2019.

STRIP EPOPEJA SRPSKE VOJSKE U VELIKOM RATU - Prikaz strip albuma „Do pakla i nazad“ - scenarista Marka Stojanovića, više crtača; izdavač: Narodno pozorište Timočke krajine, Centar za kulturu „Zoran Radmilović“, Zaječar i Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči „Nikola Mitrović Kokan“, Leskovac

U obeležavanju veka od Prvog svetskog rata, između raznih državnih manifestacija (onih održanih i onih zaboravljenih - kakva je izostalo obeležavanje dana proboja Solunskog fronta) odnosno oficijelnih kulturno-umetničkih, zapaženo mesto imaju i autori 9. umetnosti - stripa. Mada je strip u široj kulturnoj javnosti i dalje prezren ili uzdržano priznavan sa visokom dozom rezervisanosti, to strip umetnike nije sprečilo da u svom mediju ispričaju (manje ili više nadahnuto i uspelo ali u svakom slučaju poletno) priče koje se tiču Velikog rata, na primer u omnibus seriji (do sada čak 7 albuma) „Linije fronta – Prvi svetski rat (1914–1918)„ grupe autora (u izdanju „System Comics“-a) ili grafičkim romanima „Atentat“ Borisa Stanića (u izdanju „Besne kobile“) i „Sat“ autora Dragana Lazarevića i Vujadina Radovanovića (u izdanju „Pčelica“ Čačak; novinsku verziju albuma objavile su „Večernje novosti“). Na zalasku ove godine pojavljuje se album „Do pakla i nazad - epopeja srpske vojske u Prvom svetskom ratu“ u zajedničkom izdanju Narodnog pozorišta Timočke krajine, Centra za kulturu „Zoran Radmilović“, Zaječar i Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči „Nikola Mitrović Kokan“, Leskovac. Reč je o nizu od deset priča koje je napisao Marko Stojanović a iscrtali strip crtači različitih generacija (svaka priča ima i naslovnu-uvodnu ilustraciju drugog autora). Album na početku i kraju ima par eseja i kritičkih tekstova koji su takođe ilustrovani tako da broj „likovnih“ saradnika ovog projekta prelazi cifru od 30 umetnika; naravno, svako ko je upoznat sa radom Marka Stojanovića neće biti iznenađen ovakvom brojnošću učesnika jer ovaj svestrani strip autor, istoričar i promoter već godinama uspeva da uspešno organizuje masovna strip dešavanja - od albuma iz serijala „Vekovnici“ i „Beskrvni“, brojnih izložbi do Balkanske strip smotre mladih autora.

