NADREALNA ZOOLOGIJA I MELANHOLIČNI ŽAL ZA PROŠLIM VREMENIMA ili FANTASTIČNA SAVAMALA - „ENCIKLOPEDIJA SAVAMALSKIH BIĆA“ - Everest media, 2016.

Enciklopedije su jedan od repera moderne civilizacije a sam pojam potiče iz antičke Grčke i znači „sveukupno, sveobuhvatno znanje“. Formulisanje-pisanje enciklopedija odnosno njihovih „derivata“ leksikona, rečnika i sličnih tvorevina, bio je čin prosvetiteljsko-racionalnog odnosa prema dotadašnjim znanjima u svim oblastima ljudskog delovanja. Otuda su ove knjige bile zalog dostignutog civilizacijskog nivoa ali i udžbenici i temelj novog napretka. Naravno, uz sva materijalna i egzaktna saznanja enciklopedije su se neminovno morale baviti i metafizičkim, spekulativnim i intiutivnim segmentima življenja odnosno magijskim i ezoterijskim doživljajem sveta/svetova. Tako je sistematizovanje znanja iz ovih oblasti u formi enciklopedije svojevrsni paradoksalni, okrimoronski pogled na postojanje Prirode, Čoveka i njegove vrste. Ipak, bez takvih knjiga uvid u realnost sveta bio bi manjkav.

Razvoj književnosti doneo je i nekolika dela koja, iza imena „enciklopedija“, kriju umetničke forme različitih ambicija i dometa; bez obzira na raznorodnost svako od njih pojam „enciklopedija“ koristi kao prepoznatljivi etalon i značenjski toponim. Ukoliko se, pak, uz naslov, prihvate i određene karakteristike enciklopedija - azbučno-abecedni raspored priloga-članaka, faktografski (odnosno kvazi faktografski), emotivno neutralni stil, ilustracije, tabele, karte - ovakva dela mogu biti vanredno zanimljiva i uzbudljiva (setimo se izuzetnog „Priručnika fantastične zoologije“ H. L. Borhesa).

Sve pomenute kvalitete znatiželjni čitalac će naći u „Enciklopediji savamalskih bića“ koja je zajedničko delo Simona Marića, autora priča, i Olge Jorgačević, ilustratora; izdavač knjige je beogradski „Everest media“ 2016.g. a delo je štampano dvojezično, na srpskom i engleskom. „Enciklopedija savamalskih bića“ je, dakle, knjiga koja koristeći pristup „klasične enciklopedije“ dopunjen manirima zooloških priručnika, daje podrobne opise 43 imaginarna bića, sve sa njihovim „portretima“ i drugim prigodnim fotografijama, koja „žive“ ili su „živela“ na prostoru Savamale, jednog od najstarijih, najživopisnijih delova Beograda koji je upravo zato „zaslužio“ i sopstvenu naučnu disciplinu - savamalogiju koja više od jednog veka proučava neobična urbana stvorenja sa tog prostora omeđenog obalom reke, Barom Venecijom, železničkom stanicom, Hotelom Bristol, zgradom Geozavoda, Karađorđevom i okolnim ulicom. Ova je „enciklopedija“ pokušaj da se pruži uvid u staništa, život i životne navike bizarnih bića kroz različite epohe sve do savremenih dana. Mada je, generalno govoreći, reč o mikro-lokaciji iščitavanje ove „Enciklopedije“ otkriće bogate slojeve značajnih istorijskih događanja ali i obične, trivijalne svakodnevice neraskidivo spojene u specifičnu atmosferu koju polako ali sigurno guši uniformnost velegrada koji se razvija po globalističkim principima (kao idelom kome se mora pokoravati da bi se ušlo u „veliki i bogati svet“). Otuda su melanholični žal za prošlim vremenima i otpor krajnjem nemaru prema sopstvenoj istoriji osnovni tonovi koje ova „Enciklopedija“ nosi kroz svoje članke-kratke priče koji spajaju faktografiju i fikciju, humor i filozofske zaključke. Znatiželjni čitalac će kroz male a opet fascinantne i fantastične priče saznati sve o Savaždahi, biću iz Bare Venecije, o ulozi Fasadoždera golaća na oronulost kuća Savamale, o famoznoj Nušićevoj sovomali koja gradi gnezda od kafanskih priča i pesama, o Mostodonu koji je spajao obale reka pre klasičnih mostova, o Prosjaku uspomena koji presreće ljude i traži i nudi uspomene, o Besnom Grmblju koji ruši sve pred sobom, o virusolikim Savarhitektusima koji u epidemiji „griparha“ napadaju arhitekte pa ovi projektuju sjajne zgrade, o Domaćom kaljavcima koji se hrane savamalskim blatom, o Dremu koji je zazidan u temelje Brankovog mosta, o Sokakožderima... Uz ostale egzotičnosti nikako se ne smeju zanemariti i literarne egzibicije u onomatopejskom tekstu o M’mulju ili prazninama prošaranom članku o pužu Brisalu.  Konačno, kroz ove čudesne priče dešavaju se mnogi sasvim „obični“ ratovi, brojne poplave, gradnje i rušenja kuća i ulica, započinju i završavaju se brojni manje ili više značajni ljudski životi.

