Novoobjavljeni roman „Paganin“ Bobana
Kneževića (1959), zapaženog spisatelja, izdavača i urednika srednje
generacije, privukao je ponajpre, zahvaljujući autorovom dosadašnjem
angažovanju, pažnju čitalačke publike naklonjene fantastičkim žanrovima (naučna
i epska fantastika, horor). Ipak,
kao i u nekim ranijim knigama, Knežević je istupio iz žanrovskih
obrazaca i matrica i zakoračio u novom smeru. Roman započinje dečačkim
doživljajem dešavanja koje se racionalno ne mogu objasniti – iako je moguće da
je u pitanju tek nepripremljenost deteta za nove senzacije. U nastavku ovaj,
barem u prve dve epizode-situacije svojevrsni „bildungs roman“ (odnosno
roman o odrastanju), prati ciklične susrete dvojice ljudi koji su, prema
imenima i prezimenima, opšte poznati; na jednoj strani, onoj nominalno
slabijoj, je Veselin Čajkanović (kao dečak, mladić i sazreo muškarac) a
na onoj drugoj, najpre varljivo bliskoj pa potom suprotnoj, antagonističkoj je Alister
Krouli, mističar (naoko u punoj zrelosti), najomraženiji čovek svog vremena.
Krouli se sve do poslednjeg, otvorenog sukoba predstavlja kao znalac
svakovrsnih tajnih činjenica i znanja koji i dalje traga za neizmernim moćima
zaostalim iza bića koja su živela i vladala u vremenima pre pojave ljudske vrste.
Čajkanović je koliko mladalački zaveden tajnama i njihovim otkrivanjem
toliko i zaplašen svime što one nose. U procesu učenja njemu će biti otkriven i
svetonazor Lužičkih Srba, skrajnutog naroda koji i dalje sledi paganska
učenja i iskustva proistekla iz pokoravanja, ali i suživota sa silama Prirode.
Sledeći korak u spoznaji vodi Čajkanovića u duboko podzemlje sve do
litice ispod koje se pruža nepoznati, bezmerno stariji svet. Fasciniran ali i ustrašen
Čajkanović odustaje od silaska u primordijalno okrilje ali se zato odlučuje
da ponovi arhetipsku situaciju milosrdnog davanja vode zarobljenom biću očito
velikih snaga; oslobođeni stvor darivaće svom spasiocu posebne moći koje ovaj, u svojoj prostodušnosti i dobroti, isprva neštedimice
koristiti. Naravno, životno iskustvo će Čajkanovića neminovno poučiti
opreznosti i sumnjama na šta se nadovezuje nova pojava Kroulija koji ga
iznova stavlja pred bezmalo neodoljiv izazov pokoravanja neetičkim zahtevima
koji mogu biti nagrađeni novim spoznajama ili odbijanja da se, po cenu
neznanja/neukosti, učestvuje u mračnim, nemoralnim obredima...
Kneževićev
roman znatiželjnim se čitaocima predstavlja kao specifična mešavina žanrova
odnosno tematskih usmerenja. Ovo svakako nije realistički istorijski roman jer
je tretman istorijskih ličnosti daleko od očekivane uverljivosti opisa epohe
kojom se bavi, preciznih faktografskih detalja, oponašanja sintaksičkih
konstrukcija i korišćenja arhaizama primerenih tom vremenu. Na drugoj strani,
iz istih razloga ovo nije ni delo koje bi se moglo svrstati u tzv „tajne
istorije“ u kojima autori insistiraju na dokumentarnosti kako bi svojim
spekulacijama obezbedili kakvu-takvu verodostojnost. Knežević se, pak,
drži činjenica koliko mu je potrebno da stvori okvir događaja ali ne i više od
toga; on isprva sledi opštepoznate činjenice o svojim junacima ali ih nadalje
razvija izvan tih obrazaca i ne insistira na psihološkoj uverljivosti i
doslednosti likova i njihovih postupaka. Otuda su u romanesknom Čajkanovićevom
ponašanju prepoznatljive dileme pisaca-intelektualaca s kraja XIX i početka XX
veka (Po, Lavkraft) odnosno fascinacija spoznajom postojanja sila
koje izmiču racionalnim objašnjenjima. Opčinjenost nepoznatim i neobjašnjivim,
uz dozu zaziranja pred nemerljivim moćima kulminira u poniznom prihvatanju
sopstvene neznatnosti spram nemerljivih eona proteklih pre pojave Homo
Sapiensa, i svetova ljudima nepojmljivih bića (njihove najpribližnije ljudske
odrednice bi bile božanstva ili demoni). Otuda se „Paganin“ ponajpre
može čitati kao ezoterijsko-filozofska rasprava o nekim od temeljnih,
krucijalnih pitanja egzistencije ljudskog roda i njegovog duha/uma, od
beslovesnosti praistorije do XX veka. Opskurne epizode susreta sa duhovima
predaka zarobljenim na istim prostorima u različitim epohama kao i naziranja
budućnosti (naše sadašnjosti i dalje) slikovit su dokaz prethodne tvrdnje o
mešavini žanrova. Dodatan argument za rečeno je i odstupanje od uobičajenog
kontrolisanog baratanja arhaičnim jezikom i adekvatnim strukturiranjem rečenica
a u cilju postizanja uverljivosti pogodbene (literarne) stvarnosti i
istorijskih fakata. Knežević je pošao sasvim suprotnim pravcem: ogolio
je svoju rečenicu, na momente je lišio patine starog jezika tako da je, čak,
insistirao na modernom vokabularu i uobičajenim modernim konstrukcijama (pa i
floskulama) potcrtavajući tako do krajnjih granica odstupanje od isprva
usvojenih istorijskih obrazaca a u ime nezavisnosti svog literarnog konstrukta
u kome, opet, izostaje i sam tren čiste katarze jer su Čajkanovićeve
dileme ostale bez definitivnog odgovora.
U
krajnjem svođenju utisaka, „Paganin“ se otkriva kao delo koje će
postaviti niz provokativno-intrigantnih pitanja prepuštajući čitaocima da na
njih odgovore prema sopstvenim iskustvima i afinitetima.
(„Dnevnik“,
2021.)
0 komentara:
Постави коментар