DOLE OSKAR - ŽIVEO FILM!


Početak svake nove godine za svet Zapadne filmske industrije vreme je svođenja računa o profitu zarađenom tokom prošle godine i zagrevanja za krunski događaj koji će ozvaničiti kraj jedne i početak nove sezone. Taj događaj je, naravno, dodela nagrade Oskar. U decenijama uvežbanoj igri (ovogodišnja dodela biće 84. po redu) koja ne dopušta nikakve improvizacije, atmosfera se podgreva brojnim natpisima/prilozima u medijima posle kojih slede spekulacije o mogućim (tj. manje ili više izvesnim) nominacijama (čemu prethode dodele nekih manje prestižnih nagrada) da bi, napokon, bile obznanjene zvanične nominacije od kojih počinje besomučna trka u protežiranju i promociji filmova. Paralelno sa ovim stampedom kreće i drugi, vezan za samu svečanost dodele Oskara; ovo veče odavno je postalo poseban šou u kome je prestižno učestvovati odnosno biti ’domaćin’ dodele, baš kao što je neizostavno biti prisutan, prošetati crvenim tepihom u gala garderobi, osmehivati se fotografima, mahati obožavaocima, u sali aplaudirati nominovanima i srećnicima koji drže zlatnu statuu ’ujka Oskara’. Naravno, osim koleginica i kolega svačiju pojavu budno prate milioni gledalaca direktnog TV prenosa odnosno oni koji će istu šaradu pratiti odloženo. Pobednici će, kako i dolikuje, uzbuđeno, uz koju suzu, zahvaliti svima koji su zaslužni za njihov uspeh, od režisera do tate, mame i mačke. Izlivi emocija nagrađenih umeli da budu sasvim neumereni (jer glumci su, po definicijama, neuravnoteženi ili ’velika deca’ – setimo se da su neki, u znak protesta, čak odbili da prime Oskara - Dadli Nikols, Džordž Skot, Marlon Brando; takvih bundžija, naravno, više nema) pa su organizatori propisali da njihove izjave moraju da traju jedva napun minut. S druge strane, onima koje je američka Akademija filmskih umetnosti i nauka, nagradila u manje araktivnim kategorijama (kojih sveukupno ima 30-tak), zlaćane statue se dodeljuju ubrzanim metodima i po skraćenom postupku. Film ovenčan Oskarom odmah posle dodele ponovo kreće u osvajanje sveta - sada sa preporukom koja mu garantuje dodatnu zaradu jer svi bi da vide to čudo od filma (neki prvi put a neki ponovo ali sada sigurni da gledaju najbolji film). Glumci koji su dobili Oskara penju se na honorar lestvici i mogu se nadati (ali i zahtevati) da im se za sledeći film plati znatno veća suma (naravno, više dobijaju oni koji su nagrađeni za glavne uloge a manje oni za sporedne); većim honorarima mogu se nadati i nagrađeni režiseri,  scenaristi i snimatelji. I tako su, na kraju, skoro svi srećni: gledaoci jer su dobili novi najbolji film u SAD i ostatku sveta, filmski radnici jer su nagrađeni za svoj trud, bosovi kompanija jer im se smeši još malo profita (gubitnicima ostaje nada da će dogodine oni dobiti statuu). Ali, da li je sve tako glatko?
