U ediciji „Najbolji krimi-romani sveta“ izdavačke kuće „Čarobna knjiga“ upravo se, posle romana Hameta, Čendlera i Mekdonalda, pojavio roman „Neznanac u mom grobu“ Margaret Milar (1915-1994), autorke koju (osim što je pominju kao suprugu jednog od legendarnih pisaca posleratnih tvrdih krimića – Rosa Mekdonalda) svi pregledi kriminalističke literature u drugoj polovini XX veka navode kao najbolju predstavnicu „psihološkog krimića“ odnosno sličnih „pravaca“ kojima je, uprkos svoj raznovrsnosti, zajednički imenilac da nisu direktni nastavljači tradicija niti engleske škole predratnog detektivskog krimića niti američke škole tvrdo kuvanog krimića. Milar je u svojim delima išla sasvim drugim putevima: u 20-tak njenih romana i nizu kratkih priča detektivi, kriminalci i policajci vrlo su retko glavni junaci; mada je objavila par romana u kojima je opisala doživljaje advokata-detektiva Toma Aragona, psihologa-detektiva dr Pola Praja ili inspektora Sandsa njeni protagonisti su uglavnom „mali, obični ljudi“ koji sticajem okolnosti postaju zločinci ili žrtve. Milar je manje opisivala akcije ili same istrage a više mentalne sklopove svojih junaka, analizarajući okolnosti iz prošlosti koje su ih formirale kao ličnosti sa mnoštvom mana, slabosti i tek ponekom vrlinom. Zbog toga njena dela izmiču prepoznatljivim kriminalističkim obrascima i ne posežu za uobičajenim razrešenjima – što podrazumeva izostanak katarze ili moralne satisfakcije. Njeni romani su specifične sociološke studije manjih gradskih sredina sa pripadajućim tabuima i predrasuda odnosno sa tipičnim profilima ljudi koji u njima žive. Ovakav tretman kriminalističkih tema blizak je delima pisaca tzv seriozne literature koji su žanrovske matrice koristili u svojim dela (kao npr Fokner, Grin, Kingsli...). Agata Kristi, „velika dama zločina“, visoko je cenila literaturu koju je stvarala Milar i nije propuštala priliku da je pomene kao primer kvalitetnih krimića; za roman „Neznanac u mom grobu“ Kristi je ustvrdila da je „izuzetno originalan“ što svakako nije zanemarljiva preporuka imajući u vidi kakve je zaplete Kristi umela da osmisli.
            „Neznanac u mom grobu“, originalno objavljen 1960.godine a na ovdašnjim prostorima  1984. objavljen u ediciji „Krimbis“ („Kriminalistički biseri“) zagrebačkog „Spektra“, zaista počinje neobično i zloslutno (bezmalo hororistično): Dejzi, mlada žena sanja da u šetnji dolazi do groba na čijem spomeniku je ispisano njeno ime sa datumima rođenja i smrti. Datum rođenja je tačan a smrt je, prema ciframa, nastupila pre četiri godine. Uznemirena ponavljanjem sna žena, uprkos protivljenju supruga i majke, angažuje detektiva koji treba da istraži šta je ona radila dana koji je označen kao dan njene smrti. Ipak, to nimalo nije jednostavan zadatak mada se otkriva da na groblju zaista postoji sanjani spomenik ali je u njemu sahranjen čovek koji je izvršio samoubistvo... U čitavo zamešateljstvo se upliću i Dejzin problematični otac koga je supruga odavno oterala od kuća, advokat Dejzinog muža, mušičava konobarica sa šestoro dece i njena religiozna majka. Svi oni su, manje ili više, upleteni u bizarnu obmanu koja je trebala da zataška grehe mladosti, izneverena očekivanja i rasističku netrpeljivost.  Svako novo poglavlje romana otkriva novi sloj tajne i krije obrte koji bacaju drugačija svetla na osumnjičene za izazivanje nevolja. Znatiželjni čitalac, koliko god da traga za istinom i razrešenjem tajne, ostaje zatečen i zaveden izuzetnom živošću opisanih karaktera, njihovim dijalozima i ponašanjem što, sveukupno, uveliko nadilazi žanrovske standarde krimića. I vremenska distanca od trenutka prvog objavljivanja do današnjeg čitanja doprinosti toj uverljivosti odnosno potvrđuje literarni kvalitet teksta (čime se ne mogu pohvaliti mnogi u svoje vreme popularni krimi romani).
            Milar je kao, i svaki valjani pisac, u roman unela dotadašnja iskustva žanra ali ne tako što bi ih kopirala već ih je prilagođavala svojoj ideji. Stoga ona, kao i autori tvrdog krimića ali i tzv „noar trilera“, bez zaziranja otkriva mračne strane idiličnih zajednica srednje američke klase a ne beži ni od slikanja nadmenosti i izveštačenosti bogataša ili primitivnosti nižih slojeva. Tako se postavlja široka društvena pozornica svih slojeva društva na kojoj akteri pokušavaju da ostvare svoje namere, remeteći konvencije i pravila što ih vodi u zločin i prevare koje se, jednom započete, ne mogu zaustaviti. Na kraju će pijanac izbeći optužbama za (makar i nenamerno) ubistvo marginalca, bogati se vratiti u svoj luksuz a njihove bivše sluge svom tavorenju, uvek na mali korak od bede. Milar nema iluzija da će otkriće tajne bilo šta bitno promeniti; jednom utisnuti žigovi sramote ili niže rase obeležavaće one koji ih nose do kraja života.
            „Neznanac u mom grobu“ dokaz je da je krimić itekako provokativan i intrigantan žanr ukoliko ga pišu valjani autori kakav je bila i ostala Margaret Milar.

