja u bojevima, albanskoj golgoti i vraćanju kući izgladneloj, iznemogloj porodici. Ima u svoj toj patnji i čistog humora i gorke mudrosti ali i spoznaje sopstvene sudbine (koja nema miljenika). Milutin je nevoljni ratnik, prostodušni paćenik, pobednik koga čekaju nove, jednako teške odluke kad se vrati na kućni prag. Isto takav (ali bez humornog otklona) je i vojnik-pripovedač u priči „Eh, da sam mrtav...“ (dokumentaristički crtež Nebojša Remeljej) koji fatalistički zaključuje: „Mogao sam da umrem na hiljadu načina... Al' pošto nisam, mogu da živim samo na jedan... Kako znam i umem“ i time podseća čitaoce na antologijsku priču „Sve će to narod pozlatiti“ Laze Lazarevića.
            Stojanović je pomno istražio istorijske izvore i ta znanja ugradio u uverljive životne priče sa mnoštvom majstorskih detalja, od seljačke zdravorazumske logike do vrcavog lokalnog govora. Stilistička raznolikost crteža i ilustracija pojačala je vizuelnu atraktivnost albuma i potcrtala različitost uglova iz kojih se sagledava Veliki rat. Dokumentarnoj utemeljenosti čitavog projekta doprineli su i tekstovi dr Aleksandra Uzelca i dr Perice Hadži-Jovanovića. U svetlu svega rečenog, album „Do pakla i nazad“ respektabilno je umetničko delo koje zaslužuje punu i posvećenu čitalačku pažnju.
(„Dnevnik“, 2018.)




Vreme možda jeste krajnji sudija za svaku Umetnost ali to nikako ne znači da je vreme nepristrasno odnosno da nije čudljivo i mušičavo. Literarna sudbina B. Travena jedan je od (bezbroj?) dokaza za ovu tvrdnju. Jer, čak i kada se ostavi po strani misterija o njegovoj ličnosti, svakome iole obaveštenom poznavaocu književnosti jasno je da su Travenovo ime i delo nepoznati mlađim generacijama ljubitelja literature. Čak se može reći da je Traven poznatiji filmofilima jer je remek-delo Džona Hjustona “Blago Sijera Madre” (1948) snimljeno po Travenovom romanu. Ono što je utešno jeste da Travenove knjige stoje na policama i čekaju da ih otkriju a sasvim je izvesno da će se to, pre ili kasnije, desiti kao što je sigurno da protek vremena neće oduzeti umetničku snagu i uverljivost njegovim delima.

            Niko ni danas kao ni za Travenovog života nije zasigurno znao ko je taj čovek. Traven je odbijao da govori o sebi tvrdeći da znatiželjnici treba da se bave isključivo njegovim knjigama. Zbog svega toga nisu poznati godina i mesto njegovog rođenja mada se često tvrdi da je to bilo 1890.g. u Čikagu; datum smrti je poznat 27.3.1969. u Meksiko sitiju. Vremenom su formulisane mnoge teorije o njegovom identitetu od kojih jedna čak tvrdi da je Traven nezakoniti sin cara Vilhelma II (!); najutemeljenija teorija kaže da je Traven u stvari Ret Marut, nemački anarhista koji je posle pada Bavarske sovjetske republike 1919.g. netragom nestao. Dokazi koji potkrepljuju ovu tvrdnju su činjenica da je većina Travenovih romana pisana na nemačkom i prvo objavljena u Nemačkoj, počev od “Mrtvačkog broda” iz 1926.g. u izdanju “Gutenbergovog književnog kluba” izdavača orijentisanog na radničku klasu kao osnovnu publiku; sledeći argument je jaka socijalna crta Travenovih knjiga jer se on prevashodno bavi teškim životom Indijanaca u Meksiku odnosno Južnoj Americi koje beskrupulozno i nemilosrdno izrabljuju kapitalisti, plantažeri i industrijalci. Traven je napisao 13 knjiga među kojima se izdvajaju romani “O džungli” (objavljeni između 1930. i 1940) koji opisuju teške uslove života i rada Indijanaca na plantaži mahagonija u Čiapasu u Meksiku pre revolucije Emilijana Zapate; seriju čine romani “Vlada”, “Berači pamuka”, “Marš do Monterija”, “Troza”, “Pobuna obešenih” i “General iz džungle”. Uz “Mrtvački brod” (o mornaru bez dokumenata prinuđenom da plovi na brodu koji će biti namerno nasukan da bi se naplatila premija osiguranja) najpoznatiji Travenov roman svakako je “Blago Sijera Madre” iz 1927.g. surova priča o tragačima zlata u Meksiku.
Travenova proza je “muška”, direktna i škrta u izrazu, bez želje i namere da bilo šta ulepša i bez zaziranja ili odvraćanja pogleda od brutalnih događaja kojima se bavi. On je na strani potlačenih i prevarenih i, za razliku od autora tzv “kolonijalne proze”, nema previše lepih reči prema predstavnicima zapadne civilizacije, od kapitalista do sveštenika.
            “Priče iz Meksika”, originalno objavljene 1956.g, ne pominju se često u kontekstu ostalih Travenovih dela. Reč je, naime, o kratkim prozama u kojima se ne insistira na obespravljenosti i eksploataciji Indijanaca već na svakodnevici ispunjenoj trivijalnostima koja, pak, znatiželjnom i predrasuda oslobođenom čitaocu iz Zapadnog “civilizovanog” sveta otkriva srž sasvim drugog sveta. Pisac je krajnje blagonaklon prema običnim seljanima, njihovim životnim načelima i stavovima te odnosu prema novotarijama koje su im doneli osvajači. Život Indijanaca nije utemeljen na ultimativnom sticanju stvari i “materijalnih bogatstava” (iz kojih proizilazi večita žurba, kalkulisanje troškova i dobiti); čak i kad su suočeni sa zahtevima da uđu u kolo profita, Indijanci imaju svoju logiku koja je suprotna kapitalističkoj - Indijanac ima svoje objašnjenje zašto su njegove korpe skuplje (a ne jeftinije) ako ih pravi u većim serijama. Domoroci drugačije doživljavaju ideje prava i pravde dok su po pitanju bračne vernosti blizu zapadnjacima ali vrlo lako prelaze iz braka u brak. Njihova domišljatost kada je u pitanju trgovina, bilo da kupuju ili prodaju, zaista je beskrajna (i zabavna za prepričavanje). Mada su izuzetno religiozni starosedeoci veru u nekim segmentima doživljavaju mnogo liberalnije (kada crkvenjak smišlja kako bi Judi našao bolje mesto u crkvi i njenom učenju jer je Judin kip uspeo da vrlo lepo oboji) a u drugim strožije (lopov ozbiljno sklapa posao sa svojim zaštitnikom a rudar, koji je izgubio sat, baca u bunar kip svetog Ante koji ima zadatak da povrati izgubljene stvari a taj posao, uprkos ponuda, ne uspeva da “odradi”).