            Naslov albuma nije slučajan - velikan srpskog i jugoslovenskog stripa Nikola Mitrović Kokan (1933-1997) započeo je i više godina radio na istoimenom stripu koji je, na žalost, ostao nezavršen (kao i stripovi „1914“ i „Cer“) o čemu u pogovoru analitički i nadahnuto piše teoretičar Slobodan Ivkov. Bili su to retki strip radovi sa temom Prvog svetskog rata posle pretvaranja edicije „Nikad robom“ (koja je objavljivala stripove iz istorije „naroda i narodnosti“ socijalističke Jugoslavije) u ediciju „Mirko i Slavko“ (koja se isključivo bavila Narodnooslobodilačkom borbom). Stojanovićeva strip slika Velikog rata prati velike, prelomne događaje i bitke ali uvek iz vizure običnog vojnika, mobilisanog seljaka ili onog koji se dobrovoljno javio da brani svoju državu, svoje selo, imanje i porodicu. A rame uz rame sa vojskom je nejač izbegla pred surovošću neprijatelja. Album otvara priča „Okidač“ (crtež Milan Drča) koja prikazuje različite političke grupe koje su planirale Sarajevski atentat procenjujući njegove posledice u svetlu sopstvenih interesa. Sledi priča „Polje“ (crtež Leonid Pilipović) o veštom strelcu koga prate priče o strašnom stradanju njegove porodice i osveti kao opravdanom motivu za izuzetnost; istina je, naravno, drugačija ali u ratnom kontekstu ona nije (uvek) primarna. „Marš na Drinu“ (crtež Milan Drča) nominalno prati početne vojne operacije srpske vojske, napredovanja i povlačenja iz ugla dve generacije vojnika – oca i sina. Humorna (ili groteskna?) „Odbrana“ (crtež Srđan Todorović) slika predah grupe branitelja Beograda, koja je tu stigla iz svih krajeva Srbije osim iz - Beograda, pred odlučujući juriš. „Grob“ (crtež Milorad Vicanović Maza) i „Čojstvo“ (crtež Dušan Božić) jesu crtice iz vojničkog života u kojima se trivijalije i etički principi, sećanja i obične sitnice mešaju u nerazmrsivo klupko života i sveprisutne smrti. „Drugi“ je gorka vinjeta iz stradalništva izgnanih porodica  koju je „maurovićevski“ nacrtao Sabahudin Muranović Muran. „Cokule i potkovice“ i „Milutinov dnevnik“ (crtež Dragan Stokić Rajački) prate dobrovoljca Milutina i njegovog konja Šaru kroz opasnosti, muke i iskušenja u bojevima, albanskoj golgoti i vraćanju kući izgladneloj, iznemogloj porodici. Ima u svoj toj patnji i čistog humora i gorke mudrosti ali i spoznaje sopstvene sudbine (koja nema miljenika). Milutin je nevoljni ratnik, prostodušni paćenik, pobednik koga čekaju nove, jednako teške odluke kad se vrati na kućni prag. Isto takav (ali bez humornog otklona) je i vojnik-pripovedač u priči „Eh, da sam mrtav...“ (dokumentaristički crtež Nebojša Remeljej) koji fatalistički zaključuje: „Mogao sam da umrem na hiljadu načina... Al' pošto nisam, mogu da živim samo na jedan... Kako znam i umem“ i time podseća čitaoce na antologijsku priču „Sve će to narod pozlatiti“ Laze Lazarevića.

            Stojanović je pomno istražio istorijske izvore i ta znanja ugradio u uverljive životne priče sa mnoštvom majstorskih detalja, od seljačke zdravorazumske logike do vrcavog lokalnog govora. Stilistička raznolikost crteža i ilustracija pojačala je vizuelnu atraktivnost albuma i potcrtala različitost uglova iz kojih se sagledava Veliki rat. Dokumentarnoj utemeljenosti čitavog projekta doprineli su i tekstovi dr Aleksandra Uzelca i dr Perice Hadži-Jovanovića. U svetlu svega rečenog, album „Do pakla i nazad“ respektabilno je umetničko delo koje zaslužuje punu i posvećenu čitalačku pažnju.

(„Dnevnik“, 2018.)

Knjige koje (ni)je prekrila prašina - “Priče iz Meksika” B. Traven -VEDRI ZAPISI IZ NOVOG SVETA

Vreme možda jeste krajnji sudija za svaku Umetnost ali to nikako ne znači da je vreme nepristrasno odnosno da nije čudljivo i mušičavo. Literarna sudbina B. Travena jedan je od (bezbroj?) dokaza za ovu tvrdnju. Jer, čak i kada se ostavi po strani misterija o njegovoj ličnosti, svakome iole obaveštenom poznavaocu književnosti jasno je da su Travenovo ime i delo nepoznati mlađim generacijama ljubitelja literature. Čak se može reći da je Traven poznatiji filmofilima jer je remek-delo Džona Hjustona “Blago Sijera Madre” (1948) snimljeno po Travenovom romanu. Ono što je utešno jeste da Travenove knjige stoje na policama i čekaju da ih otkriju a sasvim je izvesno da će se to, pre ili kasnije, desiti kao što je sigurno da protek vremena neće oduzeti umetničku snagu i uverljivost njegovim delima.