Veselo-tužne, vragolasto-mudrijaške tekstove prate dečije razdragane ilustracije-portreti bića kao i odabrane fotografije lokacija Savamale iz „starih vremena“ i one koje predstavljaju trenutno stanje „na terenu“.

Sveukupno „Enciklopedija savamalskih bića“ je šarmantna knjiga za ljubitelje fantastičke literature kao i radoznalce voljne da upoznaju obična mesta iz pomerene perspektive a što nude aktivisti Projekta Gradske gerile pod imenom „Savamala Imaginarium“ čiji je cilj ponovno otkrivanje grada na kreativan način.

(„Dnevnik“, 2017.)

STILSKA VEŽBA IZ OČOVEČENJA - „Crna Orhideja“ Nila Gejmena i Dejva Mekina; izdavač „Darkwood“ 2015.

U šarolikim svetovima stripovskih super heroja verovatno najvažniji događaj (posle, naravno, samog stvaranja koncepta super junaka, krajem 1930-tih) desio se 1986. godine kada se pojavila nova, revolucionarna verzija Betmena u grafičkoj noveli „Povratku crnog viteza“ koju je stvorio Frenk Miler. Mada se, ne bez razloga, može ustvrditi da Betmen u osnovi nije super heroj već tek izuzetan čovek, time se ne obesmišljava osnovno Milerovo „poboljšanje“ čitavog koncepta - očovečavanje likova koji do tada nisu iza svojih šarenih kostima imali dušu. Miler je ispod crne ušate maske otkrio starog, ugojenog, pomalo razočaranog ratnika koji više ne veruje u ciljeve za koje se borio jer se svet oko njega nije popravio već, naprotiv, postao još lošiji i suroviji. Hvalospevi kritike i čitalaca potvrdili su da je Milerov potez bio pravi (on je ovu ideju pokušavao da „proturi“ još od 1979.g. kada je radio „Derdevila“ ali nije nailazio na podršku urednika a ni prodaja svezaka sa ovim herojem nije porasla). U svakom slučaju, bosovi „DC“ kompanije su, posle uspeha Milerovog Betmena prigrlili formulu koja donosi profit i dozvolili ostalim autorima da krenu u istom pravcu sa raznim super herojima (ovaj „recept“ odmah je iskopirala i konkurentska kompanija „Marvel“). Naravno, realizacija „direktive“ nije uvek donosila valjane rezultate ali je bilo i zaista uspešnih „stilskih vežbi iz očovečenja“. Jedna od takvih je i „Crna Orhideja“ scenariste Nila Gejmena i crtača Dejva Mekina koja se najpre pojavila u tri broja magazina „Vertigo“ krajem 1988. i početkom 1989.g. sveukupno na oko 150 stranica; ovu grafičku novelu kod nas je, u formatu strip albuma-knjige objavio agilni „Darkwood“ 2015. godine.

            Crna Orhideja je super heroina stvorena 1973. godine koja je svoj stripski život vodila sa promenjivim, uglavnom osrednjim uspehom obzirom da nikada nije izbila u prvu ligu heroja čija se imena i likovi pamte postajući deo ne samo stripovske nego i opšte (popularne) kulture. Nil Gejmen, mladi pisac u usponu, prekrojio je i dopunio osnovnu priču (u prvobitnoj postavci Orhidejina prošlost je bila potpuno nepoznata) dajući joj životnu punoću potcrtanu nekolikim pripovedačkim trikovima ali i nestandardnim, šokantnim postupcima. Elem, već na prvim stranicama Gejmenove verzije Crna Orhideja biva uhvaćena i razotkrivena na sastanku moćnog kriminalca a potom i smaknuta bez ikakvog zatvaranja u podrum i komplikovane zamke, što se inače uobičajeno dešava u stripovima koje je čitao tajanstveni „predsedavajući“ (kao i svi koji čitaju strip). Jer, tvrdi mafijaš, superljudi žive u svetu klišea koji nije primeren osamdesetim. I, Crnoj Orhideji se bez odlaganja puca u glavu a potom „predsedavajući“, pošto zna da je ona otporna na metke, spaljuje junakinju da bi, konačno, digao u vazduh čitav sprat oblakodera! Istovremeno se na drugom kraju grada, u staklenoj bašti, budi nova Crna Orhideja koja delimično ima sećanja svoje poginule sestre. Orhideja je rezultat ingenioznog eksperimenta (naučnika koji pokušava da spasi planetu Zemlju) u kome su spojeni geni čoveka (žene Suzan koju je ubio surovi muž kriminalac Karl) i biljke i tako stvoreno novo biće ljubičaste kože i očiju (sa frizurom koja podseća na onu filmske Frankenštajnove neveste) sposobno da leti i komuncira sa drugim biljkama i životinjama.

