LIK STVARI KOJE DOLAZE, "DNEVNIK" 27.03.2016.

                                                        Лик ствари које долазе

Лексикон “101 лице фантастике” Илије Бакића (“Агора”, 2015), “Дневниковог” књижевног и стрип критичара, номинално чине кратки огледи о писцима превасходно научне, али и епске фантастике, односно фантастике натприродног - хорора или мрачне фантастике, како писаца који су одавно заузели своје место у аналима жанровских књижевности односно свеукупне литературе, тако и аутора који последњих деценија одређују правце актуелног развоја ових жанрова.

Бакић, живахни и врло активни прозаиста - поборник, с једне стране, постапокалиптичке (“фајтерске”) литературе, с друге поштовалац киберпанка - песник, есејиста и критичар, посебну љубав гаји ка (научној) фантастици, тј, генерално, ка жанровској књижевности. Сплет околности или добро погођен тренутак у једној од могућих стварности довео је до објављивана низа, у почетку новинских текстова, пре свега информативних, који су у низу кроки портрета дочаравали референтну скицу свих могућих (и немогућих) аутора који су се опробали у жанру савремене научне фантастике, од самих почетака, дакле Верна и Велса, па до живих класика жанра. Уложени труд, али и ефекти, били су (и)сувише добри да би се остало само на објављивању “текстића” који умиру закључно са даном објављивања јер, будимо реални, текстови из дневних новина трају, по обичају и нужности, један дан и већ следећег јутра, са изласком новог издања, бивају заборављени.

Дакле, овај “лексикон жанровских писаца”, уланчан тако да заправо представља врсну историју жанра научне фантастике, после дуго времена попуњава празнину која је природно настала после бурних тренутака од пре пар деценија, у којима смо стекли “Енциклопедију научне фантастике” доајена-теоретичара Зорана Живковића и када смо живели жестоке моменте откривања бисера једног обећавајућег жанра захваљујући ентузијастама који су кројили ексклузивне часописе, “Сириус” у Загребу и “Алеф” у Новом Саду, који су нам откривали ниску врсних писаца и врсних прича, новела и романа. Да и не говоримо о мајсторској, откривалачкој едицији “Кентаур” коју је покренуо и и добро “попуњавао” поменути Живковић...

Илија Бакић, знано је љубитељима и поштоваоцима савремене књижевности, није “куче од јуче”. Његове књиге прозе заузимају подоста места у полицама љубитеља добре научне фантастике, а стотине и стотине страница текстова књижевне критике и теорије, које је посејао дуж што часописне периодике, а што на бројним сајтовима, добра су лична карта овог зналца, што је и показао чинећи овај речнички бисер који ће бити незаобилазо штиво сваком ко и помисли да се бави (текућом) историјом овог жанра, популарнијег на великим тржиштима књиге “напољу”, него код нас.

Треба имати на уму да се Бакић у лексикону позбавио искључиво светском СФ сценом. Ништа чудно: још давне осамдесет и неке прошлог века један од истакнутих библиографа овог жанра, уредник часописа „СФ и Боок Ревиењ“ проценио је да се годишње штампа – није баш јасно да ли само на енглеском или на свим језицима света – 125 књига о разним проблемима научне фантастике и њеног „мрачног двојника, жанра фантази“.

Где је српска сцена у свему томе? Далеко, далеко... И то не због тога што баш не волимо овај жанр, или нисмо довољни паметни да га испратимо, него зато што смо, шта да се ради, точико мала популација и мало тржиште, да једноставно није могућа, по свим законима вероватноће, појава више оваквих дела. У том контексту, јасно је колико је вредна књига коју је створио предани Илија Бакић, књига која на најфинији, али и најинформативнији начин сажима и селектира све вредно и нужно у овом жанру.

Поред свих добрих својстава који од ове књиге чине сјајну студију, речник, лексикон, историју обећавајућег жанра и томе слично, а вредно, можда је најважнији онај људску моменат који је истакао и сам аутор у тексту поговора, а који говори о томе да се поштоваци жанра могу обавестити о појединим ауторима, њиховим интересовањима, делима и постигнућима, али и о историји самог жанра, карактеристичним темама, иконографији, функционисању издаваштва:

“Могу рећи да би мени, да сам овакав лексикон имао пре тридесетак година, он много значио јер би ми приштедео  много труда и сачувао од разочарања лошим књигама које сам, у свом незнању, залуд читао”.