            Niko ni danas kao ni za Travenovog života nije zasigurno znao ko je taj čovek. Traven je odbijao da govori o sebi tvrdeći da znatiželjnici treba da se bave isključivo njegovim knjigama. Zbog svega toga nisu poznati godina i mesto njegovog rođenja mada se često tvrdi da je to bilo 1890.g. u Čikagu; datum smrti je poznat 27.3.1969. u Meksiko sitiju. Vremenom su formulisane mnoge teorije o njegovom identitetu od kojih jedna čak tvrdi da je Traven nezakoniti sin cara Vilhelma II (!); najutemeljenija teorija kaže da je Traven u stvari Ret Marut, nemački anarhista koji je posle pada Bavarske sovjetske republike 1919.g. netragom nestao. Dokazi koji potkrepljuju ovu tvrdnju su činjenica da je većina Travenovih romana pisana na nemačkom i prvo objavljena u Nemačkoj, počev od “Mrtvačkog broda” iz 1926.g. u izdanju “Gutenbergovog književnog kluba” izdavača orijentisanog na radničku klasu kao osnovnu publiku; sledeći argument je jaka socijalna crta Travenovih knjiga jer se on prevashodno bavi teškim životom Indijanaca u Meksiku odnosno Južnoj Americi koje beskrupulozno i nemilosrdno izrabljuju kapitalisti, plantažeri i industrijalci. Traven je napisao 13 knjiga među kojima se izdvajaju romani “O džungli” (objavljeni između 1930. i 1940) koji opisuju teške uslove života i rada Indijanaca na plantaži mahagonija u Čiapasu u Meksiku pre revolucije Emilijana Zapate; seriju čine romani “Vlada”, “Berači pamuka”, “Marš do Monterija”, “Troza”, “Pobuna obešenih” i “General iz džungle”. Uz “Mrtvački brod” (o mornaru bez dokumenata prinuđenom da plovi na brodu koji će biti namerno nasukan da bi se naplatila premija osiguranja) najpoznatiji Travenov roman svakako je “Blago Sijera Madre” iz 1927.g. surova priča o tragačima zlata u Meksiku.

Travenova proza je “muška”, direktna i škrta u izrazu, bez želje i namere da bilo šta ulepša i bez zaziranja ili odvraćanja pogleda od brutalnih događaja kojima se bavi. On je na strani potlačenih i prevarenih i, za razliku od autora tzv “kolonijalne proze”, nema previše lepih reči prema predstavnicima zapadne civilizacije, od kapitalista do sveštenika.

            “Priče iz Meksika”, originalno objavljene 1956.g, ne pominju se često u kontekstu ostalih Travenovih dela. Reč je, naime, o kratkim prozama u kojima se ne insistira na obespravljenosti i eksploataciji Indijanaca već na svakodnevici ispunjenoj trivijalnostima koja, pak, znatiželjnom i predrasuda oslobođenom čitaocu iz Zapadnog “civilizovanog” sveta otkriva srž sasvim drugog sveta. Pisac je krajnje blagonaklon prema običnim seljanima, njihovim životnim načelima i stavovima te odnosu prema novotarijama koje su im doneli osvajači. Život Indijanaca nije utemeljen na ultimativnom sticanju stvari i “materijalnih bogatstava” (iz kojih proizilazi večita žurba, kalkulisanje troškova i dobiti); čak i kad su suočeni sa zahtevima da uđu u kolo profita, Indijanci imaju svoju logiku koja je suprotna kapitalističkoj - Indijanac ima svoje objašnjenje zašto su njegove korpe skuplje (a ne jeftinije) ako ih pravi u većim serijama. Domoroci drugačije doživljavaju ideje prava i pravde dok su po pitanju bračne vernosti blizu zapadnjacima ali vrlo lako prelaze iz braka u brak. Njihova domišljatost kada je u pitanju trgovina, bilo da kupuju ili prodaju, zaista je beskrajna (i zabavna za prepričavanje). Mada su izuzetno religiozni starosedeoci veru u nekim segmentima doživljavaju mnogo liberalnije (kada crkvenjak smišlja kako bi Judi našao bolje mesto u crkvi i njenom učenju jer je Judin kip uspeo da vrlo lepo oboji) a u drugim strožije (lopov ozbiljno sklapa posao sa svojim zaštitnikom a rudar, koji je izgubio sat, baca u bunar kip svetog Ante koji ima zadatak da povrati izgubljene stvari a taj posao, uprkos ponuda, ne uspeva da “odradi”).