            („Dnevnik“, 2021.) 

 

Izdavačka kuća “Darkwood” postojano nastavlja objavljivanje - na ćirilici, u tvrdom povezu i u punom koloru sa bogatim dodacima tekstova, ilustracija, akvarela i karata - sabranih avantura Korta Maltezea, „poslednjeg romantičnog heroja XX veka“ poteklih iz pera Huga Prata (1927-1995). Novi album u ovoj seriji naslovljen je „Mladost“ i nastao je 1981. u crno-beloj verziji da bi se, naknadno kolorisan, pojavio kao album 1983. godine; „Mladost“ je na ovim prostorima štampan u „Politikinom zabavniku“ i albumima koje su objavili „Komuna“ odnosno anonimni pirati u vreme sankcija iz 1990-tih. Legenda kaže da je Prat imao nameru da ovaj album bude svojevrsni uvod u veliku priču o Kortovoj potrazi za rudnicima Cara Solomona od koje je, na žalost, odustao. „Mladost“ je trebala da prikaže kako se Korto zainteresovao za rudnike odnosno kako je došao do geografske karte na kojoj su oni ucrtani. Istovremeno, ova priča bi otkrila do tada još nepoznate činjenice o Kortovom susretu sa njegovim prijateljem i suparnikom Raspućinom a u sve to bi se umešao pisac, avanturista i socijalista Džek London. Srećom po sve strip sladokusce, Prat je barem deo namere i ostvario. Elem, sve počinje u poslednjem danu Rusko-Japanskog rata iz 1905. godine, toj neslavnoj epizodi s početka XX veka koja je suprotstavila ekonomske i političke interese bogatog Zapada i ekonomski zaostale Azije i Dalekog Istoka. Čitavo imperijalističko zamešateljstvo okončano je mirom koji je vojnicima u rovovima, koji su igre velikih plaćali svojim glavama, doneo (barem privremeni) spas. Dogovoreni mir označen je duvanjem u pištaljku japanskog oficira koji će se uspraviti u svojoj punoj visini pored zastave „zemlje izlazećeg sunca“. No, s druge strane bojišta, u rovu jedan ruski vojnik nije voljan da prizna tuđe odluke pa upire pušku, nišani i puca. Oficir pada. Ruski oficir pritrčava da vidi ko je pucao i, posle pretnji mladom vojniku prepoznatljivo kukastog nosa i dijaboličkih očiju, biva – ubijen s leđa. Odgovorni pokušavaju da pobegnu ali Japanci pucaju na njih, jednog ubijaju a drugog ranjavaju i primoravaju da se sakrije. Preživeli ubica-dezerter nosi ime Raspućin i u nastavku svoje avanture beži progoniteljima, tražeći i nalazeći raznovrsne pomagače. Jedan od njih je i mladi novinar Džek London koji pokušava da Raspućina poveže sa svojim prijateljem, mornarom Korto Maltezeom. Ipak, takav susret nije lako organizovati usred neopisive gužve izmešanih vojski koje su se doskora gledale preko nišana, pored sukoba sa četama koje odbijaju poslušnost i čarki sa bandama koje koriste opšte rasulo i bezvlašće. I sam London ima ozbiljne probleme – zamerio se japanskom oficiru koji prezire Zapad i izazvao ga je na dvoboj u kome pisac nema nikakve šanse pred fanatičnim, istreniranim vojnikom-nindžom. Ali i London je, uprkos bezazleno pegavom „bejbi fejsu“ tvrdoglav dok mahniti Raspućin, na svojoj strani, takođe ima planove...
