Novoobjavljeni roman „Paganin“ Bobana Kneževića (1959), zapaženog spisatelja, izdavača i urednika srednje generacije, privukao je ponajpre, zahvaljujući autorovom dosadašnjem angažovanju, pažnju čitalačke publike naklonjene fantastičkim žanrovima (naučna i epska fantastika, horor).  Ipak, kao i u nekim ranijim knigama, Knežević je istupio iz žanrovskih obrazaca i matrica i zakoračio u novom smeru. Roman započinje dečačkim doživljajem dešavanja koje se racionalno ne mogu objasniti – iako je moguće da je u pitanju tek nepripremljenost deteta za nove senzacije. U nastavku ovaj, barem u prve dve epizode-situacije svojevrsni „bildungs roman“ (odnosno roman o odrastanju), prati ciklične susrete dvojice ljudi koji su, prema imenima i prezimenima, opšte poznati; na jednoj strani, onoj nominalno slabijoj, je Veselin Čajkanović (kao dečak, mladić i sazreo muškarac) a na onoj drugoj, najpre varljivo bliskoj pa potom suprotnoj, antagonističkoj je Alister Krouli, mističar (naoko u punoj zrelosti), najomraženiji čovek svog vremena. Krouli se sve do poslednjeg, otvorenog sukoba predstavlja kao znalac svakovrsnih tajnih činjenica i znanja koji i dalje traga za neizmernim moćima zaostalim iza bića koja su živela i vladala u vremenima pre pojave ljudske vrste. Čajkanović je koliko mladalački zaveden tajnama i njihovim otkrivanjem toliko i zaplašen svime što one nose. U procesu učenja njemu će biti otkriven i svetonazor Lužičkih Srba, skrajnutog naroda koji i dalje sledi paganska učenja i iskustva proistekla iz pokoravanja, ali i suživota sa silama Prirode. Sledeći korak u spoznaji vodi Čajkanovića u duboko podzemlje sve do litice ispod koje se pruža nepoznati, bezmerno stariji svet. Fasciniran ali i ustrašen Čajkanović odustaje od silaska u primordijalno okrilje ali se zato odlučuje da ponovi arhetipsku situaciju milosrdnog davanja vode zarobljenom biću očito velikih snaga; oslobođeni stvor darivaće svom spasiocu posebne moći koje ovaj, u svojoj prostodušnosti i dobroti, isprva neštedimice koristiti. Naravno, životno iskustvo će Čajkanovića neminovno poučiti opreznosti i sumnjama na šta se nadovezuje nova pojava Kroulija koji ga iznova stavlja pred bezmalo neodoljiv izazov pokoravanja neetičkim zahtevima koji mogu biti nagrađeni novim spoznajama ili odbijanja da se, po cenu neznanja/neukosti, učestvuje u mračnim, nemoralnim  obredima...
        Kneževićev roman znatiželjnim se čitaocima predstavlja kao specifična mešavina žanrova odnosno tematskih usmerenja. Ovo svakako nije realistički istorijski roman jer je tretman istorijskih ličnosti daleko od očekivane uverljivosti opisa epohe kojom se bavi, preciznih faktografskih detalja, oponašanja sintaksičkih konstrukcija i korišćenja arhaizama primerenih tom vremenu. Na drugoj strani, iz istih razloga ovo nije ni delo koje bi se moglo svrstati u tzv „tajne istorije“ u kojima autori insistiraju na dokumentarnosti kako bi svojim spekulacijama obezbedili kakvu-takvu verodostojnost. Knežević se, pak, drži činjenica koliko mu je potrebno da stvori okvir događaja ali ne i više od toga; on isprva sledi opštepoznate činjenice o svojim junacima ali ih nadalje razvija izvan tih obrazaca i ne insistira na psihološkoj uverljivosti i doslednosti likova i njihovih postupaka. Otuda su u romanesknom Čajkanovićevom ponašanju prepoznatljive dileme pisaca-intelektualaca s kraja XIX i početka XX veka (Po, Lavkraft) odnosno fascinacija spoznajom postojanja sila koje izmiču racionalnim objašnjenjima. Opčinjenost nepoznatim i neobjašnjivim, uz dozu zaziranja pred nemerljivim moćima kulminira u poniznom prihvatanju sopstvene neznatnosti spram nemerljivih eona proteklih pre pojave Homo Sapiensa, i svetova ljudima nepojmljivih bića (njihove najpribližnije ljudske odrednice bi bile božanstva ili demoni). Otuda se „Paganin“ ponajpre može čitati kao ezoterijsko-filozofska rasprava o nekim od temeljnih, krucijalnih pitanja egzistencije ljudskog roda i njegovog duha/uma, od beslovesnosti praistorije do XX veka. Opskurne epizode susreta sa duhovima predaka zarobljenim na istim prostorima u različitim epohama kao i naziranja budućnosti (naše sadašnjosti i dalje) slikovit su dokaz prethodne tvrdnje o mešavini žanrova. Dodatan argument za rečeno je i odstupanje od uobičajenog kontrolisanog baratanja arhaičnim jezikom i adekvatnim strukturiranjem rečenica a u cilju postizanja uverljivosti pogodbene (literarne) stvarnosti i istorijskih fakata. Knežević je pošao sasvim suprotnim pravcem: ogolio je svoju rečenicu, na momente je lišio patine starog jezika tako da je, čak, insistirao na modernom vokabularu i uobičajenim modernim konstrukcijama (pa i floskulama) potcrtavajući tako do krajnjih granica odstupanje od isprva usvojenih istorijskih obrazaca a u ime nezavisnosti svog literarnog konstrukta u kome, opet, izostaje i sam tren čiste katarze jer su Čajkanovićeve dileme ostale bez definitivnog odgovora.
        U krajnjem svođenju utisaka, „Paganin“ se otkriva kao delo koje će postaviti niz provokativno-intrigantnih pitanja prepuštajući čitaocima da na njih odgovore prema sopstvenim iskustvima i afinitetima.