Ђорђе Писарев

http://www.dnevnik.rs/kultura/lik-stvari-koje-dolaze

KOLAČ I „ŠTRUMPFASTIČNE IDEJE“ ili ŠMEŠNO I POUČNO – „Štrumpfovi 5: Čarobno jaje, Štrumpfovi su gladni“ Izdavač Čarobna knjiga, 2016.

Nakon duže pauze „Čarobna knjiga“ nastavlja svoj poduhvat objavljivanja celokupnih dogodovština Štrumpfova koje je stvorio i crtao Pejo, uz pomoć scenariste Delporta. Na redu je album sa dve epizoda od po 20 tabli; ova je dužina bila uobičajena za serijal obzirom da je, barem nominalno, reč o stripu namenjenom deci koji je najpre objavljivan u strip magazinima koji su, opet, naklonjeni kraćim storijama kako bi izdanje bilo što raznovrsnije (a ne sačinjeno od samo jednog dugog stripa) i tako zanimljivije većem broju čitalaca. Sa svoje strane autori Štrumpfova nisu po svaku cenu insistirali na epizodama standardne albumske dužine od 48 strana što ih je oslobađalo briga da po svaku cenu dostignu traženi broj tabli. Otuda su epizode Štrumpfova konzistentne, bez „praznih mesta“.

Epizoda „Čarobno jaje“ zatiče male, proverene hedoniste u potrazi za zabavom i uživancijom - uprkos Mrgudovom gunđanju da on ne voli ni parade ni proslave ni „štrumpfastične ideje“. Pada odluka da se napravi veliki kolač pa svi dobijaju zaduženja da prikupe potrebne sastojke. Mrgud i njegov drug treba da donesu jedno kokošije jaje. To je lako reći ali teško ostvariti jer je put dalek a, još gore, kokoške agresivne i nevoljne da predaju jaje bez otpora. Dvojica Štrumpfova ipak će uspeti da dokotrljaju jaje do svog sela da bi tamo otkrili da je jaje od - gipsa. Dakle, sledi im povratak i ponovno izvršavanje zadatka. Na njihovu sreću usred šume otkrivaju ostavljeno jaje i vraćaju se kući. Jaje izgleda kao i svako drugo ali ga nije moguće razbiti. Kad jedan Štrumpf posle neuspelog pokušaja lomljenja ljuske izjavi da će ili da ga razbije ili da postane kobasica upravo se to i desi - ljuska ostaje cela a on se pretvara u kobasicu. Zaključak je jasan - jaje je čarobno i ispunjava želje. Među plavim šumskim vragolanima nastaje trka ko će ostvariti svoje želje - od bogatstva (za koje novopečeni bogataš ne zna šta će mu), preko različite boje kože i visine do dobijanja slonova sa krilima za ljubimca. Veliki Štumpf pokušava da spreči ovaj stampedo ali biva pretvoren o običnog Štrumpfa dok njegov lik uzimaju trojica do tada malih Štrumpfova. Jedan od njih poželi da Mrgud bude svime zadovoljan. I dok nesrećna kobasica skače uokolo i moli da je vrate u originalni oblik, ostvaruju se i zlobne želje uperene protiv drugih Štrumpfova. Veliki Štrumpf, konačno, poželi da se sve vrati na staro a Štrumpfovi jurnu da ostvare nove želje. Svu gužvu prekida neočekivani događaj - jaje puca i iz njega izlazi pile. Dok drugi odlaze da nađu novu zabavu jedan dovitljivi Štrumpf usvaja pile s namerom da ga othrani i prisvoji sva jaja koje će odrasla koka sneti. Nošen tom ambicijom on neprestano radi i čuva svoj posed sve do trenutka gorkog razočarenja jer njegovo pile izrasta u - petla.