            Knjigu čine dve celine. U prvoj glavni junak je “gringo” koji živi u indijanskom selu gde obrađuje polje i doživljava svakojake dogodovštine i najčešće biva nasamaren od seljana; u drugoj celini su priče sa različitim junacima iz različitih mesta u Meksiku. Osnovni ton svih proza je blago humoran i dobronameran sa nizom urnebesnih situacija čiji je koren u civilizacijskom nerazumevanju. Pisac odbija da poentira i priču završi “udarnom rečenicom” (engl. “panč lajn”) izbegavajući “bombaste krajeve” što prozi daruje šarm prostodušnosti i neposrednosti bez kalkulisanja. Otuda knjiga odiše svežinom i širinom novog sveta koji je, uprkos teškim mukama na koje su Indijance stavili osvajači, u svojoj srži još uvek neiskvaren (a razgaljeni čitalac ne može da ne poželi da takav i ostane). Otuda “Priče iz Meksika”, i posle šest decenija od pojavljivanja, svakako zaslužuju punu pažnju svih znatiželjnih, ljubopitljivih, dobrodušnih ljubitelja pisane reči.
            (“Dnevnik”, 2018.)


Edicija „Riznica Boneli omnibus“ agilne „Čarobne knjige“ objavljuje kompletirane „mini strip serijale“ italijanskog korporacijskog strip giganta „Sergio Bonelli Editore“-a što je za ovo tržište i dalje relativno novi profil izdanja. Tvrdo ukoričena izdanja Bonelijevih dugovečnih serijala već su duže prisutna na našoj sceni (Teks Viler, Zagor, Dilan Dog...) ali se ova edicija razlikuje po tome što sabira „mini serijale” za koje su se šefovi kompanije Boneli ugledali na američke strip korporacije, a sve u cilju proširenja ponude koja se do tada bazirala samo na beskrajnim, višedecenijskim serijalima. Rezultat ove odluke je niz serijala koji su u samom startu određeni klasičnim Bonelijevim formatom - sveske sa stotinjak crno-belih stranica koje izlaze u mesečnom ritmu - i predviđenim-planiranim rokom trajanja (čitaj, brojem svezaka koje će se pojaviti). Uprkos rezervama pa i otporima čini se da je to bio dobar potez koji je Boneliju doneo nove čitaoce i otvorio mnoge, drugačije stvaralačke prostore. Nakon više od dve decenije ovakvog rada, među brojnim junacima zaokruženih serija zapažena je pojava Jana Diksa, istražitelja umetnina, koga je stvorio crtač (radio na „Kenu Parkeru“, „Dilan Dogu“, „Teksu Vileru“, „Marti Misteriji“...) i scenarista Karlo Ambrozini (1954), poznat i kao autor serijala „Napoleone“ koji je izlazio od 1997. do 2006.g. u 54 sveske. „Jan Diks“ se pojavio maja 2008. i do svog zaključenja, jula 2010.g. „sakupio“, izlazeći svakog drugog meseca, 14 avantura.
            Jan Diks je još jedan od heroja-istražitelja, u ovom slučaju umetnina. On je, kako to i treba, čvrst muškarac srednjih godina, neformalnog stava i ponašanja, obrazovan ali jak na pesnicama i - naoružan. Formalno je angažovan kao konsultant u Rajksmuseumu u Amsterdamu pošto je ekspert za starine i konzervaciju ali i rečiti likovni kritičar te terenski momak koji odrađuje svakovrsne „akcione“ poslove.  Diksov poslodavac je direktorka muzeja Anika sa kojom je on u turbulentnoj vezi koja se često prekida pošto Anika, kao jaka, samostalna poslovna žena, traži pažnju i želi da je u centru Diksovog života a on je, opet, ljubitelj pića i žena (kojima lako pada u naručje). Zbog ovako promenjive intimne situacije posao često trpi a ljubavnici su nervozni i svađalački nastrojeni i kad su zajedno i kad “pauziraju” u vezi. Diksov asistent je Gerita koji je uglavnom korisna logistička podrška. Četvrti član neformalne ekipe je penzionisani sudija Hilman koji po potrebi pribavlja informacije i umiruje ljubavnike a njegova „mana“ što okuplja stare, luckaste prestupnike. Diks „operiše“ širom Evrope (što je svakako egzotično u odnosu na „etablirana“ mesta za kriminal i misterije kakva su Engleska i Amerika) i susreće slikare, falsifikatore, kolekcionare i preprodavce kao redovne „stanovnike“ svetova likovne umetnosti; pored njih zu zalutaju i drugačiji živopisni tipovi. Zapleti najčešće započinju kao kriminalistički ali se lako u sve, kao dodatna ekskluziva, mešaju elementi fantastike i horora. Svaka epizoda je samostalna osim labave veze koja se ogleda u stanju ljubavi Anike i Diksa.
            Drugi tom sabranih Diksovih avantura sadrži četiri epizoda (na čak 518 strana). Prva epizoda, “Američka tragedija” (crtež Emilijano Mamukari) zatiče Aniku i Diksa u dokonom smišljanju priče iza slike (reč je o  delu Edvarda Hopera): zaplet se dešava u SAD, u prvoj polovini XX veka a junaci su izneverena, trudna devojka i sentimentalni plaćeni ubica. No, ispostaviće se da njihovo pripovedačko nadmetanje ima i svoju realno-životnu verziji… “Zaboravljene staze” (crtež Gijez) vode Diksa u Kanadu sa zadatkom da za račun tajnovite žene na aukciji kupi delo slikara Van Derna (u stvari Džeksona Poloka). Iza ovog zahteva, otkriće se, stoji uzbudljiva i mračna priča o ubistvu, bračnom neverstvu, šikaniranju Indijanaca i jednom odbeglom grizliju. U “Ratu” (crtež Paolo Bačilijeri) prepliću se motivi sa slika slavnog Anrija Rusoa sa bizarnim ubistvima tri sestre. Razlog za ova nedela još bi se i mogao naći ali neobični izvršioci (žena na konju, klovnovi, Ciganka sa lavom) izmiču logici. Završna epizoda, “Peščani horizont” (crtež Dulio Kamanji) vodi Diksa u pustinju između Maroka i Alžira u kojoj treba da od otmiča otkupi Aniku. Plan, međutim, propada, Diks je izdan i ranjen, Anika prepuštena nemilosti terorista, pustinja je prazna i neumoljiva. Ali, pomoć stiže u liku usamljenog Tuarega švercera i duha genijalnog slikara apstrakcije, Hansa Kaspara (u stvari Hansa Hartunga), koji je bio i oficir Legije stranaca. Finale epizode je impozantno: kolona mrtvih legionara, sa oficirom Kasparom, maršira Amsterdamom i, dok im skitnice salutiraju, oni ulaze u vode kanala a onda, kad se voda umiri, na površinu ispliva Kasparova drvena noga!