            Knjigu čine dve celine. U prvoj glavni junak je “gringo” koji živi u indijanskom selu gde obrađuje polje i doživljava svakojake dogodovštine i najčešće biva nasamaren od seljana; u drugoj celini su priče sa različitim junacima iz različitih mesta u Meksiku. Osnovni ton svih proza je blago humoran i dobronameran sa nizom urnebesnih situacija čiji je koren u civilizacijskom nerazumevanju. Pisac odbija da poentira i priču završi “udarnom rečenicom” (engl. “panč lajn”) izbegavajući “bombaste krajeve” što prozi daruje šarm prostodušnosti i neposrednosti bez kalkulisanja. Otuda knjiga odiše svežinom i širinom novog sveta koji je, uprkos teškim mukama na koje su Indijance stavili osvajači, u svojoj srži još uvek neiskvaren (a razgaljeni čitalac ne može da ne poželi da takav i ostane). Otuda “Priče iz Meksika”, i posle šest decenija od pojavljivanja, svakako zaslužuju punu pažnju svih znatiželjnih, ljubopitljivih, dobrodušnih ljubitelja pisane reči.

            (“Dnevnik”, 2018.)

OD SENTIMENTALNOG UBICE DO DRVENE NOGE GENIJALNOG SLIKARA ili MUŠKARAC SREDNJIH GODINA, OBRAZOVAN, I - NAORUŽAN - „Jan Diks, omnibus br. 2, epizode 5-8“ Karlo Ambrozini i ostali; izdavač Čarobna knjiga, 2018.

Edicija „Riznica Boneli omnibus“ agilne „Čarobne knjige“ objavljuje kompletirane „mini strip serijale“ italijanskog korporacijskog strip giganta „Sergio Bonelli Editore“-a što je za ovo tržište i dalje relativno novi profil izdanja. Tvrdo ukoričena izdanja Bonelijevih dugovečnih serijala već su duže prisutna na našoj sceni (Teks Viler, Zagor, Dilan Dog...) ali se ova edicija razlikuje po tome što sabira „mini serijale” za koje su se šefovi kompanije Boneli ugledali na američke strip korporacije, a sve u cilju proširenja ponude koja se do tada bazirala samo na beskrajnim, višedecenijskim serijalima. Rezultat ove odluke je niz serijala koji su u samom startu određeni klasičnim Bonelijevim formatom - sveske sa stotinjak crno-belih stranica koje izlaze u mesečnom ritmu - i predviđenim-planiranim rokom trajanja (čitaj, brojem svezaka koje će se pojaviti). Uprkos rezervama pa i otporima čini se da je to bio dobar potez koji je Boneliju doneo nove čitaoce i otvorio mnoge, drugačije stvaralačke prostore. Nakon više od dve decenije ovakvog rada, među brojnim junacima zaokruženih serija zapažena je pojava Jana Diksa, istražitelja umetnina, koga je stvorio crtač (radio na „Kenu Parkeru“, „Dilan Dogu“, „Teksu Vileru“, „Marti Misteriji“...) i scenarista Karlo Ambrozini (1954), poznat i kao autor serijala „Napoleone“ koji je izlazio od 1997. do 2006.g. u 54 sveske. „Jan Diks“ se pojavio maja 2008. i do svog zaključenja, jula 2010.g. „sakupio“, izlazeći svakog drugog meseca, 14 avantura.