„Čarobno jaje“ je sjajna priča koja je zabavna i vesela ali i poučna na nenametljiv način. Otkrivajući kako su Štrumpfovi (kao i ljudi) lakomi, brzopleti i prevrtljivi ali i zlobni, autori kroz humor ukazuju na apsurdnost takvog ponašanja kako za pojedinca tako i grupu. Ostvarenje i negovanje zajedništva je podloga i priče „Štrumpfovi su gladni“ u kojoj teškim radom sakupljena zaliha namirnica za zimu izgori u požaru i Štrumpfovi, posle kolebanja, neumesnih šali i snalaženja (pa Sneško Belić ostaje bez svog nosa od šargarepe) moraju da krenu u potragu za hranom. Svakome je teško da napusti dom i svi bi da iz njega svu imovinu ponesu na put. Posle dugog putovanja u neizvesnost nevoljnici stižu do zamka u kome je njegov gospodar, bez para, napušten od svih. Štrumpfovi će, pokušavajući da od miša otmu poslednji komad hleba otkriti blago koje će spasiti i gospodara a njima obezbediti zalihe hrane za ostatak zime. Na povratku, pak, jedan će Štrumpf opet izgledati loše ali ne zbog gladi već zato što se, kao pravi nepromišljeni Štrumpf ili čovek - prejeo.

Uz par tabli-gegova „Štrumpfastičnih šala“, zaključuje se ovaj album avantura legendarnih Štrumpfova koji će izmamiti mnogo osmeha i grohotnog smeha ali i razotkriti - bez ikakvog moralizovanja i pridikovanja - neke od grešaka koje svi činimo u svakodnevnom ponašanju bez obzira kakvog smo oblika.

(„Dnevnik“, 2016.)

PARKER POBEĐUJE FIRMU -“Parker Ričarda Starka - Firma“ Darvina Kuka; izdavač Darkwood, 2015.

Među mnogim autorima koji su u temeljima svog shvatanja krimića imali čistokrvnu „tvrdu školu“, započetu pre II svetskog rata, bio je i Donald E. Vestlejk (1933-2008). Pišući pod pseudonimom Ričard Stark stvario je lik Parkera, ubice i pljačkaša koji će biti junak 24 romana, počev od „Lovca“ objavljenog 1962. godine. Parker, čije su generalije nepoznate (a možda mu Parker i nije pravo prezime), kriminalac je bez sentimentalnosti, dilema i griže savesti, velike snage i spretnosti, vrlo oprezan, promišljen i nemilosrdan. Njegov lični kod časti i ponosa podrazumeva poštovanje date reči, odnosno poštenje koje isključuje izdaju i prevaru kolega u poslu. Parker je „slobodnjak“, nevezan za mafiju ili druge organizacije/sindikate kriminala; nije gramziv, „radi“ da bi stekao novac koji, mada voli luksuz, umereno troši. On je praktičan i prilagodljiv te, konačno, zadovoljan sobom. No, u promenjivom svetu interesa i podela tržišta nije lako opstajati; s jedne strane su policajci i objekata Parkerovih aktivnosti (bankari, biznismeni), a s druge bivši drugovi koji su ga izdali, neverne devojke i, konačno, predstavnici organizovanog kriminala. U „prvom slučaju“ iz romana „Lovac“, Parkera, nakon uspešne pljačke, izdaju i upucaju kompanjon i dotadašnja devojka; on se vraća iz mrtvih u Njujork da bi se osvetio.  Iako uspe da se dođe do krivaca on se zamera kriminalnoj organizaciji kod koje je njegov novac. U finalu „Lovca“ Parker dobija ono što traži ali računi sa organizacijom nisu izmireni.

Drugi Vestlejkov roman i druga strip adaptacija Darvina Kuka, pod nazivom „Firma“, nastavak je Parkerovih avantura. Iako je plastičnom operacijom promenio lice i izbegavao da „upadne u oči“ Parker biva otkriven od članova krimi organizacije, Firme. Pošto uspe da preživi napad plaćenog ubice, Parker kreće u otvoreni rat sa Firmom, poziva svoje drugove, kriminalce slobodnjake da napadaju Firmine poslove sve dok on ne uspe da uđe u trag gazde ogranka koji ga proganja. Ali, da bi se osigurao za ubuduće Parker, pre raščišćavanja računa, sklapa dogovor o daljem nenapadanju sa gazdinim naslednikom. Na kraju se čini da je primirje uspostavljeno i da Parker više nije tražena meta pa se, solidno novčano obezbeđen, vraća mirnom životu - do sledeće epizode. „Firma“ je prava oda otporu mračnim sistemima, slobodnoj inicijativi i posvećenosti cilju - iako je smer delovanja, iz perspektive društva, štetan. Parker je individualac starog kova „sa dušom“ u sukobom sa bezličnim, modernim (birokratskim) mašinerijama kriminala i otuda zadobija simpatije čitalaca.