            Diksove avanture iz druge knjige sve su dublje uronjene u fantastično, začudno i mistično pa će se znatiželjni čitalac setiti atmosfere iz nekih, za horor manje vezanih, epizoda serijala “Dilan Dog”. Naravno, težište fantastike u “Janu Diksu” je u preplitanju umetnosti i života, od “zaustavljanja prizora” do otkrivanja tajne lepote kao esencije života. Diks, u epizodi “Rat”, objašnjava: “Umetničko delo krije u sebi život u latentnom stanju (…) ili bar sadrži esencijalni deo života svog autora, njegov genije, njegova osećanja… Naravno, da bi oživeo, potrebna je saradnja posmatrača…” 
            Specifičnost serijala jesu i stalne promene crtača - svaku epizodu crta drugi autor - sasvim različitih stilova i tehnika što dodatno uvećava atraktivnost stripa jer u svakoj svesci Diks dobija novi (ob)lik što je još jedan iskorak iz uobičajenog manira za strip serijale.
            „Jan Diks“ spaja nekolike krajnosti: realan je a, opet, egzotičan, dovoljno je „dobar“ i poželjno „nevaljao“, snažan je, snalažljiv ali i mudar. Njegove avanture na teritorijama koje nisu previše žanrovski „trošene“ atraktivne su i zabavne a u ovom tomu potencirana fantastika dobrodošli je “začin” koji otvara intrigantne stvaralačke horizonte i obećava nove, još uzbudljivije priče.
(“Dnevnik”, 2018.)


Robert Kirkman (1978) izdvojio se iz mnoštva perspektivnih, mladih scenarista angažovanih u velikim strip korporacijama na manje-više rutinskim poslovima u tekućim serijalima (kakvi su „Ultimat X-Men“, „Marvel Zombies“, „Haunt“) i privukao pažnju šire strip javnosti horor serijalom „Okružen mrtvima“ (od 2003); „dobar glas“ se preneo se i u biznis pokretnih slika pa je po ovom serijalu snimljena TV serija koja je takođe bila (i jeste) izuzetno gledana. Ovaj uspeh je, naravno, „pogurao“ i druge Kirkmanove serijale - „Izgnanika“ (po kome se takođe snima TV serija), „Super dinosaurusa“ i „Nepobedivog“. I njegov novi serijal „Pesma zaborava“ iz 2017.g. dočekan je sa velikim interesovanjem i očekivanjima; reakcije kritike i publike uglavnom su pozitivne pa se može govoriti o svojevrsnom hitu odnosno bestseleru u svetu korporacijskog stripa koji je u zavidno kratkom roku stigao i u ruke domaćih stripoljubaca zahvaljujući agilnoj „Čarobnoj knjizi“.
            U prvom tomu, koji je sabrao prvih 6 mesečnih svezaka, znatiželjni čitalac upoznaje Nejtana Kola koji je sam sebi dodelio specijalnan zadatak - on iz Zaborava vraća izgubljene ljude. Naime, deset godina ranije iz nepoznatih razloga deo Filadelfije sa svim stanovnicima (njih oko 300.000) nestao je u Zaboravu, paralelnoj dimenziji (neki smatraju da je ona pakao) koju nastanjuju svakovrsna čudovišta. Vlada je organizovala akcije spasavanja ljudi iz Zaborava ali je taj poduhvat pred gašenjem. Samo još Nejtan, opremljen specijalnim „gedžetima“, odlazi u solo specijalne misije iako su retko kad uspešne. Oni koje vrati u našu stvarnost nisu uvek time oduševljeni: jedni pate od „posttraumatskog stresa“ a drugi se teško privikavaju na „običan“ život jer su se već koliko-toliko prilagodili onom u Zaboravu. Nejtan, međutim, ne odustaje i nastavlja putovanja uprkos protivljenju saradnika i državnih institucija. A kad od spasenog para sazna da u Zaboravu postoje grupe ljudi koje su napustile grad i žive van njega on, uprkos svim ubeđivanjima, ponovo odlazi. U Zaboravu, pošto jedva izbegne da strada u napadu čudovišta, Nejtan biva zarobljen i odveden u naseobinu koju, ispostaviće se, predvodi njegov rođeni brat Ed koga je Nejtan, u stvari, sve vreme uporno tražio. Susret u normalnom svetu problematičnog Eda i Nejtana koga svi smatraju genijem manje-više razrešava stare bratske sukobe ali otvara tekuće dileme - stanovnici Zaborava smatraju da je Nejtan otimao njihove ljude a on, opet, da ih je spasavao i vraćao tamo gde pripadaju. Da bi uverio stanovnike Zaborava da je svet iz koga su „izbačeni“ i dalje dobar on nagovara Nejtana da se tamo vrate. Ali, stvari su se, dok je Nejtan bio odsutan, poprilično promenile...
            „Pesma zaborava“ varijacija je nekoliko standardnih tema naučne fantastike: od (zlo)upotrebe nauke u rukama opsesivnog (ili ludog) naučnika do opstajanja ljudske naseobine u drugom, stranom neprijateljskom svetu. Svemu tome dodate su i lične sudbine, dileme i strahovi otetih i spasenih odnosno porodična drama. Kirkman postepeno otkriva kockice koje rešavaju neke od ključnih dilema (od one prve: kako se otvorila paralelna dimenzija, ko je za to kriv) dodajući, usput, sve nove i nove zaplete (od mešanja države u Nejtanove akcije do razvitka ljudske zajednice u Zaboravu). Ovakva pripovedačka „metodologija“, pažljivo dozirana-raspoređena u 20-tak strana svake epizode, u prvom tomu sasvim uspešno funkcioniše i „vuče“ čitaoca u napred. S druge strane, Kirkmanovi junaci uopšte nisu instant heroji (kakve potencira američki „mejnstrim“ strip): svi su redom nesigurni, zbunjeni i zatečeni situacijama u kojima su, svi preispituju svoje pobude i snage, kolebaju se, odlažu konačne odluke - što sveukupno doprinosi njihovoj uverljivosti odnosno životnosti.
            De Feliči svojim crtežom takođe doprinosi odmaku stripa od prepoznatljivo-konvencionalnog stripa. Umesto lepih, umivenih, ispeglanih lica on crta naborana, umazana, namrštena i zabrinuta - videti lepo lice prijatno je iznenađenje - dok njegova čudovišta jedva da podsećaju na usvojene, „konfekcijske“ modele iz standardne popularne kulture. Otuda sve u stripu odiše neobičnom, odmaknutom atmosferom koju kolor dodatno potcrtava dajući tako čitavoj priči veću dozu začudnosti - i atraktivnosti - nego što bi je imala da je iscrtana i obojena na rutinsko-šablonski način.
            Rečju, „Pesma zaborava“ u prvom tomu se predstavlja kao strip koji se, iako poštuje konvencije kako naučnofantastičnog žanra, ustrajno, korak po korak, od njih odmiče - na zadovoljstvo i stripoljubaca i Kirkmanovih fanova. Da li će se ovakav početni potencijal i nadalje razvijati ostaje da se vidi i u sledećim tomovima za koje se nadamo da će se pred publikom pojaviti vrlo brzo.
            („Dnevnik“, 2018.)