            Priča nadalje teče u tri paralelne linije: nova Crna Orhideja, posle koje se rađa i mlađa sestra Suzan, pokušava da otkrije svoju prošlost odnosno da se snađe u nepoznatom svetu; opsednuti Karl, pošto je izašao iz zatvora, saznaje da ima još Crnih Orhideja i želi da ih ubije ali, da bi se umilio šefu mafijaša, obaveštava ga o novim „cvetnim ženama“; mafijaš raspisuje nagradu za njihovo hvatanje. Crna Orhideja ne uspeva da se razabere u situaciji sve dok joj ne pomogne, ni manje ni više nego - Betmen upućujući je u ludnicu Arkam kod Otrovne Ajvi (koja služi kaznu pored Džokera, Dvostrukog lica, Šeširdžije i ostlalih nevaljalaca). Kad ova odbije da pomogne Orhideji Betmen je upućuje u močvare Luizijane, do Stvorenja iz močvare (odnosno Aleka Holanda). Stvorenje će Orhideji razotkriti mnoge tajne, pomoći joj da nađe otetu sestru i dati joj seme za nove bebe. Žene-biljke lete u Brazil, u džungle Amazona gde, u netaknutom raju sade seme. No, tu ih sustiže kaznena ekspedicija mafijaša i, nezavisno, Karl. Posle konačnog obračuna (koji se razrešava potpuno neočekivano) opasnosti više nema ali posle nekog vremena sestre priznaju sebi da žude za ljudskim okruženjem i vraćaju se u Gotam u nove avanture.

            Gejmen je u svoje delo upleo dobar deo „DC“ superheroja (Betmena u Milerovoj reinkarnaciji i Stvorenje iz močvari u „poboljšanoj“ verziji Alana Mura) stvarajući jedinstveni meta-svet koji je pogodna pozornica za raznorodne zaplete. Osnovna priča nije rutinski pravolinijska već se njeni delovi sklapaju iz kazivanja različitih junaka što joj, uz neizvesnost, daruje dodatnu uveljivost. Ovako ambiciozno postavljana priča dobila je izuzetno atraktivan vizuelni lik. Dejv Mekin je u potpunosti „razmahao“ svoj stil koji kombinjuje fotografije (retuširane i naknadno obojene) sa crtežima uz filmski dinamičnu montažu kvadrata i tabli odnosno intenzivni kolor posebno efektan kada se kontrapuntiraju mračni tonovi gradova i jasne boje Prirode.

            U konačnom svođenju utisaka, „Crna orhideja“ pruža zaista nesvakidašnji, nestandardni strip doživljaj. Znatiželjni ljubitelji 9. umetnosti na ovim stranicama se sreću sa nespornim i jasnim iskorakom iz rutine korporacijske strip zabave u pravcu umetnički relevantnijih sadržaja.

            („Dnevnik“, 2017.) 

NOVI KRUGOVI U ELIPSI SAGE O ZVEZDANOM DETETU - „Torgal, knjiga VI“ Van Hama i Rosinskog; izdavač „Darkwood“ 2016.

Strip serijal „Torgal“, stvoren je 1977. godine kao rezultat saradnje pisca Van Hama i crtača Rosinskog i svojom specifičnom - a za tadašnja vremena i novom - mešavinom naučne i epske fantastike zadobio simpatije brojnih ljubitelja „priča u slikama“. Saga o Torgalu, „zvezdanom detetu“ koga su usvojili divlji Vikinzi, u pogodbenom vremenu s kraja prvog milenijuma Zapadnog sveta, predstavila je netipičnog junaka koji (bezuspešno) pokušava da se skrasi i u miru živi sa svojom porodicom. No, kada ga sticaj okolnosti baci u centar avanture njega ne muče nikakve dileme već vodi bitke snagom svojih mišica, oštricom mača i precizno odapetim strelama, istovremeno se „služeći“ domišljatošću i oštroumnim zaključivanjima odnosno preciznim planiranjem svojih poduhvata. Ipak, Torgal nije dorastao svim svojim rivalima jer su neki „samo“ ljudi (svog vremena ili budućnosti) ali ima i raznih moćnih, bogolikih stvorenja. Stoga su susreti i sudari neizvesni (mada čitaoci znaju da će Torgal, čak i kao ne pobedi, preživeti i otići u novu avanturu).