            Darvin Kuk (1962), dizajner i animator, strip scenarista ili crtač Betmena, Spajdermena, Supermena ili Spirita, vestern i zombi storija, od 2009.g. adaptira Parkera (u 4 grafičke novele). Ilustracije/crteži ove priče na gotovo 150 strana spoj su realističnog i karikaturalnog, prepoznatljive grafičke stilizacije koja podrazumeva dinamičku upotrebu bele-crne-plave boje čime je atmosfera 1950-tih (od arhitekture, mode, izgleda kola do reklamnih panoa) oplemenjena patinom prošlosti koja je bila „bolja“. Novitet ove epizode je Kukovo dovitljivo rešavanje paralelnih događanja; naime, usred stripa ubačen je broj „Nedeljnika krimi ispovesti - Doušnik“ koji donosi (tekstualnu) priču o pljački kluba „Kokatu“ sa sve ilustracijama, koju je napisao Ričard Stark. Slede strip novine „Sportski pregled - Trka“ o konjski trkama (i prevarama na njima) pa dve priče o prenosu „prljavog“ novca i organizovanom kockanju - svaka od ovih storija iscrtana je drugačijim stilom i ispisana drugačijim slovnim fontom. Pošto se iščitaju ovi „dodaci“ grafička novela se nastavlja u stilu pre prekida. Ovaj iskorak iz jedne forme predstavljanja pogodbene realnosti u drugu pravo je osveženje koje potvrđuje da Kuk nije rutinirani strip autor već da je voljan da napravi i pomake u formuli koja je već donela zadovoljavajuće rezultate a štp podrazumeva naglašeno filmsko kadriranje praćeno kratkim i brzim rezovima kojima se komponuju dinamične table za kojima slede statične table sa dominantnim gustim tekstom objašnjenja neke situacije. Sveukupno, Kuk uspešno radi svoj posao „adaptacije i ilustracije“ koji se oslanja na prozni predložak ali gradi i uverljiv strip/grafičku novelu.

            („Dnevnik“, 2016.)

Knjige koje (ni)je prekrila prašina - U SLAVU ČULA I SPOZNAJE SVETA ili ATMOSFERA MISTIČNE PROŠLOSTI–– „Pod suncem jaguara“ Italo Kalvino

Italo Kalvino (1923-1985) spada među najzanimljivije italijanske i svetske književnike druge polovine XX veka. Stvarao je u rasponu od neorealističkih do postmodernističkih poetika. Posle zasićenja realističkim prosedeom Kalvino kreće u doživotno traganje za novim, drugačijim izrazima i spojevima realnog i nadrealnog/nerealnog/fantastičnog, trivijalnog i začudnog, alegorijskog i filozofskog što je rezultiralo raznorodnim delima koja se opiru standardizovanim klasifikacijama. Njegova trilogija „Naši preci“ (1959), koju čine romani „filozofske bajke“ „Predvojeni vikont“, „Baron na drvetu“ i „Nepostojeći vitez“, predstavila ga je kao autora vrlo specifičnog odnosa prema bizarnom i fantastičnom. „Markovaldo“ (1963) je začudna dečija knjiga za odrasle. Priče iz knjige „Kosmokomike“ (1965) nastavljaju sa istraživanjima sudara realnog i nerealnog. Roman „Zamak ukrštenih sudbina“ (1969) pleni složenom strukturom i višestrukim značenjima a „pesme u prozi“ „Nevidljivi gradovi“ (1972) prava su pohvala putovanjima u čudesno. Roman „Ako jedne zimske noći neki putnik“ (1979) kompleksna je priča koja slavi slobodu stvaranja. Kratki roman „Palomar“ (1983) serija je kratkih, jezgrovitih pogleda na svet i čoveka u njemu. Nakon Kalvinove iznenadne smrti objavljeno je još nekoliko knjiga iz zaostavštine koje su potvrdile njegov status vanredno zanimljivog autora specifične senzualnosti i prefinjenog stila.