Novi 18. broj magazina za devetu umetnost „Strip pressinga“ koga objavljuje Studentski kulturni izdavački centar iz Niša najpre je dokaz žilavosti strip branše u vremenima koja nisu preterano naklonjena ni izdavaštvu ni 9. umetnosti. Za sve godina izlaženja magazina pojavio se tek jedan broj više od njegove starosti-mladosti (17 godina, od 2001.godine); istini za volju bilo je godina u kojima je objavljeno više brojeva magazina ali i onih drugih, potpuno „sušnih“. Ipak, „Strip pressing“ korača dalje pod uredničkom palicom Marka Stojanovića, sjajnog profesionalca i žestokog entuzijaste, strip scenariste („Vekovnici“, „Beskrvni“), strip istoričara i propagatora („Leskovački strip 1950-2010“, “Zaječarski strip”, “15 godina Strip Presinga”, “20 godina Leskovačke škole stripa”, „Stripovanje“; organizator Balkanske smorte mladih strip autora). Novi broj magazina načelno i deklarativno je tematski i posvećen je ženskom stripu. A šta je, u stvari, ženski strip, postoji li ili je provokacija i mistifikacija pa, možda, i otvorena diskriminacija? Urednik Stojanović u uvodnoj reči kaže da su reakcije na pripremu „ženskog broja“ pozitivne i negativne kod oba pola, da neki čak kažu da redakcija njime zadaje „mučki udarac muškom, ali zavisno koga pitate (i slušate) i ženskom stripu“; zaključak je ipak da tridesetak autorki svojim kvalitetom zaslužuju da objave bez ikakvih problema „onoliko često koliko imaju šta kvalitetno da objave.“ Jednostavno i jasno rečeno. „Pametnome dosta, a svetu ne može ugoditi - danas u vreme kad nas klima militantne političke korektnosti polarizuje čini se više nego ikad pre...“
            Na sledećih 80 strana A4 formata nižu se stripovi i intervjui sa autorkama te par stranica prikaza domaćih i svetskih strip albuma poteklih iz pisaljki, rapidografa, četkica i kompjuterskih programa autorki sa raznih svetskih meridijana i kota. Stripovi „pokrivaju“ široku lepezu stilova i poetika od prepoznatljivog „mejnstrim“, klasičnog do „andergraund“ autorskog stripa, od „ozbiljnih“ preko „kritički intoniranih“ do humornih tema, od strip ilustracija, kaiševa do kratkih priča-epizoda. Sve to pruža uvid u učešće žena u raznim segmentima strip rabote, o njihovim interesovanjima, snalaženju u poslu i objavljivanju te, konačno, doživljaju ograničavanja ili rodne diskriminacije. Konačni utisak je da se autorke u malo čemu slažu jer potiču iz dijametralno različitih sredina, imaju različita iskustva i očekivanja. Zajednička je želja za slobodom izražavanja, za slobodnim, necenzurisanim objavljivanjem i stalnim razvojem sopstvenog talenta - što su, verovali ili ne, želje i autora muškog pola. Naravno, iskustva Jelene Kević Đurđević, koja sa suprugom vodi studio „Sex more vodka“, uspešna je u svetu kompjuterskih igara i autor je desetina naslovnica za izdanja „Marvela“ i „Valijanta“, sasvim su drugačija od iskustava Anabel Bluso, autorke koja radi za velikog francuskog izdavača „Glena“; konačno, svoje verzije strip priča među nezavisnim izdavačkim kućama ispričale su Valia Kapadai (Grčka) i Ana Cočeva (Bugarska).
            Od ponuđenih stripova pažnju privlače ratničke storije (koje baš nisu ženstvene već čvrsto muške) „Đavolova šetnja“ (iz sveta „Vekovnika“) koju je nacrtala Ajša Irem Aktaš, „Krstaš“ Aleksandre Vidanović i „Susret“ (nacrtala Jana Adamović). Fini SF strip „Slika robota Greja“ tandema Daniele Giardini/Jelena Đorđević prate alegorije „O jednom zecu“ Mare Jovanović i „More“ Nadice Stojanović; na drugom kraju stvarnosti je ispovest „Moj bivši dečko“ Ivane Filipović, „Ozajski akvarel“ Valentine Briški, „Joe's Diner“ Eirini Skoura i stilizovana „Pleased to meet you...“ koju je iscrtala Mina Davić. Vrhunac domišljate bezazlenosti nalazimo u „A day in a life of a masterpiece“ Teodore Dončeve o „radnom danu“ slike Mona Lize (od jutarnje maske za lice, preko prigodnih izraza pred publikom do zagonetnog osmeha koji se udeljuje zaljubljenom čuvaru) i ljupko-infantilnoj priči „Sveti Đorđe i zmaj“ Ileane Surdukan u kojoj je bajni vitez zbunjeni dečarac a zmaj tek majušna „zver“  sklona proždrljivosti.
            Kada sklopi korice magazina znatiželjni čitalac svakako će biti zadovoljan jer je upoznao neke nove, zanimljive i zavodljive svetove koje su delo do tada njemu nepoznatih autorki. Njihova imena svakako će mu, kada ih ponovo sretne, biti znak da obrati pažnju na te stripove jer ih stvaraju zanimljive ličnosti. Upravo zbog tog budućeg sećanja ovaj broj „Strip pressinga“ je uspešno  ispunio svoj zadatak predstavljanja 9. umetnosti.
            („Dnevnik“, 2018.)


Kraj II svetskog rata uveo je u široku kulturu (pored atomske bombe) fenomen radioaktivnosti - nevidljivog ubicu koji polako uništava telo. Ono što su do tada znali samo naučnici - a neki su, kao Marija Kiri, ta znanja platili sopstvenim životom - i, u vrlo pojednostavljenoj formi, ljubitelji „palp“ žanra naučne fantastike, postalo je poznato svima. Korporacijski umetnici (pisci-najamnici, filmski i strip scenaristi) „krčmili su“ radioaktivnost „na veliko“. Deo tog kolača prigrabio je i Sten Li, „tata“ bezbrojnih hordi Marvel strip super-heroja i čudovišta. U toj bulumenti nalazi se i „Derdevil“  ili kako su ga kod nas, u stara vreme „Lala“, „Zenita“ i „Panorame“ zvali - Nebojša. Derdevil se u šarenim sveščicama pojavio 1964. godine kao kostimirani super-heroj u „civilstvu“ znan kao Met Merdok koji je, spasavajući starca od pomahnitalog kamion, poliven radioaktivnom tečnošću od koje oslepi ali stekne izuzetnu osetljivost ostalih čula. Istini za volju, znalci tvrde da su kamioni sa kanisterima toksičnog otpada tada zaista redovno prolazili ulicama Menhetna. Pošto izgubi oca Met će postati Derdevil koji pesnicama deli pravdu u velegradu prepunom nasilja, kriminala i korupcije. „Obični“ Met završava fakultet i sa bivšim cimerom Fogijem Nelsonom otvara advokatsku kancelariju. Tajna Derdevilovog identiteta skrivena je od svih, i dobrih i loših momaka.