            Kao i sve nagrade i Oskara (ili Nobelove nagrade i neke sasvim lokalne) prate kontraverze koje su, u ovom slučaju, pojačane uplivom velikog kapitala u priču. Dileme oko primata umetničkog nad materijalnim/dolarskim segmentom filma stalno su prisutne, čas su glasnije i očiglednije, čas tiše i jedva vidljive; ipak, previše puta su nagrađivani komercijalni filmovi a zapostavljani oni koji su umetnički valjaniji ili ne baš po volji publike (pretežno lenjoj i slabo obrazovanoj). Opravdanja tipa ’film je industrija i zavisi od prodaje svojih proizvoda’ i nadalje će prolaziti jer kapital ima svoju logiku koja kaže da, ukoliko hoćeš da opstaneš, moraš zaraditi više nego što si uložio - a u tržišnoj borbi sva su sredstva dozvoljena. U takvom kontekstu tajnost glasanja članova Akademije izvrće se iz slobode u potkupljivost jer glasove daju ljudi koji direktno zavise od filmskog biznisa. Uz ovu kontraverzu ide i ona koja kaže da u konkurenciju ulaze samo filmovi koji su prikazivani u prethodnoj kalendarskoj godini u bioskopima u Los Anđelesu - a oni koji su upućeni znaju da u bioskope ne mogu da stignu svi filmovi jer oni iz manjih, nezavisnih produkcija teško će naići na širom otvorena vrata pošto i vlasnici bioskopa potenciraju robu koja će im doneti zaradu a to su, pre svega, filmovi ’mejdžor kompanija’ koje prate reklame i medijska buka. Nezavisni film vrhunskog umetničkog kvaliteta može da se prikazuje u nekoj zabačenoj sali koju slabo ko posećuje (zato neće dugo biti na repertoaru) pa je onda pitanje ko će ga uopšte videti a kamoli nominovati za nagradu. Oskar potencira velike filmske kuće, blokbaster produkcije i glumački star sistem - a ovi, sa svoje strane, najviše vole da igraju na – sigurno i da ne talasaju. Vremena kada je Holivud bio otvoren i slobodoumana bespovratna su prošlost i sada tamo caruje učmalost, ziherašenje i malograđanština. Ne treba smetnuti s uma i uticaj svetske Američke politike na filmsku industriju (koja je na liniji one Lenjinove o bitnom uticaju filma na mase); a znano je da su zvaničnoj politici neke teme milije od drugih, npr. negovanje fame američkog sna, komformizma i amero-centrizma. Oskar se, naravno, besramno reklamira kao najvažnija svetska filmska nagrada za filmove na američko-engleskom govornom području; ostatku sveta Oskar velikodušno i širokogrudo daje ’šansu’ da zavredi priznanje za ceo jedan najbolji film na stranim jezicima godišnje. Ovakvo postavljenje filmskih razmera govori samo za sebe; SAD sebe postavljaju u centar (svoje verzije) sveta koju promovišu svim silama masovnih medija, protežiranja i zabašurivanja onih koji nisu u njihovom taboru. Stoga nije nikakva mudrost ustvrditi da je Oskar samo jedno od oružja u arsenalu Američkog kulturnog imperijalizma kome je cilj da ostatak sveta zadrži u filmskom/kulturnom ropstvu (što je jedna od nuzposledica II svetskog rata i blokovske podele), da mu servira ’pogodne’ sadržaje, od ’žvaka za oči’ do otvorene propagande i tako nastave kolonizaciju tržišta i dresiranje beslovesnih masa (isti cilj se pokušava postići i aktuelnim zakonima koji bi da ograniče internet pirateriju). Situacija u svetu se, međutim, bespovratno promenila i na polju filma: pored posustale Evrope koja slabašno parira američkom filmu, nikle su i razvile se umetnički superiorne filmske velesile na Bliskom i Dalekom Istoku,  širom Azije i Latinske Amerike pa čak i u Africi. Upravo je Internet otkrio svetu da se širom sveta snimaju brojni filmovi koji u svemu nadmašuju izvikane američke produkte (proizvedene u kuhinjama multinacionalnih kompanija). U toj novoj filmskoj slici sveta (koja ponekad izlazi na scena filmskih festivala Evrope), nagrada Oskar je šljašteće sredstvo retrogradnih snaga koje se sve više iscrpljuju u cirkuskim atrakcijama a sve manje u pravoj umetnosti pokretnih slika.
март 05, 2012   prozaonline  
“Univerzum jezika nikada neće biti istražen ali su sve ekspedicije u duboki svemir poželjne, intrigantne, egzotične.“
Ilija Bakić
Ilija Bakić zauzima posebno mesto, kako u neoavangardi (signalizmu), tako i u srpskoj literaturi u celini. Autor je brojnih pesničkih i proznih knjiga, zbornika i antologija žanrovske SF literature, dobitnik značajnih nagrada i saradnik, kao esejista i tumač književnih dela, u najrelevantnijim listovima, časopisima i internet portalima naše kulture.