            Šesti tom sabranih Torgalovih dogodovština, u izdanju agilnog „Darkwood“-a, u sjajnoj opremi sa reljefnom prednjom koricom, u punom koloru i u preciznoj štampi, donosi tri epizode (po internom rasporedu XVI, XVII i XVIII) nastale u periodu od 1990. do 1995. godine, dakle u vremenu kada je serijal duboko zagazio u svoju drugu deceniju i dobrano izgradio svet u kome se dešava odnosno izgradio svoj pripovedački i likovni stil i identitet. Otuda i ovlašno pregledanje albuma otkriva da Rosinski neprikosnoveno vlada crtežom i kadriranjem odnosno komponovanjem tabli koje prate i potpomažu dinamiku priče. A scenarija očigledno prave novi krug/nove krugove u elipsi sage jer se na sceni pojavljuju već znani likovi sada u novim situacijama. Ovo ponavljanje može itekako biti zanimljivo za stvaraoce koji mogu ili produbiti dobrotu/zlobnost novih/starih junaka ili, što je još izazovnije, promeniti njihove profile i tabore.

            Već je epizoda „Vučica“, kojom započinje šesti tom, potvrda novog kruga i povratka na neka već viđena mesta: Arisija pred porođajem, mali Jolan i Torgal plove prema selu u kome su odrasli. Presreće ih vikinška flota koja plovi u nove pljačke predvođena Vorom Veličanstvenim namernim da ga proglase kraljem Vikinga. Torgal odbija da se priključi pohodu ali i da se pokori Voru, mada mu, poštujući običaje, predaje svoju brodicu i nastalja put pešice. Budućem kralju svakako trebaju podanici ali još više njihova imovina pa će poslati ubice da eliminišu nepoželjnu porodicu koja se u međuvremenu razdvojila... U uzbudljivom finalu Arisija će se poroditi u vučijoj jazbini, pored skotne vučice, nesuđenog tiranina će stići naplata njegovih prethodnih grehova a Torgal će postati otac devojčice pod imenom Luv (Vučica).

            Epizoda „Čuvarka ključeva“ je avantura u okrilju fantazijskih svetova viđenih u nekim prethodnim epizodama. Elem, da bi zavladala svim svetovima zla zmija Nidhog je smislila podli plan a za njegovo ostvarenje vaskrsla nevaljalog Volsunga od Nišora koji će, pretvoren u Torgala, zauzeti njegovo mesto u selu i terorisati meštane. Čuvarka ključeva otkriva pravom Torgalu (prema kome je „vrlo slaba“) podli plan i moli ga da od Volsunga otme pojas koji daruje neranjivost i besmrtnost kao i ključ koji otvara vrata prema drugim svetovima (u stvari paralelnim svemirima). Torgalov pomoćnik u poduhvatu je još jedan stari znalac - patuljak Tjahzi. Razrešenje problema tražiće Torgalovu lukavost i sposobnost da se snađe u neverovatnim situacijama na bizarnim mestima; za njegov uspeh zaslužan je i narod patuljaka ali će sa njima doći i njihovi večni neprijatelji - vampirske zmije. Ova avantura svoju dopadljivost duguje upravo povratku u stare svetove mašte (onaj sa lebdećim kamenjem je, naravno, očiti omaž Mebijusu) i među živopisna, ljupka bića.

            Pošto je na kraju prethodne epizode rašio da, zarad sigurnosti supruge i dece ode u nepoznato, dok ga bogovi ne zaborave i dozvole mu da vodi normalan život, Torgal u epizodi „Sunčev mač“ zabasa u krajeve kojima nemilosrdno vlaga gospodar Orgof koji poseduje strašni „sunčev mač“. Uplašeni domaćin će potkazati Torgala i ovaj je prisiljen da gradi tiraninovu tvrđavu. Kada se gospodar pojavi Torgal shvata da je „sunčev mač“ u stvari lasersko oružje. Pošto uspe da pobegne iz ropstva Torgal stiže do pobunjenika na čijem čelu je, ni manje ni više nego, Kris od Valnora, još jedan mračan lik iz ranijih epizoda. Ona predvodi pobunjenike kako bi od Orgofa otela laser (ostatak iz ranije avanture) koji joj je ovaj ukrao. Spojeni mukom Torgal i Kris kuju planove protiv zajedničkog neprijatelja a nakon pobede, mada nevoljno (delom i zato što se laser „potrošio“ i ne funkcioniše), zajedno odlaze u sledeće avanture. Paralelno sa glavnom teče i nežna priča o dvoje mladih koji se upoznaju, zaljubljuju i kreću da pronađu neki drugi, bolji svet bez rata.

            Stvaralački tim „Torgala“ na vrhuncu je svojih kreativnih moći i bez većih problema se kreće širokim prostorima serijala nudeći valjano „skrojene“, izbalansirane, uverljive, zanimljive i zabavne avanture kojima teško odolevaju ljubitelji 9. umetnosti.

            („Dnevnik“, 2017.)