Korto se, posle više pominjanja, pojavljuje tek u drugoj polovini priče i nadalje igra manje-više sporednu ulogu posmatrača, slušaoca i komentatora tuđih postupaka. Uostalom, on na početku priče i sam kaže da nije shvatao svoje prijatelje ali da kao iskusan čovek barem može da ispriča to što nije shvatao. Otuda su svi opisani događaji nestvarno laki i (ne)objašnjivi, od Raspućinove manično-nihilističke ljutnje, Londonovog romantičnog idealizma, Kortove bezmalo dečačke žudnje za otkrivanjem tajni do ludila ratnih sukoba i sudara Istoka i Zapada koji se nikako ne mogu izmiriti jer su im temelji – etički kodeks i odnos prema samoj činjenici življenja - potpuno drugačiji. Naravno, između ovih tvrdih stavova je bezbroj prelaznih-pogodbenih stavova po kojima žive obični ljudi vođeni instiktima očuvanja golog života.
Prat je u epizodu „Mladost“ upleo niz svojih opsesivnih tema, kakve su rat i zlo koje nosi, susreti i sukobi različitih kultura, otkrivanje čudesnog, nadmetanje duhovnosti sa instinktima, koje je istraživao i u drugim albumima i serijalima („Pustinjske škorpije“, „Jezuita Džo“, „Narednik Kirk“, „Erni Pajk“, „Viling“). On konstantno pokušava da prihvati očigledne razlike i otkrije zajedničke, opšte vrednosti mada ne uspeva da pobegne od uverenja da je primitivizam jači i uspešniji od etike i morala. Ipak, Prat ne potencira određene stavove već pušta da se oni nametnu kroz priču što neretko potcrtava apsurd samog postojanja junaka i njihovih stavova jer oni su bezvredni i nerazumljivi slučajnim prolaznicima koji poseduju moć da sve dileme prekinu fatalnom silom.
Kao što je priča svedena na suštinu tako je i crtana. Prat ne insistira na detaljima već na jednostavnim linijama, njegove table su uglavnom simetrične – tri reda sa po dve sličice. Ali ta je jednostavnost odraz pročišćenosti i fokusiranosti na bitno dok se svedenom scenom kreću tela u prevelikoj, nezgrapnoj odeći i podsećaju na likova sa radova slikara naivaca. No, poneki briljantni crtež na razmeđi figurativnosti i apstrakcije svedoči da je autor umetnik rafiniranog ukusa.
U konačnom svođenju utisaka, „Mladost“ je još jedan Pratov biser u sjajnoj seriji o neodoljivo čudesnom Kortu Maltezeu.

(„Dnevnik“, 2021.)

 