            („Dnevnik“, 2021.)

 Povodom 30 godina od nastanka, objavljeno je bibliofilsko izdanje romana „Perfektni perfekt“ Ilije Bakića. Roman se do sada nije pojavio kao zasebno izdanje; godine 2013. objavljen je u 45. broju časopisa „Unus Mundus“ (urednik Stevan Bošnjak, izdavač Niški kulturni centar).

PP korica front 5zuto_Page_1

„Perfektni perfekt“ je pisan u manirima postmodernizma odnosno dekonstrukcije sa jasnim uticajem neoavangardnih iskustava. Višeslojna priča dešava se u antiutopijskom okruženju militarizovanog društva u kome junak, pripadnik oružanih snaga trajno stacioniran u kasarni, pokušava da organizuje svoj život tako da mu, pored redovnih dužnosti, preostane slobodnog vremena sa spisateljsku delatnost i komunikaciju sa književnim publikacijama. Svakodnevne radne obaveze izmešane sa trivijalijama i neizbežnom komunikacijom sa ostalim vojnicima prepliću se sa pokušajima stvaranja i uobličavanja priča koje su njegov estetsko-eskapistički beg od realnosti. Shizofrenost pozicije junaka izražena je fragmentarnim, nelinearnim pripovedanjem uz insistiranje na paralelnom odvijanju dešavanjima na više fizičkih i mentalnih nivoa odnosno na, u tekst ukomponovanim, elementima primenjene likovnosti.

„Perfektni perfekt“ je deo neformalne trilogije eksperimentalnih romana nastalih u prvoj polovini 1990-tih u kojima se autor oprobava u različitim spisateljskim tehnikama odnosno iskušava „otpornost“ priča – sa nedvosmislenim, funkcionalnim elementima naučne fantastike – na razgradnju i fraktalizaciju ili insistiranje na kontinuitetu pogodbene realnosti uz istovremeno traganje za granicama čitalačkih mogućnosti da prate i razumevaju takve tekstove. Trilogiju, pored „Perfektnog perfekta“, čine i romani „Novi Vavilon prosa brutalis“ (objavljen 2000.g, izdavač „Kanjiški krug“) i „Fundamentalni posmatrač“ čije pojavljivanje je planirano za 2022.g.

https://sfpisb.wordpress.com/2021/10/04/perfektni-perfekt-ilije-bakica-konacno-kao-zasebna-knjiga/

https://www.art-anima.com/perfektni-perfekt-ilije-bakica-kao-zasebna-knjiga/

 