            Jan Diks je još jedan od heroja-istražitelja, u ovom slučaju umetnina. On je, kako to i treba, čvrst muškarac srednjih godina, neformalnog stava i ponašanja, obrazovan ali jak na pesnicama i - naoružan. Formalno je angažovan kao konsultant u Rajksmuseumu u Amsterdamu pošto je ekspert za starine i konzervaciju ali i rečiti likovni kritičar te terenski momak koji odrađuje svakovrsne „akcione“ poslove.  Diksov poslodavac je direktorka muzeja Anika sa kojom je on u turbulentnoj vezi koja se često prekida pošto Anika, kao jaka, samostalna poslovna žena, traži pažnju i želi da je u centru Diksovog života a on je, opet, ljubitelj pića i žena (kojima lako pada u naručje). Zbog ovako promenjive intimne situacije posao često trpi a ljubavnici su nervozni i svađalački nastrojeni i kad su zajedno i kad “pauziraju” u vezi. Diksov asistent je Gerita koji je uglavnom korisna logistička podrška. Četvrti član neformalne ekipe je penzionisani sudija Hilman koji po potrebi pribavlja informacije i umiruje ljubavnike a njegova „mana“ što okuplja stare, luckaste prestupnike. Diks „operiše“ širom Evrope (što je svakako egzotično u odnosu na „etablirana“ mesta za kriminal i misterije kakva su Engleska i Amerika) i susreće slikare, falsifikatore, kolekcionare i preprodavce kao redovne „stanovnike“ svetova likovne umetnosti; pored njih zu zalutaju i drugačiji živopisni tipovi. Zapleti najčešće započinju kao kriminalistički ali se lako u sve, kao dodatna ekskluziva, mešaju elementi fantastike i horora. Svaka epizoda je samostalna osim labave veze koja se ogleda u stanju ljubavi Anike i Diksa.

            Drugi tom sabranih Diksovih avantura sadrži četiri epizoda (na čak 518 strana). Prva epizoda, “Američka tragedija” (crtež Emilijano Mamukari) zatiče Aniku i Diksa u dokonom smišljanju priče iza slike (reč je o  delu Edvarda Hopera): zaplet se dešava u SAD, u prvoj polovini XX veka a junaci su izneverena, trudna devojka i sentimentalni plaćeni ubica. No, ispostaviće se da njihovo pripovedačko nadmetanje ima i svoju realno-životnu verziji… “Zaboravljene staze” (crtež Gijez) vode Diksa u Kanadu sa zadatkom da za račun tajnovite žene na aukciji kupi delo slikara Van Derna (u stvari Džeksona Poloka). Iza ovog zahteva, otkriće se, stoji uzbudljiva i mračna priča o ubistvu, bračnom neverstvu, šikaniranju Indijanaca i jednom odbeglom grizliju. U “Ratu” (crtež Paolo Bačilijeri) prepliću se motivi sa slika slavnog Anrija Rusoa sa bizarnim ubistvima tri sestre. Razlog za ova nedela još bi se i mogao naći ali neobični izvršioci (žena na konju, klovnovi, Ciganka sa lavom) izmiču logici. Završna epizoda, “Peščani horizont” (crtež Dulio Kamanji) vodi Diksa u pustinju između Maroka i Alžira u kojoj treba da od otmiča otkupi Aniku. Plan, međutim, propada, Diks je izdan i ranjen, Anika prepuštena nemilosti terorista, pustinja je prazna i neumoljiva. Ali, pomoć stiže u liku usamljenog Tuarega švercera i duha genijalnog slikara apstrakcije, Hansa Kaspara (u stvari Hansa Hartunga), koji je bio i oficir Legije stranaca. Finale epizode je impozantno: kolona mrtvih legionara, sa oficirom Kasparom, maršira Amsterdamom i, dok im skitnice salutiraju, oni ulaze u vode kanala a onda, kad se voda umiri, na površinu ispliva Kasparova drvena noga!

            Diksove avanture iz druge knjige sve su dublje uronjene u fantastično, začudno i mistično pa će se znatiželjni čitalac setiti atmosfere iz nekih, za horor manje vezanih, epizoda serijala “Dilan Dog”. Naravno, težište fantastike u “Janu Diksu” je u preplitanju umetnosti i života, od “zaustavljanja prizora” do otkrivanja tajne lepote kao esencije života. Diks, u epizodi “Rat”, objašnjava: “Umetničko delo krije u sebi život u latentnom stanju (…) ili bar sadrži esencijalni deo života svog autora, njegov genije, njegova osećanja… Naravno, da bi oživeo, potrebna je saradnja posmatrača…” 

            Specifičnost serijala jesu i stalne promene crtača - svaku epizodu crta drugi autor - sasvim različitih stilova i tehnika što dodatno uvećava atraktivnost stripa jer u svakoj svesci Diks dobija novi (ob)lik što je još jedan iskorak iz uobičajenog manira za strip serijale.