Novoobjavljeni roman „Paganin“ Bobana Kneževića (1959), zapaženog spisatelja, izdavača i urednika srednje generacije, privukao je ponajpre, zahvaljujući autorovom dosadašnjem angažovanju, pažnju čitalačke publike naklonjene fantastičkim žanrovima (naučna i epska fantastika, horor).  Ipak, kao i u nekim ranijim knigama, Knežević je istupio iz žanrovskih obrazaca i matrica i zakoračio u novom smeru. Roman započinje dečačkim doživljajem dešavanja koje se racionalno ne mogu objasniti – iako je moguće da je u pitanju tek nepripremljenost deteta za nove senzacije. U nastavku ovaj, barem u prve dve epizode-situacije svojevrsni „bildungs roman“ (odnosno roman o odrastanju), prati ciklične susrete dvojice ljudi koji su, prema imenima i prezimenima, opšte poznati; na jednoj strani, onoj nominalno slabijoj, je Veselin Čajkanović (kao dečak, mladić i sazreo muškarac) a na onoj drugoj, najpre varljivo bliskoj pa potom suprotnoj, antagonističkoj je Alister Krouli, mističar (naoko u punoj zrelosti), najomraženiji čovek svog vremena. Krouli se sve do poslednjeg, otvorenog sukoba predstavlja kao znalac svakovrsnih tajnih činjenica i znanja koji i dalje traga za neizmernim moćima zaostalim iza bića koja su živela i vladala u vremenima pre pojave ljudske vrste. Čajkanović je koliko mladalački zaveden tajnama i njihovim otkrivanjem toliko i zaplašen svime što one nose. U procesu učenja njemu će biti otkriven i svetonazor Lužičkih Srba, skrajnutog naroda koji i dalje sledi paganska učenja i iskustva proistekla iz pokoravanja, ali i suživota sa silama Prirode. Sledeći korak u spoznaji vodi Čajkanovića u duboko podzemlje sve do litice ispod koje se pruža nepoznati, bezmerno stariji svet. Fasciniran ali i ustrašen Čajkanović odustaje od silaska u primordijalno okrilje ali se zato odlučuje da ponovi arhetipsku situaciju milosrdnog davanja vode zarobljenom biću očito velikih snaga; oslobođeni stvor darivaće svom spasiocu posebne moći koje ovaj, u svojoj prostodušnosti i dobroti, isprva neštedimice koristiti. Naravno, životno iskustvo će Čajkanovića neminovno poučiti opreznosti i sumnjama na šta se nadovezuje nova pojava Kroulija koji ga iznova stavlja pred bezmalo neodoljiv izazov pokoravanja neetičkim zahtevima koji mogu biti nagrađeni novim spoznajama ili odbijanja da se, po cenu neznanja/neukosti, učestvuje u mračnim, nemoralnim  obredima...
        Kneževićev roman znatiželjnim se čitaocima predstavlja kao specifična mešavina žanrova odnosno tematskih usmerenja. Ovo svakako nije realistički istorijski roman jer je tretman istorijskih ličnosti daleko od očekivane uverljivosti opisa epohe kojom se bavi, preciznih faktografskih detalja, oponašanja sintaksičkih konstrukcija i korišćenja arhaizama primerenih tom vremenu. Na drugoj strani, iz istih razloga ovo nije ni delo koje bi se moglo svrstati u tzv „tajne istorije“ u kojima autori insistiraju na dokumentarnosti kako bi svojim spekulacijama obezbedili kakvu-takvu verodostojnost. Knežević se, pak, drži činjenica koliko mu je potrebno da stvori okvir događaja ali ne i više od toga; on isprva sledi opštepoznate činjenice o svojim junacima ali ih nadalje razvija izvan tih obrazaca i ne insistira na psihološkoj uverljivosti i doslednosti likova i njihovih postupaka. Otuda su u romanesknom Čajkanovićevom ponašanju prepoznatljive dileme pisaca-intelektualaca s kraja XIX i početka XX veka (Po, Lavkraft) odnosno fascinacija spoznajom postojanja sila koje izmiču racionalnim objašnjenjima. Opčinjenost nepoznatim i neobjašnjivim, uz dozu zaziranja pred nemerljivim moćima kulminira u poniznom prihvatanju sopstvene neznatnosti spram nemerljivih eona proteklih pre pojave Homo Sapiensa, i svetova ljudima nepojmljivih bića (njihove najpribližnije ljudske odrednice bi bile božanstva ili demoni). Otuda se „Paganin“ ponajpre može čitati kao ezoterijsko-filozofska rasprava o nekim od temeljnih, krucijalnih pitanja egzistencije ljudskog roda i njegovog duha/uma, od beslovesnosti praistorije do XX veka. Opskurne epizode susreta sa duhovima predaka zarobljenim na istim prostorima u različitim epohama kao i naziranja budućnosti (naše sadašnjosti i dalje) slikovit su dokaz prethodne tvrdnje o mešavini žanrova. Dodatan argument za rečeno je i odstupanje od uobičajenog kontrolisanog baratanja arhaičnim jezikom i adekvatnim strukturiranjem rečenica a u cilju postizanja uverljivosti pogodbene (literarne) stvarnosti i istorijskih fakata. Knežević je pošao sasvim suprotnim pravcem: ogolio je svoju rečenicu, na momente je lišio patine starog jezika tako da je, čak, insistirao na modernom vokabularu i uobičajenim modernim konstrukcijama (pa i floskulama) potcrtavajući tako do krajnjih granica odstupanje od isprva usvojenih istorijskih obrazaca a u ime nezavisnosti svog literarnog konstrukta u kome, opet, izostaje i sam tren čiste katarze jer su Čajkanovićeve dileme ostale bez definitivnog odgovora.
        U krajnjem svođenju utisaka, „Paganin“ se otkriva kao delo koje će postaviti niz provokativno-intrigantnih pitanja prepuštajući čitaocima da na njih odgovore prema sopstvenim iskustvima i afinitetima.