            Avanture Derdevila, još jedne žrtve misteriozne radioaktivnosti, stekle su popriličnu popularnost među dečacima koji su kupovali strip sveske. Ipak, potencijal ovog junaka brzo je potrošen pa je uglavnom tavorio u slabašnim avanturama. No, strpljivi „Marvel“ je održavao serijal i - menjao autore. Tako je 1979. strip dopao u ruke Frenka Milera, ambicioznog scenariste i crtača koji je novim idejama pokrenuo Nebojšu iz mrtvila; 1986.g. je objavljena prevratnička priča „Ponovo rođen“ po mnogima najbolja storija o Derdevilu a možda i u celokupnom „Marvel“ univerzumu. Ono što je Miler uradio jeste da je otkrio ranjivu stranu super-heroja što se publici svidelo. Tim smerom već su se kretali radovi novih scenarista koji su, suprotno od velikog pape Lija koji je potencirao izuzetnost heroja, krenuli u njihovo „očovečenje“, nalaženje slabosti i mana. Koliko je ovo „uprosečavanje“ (bes)misleno otvoreno je pitanje ali se čitaocima vrlo dopalo (a tako je i danas). „Čovek bez straha“, originalno objavljen 1993. godine, rezultat je Milerove želje da ispriča definitivnu priču o Metovom odrastanju; naime, Derdevilo detinjstvo je bilo „rasejano“ u bezbroj epizoda u obliku usputnih napomena ili „flešbekova“ ali je kontinuirana istorija nedostajala. Posle malo uredničkog nećkanja svetlo trafika a kasnije i knjižara ugledao je „Čovek bez straha“ koga je kod nas objavila „Čarobna knjiga“ u ediciji „The best of Marvel - Kolekcija najboljih Marvelovih priča svih vremena!“
            Znatiželjni čitalac upoznaće Meta kao nestašnog klinca koji odrasta sa ocem bokserom koji za gangsterskog bosa radi kao uterivač dugova. Otac sinu brani da se bije čak i kada je napadnut od osionih vršnjaka koji ga posprdno zovu Derdevil. Pošto izgubi vid spasavajući starca Met je potpuno bespomoćan; iz tog beznađa ga spasava Štap, slepi borac koji dečaka uči da koristi preostala izuzetno razvijena čula i - Met se bori, gađa lukom i strelom, trči po krovovima višespratnica! Iz tog ushićenja otrže ga očeva pogibija - otac je odbio da izgubi u meču i za to je kažnjen. Met se, uprkos Štapovim podukama, sveti ubicama a u gužvi strada i nedužna prostitutka. Nezadovoljan Metovim ponašanjem Štap odbija da ga podučava pa se momak vraća školi odnosno pravnom fakultetu. U jednoj bezbrižnoj noćnoj jurnjavi po krovovima Met nanjuši devojku koja je „od njegove vrste“ - reč je ekstravagantnoj Elektri koja se poigrava sa Metom jer je već prešla „na stranu mraka“. Po diplomiranju Met se vraća u Njujork, obilazi Paklenu kuhinju, kraj u kome je odrastao i upoznaje devojčicu Miki koju otimaju ljudi šefa podzemlja - Kingpina (pozajmljenog iz serijala o Spajdermenu i Panišeru). Met kreće u akciju kojom oslobađa mnogo otete dece i nanosi Kingpinu milionsku štetu a sebi utire put kojim će ići: „Neka sve siledžije znaju - sve redom, one s noževima, one s pištoljima i one koje mašu lovom - da im se novi neprijatelj zove Derdevil.“
            Iako popunjava „šupljine“ u Metovoj priči, Miler ostavlja dosta toga nedorečeno (ko je Štap a ko Štapov sagovornik, Stena, koji tvrdi da samo oni stoje između našeg sveta i „sila mistične tame“, zašto se ništa ne govori o medicinskoj sestri koja neguje povređenog Meta...). Oslikane su faze nastanka Derdevilovog kostima - posebno je zanimljiva ona u kojoj Met maramom vezuje svoje slepe oči. Jednako je atraktivna i romansa sa Elektrom, likom koji je Miler pridodao originalnom Derdevilovom svetu. Miler za razliku od Lija ne insistira na Derdevilovom nadljudskom osećaju prostora (koji je u početnim epizodama predstavljen samo konturama) pa je Derdevil više čovek a manje super-heroj nego što je ranije bio.
Crtač Džon Romita mlađi (njegov tata je 1965. crtao Derdevila) uspešno „marvelovski“ komponuje table kako bi maksimalno ubrzao priču menjajući rakurse, formate i dimenzije slika, ubacujući manje slike u veliku dok likovi rado izlaze iz kvadrata. Akcione i borbene scene pune su snage i brzine kao najbolji holivudski hitovi. Rečju, „Čovek bez straha“ u zadatim okvirima gradi sasvim nova pravila i tako uveliko premaša standarde korporacijskog stripa.
            („Dnevnik“, 2018.)



Gaston odnosno Gaša Šeprtlja Andre Frankena (1924-1997) spada u junake koji već više od pet decenija vesele čitaoce raznih strip izdanja (i nekoliko albuma) na ovim prostorima – prvi put se pojavio 1965.g. u legendarnoj “Panorami”. Sam Gaša je kao glavni junak stripa premijerno “došao na posao” 28. februara 1957. godine na stranicama “Le journal de Spirou” a do tada je “statirao” u  epizodama Frankenovog serijala “Spiru i Fantazio” (kod nas “Spira i Ćira”) – zapažana je njegova rola u priči “Povratak u mezozoik” u kojoj kroz gust saobraćaj vozi bicikli i nonšalantno čita novine a par slika kasnije nosi deformisani bicikl. U sledećoj epizodi ovog serijala Gašu zamalo da autom pregaze Spiru i Fantazio. Uprkos ovako nespretnom pojavljivanju Gaša je, i pošto se osamostalio, nastavio da se druži sa dvojicom reportera i njihovim ljubimcem Marsupilamijem. S druge strane, ovi junaci će se povremeno pojavljivati (na plakatima ili kao lutke) u “Gaši Šeprtlji” tek da na sebe podsete čitaoce ali i da Franken malo podgreje svoju nostalgiju prema starim junacima.
Gaša je započeo - i nastavio kroz ceo svoj vek - kao geg strip na jednoj tabli što je idealna humoristička forma koja istovremeno lako popunjava prazne stranice u nekom broju strip magazina (ili dnevnih novina). Početna postavka-pozornica stripa je brzo definisana: Gaša je momak zaposlen kao administrator u redakciji strip magazina koji se zove “Spiru” (u ovdašnjem prevodu “Stripoteka”). On se mnogo ne meša u svoj posao što rezultira gomilama nesređene pošte; svoju prirodnu lenjost pokušava da kompenzira pronalazačkim poduhvatima koji uglavnom neslavno završavaju. Kolege iz redakcije ga trpe sa manje ili više gunđanja ali ponekad i njima prekipi pa mu žestoko odgovore – osim koketne gospođice Zorice koju Gaša oduševljava pa ga ona stalno brani. Gaša stoga u trenucima iskrenosti zaključuje da mu se na poslu raduje samo mali miš koga čuva u arhivi! U redakciju povremeno dolazi gospodina Gužvić sa namerom da potpiše ugovor sa magazinom ali to mu nikad ne uspe jer Gaša redovno upropasti taj trenutak. Izvan redakcije Gaša sreće drugara Žiću ali i nesretnog i nespretnog policajca Milkana (kršten je i kao Trotoarko) koji najčešće izvuče deblji kraj iz susreta sa Gašom ili njegovim prastarim automobilom Fijatom 509. Kao što obožava svoj auto Gaša obožava i svoje ljubimce, neobuzdanog mačak i namćorastog galeba (obe “zveri” su stalno gladne) koji terorišu svakoga u redakciji te ribicu Šaranka; generalno Gaša je obožavalac prirode i živog sveta – tu se računaju i puzavica (od tetke Hortenzije) odnosno kaktus koje čuva na poslu - i bori se za njihova prava pa je zato, recimo, izmislio pušku koja uplašenim zečevima dobacuje šargarepe. Pored svih ovih aktivnosti on obožava muziku posebnu onu koju izvodi na svom bizarnom instrumentu - Gašofonu, nekoj vrsti mutirane harfe čije sviranje nimalo nije bezopasno jer ne samo što razvija stakla i uništava ljudima živce već može da ugrozi let vojnih aviona Miraž.