U nastojanju da odredi svoje polazište ovaj intermedijalni stvaralac polazi od činjenice da neoavangarda odbacuje tradiciju i nastoji da novim pogledom na umetnost i novim kreativnim metodama stvara drugačije vrednosne osnove i drugačija umetnička dela.
U manifestu “Lakim korakom u svim smerovima“ (Internacionalna revija Signal no. 21, 2000), koji je napisao u saradnji sa Zvonkom Sarićem, Bakić eksplicitno kaže: “Mora se kopati. Duboko. Vršimo pritisak na jezik.“ I dalje: “Ne postoje nužna sredstva izraza. Do njih se stiže eksperimentom. Postavljamo pitanja. Pokušavamo pronaći odgovor oslobođeni tradicionalne misli, kombinujući različite signalističke žanrove verbalne i neverbalne, stvarajući poetske diptihe i triptihe. Signalizam zahteva multimedijalnu poeziju.“
Ta multimedijalnost posebno je uočljiva u Bakićevim zbirkama “Koren ključa, naličje ravnodnevnice“ (1998) i “Slova dekadnog sistema ili o A E I O U“ (2000) gde on pored ostalog koristi stohastički i scijentistički kreativni postupak postižući izuzetne rezultate u ovim poetskim žanrovima. Na taj način se Bakić, često prevazilazeći granice literarnog, suprotstavlja glavnom toku srpske tradicionalne poezije. U ovim zbirkama on uspeva da svojim eksperimentalnim postupkom, razbijajući jezičke strukture, vizualizujući tekst, unoseći egzaktne pojmove i reči u pesmu otkrije nove poetske izvore i “nove mogućnosti jezika“.
Ističući, u tumačenju Bakićeve poezije, da je “ludizam osnova signalističke kreacije“, Zvonko Sarić će zaključiti da ovaj stvaralac “pronalazi materiju koja je poetski provokativna“, dok njegova jezička istraživanja “razbijaju uobičajene sintaksičke aksiome, ignorišući kanonizovano“.
Na sličnim neoavangardnim pozicijama je i žanrovski veoma raznovrsno, eksperimentalno, inspirativno i kreativno zavodljivo Bakićevo prozno stvaralaštvo. U romanima i zbirkama priča (“Prenatalni život“, “Novi Vavilon“, “Dole u Zoni“, “Jesen Skupljača“, “Nastaviće se“, “U odvajanju“, “Led“) ovaj autor se, lomeći strukturu i granice tradicionalne proze, suvereno kreće jednim širokim literarnim prostorom od imaginarnog SF okoliša do prepoznatljivih stvarnosnih surovo realističnih prizora i scena.
Kao kod Slobodana Škerovića “Kofer“ i Milivoja Anđelkovića “Naseljavanje Vizantije“
očigledan je uticaj Interneta na prozu Ilije Bakića. To se posebno uočava u njegovom romanu “Led“ koji je prvo bio objavljen na Internetu da bi se tek nekoliko godina kasnije pojavio i na papiru u obliku knjige.
U ovom romanu Bakić koristi nešto što britanski lingvista Dejvid Kristal definiše kao netspik (netspeak) jezik Mreže. Netspik je po Kristalu jezička varijanta koja svoje karakteristike duguje mediju iz kog je nastala, a medij je elektronski, globalan i interaktivan.
Koristeći veoma sugestivno novi jezik “tehnogovora“, mešajući žanrove, mešajući srpski sa engleskim i nemačkim izrazima, Bakić uspeva da nam u “Ledu“ jasno predoči mračnu i haotičnu “kiberpankovsku budućnost“ čoveka. Sam autor u jednom autopoetičkom iskazu naglašava da su “eksperiment, ludizam, kosmopolitizam, antitradicionalizam, montaža, vizuelizacija, polimedijalnost, upotreba svih tehnologija (papirnih, elektronskih, kompjutera, Interneta…) sredstva kojima signalisti grade svoja dela i u njima prepoznaju trenutak svog postojanja i opstajanja“ naslućujući pritom vizije bliske budućnosti.