            („Dnevnik“, 2021.)

 Povodom 30 godina od nastanka, objavljeno je bibliofilsko izdanje romana „Perfektni perfekt“ Ilije Bakića. Roman se do sada nije pojavio kao zasebno izdanje; godine 2013. objavljen je u 45. broju časopisa „Unus Mundus“ (urednik Stevan Bošnjak, izdavač Niški kulturni centar).

PP korica front 5zuto_Page_1

„Perfektni perfekt“ je pisan u manirima postmodernizma odnosno dekonstrukcije sa jasnim uticajem neoavangardnih iskustava. Višeslojna priča dešava se u antiutopijskom okruženju militarizovanog društva u kome junak, pripadnik oružanih snaga trajno stacioniran u kasarni, pokušava da organizuje svoj život tako da mu, pored redovnih dužnosti, preostane slobodnog vremena sa spisateljsku delatnost i komunikaciju sa književnim publikacijama. Svakodnevne radne obaveze izmešane sa trivijalijama i neizbežnom komunikacijom sa ostalim vojnicima prepliću se sa pokušajima stvaranja i uobličavanja priča koje su njegov estetsko-eskapistički beg od realnosti. Shizofrenost pozicije junaka izražena je fragmentarnim, nelinearnim pripovedanjem uz insistiranje na paralelnom odvijanju dešavanjima na više fizičkih i mentalnih nivoa odnosno na, u tekst ukomponovanim, elementima primenjene likovnosti.

„Perfektni perfekt“ je deo neformalne trilogije eksperimentalnih romana nastalih u prvoj polovini 1990-tih u kojima se autor oprobava u različitim spisateljskim tehnikama odnosno iskušava „otpornost“ priča – sa nedvosmislenim, funkcionalnim elementima naučne fantastike – na razgradnju i fraktalizaciju ili insistiranje na kontinuitetu pogodbene realnosti uz istovremeno traganje za granicama čitalačkih mogućnosti da prate i razumevaju takve tekstove. Trilogiju, pored „Perfektnog perfekta“, čine i romani „Novi Vavilon prosa brutalis“ (objavljen 2000.g, izdavač „Kanjiški krug“) i „Fundamentalni posmatrač“ čije pojavljivanje je planirano za 2022.g.

https://sfpisb.wordpress.com/2021/10/04/perfektni-perfekt-ilije-bakica-konacno-kao-zasebna-knjiga/

https://www.art-anima.com/perfektni-perfekt-ilije-bakica-kao-zasebna-knjiga/

 