Gaša je u mnogo čemu oličenje običnog, prosečnog čoveka - u kome će se svaki čitalac lako prepoznati - koji ni po čemu nije izuzetan jer nije ni preterano bistar, nije ni preterano uredan (svakako nije začešljan a patike su mu iskrzane), večito je neispavan i spreman da to nadoknadi (pa mačak koji se očeše o njegove noge može da ga obori iz dremke “s nogu”), ne voli previše da radi, sklon je da “hvata krivine”, ne poštuje previše šefove i umišljene biznismene i bogataše. I pored stalnog nedostatka energije za posao on ima “napada” entuzijazma kada sprema palačinke ili druga (improvizovana) jela što se završi ili požarom ili trovanjem kolega. Gaša takođe ima žestoku potrebu da izmisli sisteme koji će olakšati rad u redakciji (iako on rad izbegava) ili svim ljudima na svetu (a njemu doneti slavu i novac); naravno, i ovi pokušaji neslavno završavaju ali to njega ne može da pokoleba u dobroj nameri. Gaša svakako zaslužuje ime “šeprtlja” ali ga to ne diskvalifikuje u svesti čitaoca koji mora sebi da prizna da ni sam nije mnogo bolji, bilo zato što nije preterano sposoban ili zato što sticaj svakojakih okolnosti uništava sve njegove dobre ideje i planove.
Svaka Gašina dogodovština počinje i završava se na istoj tabli što je svakako tražilo od Frankena, osim izuzetnog crtačkog majstorstva, posebnu disciplinu i način razmišljanja koje je, očigledno, razvio do savršenstva.
Znatiželjni čitaoci imaju priliku da u izdanju “Darkwooda” i “Belog puta” (koji je prva tri albuma objavio samostalno dok su tomovi 4, 5 i 6 zajednički poduhvat) konačno i na ovim prostorima vide/pročitaju sve table ovog stripa; za razliku od ranijih haotičnih objavljivanja ovog puta su table poređane hronološki, odštampane kvalitetno i u punom koloru te uvezane u tvrde korice. Čitav serijal u šest tomova može se smatrati nezaobilaznom literaturom za sve ljubitelje stripa ali i svekolike umetnosti jer je “Gaša Šeprtlja”, podsetimo, u izboru čitalaca lista “Mond” svrstan na spisak 100 najboljih knjiga XX veka. Sasvim zasluženo.
(“Dnevnik”, 2018.)


Filip K. Dik (1928-1982) jedan je od najznačajnijih pisaca naučne fantastike XX veka. U svom opusu Dik spojio je „palp“ - pisanje priča i romana je bio zanat kojim je obezbeđivao novac za opstanak - i duboko promišljenu, inovativnu literaturu. Za 28 godina aktivnog pisanja objavio je čak 40 knjiga! Zbog stalnog pritiska da smisli tekst i jurnjave za rokovima predaje rukopisa živeo je krajnje neurednim životom (često menjao adrese, ženio se pet puta), (zlo)upotrebljavao alkohol i droge (njegovi biografi smatraju da nikada nije bio potpuni narkoman upravo zbog svakodnevnog, iscrpljujućeg višečasovnog pisanja). Uprkos svim mukama njegov talenat je vidljiv u bezmalo svakoj priči; otuda čest čitaočev osećaj da bi priča bila remek-delo samo da je autor imao vremena da je dotera. Dik je koristio standardni arsenal naučne fantastike: robote, androide, paranormalne sposobnosti, bizarnu tehnologiju, svemirske avanture, vanzemaljce svih oblika, ali ih nije vulgarizovao zarad jeftinih efekata; stoga se može govoriti o upotrebi klasičnih žanrovskih šablona koji u Dikovim delima bivaju nadograđeni ili iznova definisani. Dikova proza je najupečatljivija u trenucima slikanja odmaka od svih pravila (društvenih, moralnih, prostorno-vremenskih). Jedna od čestih postavki je „normalno“ funkcionisanje svakodnevice/sveta koji se u trenu menjaju postajući neprepoznatljivi pa su zatečeni, dezorijentisani i frustrirani junaci prinuđeni da traže svoje mesto u novoj stvarnosti istovremeno upoznajući njena ograničenja i klopke. Među najuspelije Dikove romane spadaju: “Čovek u visokom dvorcu” (1962), “Sanjaju li androidi električne ovce?” (1968, predložak za film “Blade runner”), Ubik” (1969), “Tecite suze moje, reče policajac” (1974), “Tamno skeniranja” (1977, Dik je ovaj roman smatrao svojim najboljim delom). I većina ostalih Dikovih knjiga zavidnog je kvaliteta i uveliko premašuje žanrovski prosek potvrđujući time mišljenje Stanislava Lema u studiji “Fantastika i futurologija” (1973) da je američka proza 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije - a među tim izuzecima apostrofiran je upravo Filip K. Dik.
            Dana 20 februara 1974. Dik je doživeo “viziju” koja mu je transformisala život: dok se oporavljao od operacije umnjaka na vrata je zazvonila devojka sa isporukom leka protiv bolova. Dika je opčinila njena zlatna ogrlica za čiji je oblika devojka kazala da je starohrišćanski znak ribe. Zraci odsjaja sunca na ogrlici, tvrdio je, sadržavali su važne informacije. Tokom februara i marta 1974.g. iskusio je i neku vrstu astralne projekcije, osjećajući da u njegovom telu počiva još jedan entitet koji, tvrdio je Dik, “obesmišljava celokupnu  realnost, moć, verodostojnost sveta, tvrdeći da ‘Ovo ne može postojati'”. Dik je tu “inteligenciju” nazvao VALIS  - akronim za: Veliki Aktivni Logički Inteligentni Sistem; smatrao je da VALIS odašilje informacije u njegov mozak posredstvom ljubičastih svetlosnih snopova. Primljene informacije spasile su život Dikovom sinu Kristoferu koji je blagovremeno otišao kod doktora. Dik je promenio život, poboljšao zdravlje i prvi put počeo zarađivati novac od svojih izdavača, mada su poneke epizode iz tog perioda problematične; takvo je pismo koje je Dik poslao u FBI i u kome optužuje određene ljude da su agenti stranih sila odnosno da je Stanislav Lem ime iza koga se krije komitet koji, za potrebe Komunističke partije, kontroliše javno mnjenje. Dikov doživljaj sveta se usložnio dodavanjem novog nivoa „stvarnosti“ u realnom življenju i literaturi što je posebno vidljivo u impulsivno pisanoj „Egzegezi“ čiji delovi su našli mesto u romanu „VALIS“, prvom tomu istoimene trilogije iz 1981.g; drugi deo je “Božanska invazija” (1981) dok je “Sova na dnevnom svetlu“, završni segment, ostala u skicama pa su izdavači “VALIS trilogiji” pridodali roman “Seoba duše Timoti Arčera” objavljen posle Dikove smrti (1982).