Tekući trenutak ovdašnje strip scene možda najbolje karakteriše epitet – raznovrsnost. Nakon neobuzdane energije kojom je scena zračila 1980-tih a koja je presečena decenijom ratova i sankcija, u Novom milenijumu je započela obnova strip stvaralaštva i izdavašta i dosezanje bogatstva koje je izgubljeno. Pojava niza izdavača sa bogatom i razuđenom produkcijom kao i dolazak novih generacija crtača i scenarista raznorodnih interesovanja, poetika i stilističkih manira, zalog su opstanka i nastavka nasilno prekinutog razvitka 9. umetnosti na ovim prostorima. Novoizašli album „Kassowitz“ dokaz je sazrevanja strip scene na nivou izdavaštva odnosno stvaralaštva. Kako to u tekstu o nastanku stripa Kasovica na kraju albuma pojašnjava Predrag Đurić (1974), scenarista, prozaista, kritičar i izdavač (vlasnik kuće „Rosencrantz“), ideja o ovom stripu razvijala se dugo, sa periodima potpunog mirovanja/tavorenja, uz mnoštvo uzora (stripskih, literarnih, filmskih) i referentnih tačaka odnosno spoljnih podsticaja, kakav je i uspeh domaće TV serije „Senke nad Balkanom“ koji je indirektno doveo ideju o Kasovicu u žižu interesovanja – sve do konačne realizacije u obliku kolornog albuma u izdanju kuće „System Comics“. Imponuje Đurićeva stvaralačka samosvest odnosno sposobnost pozicioniranja svog rada u relacijama istorija-savremenost raznorodnih umetnosti; takođe imponuje i činjenica da je razmatrana ideja da se strip uključi, kao ravnopravni segment, u izgradnju/profilisanje aktuelne popularne kulture što bi trebalo da znači da ponovo postoji svest o komercijalnom potencijalu „priča u slikama“ (nešto slično se dešavalo pre 30-tak godina sa stripom „Balkan ekspres“ koji se naslanjao na istoimeni film).
        Đurićeva priča dešava se u Novom Sadu 1939. godine. Njeni junaci su Samuel Kasovic, najčuveniji novosadski privatni detektiv, i mladi Arnold Šlirencauer, ulični mangupčić koji se upinje da bude u Kasovicovoj blizini. Zaplet počinje kada kneginja Dolnozemskaja angažuje detektiva da joj vrati knjigu „Oblak u pantalonama“ Vladimira Majakovskog, koju je, u trenutku rastrojstva, prodala knjižaru-antikvaru koji sada ne želi da joj je vrati. Naizgled lak zadatak komplikuje se ubistvom antikvara jer je očigledno da za knjigu ima još interesenata koji ne biraju sredstva da do nje dođu. Klupko potrage odmotava se ali i zapliće otkrivajući naličje grada ali i političke situacije u predvečerje II svetskog rata, uključujući tu i Decu Vrangela, tajno udruženje, neku vrstu tajne policije ruske bele emigracije... Scenario vešto upliće različite žanrovske matrice: tvrdo kuvani krimić oličen je u osebujnom, ne uvek profesionalnom detektivu-mangupu, fatalnoj plavuši-klijentkinji, živopisnim kontaktima sa egzotičnim podzemljem; duh istorijskog krimića nosi sama postavka priče začinjena faktima i spekulacijama ali i pojavom jedne postojeće ličnosti – Juraja Špilera, poznatog policajca iz predratne Jugoslavije i nacističke okupacije. Razrešenje tajne ne odvija se samo u sadašnjosti pošto se čitavo zamešateljstvo otkriva kao posledica dešavanja iz prošlosti predstavljene pripovedanjem-sećanjima aktera. Pažnju privlači i atraktivna postavka konačnog razrešenja slučaja koja prepliče tri toka: javno čitanje poezije Majakovskog, prizore sa karnevala i obračun sukobljenih strana. Poslednje stranice vraćaju na scenu Kasovicov mangupski osmeh kojim šarmira damu sugerišući da je ovo samo jedna epizoda u njegovim dogodovštinama.
        Mada barata manje-više poznatim obrascima Đurić uspeva da izgradi uzbudljivu priču koja pleni kako samim zapletom tako i atraktivnim likovima odnosno uverljivo oslikanom pozornicom prepunom detalja, od arhitekture i mode do duhovitog slenga koji je mešavina delova jezika naroda koji su živeli u Novom Sadu te dopadljivih šala i aluzija na ondašnju svakodnevicu. Prepoznatljiva a umetnikovom rukom rekonstruisana atmosfera prošlih vremena dodatni je kvalitet ovog dela. Mladi crtač Luka Cakić (1990) dobrano se potrudio da realističnim crtežom oživi minulu epohu uz mnoštvo detalja koji ipak ne opterećuju sama dešavanja dinamično iscrtana i atraktivno spojena u table koje, smenom velikih i malih crteža (uz njihovo manje ili veće preklapanje), podsećaju na filmsku montažu akcionih scena uz efektnu upotrebu svetla, mraka i senki.
        Sveukupni utisak tokom i nakon čitanja ovog albuma vrlo je pozitivan i afirmativan. Reč je delu koje objedinjava intrigu i akciju, oplemenjene sjajno dočaranom atmosferom odnosno nizom manje poznatih a provokativnih detalja (čiji uticaj se proteže i do današnjih dana). Sudeći po ovom albumu, „Kassowitz“ ima potencijal da izraste u atraktivan serijal koji će zabavljati ali i podučavati prave strip sladokusce.

            („Dnevnik“, 2021.)

top