            „Pod suncem jaguara“ je zbirka priča objavljena posle Kalvinove smrti 1986.g (kod nas objavila IRO „Bratstvo-jedinstvo“ Novi Sad, 1987.g.). On je imao nameru da napiše pet priča o pet čula, kojima čovek primarno spoznaje sveta, ali je uspeo da završi samo tri priče - o čulu mirisa, ukusa i sluhu - koje su objedinjene u obimom neveliku ali kompleksnu knjigu koja pleni mnoštvom značenja. Priča „Ime, nos“ u tri pripovedačka niza - iz praistorije, XIX i XX veka - koja se naizmenično smenjuju fokusirana je na potragu za mirisom nepoznate žene koju muškarci pokušavaju naći. Ta je potraga ometana spoljnim uticajima ali, pre svega, fluidnošću mirisa, njegovom eteričnošću u koju svaki od tragača učitava svoje želje i nade. U konačnom razrešenju s kojim se muškarci susreću ispostaviće se da je tajanstveni miris u stvari bio najava promena koje dele život od smrti. Efektno finale baca potpuno drugačije svetlo na prethodno pročitane stranice izmeštajući ih u sasvim drugu dimenziju.

            Naslovna „Pod suncem jaguara“ počinje kao prepoznatljiva priča o paru turista željnih egzotičnih zadovoljstava u savremenom Meksiku koji odiše atmosferom mistične prošlosti. Putovanja do arheoloških nalazišta nestalih civilizacija i fascinacija njihovom snagom i okrutnošću, krunišu se gozbama na kojima se strancima serviraju jela bogatih, izmešanih ukusa. Radost njihovog otkrivanja postaje težište bračnog odnosa kome se podređuju sva ostala interesovanja i potisnuta neslaganja. U trenutku neminovnog otkrovenja ukusi jela povezaće se sa prastarim obredima žrtvovanja bogovima pa će se telesno i smrtno nametnuti kao ultimativni, krucijalni začini.

            „Kralj koji sluša“ je nesputana alegorija o vladaru koji, pošto je oteo vlast, mora neprestano da sedi na svom prestolu i osluškuje zvukove palate i okolnog grada, iščekujući pobunjenike koji će ga svrgnuti (kao što je i on svrgnuo bivšeg kralja). Zatočenik svojih ambicija koje su ga stavile u ulogu koja mu oduzima svu preostalu snagu, kralj pokušava da razabere zvukove i tako otkrije kakav je to život van dvorane u kojoj sedi a za kojim, sada, strasno žudi. Otuda on dolazak zaverenika dočekuje kao svojevrsno oslobađanje, razrešenje od obaveza i mogućnost novog življenja.

            Kalvinova domišljatost i neopterećenost tradicionalističkim obrascima, bogata atmosfera, stilska raznovrsnost i kultivisana raspričanost i u ovoj ga knjizi potvrđuju kao nespornog književnog velikana.

(„Dnevnik“, 2016.)

STRIP PESME ili SPECIFIČAN HIBRID REČI,ASOCIJACIJA I SLIKE - „Tajna Kaspera H.“ Wostoka i Sanje Stepanović; izdavač Studentski kulturni centar Novi Sad, 2015.

Stvaranje stripova po književnim delima nije redak i nepoznat postupak ali je, uprkos izazovima, donosilo promenjive rezultate pre svega zato što je bilo i danas jeste teško postići balans teksta i slike tako da strip ne postane (i ostane) puka ilustracija teksta niti preslobodna adaptacija u kojoj se potpuno gubi duh predloška; ako se tako nešto desilo dovitljiviji strip autori su, da bi se odbranili od kritika, u podnaslovu stripa stavljali oznaku „po motivima dela“. U svakom slučaju stvaranje stripova po/prema prozi različitih formi (od priča do romana) nije nimalo lako dok je stvaranje stripova po/prema poeziji mnogo teži zadatak ali i veći izazov. Naime, umesto prozne radnje/akcije, poezija prevashodno „barata“ kako bogatstvom jezika tako i mentalnim slikama/metaforama i nizovima asocijacija što je sveukupno vrlo teško „smestiti“ u drugi medij - crteže. Strip autorima se nude opcije pokušaja da ostanu što bliže prvim slikama koje stihovi izazivaju ili da pročitano „promisle“ i iscrtaju svoje verzije i vizije stihova; u ovim drugom slučaju stripovi rađeni po stihovima vrlo su blizu odrednici „po motivima pesme“.