            „Jan Diks“ spaja nekolike krajnosti: realan je a, opet, egzotičan, dovoljno je „dobar“ i poželjno „nevaljao“, snažan je, snalažljiv ali i mudar. Njegove avanture na teritorijama koje nisu previše žanrovski „trošene“ atraktivne su i zabavne a u ovom tomu potencirana fantastika dobrodošli je “začin” koji otvara intrigantne stvaralačke horizonte i obećava nove, još uzbudljivije priče.

(“Dnevnik”, 2018.)

POVRATAK IZGUBLJENIH LJUDI ili PUT U PARALELNU DIMENZIJU PAKAO - „Pesma zaborava I tom“ Roberta Kirkmana i Lorenca de Feličija; izdavač Čarobna knjiga, 2018.

Robert Kirkman (1978) izdvojio se iz mnoštva perspektivnih, mladih scenarista angažovanih u velikim strip korporacijama na manje-više rutinskim poslovima u tekućim serijalima (kakvi su „Ultimat X-Men“, „Marvel Zombies“, „Haunt“) i privukao pažnju šire strip javnosti horor serijalom „Okružen mrtvima“ (od 2003); „dobar glas“ se preneo se i u biznis pokretnih slika pa je po ovom serijalu snimljena TV serija koja je takođe bila (i jeste) izuzetno gledana. Ovaj uspeh je, naravno, „pogurao“ i druge Kirkmanove serijale - „Izgnanika“ (po kome se takođe snima TV serija), „Super dinosaurusa“ i „Nepobedivog“. I njegov novi serijal „Pesma zaborava“ iz 2017.g. dočekan je sa velikim interesovanjem i očekivanjima; reakcije kritike i publike uglavnom su pozitivne pa se može govoriti o svojevrsnom hitu odnosno bestseleru u svetu korporacijskog stripa koji je u zavidno kratkom roku stigao i u ruke domaćih stripoljubaca zahvaljujući agilnoj „Čarobnoj knjizi“.

            U prvom tomu, koji je sabrao prvih 6 mesečnih svezaka, znatiželjni čitalac upoznaje Nejtana Kola koji je sam sebi dodelio specijalnan zadatak - on iz Zaborava vraća izgubljene ljude. Naime, deset godina ranije iz nepoznatih razloga deo Filadelfije sa svim stanovnicima (njih oko 300.000) nestao je u Zaboravu, paralelnoj dimenziji (neki smatraju da je ona pakao) koju nastanjuju svakovrsna čudovišta. Vlada je organizovala akcije spasavanja ljudi iz Zaborava ali je taj poduhvat pred gašenjem. Samo još Nejtan, opremljen specijalnim „gedžetima“, odlazi u solo specijalne misije iako su retko kad uspešne. Oni koje vrati u našu stvarnost nisu uvek time oduševljeni: jedni pate od „posttraumatskog stresa“ a drugi se teško privikavaju na „običan“ život jer su se već koliko-toliko prilagodili onom u Zaboravu. Nejtan, međutim, ne odustaje i nastavlja putovanja uprkos protivljenju saradnika i državnih institucija. A kad od spasenog para sazna da u Zaboravu postoje grupe ljudi koje su napustile grad i žive van njega on, uprkos svim ubeđivanjima, ponovo odlazi. U Zaboravu, pošto jedva izbegne da strada u napadu čudovišta, Nejtan biva zarobljen i odveden u naseobinu koju, ispostaviće se, predvodi njegov rođeni brat Ed koga je Nejtan, u stvari, sve vreme uporno tražio. Susret u normalnom svetu problematičnog Eda i Nejtana koga svi smatraju genijem manje-više razrešava stare bratske sukobe ali otvara tekuće dileme - stanovnici Zaborava smatraju da je Nejtan otimao njihove ljude a on, opet, da ih je spasavao i vraćao tamo gde pripadaju. Da bi uverio stanovnike Zaborava da je svet iz koga su „izbačeni“ i dalje dobar on nagovara Nejtana da se tamo vrate. Ali, stvari su se, dok je Nejtan bio odsutan, poprilično promenile...