U romanima “Novi Vavilon“ i “Prenatalni život“ , kojima je prethodio još neobjavljeni “Perfektni perfekt“ napisan pre više od dvadeset godina, vidimo prve vesnike onog što današnja kritika naziva hipertekstualnim romanom. Prema mišljenju kritičarke i teoretičarke novih medija i virtuelne književnosti Vladislave Gordić Petković, “hipertekstualni roman je prelazni oblik na putu ka stvaranju interaktivnog kompjuterskog romana i autentične elektronske knjige“.
U “Novom Vavilonu“ suočavamo se sa jednim izobličenim, virtuelnim svetom, brutalnom stvarnošću u kome je čovek sveden na onaj najniži nivo egzistencije, golo održavanje života. Toj i takvoj stvarnosti primeren je i jezik kojim Bakićevi junaci komuniciraju. Reski, kolokvijalni, često šatrovački izrazi puni nesputanog sarkazma, besa i gorčine. Zato se možemo složiti sa kritičkim zapažanjima Slobodana Škerovića da je Bakić u “Novom Vavilonu“ “majstor redukcije elemenata sveta u kome se jedino opstaje, sveta u kome je lično vreme ukinuto i postoji samo opšte, sasušeno vreme bioloških funkcija.“ Čovek, grupe ljudi, države, čitava planeta su, u ovom romanu na istoj poziciji, na otvorenom “bojnom polju“. Odnos između grupa odvija se preko fanatizovanih pojedinaca, “a sve ostalo je dekor simulakrum društva, lokalne i globalne civlizacijske vukojebine“. To je svet, zaključuje Škerović, “u kome su ljudski likovi razbacani u 3D prostoru masovne multiigračke video-igre u kojoj je sve dozvoljeno.“
Više od Bakića i o Bakiću na www.ilijada.blogspot.com

MUŠTRANJE NARODA

Zima je stigla - javili su to na televiziji a bilo je i u novinama - stigla i odomaćila se; čak i ako je preko dana prijatno čim sunce zađe vraća se hladnoća. I tako, u rani jutarnji čas a pre svanuća, par putnika namernika (ili je bolje reći nevoljnika), obavijenih maglom, ušlo je i smestilo se u autobus koji ide do 60-tak kilometara udaljen mesto-centar okruga. Tek što napustiše svoju lepu varošicu i njen varljivi sjaj a već skrenuše da se uključe u 200-tinjak metara nove obilaznice, pre par dana pompezno otvorene a onda i ponosno iskoračane (valjda u strahu da dični majstori nisu ’maknuli’ koji metar i tako umanjili slavu ove radne pobede). I kad autobus konačno, posle vraćanja na stari i prav put, počne da dobija u brzini, opsuje šofer masno i preglasno (tako da su ga svi čuli): „J..., pa sve je smrznuto!“. Kao u potvrdu zakrcka led pod gumama i natera putnicima jezu uz vrat i niz kičmu. Brzina se odmah prilagodi uslovima puta i vozilo nastavi mileći. Prođe desetak minuta, mine jedno selo a led ostane. „Niko ovde nije bacao so. Bogami, izgleda da ćemo ovako do kraja puta. Samo nam je na ovu maglušinu poledica falila“, zaključi vozač. „Šta ćeš, iznenadio putare led u januaru“, doda kondukter. „Da li je moguće? Pa bilo je na televiziji da su spremni za zimsku službu“, upita penzioner koji je zauzeo sedište odmah iza vozača, „Ipak je ovo i put od glavnog grada do granice.“ „E, tek to ih je potreslo“, uzdahne vozač nagnut nad volan u nameri da prozre gustu belu zavesu. „Pa kad ćemo ovako da stignemo“, pita gospođa sa susednog sedišta, „moram do sedam da stignem kod lekara.“ „A ja treba da registrujem kombi“, dobaci sredovečni putnik koji tek što je ušao na usputnoj stanici pa još ni kapu nije skinuo. „Stići ćemo - kad stignemo. Važno je da ostanemo živi i celi. Uostalom, ako treba da registruješ nešto ili da vadiš ličnu kartu - kasno si krenuo i džabe ideš. Mnogo se čeka.