Tekući trenutak ovdašnje strip scene možda najbolje karakteriše epitet – raznovrsnost. Nakon neobuzdane energije kojom je scena zračila 1980-tih a koja je presečena decenijom ratova i sankcija, u Novom milenijumu je započela obnova strip stvaralaštva i izdavašta i dosezanje bogatstva koje je izgubljeno. Pojava niza izdavača sa bogatom i razuđenom produkcijom kao i dolazak novih generacija crtača i scenarista raznorodnih interesovanja, poetika i stilističkih manira, zalog su opstanka i nastavka nasilno prekinutog razvitka 9. umetnosti na ovim prostorima. Novoizašli album „Kassowitz“ dokaz je sazrevanja strip scene na nivou izdavaštva odnosno stvaralaštva. Kako to u tekstu o nastanku stripa Kasovica na kraju albuma pojašnjava Predrag Đurić (1974), scenarista, prozaista, kritičar i izdavač (vlasnik kuće „Rosencrantz“), ideja o ovom stripu razvijala se dugo, sa periodima potpunog mirovanja/tavorenja, uz mnoštvo uzora (stripskih, literarnih, filmskih) i referentnih tačaka odnosno spoljnih podsticaja, kakav je i uspeh domaće TV serije „Senke nad Balkanom“ koji je indirektno doveo ideju o Kasovicu u žižu interesovanja – sve do konačne realizacije u obliku kolornog albuma u izdanju kuće „System Comics“. Imponuje Đurićeva stvaralačka samosvest odnosno sposobnost pozicioniranja svog rada u relacijama istorija-savremenost raznorodnih umetnosti; takođe imponuje i činjenica da je razmatrana ideja da se strip uključi, kao ravnopravni segment, u izgradnju/profilisanje aktuelne popularne kulture što bi trebalo da znači da ponovo postoji svest o komercijalnom potencijalu „priča u slikama“ (nešto slično se dešavalo pre 30-tak godina sa stripom „Balkan ekspres“ koji se naslanjao na istoimeni film).
        Đurićeva priča dešava se u Novom Sadu 1939. godine. Njeni junaci su Samuel Kasovic, najčuveniji novosadski privatni detektiv, i mladi Arnold Šlirencauer, ulični mangupčić koji se upinje da bude u Kasovicovoj blizini. Zaplet počinje kada kneginja Dolnozemskaja angažuje detektiva da joj vrati knjigu „Oblak u pantalonama“ Vladimira Majakovskog, koju je, u trenutku rastrojstva, prodala knjižaru-antikvaru koji sada ne želi da joj je vrati. Naizgled lak zadatak komplikuje se ubistvom antikvara jer je očigledno da za knjigu ima još interesenata koji ne biraju sredstva da do nje dođu. Klupko potrage odmotava se ali i zapliće otkrivajući naličje grada ali i političke situacije u predvečerje II svetskog rata, uključujući tu i Decu Vrangela, tajno udruženje, neku vrstu tajne policije ruske bele emigracije... Scenario vešto upliće različite žanrovske matrice: tvrdo kuvani krimić oličen je u osebujnom, ne uvek profesionalnom detektivu-mangupu, fatalnoj plavuši-klijentkinji, živopisnim kontaktima sa egzotičnim podzemljem; duh istorijskog krimića nosi sama postavka priče začinjena faktima i spekulacijama ali i pojavom jedne postojeće ličnosti – Juraja Špilera, poznatog policajca iz predratne Jugoslavije i nacističke okupacije. Razrešenje tajne ne odvija se samo u sadašnjosti pošto se čitavo zamešateljstvo otkriva kao posledica dešavanja iz prošlosti predstavljene pripovedanjem-sećanjima aktera. Pažnju privlači i atraktivna postavka konačnog razrešenja slučaja koja prepliče tri toka: javno čitanje poezije Majakovskog, prizore sa karnevala i obračun sukobljenih strana. Poslednje stranice vraćaju na scenu Kasovicov mangupski osmeh kojim šarmira damu sugerišući da je ovo samo jedna epizoda u njegovim dogodovštinama.
        Mada barata manje-više poznatim obrascima Đurić uspeva da izgradi uzbudljivu priču koja pleni kako samim zapletom tako i atraktivnim likovima odnosno uverljivo oslikanom pozornicom prepunom detalja, od arhitekture i mode do duhovitog slenga koji je mešavina delova jezika naroda koji su živeli u Novom Sadu te dopadljivih šala i aluzija na ondašnju svakodnevicu. Prepoznatljiva a umetnikovom rukom rekonstruisana atmosfera prošlih vremena dodatni je kvalitet ovog dela. Mladi crtač Luka Cakić (1990) dobrano se potrudio da realističnim crtežom oživi minulu epohu uz mnoštvo detalja koji ipak ne opterećuju sama dešavanja dinamično iscrtana i atraktivno spojena u table koje, smenom velikih i malih crteža (uz njihovo manje ili veće preklapanje), podsećaju na filmsku montažu akcionih scena uz efektnu upotrebu svetla, mraka i senki.
        Sveukupni utisak tokom i nakon čitanja ovog albuma vrlo je pozitivan i afirmativan. Reč je delu koje objedinjava intrigu i akciju, oplemenjene sjajno dočaranom atmosferom odnosno nizom manje poznatih a provokativnih detalja (čiji uticaj se proteže i do današnjih dana). Sudeći po ovom albumu, „Kassowitz“ ima potencijal da izraste u atraktivan serijal koji će zabavljati ali i podučavati prave strip sladokusce.

            („Dnevnik“, 2021.)

top