            Priča “VALISA” (naše izdanje „Kontrast“, 2018. u odličnom prevodu Mladena Jakovljevića) izuzetno je složena i u njoj Dik iznosi mnoštvo autobiografskih iskustava. Sam Dik je, kao Filip, Fil, junak romana a uz njega su skeptik Kevin (literarna verzija Dikovog prijatelja pisca K. V. Džetera) i katolički orijentisani Dejvid (pisac Tim Pauers). Ovoj družini pripada i Konjoljub Debeli koji, posle razvoda, samoubistva jedne prijateljice i teške bolesti druge, odnosno posle sopstvenog neuspelog samoubistva, biva pogođen zrakom ružičaste svetlosti koja ga menja. Kako se roman razvija postaje jasno da je Konjoljub Debeli jedna Filipova ličnost odvojena od njega traumatičnim iskustvima i mističkom obznanom Boga. Konjoljub pokušava da svoje ideje o božanskom definiše u dnevniku-egzegezi i u intenzivnim dijalozima sa prijateljima koji ga isprva smatraju potpunim ludakom. Međutim, kada grupa odgleda bizarni film “VALIS”, u njemu otkriva mnoštvo simbola koji potvrđuju Konjoljubove ideje. Susret sa tvorcima filma i sa njihovim detetom, dvogodišnjom Sofijom, za koju svi veruju da je Spasitelj (i koja Konjoljuba vraća u okrilje Filipove svesti), u potpunosti ih uverava u postojanje božanskog elementa (koji dolazi iz svemira). Kad Sofija bude ubijena u stvarnost opet ulazi Konjoljub i kreće na put oko sveta, u potragu za Spasiteljem.
            Roman živo opisuje atmosferu 1960-tih, hipi pokret, masovnu upotrebu droga i popularne potrage za smislom postojanja. Na vreme bujanja “kontrakulture” nadovezuje se vladavina zlog tiranina koja se okončava 1974.g. (kada je Ričard Nikson podneo ostavku) i obznanom Boga Konjoljubu/Filipu. Konjoljub pokušava da otkrije paralelnu istoriju sveta (od prastare rase trookih bića koja tajno živi kraj ljudi, “plazmata” koji je Sveti duh i zaustavljenog, “lažnog” vremena preko tajnih društava i spasitelja do VALISA, koji je prastari satelit, veštačka inteligencija i konstrukt, i Univerzuma koji je informacija) odnosno da pronađe novog (petog) Spasitelj. Iskustvo u formi otkrovenja - teofanije izvor je sticanja znanja čime se nauka degradira u aktivnost drugog reda. Ovakvi stavovi, koji mešaju tekovine svih ljudskih civilizacija iz celokupne dosadašnje istorije a potom se povezuju sa hipotetičkim vanzemaljskim uplivom u razvoj ljudske rase odgovaraju “Nju ejdž” ideologiji koja nastaje 1970-ih kao difuzan, populistički pokušaj otkrivanja “krucijalnih istina postojanja”.
“VALIS” je moguće čitati kao čisto literarnu tvorevinu koja dosledno prati/opisuje ideje svojih junaka ali i kao svojevrsni ezoterijski priručnik-vodič u tajna znanja i hipoteze utemeljene na njihovom otkriću i tumačenju. Dik koristi “Nju ejdž” modele sveta na isti način na koji koristi i ikonografiju naučne fantastike da bi, uz sveža i inovativna literarna rešenja, stvorio originalno i intelektualno uzbudljivo delo. “VALIS” nadrasta kako granice (pseudo)ezoterije i misticizma tako i granice naučne fantastike a njihovo uspešno inkorporiranje u višesmisleno delo ukazuje na moguće intrigantne puteve razvoja kako žanra tako i literature glavnog toka.
(“Dnevnik”, 2018.)



U ovdašnjim svakodnevnom laičkim razmeravanjima stripove „bije glas“ da su namenjeni pukoj zabavi i razbibrizi. Teško je precizno odrediti zašto je to tako mada će se oni koji malo duže pamte setiti da su se odmah posle II svetskog rata a potom i tokom 1970-tih više puta dizali orkestrirani (partijski) glasovi koji su tvrdili da su stripovi kapitalistički produkt odnosno šund koji kvari (naivnu) socijalističku omladinu. Rezultat prvih ideoloških protesta bilo je izbacivanje stripova sa stranica raznih časopisa posle čega je potrajalo dok se „priče u slikama“ nisu vratili u izdanja namenjena školskoj deci odnosno slobodnoj prodaji. Haranga na stripove 1970-tih imala je za posledicu oporezivanje pojedinih (nepoželjih) strip izdanja zbog čega je njihova cena porasla što su plaćali (mali) čitaoci; žešće kazne su izostale verovatno zato što su mnogi socijalistički samoupravljači živeli upravo od „proizvodnje“ tog šunda (pa je došlo do sukoba interesa ili kako je to ideolog Edvard Kardelj formulisao „pluralizma samoupravnih interesa“: državna preduzeće izdaju šund - država ga oporezuje a omladina se ne može drugačije „opametiti“ nego nametima, dakle „udaranjem po džepu“). Kako god bilo da bilo, mlade generacije su rasle sa nametnutom idejom da je strip bezvredna (i pomalo opasna) zanimacija koja priliči samo deci (koja za bolje ne znaju) pa su ga tako razmeravali i u svojim odraslim godinama (i verovatno branili svojoj deci da čitaju stripove a ona su, kao i njihovi roditelji, šarena izdanja krila u školskim knjigama).
No, bilo koji zainteresovani čitalac zna da se „priče u slikama“ ne iscrpljuju samo u bezazlenim sveskama. Naravno da takvih svezaka ima i danas (kao što ih je bilo i biće) i da one čine ogromnu većinu svetske strip produkcije ali je, s druge strane, strip odavno zakoračio u „ozbiljnije“ teme i o njima progovorio nadahnuto i umetnički relevantno.
Ovaj (opširniji) uvod ima svoje objašnjenje u asocijacijama koje se nameću svakome ko se namerio na strip serijal „Gospodari ječma“ scenariste Van Hama i crtača Fransisa Valesa; napominjemo da serijal zvanično još nije preveden na srpski odosno nije objavljen u Srbiji ali jeste u bližoj (geografskoj i internet) okolini. Elem, reč o serijalu od čak osam albuma (čiji je ukupni obim oko 400 strana) koji su originalno objavljeni u periodu od 1992. do 2001. godine. Decenijski rad na serijalu ima svoju paralelu u samoj tematici kojom se bavi a koja obuhvata period od bezmalo vek i po, od 1854. do 1997. godine.