            „Pesma zaborava“ varijacija je nekoliko standardnih tema naučne fantastike: od (zlo)upotrebe nauke u rukama opsesivnog (ili ludog) naučnika do opstajanja ljudske naseobine u drugom, stranom neprijateljskom svetu. Svemu tome dodate su i lične sudbine, dileme i strahovi otetih i spasenih odnosno porodična drama. Kirkman postepeno otkriva kockice koje rešavaju neke od ključnih dilema (od one prve: kako se otvorila paralelna dimenzija, ko je za to kriv) dodajući, usput, sve nove i nove zaplete (od mešanja države u Nejtanove akcije do razvitka ljudske zajednice u Zaboravu). Ovakva pripovedačka „metodologija“, pažljivo dozirana-raspoređena u 20-tak strana svake epizode, u prvom tomu sasvim uspešno funkcioniše i „vuče“ čitaoca u napred. S druge strane, Kirkmanovi junaci uopšte nisu instant heroji (kakve potencira američki „mejnstrim“ strip): svi su redom nesigurni, zbunjeni i zatečeni situacijama u kojima su, svi preispituju svoje pobude i snage, kolebaju se, odlažu konačne odluke - što sveukupno doprinosi njihovoj uverljivosti odnosno životnosti.

            De Feliči svojim crtežom takođe doprinosi odmaku stripa od prepoznatljivo-konvencionalnog stripa. Umesto lepih, umivenih, ispeglanih lica on crta naborana, umazana, namrštena i zabrinuta - videti lepo lice prijatno je iznenađenje - dok njegova čudovišta jedva da podsećaju na usvojene, „konfekcijske“ modele iz standardne popularne kulture. Otuda sve u stripu odiše neobičnom, odmaknutom atmosferom koju kolor dodatno potcrtava dajući tako čitavoj priči veću dozu začudnosti - i atraktivnosti - nego što bi je imala da je iscrtana i obojena na rutinsko-šablonski način.

            Rečju, „Pesma zaborava“ u prvom tomu se predstavlja kao strip koji se, iako poštuje konvencije kako naučnofantastičnog žanra, ustrajno, korak po korak, od njih odmiče - na zadovoljstvo i stripoljubaca i Kirkmanovih fanova. Da li će se ovakav početni potencijal i nadalje razvijati ostaje da se vidi i u sledećim tomovima za koje se nadamo da će se pred publikom pojaviti vrlo brzo.

            („Dnevnik“, 2018.)

RADNI DAN MONA LIZE ili ŠIROKA LEPEZA ŽENSKOG STRIPA - „Strip pressing - magazin za devetu umetnost“ broj 18; izdavač Studentski kulturni izdavački centar Niš 2018.

Novi 18. broj magazina za devetu umetnost „Strip pressinga“ koga objavljuje Studentski kulturni izdavački centar iz Niša najpre je dokaz žilavosti strip branše u vremenima koja nisu preterano naklonjena ni izdavaštvu ni 9. umetnosti. Za sve godina izlaženja magazina pojavio se tek jedan broj više od njegove starosti-mladosti (17 godina, od 2001.godine); istini za volju bilo je godina u kojima je objavljeno više brojeva magazina ali i onih drugih, potpuno „sušnih“. Ipak, „Strip pressing“ korača dalje pod uredničkom palicom Marka Stojanovića, sjajnog profesionalca i žestokog entuzijaste, strip scenariste („Vekovnici“, „Beskrvni“), strip istoričara i propagatora („Leskovački strip 1950-2010“, “Zaječarski strip”, “15 godina Strip Presinga”, “20 godina Leskovačke škole stripa”, „Stripovanje“; organizator Balkanske smorte mladih strip autora). Novi broj magazina načelno i deklarativno je tematski i posvećen je ženskom stripu. A šta je, u stvari, ženski strip, postoji li ili je provokacija i mistifikacija pa, možda, i otvorena diskriminacija? Urednik Stojanović u uvodnoj reči kaže da su reakcije na pripremu „ženskog broja“ pozitivne i negativne kod oba pola, da neki čak kažu da redakcija njime zadaje „mučki udarac muškom, ali zavisno koga pitate (i slušate) i ženskom stripu“; zaključak je ipak da tridesetak autorki svojim kvalitetom zaslužuju da objave bez ikakvih problema „onoliko često koliko imaju šta kvalitetno da objave.“ Jednostavno i jasno rečeno. „Pametnome dosta, a svetu ne može ugoditi - danas u vreme kad nas klima militantne političke korektnosti polarizuje čini se više nego ikad pre...“