            Drugi strip album tandema Wostok i Sanja Stepanović, u izdanju Studentskog kulturnog centra Novi Sad (2015.g.), nastavak je vizuelnih stilističkih traganja započetih u prvom albumu „Luna“ (koji uz Wostoka i Sanju S. potpisuje i Grabowski) ali sada sa drugačijim literarnim predlošcima. Naime, temelj „Lune“ bio dvostruki - klasični roman „Prvi ljudi na Mesecu“ H. Dž. Velsa po kome su, polovinom XX veka, braća Nejgebauer nacrtala strip - dok je drugi deo albuma pod nazivom „Povratak na Lunu“ samostalno delo Wostoka i Sanje S. U „Tajni Kaspera H.“, uz jedan izuzetak, svi stripovi su rađeni po literarnim predlošcima i to pretežno poetskim, što je samo po sebi izuzetan poduhvat. „Tajna Kaspera H.“ je crtana na stihove pesme „Fakir“ Slobodana Tišme, strip „On“ na reči pesme grupe „Borgesia“. Po stihovima Vaska Pope, jednog od najvećih srpskih pesnika druge polovine XX veka, nastao je ciklus stripova rađen po pesmama „Oči Sutjeske“, „Vučji pastir“, „Vučje sazvežđe“ i „Vučja senka“ a strip „Krležin san o drugoj obali“ nastao je po scenariju pisca Bore Ćosića.

            Već naslovni strip ocrtava prostore u kojima se kreće ova avantura 9. umetnosti u izvođenju autora nesvakidašnjeg talenta. U crteže su ukomponovani stihovi a međusobna komunikacija reči i slike kreće se od duhovitog podražavanja (vizualizovanja onomatopeja) preko slika koje su manje-više očekivane (kao reakcija na stihove) do onih koje potpuno iznenađuju čitaoca tražeći od njega zadržavanje i pažljivo promišljanje, kao pokušaj tumačenja (koji, naravno, ne mora da se poklapa sa autorovim). Tako se rađa specifičan hibrid reči-asocijacije-slike. Isti princip stvaranja primenjen je na strip-pesmu „On“ sa težištem na „umerenom“ oneobičavanju ali i unutrašnjem povezivanju sa prethodnom strip-pesmom kroz ponavljanje likovnog motiva obešene životinjske glave (možda jagnjeće). Niz  pesama Vaska Pope, za razliku od prethodnih stihova, u visokim poetski uzletima insistira na arhetipskom (pa i zaumnom). Stripovi Wostoka i Sanje Stepanović ovu materiju tretiraju različito: u „Očima Sutjeske“ motivi iz narodnooslobodilačkog rata (i onih ranijih) mešaju se sa stilizovanim životinjskim oblicima, suncem i mrakom; na drugačijem tragu su strip-pesme „Vučji pastir“ gde se insistira na nasleđu popularne kulture (vampirski filmovi), „Vučje sazvežđe“ i „Vučja senka“ koje dodaju i druge uobičajene mračne motive (kosturi). „Vučja zemlja“ je dinamičan „nemi“ strip (bez reči) Wostoka i Sanje, očio inspirisan Popinom poetikom, koji se bazira na sudaru religioznog i pagansko-vampirskog. „Krležin san o drugoj obali“ u intrigantnoj priči o književnikovim predratnim (i poratnim) doživljajima u Beogradu, susretima sa kolegama po peru kreće iz pozicija stilizovanih, iskrivljenih slika stvarnosti koje se postepeno pretapaju u fantazmagorijske prizore.

            Vizuelni potpis strip tandema Wostok/Sanja prepoznatljiv je i upečatljiv. Veliki crteži bez senki, oštar sudar bele i crne usložnjen upotrebom crvene boje koja donosi dubinu i sećanje na plakate iz Ruske revolucije, redukovanje detalja, pojava svakovrsnih maskiranih kreatura te sveprisutna ukočenost likova i prizora, stvaraju posebnu atmosferu zlokobnog tajanstva i bolne jasnoće koja, sveukupno, zaokuplja pažnju znatiželjnog čitaoca i ostaje mu u svesti kao vanredan umetnički doživljaj.

            Na ovdašnjoj kulturnoj sceni Wostok i Sanja svakako su u vrhu autorskog/alternativnog stripa što potvrđuju i ovim albumom.

            („Dnevnik“, 2016.)