“ „Kažu na televiziji da je to sređeno i da sad brže rade.“ „Svašta pričaju na televiziji. Ja ti kažem šta čujem od putnika. Svi psuju jer niko ne završi posao zbog koga je krenuo.“ „Baš one na šalteru briga što psuju. Oni teraju svoje. Odavno su zaboravili da su oni tu zbog nas a ne mi zbog njih. Plus, mismoti koji ih plaćaju od svojih poreza“, mudruje penzioner. „E tek to ih potresa, što bi rekao moj kolega“, doda kondukter, „Ko ovde brine za građane? Setite se, do pre par dana je bila strka zbog izabranog lekara. Ako nemaš izabranog lekara - nema zdravstvenog makar i platio doprinose. Navalili ljudi da to obave, šta će? Danas nisu bolesni ali ko zna šta će sutra da ih strefi. Gužve se napravile veće nego što su redovno. Plus se ispostavilo da spiskovi iz Zdravstvenog fonda nisu tačni - neko je u Domu zdravlja uveden da ima izabranog lekar a u Fondu piše da ga nema, i obrnuto. Administracija opet zabrljala - šta joj teško? I, kad se videlo da neće uspeti do kraja godine da obave taj posao, ministar zdravlja kaže ’produžava se rok za pola godine’. Onaj ko se gurao, gubio dan od posla, nervirao se - sad ispao magarac.“ „Ma, nisu ljudi krivi, svi su sluđeni, moraju da rade šta vlast kaže.“ „To ti i ja pričam. Samo što vlast ne zna šta radi. Prvo nešto narede a onda misli da li to može da se izvede. Tako je bio cirkus sa novim ličnim kartama i pasošima. Prvo je sve moralo do se uradi do nekog datuma, pa, kad su videli da neće stići - produžili rok. Ista priča je i sa onim novim kartama za beogradski gradski prevoz.“ „Jeste, a skoro je neki ministar priznao da za četiri godine nisu uspeli da naprave konačni birački spisak. A bar su tu svi papiri kod njih.“ Autobus stane da primi nove putnike a kad ponovo krene gume ’zašlajfuju’ što natera sve u njemu da zaćute. Tek kad vozilo ponovo dostigne optimalnu brzinu od 20 km na sat, putnici se opuste i razgovor se nastavi.
            „Odavno kod nas ništa ne može da se uradi kako treba“, zaključi penzioner. na šta se nadoveže onaj što bi da registruje kombi: „Kad se nešto grbavo započne ne može da se ispravi. Lako je da se naredi a posle? Službenici se žale na gužve i višak posla. A ko nas pita kako nam je? Ispada da je samo naše vreme besplatno pa možemo da čekamo ispred šaltera kad god njima navrne. I još smo mi krivi što pravimo gužve i ne znamo koji papiri trebaju pa ne možemo normalno da uradimo posao. A oni drčno treniraju strogoću na nama. Nema tome kraja, kažem vam ja.“ „Pa, i ne može da bude kraja. Ti što smišljaju sve kerefeke nikad nisu čekali u redu, ili nisu čekali od kako se bave politikom. Takvi sve sređuju preko veze pa ulaze na mala vrata i ako su bolesni ili im trebaju isprave, potvrde i sve ostalo. Nemaju oni pojma kako je to kad čekaš ceo dan na parče papira s pečatom. Za njih redovi ne postoje, to su važni drugovi i gospoda. A boranija neka čeka, za bolje i nije. Ovde se vidi ko je uspešan i po tome da li negde čeka u redu ili sve sređuje preko zemljaka i stranke.“ „Pa ne mogu svi da imaju veze i poznanstva“, pobuni se gospođa. „I ne trebaju. Raja mora da ostane raja i da je toga svesna. Inače, kako će se znati ko je vlast i pred kim mora da se pogne glavu?“ Krckanje poledice pod točkovima bio je jedini odgovor na ovo pitanje.
top