            Na sledećih 80 strana A4 formata nižu se stripovi i intervjui sa autorkama te par stranica prikaza domaćih i svetskih strip albuma poteklih iz pisaljki, rapidografa, četkica i kompjuterskih programa autorki sa raznih svetskih meridijana i kota. Stripovi „pokrivaju“ široku lepezu stilova i poetika od prepoznatljivog „mejnstrim“, klasičnog do „andergraund“ autorskog stripa, od „ozbiljnih“ preko „kritički intoniranih“ do humornih tema, od strip ilustracija, kaiševa do kratkih priča-epizoda. Sve to pruža uvid u učešće žena u raznim segmentima strip rabote, o njihovim interesovanjima, snalaženju u poslu i objavljivanju te, konačno, doživljaju ograničavanja ili rodne diskriminacije. Konačni utisak je da se autorke u malo čemu slažu jer potiču iz dijametralno različitih sredina, imaju različita iskustva i očekivanja. Zajednička je želja za slobodom izražavanja, za slobodnim, necenzurisanim objavljivanjem i stalnim razvojem sopstvenog talenta - što su, verovali ili ne, želje i autora muškog pola. Naravno, iskustva Jelene Kević Đurđević, koja sa suprugom vodi studio „Sex more vodka“, uspešna je u svetu kompjuterskih igara i autor je desetina naslovnica za izdanja „Marvela“ i „Valijanta“, sasvim su drugačija od iskustava Anabel Bluso, autorke koja radi za velikog francuskog izdavača „Glena“; konačno, svoje verzije strip priča među nezavisnim izdavačkim kućama ispričale su Valia Kapadai (Grčka) i Ana Cočeva (Bugarska).

            Od ponuđenih stripova pažnju privlače ratničke storije (koje baš nisu ženstvene već čvrsto muške) „Đavolova šetnja“ (iz sveta „Vekovnika“) koju je nacrtala Ajša Irem Aktaš, „Krstaš“ Aleksandre Vidanović i „Susret“ (nacrtala Jana Adamović). Fini SF strip „Slika robota Greja“ tandema Daniele Giardini/Jelena Đorđević prate alegorije „O jednom zecu“ Mare Jovanović i „More“ Nadice Stojanović; na drugom kraju stvarnosti je ispovest „Moj bivši dečko“ Ivane Filipović, „Ozajski akvarel“ Valentine Briški, „Joe's Diner“ Eirini Skoura i stilizovana „Pleased to meet you...“ koju je iscrtala Mina Davić. Vrhunac domišljate bezazlenosti nalazimo u „A day in a life of a masterpiece“ Teodore Dončeve o „radnom danu“ slike Mona Lize (od jutarnje maske za lice, preko prigodnih izraza pred publikom do zagonetnog osmeha koji se udeljuje zaljubljenom čuvaru) i ljupko-infantilnoj priči „Sveti Đorđe i zmaj“ Ileane Surdukan u kojoj je bajni vitez zbunjeni dečarac a zmaj tek majušna „zver“  sklona proždrljivosti.

            Kada sklopi korice magazina znatiželjni čitalac svakako će biti zadovoljan jer je upoznao neke nove, zanimljive i zavodljive svetove koje su delo do tada njemu nepoznatih autorki. Njihova imena svakako će mu, kada ih ponovo sretne, biti znak da obrati pažnju na te stripove jer ih stvaraju zanimljive ličnosti. Upravo zbog tog budućeg sećanja ovaj broj „Strip pressinga“ je uspešno  ispunio svoj zadatak predstavljanja 9. umetnosti.

            („Dnevnik“, 2018.)