Serijal čine albumi: Charles, 1854” (objavljen 1992), Margrit, 1886” (1993), Adrien, 1917” (1994), Noel, 1932” (1995), Julienne, 1950” (1996), Jay, 1973” (1997), Frank, 1997” (1998) i Les Steenfort” (2001). Okvirno priča se dešava u Belgiji i prati tri generacije porodice Stenfort, poznatih proizvođača piva. Saga započinje doživljajima Šarla koji, pritisnut porodičnom tragedijom i bedom, beži kod rođaka u manastir gde se, mada poslušan i radan, baš i ne ističe svojom posvećenošću učenju. Šarl slučajno sreće Adrijanu, veselu svojeglavu devojku koja ima planove za Šarla i sebe sa njim. Pošto bude izbačen iz manastira Šarl se vraća u rodno selo, sreće drugara iz detinjstva Franca Teksela i nagovara ga da se počnu baviti spravljanjem piva što se, opet, ne dopada lokalnom proizvođaču piva, uglednom pivaru de Ruiteru. Da bi konačno, posle par neuspeli pokušaja (neke je aranžirao de Ruiter), proizveo dobro pivo Šarl preduzima drastične korake - krade kvasac iz manastira u kome je bio. Uz nesebičnu Francovu i Adrijaninu pomoć, pivo “Teksel i Stefort” osvaja nagradu na Poljoprivrednom sajmu nakon čega Šarla posećuje gnevni (i prepredeni) de Riuters… Sukob se izbegava kompromisom - Šarlovom ženidbom de Ruitersovom ćerkom. Franc i trudna Adrijana su izdani ali su, na drugoj strani, udareni temelji budućeg bogatstva.
U narednim epizodama opisuju se usponi i padovi porodice Stenfort i njen sukob sa porodicom Teksel sve do konačnog spajanja kapitala i ljudskih sudbina. Pojedinačne manje ili više tragične životne priče, emotivni slomovi i prevare, dileme i odluke oslikani su na fonu širih došavanja u Evropi: od ekonomskih kriza, buđenja socijalizma i nacizma, Prvog i Drugog svetskog rata, razaranja i stradanja, berzanskih mešetarenja, brzih društvenih i životnih promena… Stoga “Gospodari ječma” umnogome imaju karakteristike društvene freske, odnosno, literarnom terminologijom rečeno, karakteristike “romana epohe” ili “romana reke” koji ima nesvakidašnju/neuobičajenu tačku posmatranja - pivo kao proizvod odnosno pivarstvo kao privrednu delatnost (u rasponu od malih porodičnih postrojenja do velikih industijskih konglomerata). Van Ham (1939), poznati strip scenarista (“Torgal”, “XIII”, “Largo Vinč”), ovog puta je “raskirlio” svoju maštu i umeće u realnim istorijskim okolnostima i uspeo da stvori uverljivu priču koja prati ne samo velika događanja već i ona obična, svakodnevna što joj, sveukupno, daruje nužno potrebnu dozu autentičnosti i ubedljivosti. Naravno, scenarista vrlo dobro zna da u porodičnim sagama svi igraju jednako važnu ulogu igraju: i sasvim prosečni “obični” ljudi, i oni tihi i povučeni kao i oni aktivni, delatni.  Po prirodi stvari, pokretači velikih dešavanja su snažne ličnosti sposobne da učine drastične, rizične iskorake iz “utabane” svakodnevice, da prekrše pravila zarad ostvarenja sopstvenih nauma. Generacijski kontekst priče dozvoljava da se oslika/opiše uticaj takvih ljudi na direktne potomke ali i one koji su na životnu scenu došli još kasnije. U “Gospodarima ječma” ne manjkaju ni prosečni ni upečatljivim junacima; među potonjima svakako je značajan utemeljitelj porodice, Šarlo, ali je najupečatljiviji lik Margrit, hrabre, ambiciozne i beskrupulozne žene, bivše kurtizane, koja će, iako je Šarlova snaja, pobeći s njim da bi obezbedila opstanak pivare (i svojih planova). I nadalje će ona činiti sve da se posao nesmetano odvija pa makar to značilo da će varati/lagati Šarla ili svog prvog muža kao i da će se, u ratno vreme, ponovo svesno žrtvovati da očuva stečeno i spasi mnoge ljudske živote. Margrit se svojom nadljudskom (božanskom ili demonskom) snagom izdiže iznad svake situacije i, boreći se svim (časnim i nečasnim) sredstvima, spremna da izgubi ugled i poverenje okoline, uspeva da sačuva porodicu i osnov njenog postojanja-bogatstva. Ipak, njena moć se ne može preneti na potomke (mada će im svakako darovati nesvakidašnju odlučnost). Tako će Margritin sin Adrijen do kraja života kriti mračnu tajnu kažnjavanja ubice njegovog sina a njegova kći Žilijena pokušati da spasi bogatstvo udajom, kao što ga je Šarl stekao i tako otvoriti novi krug žrtvovanja i prevara koji, polako ali neminovno, vodi u dekadenciju.
Mada daje uvid u višegeneracijsku istoriju porodice i njenog bogatstva, sa nizim mračnih epizoda (koje nikome ne služe na čast) ova saga zadržava objektivnu distanciranost izbegavajući bilo kakve direktne sugestije ili neprikrivene aluzije u rangu uvreženih predrasuda-floskula kakve su: prokletstvo novca koji je stečen izdajom i prevarom mora se ispuniti makar i u sledećim generacijama a “izvršilac pravde” biće arhineprijatelj porodice (u ovom slučaju potomak iz porodice Teksel). Van Ham izbegava tu zavodljivu metafizičku liniju i ostaje u domenu pojavnog. Otuda, svaki spekulativni zaključak do koga dođe, čitalac mora sam da formuliše i, kako strip odmiče, potvrđuje ili menja.
Van Hamov scenaristički manir prati tradiciju klasičnog realističkog, linearnog pripovedanja čiji se kontinuitet prekida nejednakim “pauzama” između albuma što će biti objašnjeno u finalu serijala. Završni album je, pak, apartan u odnosu na prethodne i zanimljiva je mešavina tekstualnih delova-priča koje 1987.g. ispisuje pisac V. angažovan da napiše istoriju porodice i stripovanih epizoda te istorije koji nisu viđeni u prethodnim epizodama. Otvoreni kraj sage koliko je adekvatno životan toliko može sugerisati postojanje mogućnosti da ona bude nastavljena.
“Gospodari ječma” nesporno su ambiciozan scenaristički poduhvat adekvatno dočaran-oslikan i pomognut realističkim, faktografski tačnim i preciznim crtežom Fransisa Valesa (1959). Sveukupno, ova stripovska porodična epopeja svakako zaslužuje posvećenu čitalačku pažnju i puno uvažavanje.
(“Naš trag“ 1-4/2018.)

top