Vil Ajzner
(1917-2005) ubraja se među najznačajnije strip umetnike XX veka, koji je u impozantnoj karijeri dugoj gotovo sedam decenija bio strip praktičar u različitim periodima razvoja ovog medija, odnosno teoretičar i profesor na njujorškoj umetničkoj školi gde je predavao o stripu koji je definisao kao „sekvencijalnu umetnost“. Kao dvadesetogodišnjak Ajzner je bio jedan od mnoštva nadničara u talasu bezbrojnih strip publikacija koje su pokušavale da zadovolje glad čitalaca za „priče u slikama“. Među nizom heroja koje je stvorio najpoznatiji junak je Spirit (rađen od 1940-1052), netipični maskirani heroj u humorno-apsurdnim avanturama. Za razliku od rutiniranih crtača, Ajzner je tragao za novim načinima crtanja i komponovanja tabli koje će u nastupajućim decenijama prihvatati kako alternativni strip autori tako i autori u okrilju korporacijskog stripa. Tokom Drugog svetskog rata Ajzner je crtao priručnike za obuku mladih vojnika. U, za američki strip, burnim posleratnim godinama Ajzner je nastavio sa subverzivnim stvaralaštvom, uporedo sa pedagoškim radom, razvijajući svoje ideje u nizu izuzetnih dela. Godine 1978. Ajzner je, ugledajući se na eksperimentalne grafičke umetnike iz 1920-tih (Nikela, Masarila, Vorda), započeo rad na pričama, zasnovanim na stvarnim ličnostima i događajima, koje se dešavaju u njujorškoj Dropsi aveniji broj 55 u kojoj je Ajzner odrastao. Ovaj strip, pod nazivom „Ugovor s Bogom“, umetnik je nudio kao „grafički roman“ ali nije uspeo da ga objavi ni kod jednog velikog izdavača; knjiga se ipak pojavila kod malog izdavača i neprestano je doštampavana gotovo 30 godina. Pet godina kasnije Ajzner počinje rad na novom delu „Životnoj sili“ smeštenom u istoj aveniji, a svoje životno delo će zaokružiti 1995. godine pričom „Dropsi avenija: Komšiluk“. Celokupna trilogija, na preko 500 strana, objedinjena je 2005. u jedan tom koji je, u ediciji „Svet u oblačiću“ i pod okvirnim naslovom „Ugovor s Bogom, Život na Dropsi aveniji“, agilna „Čarobna knjiga“ objavila neposredno pred dolazak nove 2023. godine.
            Nakon sentimentalno-dirljivog Ajznerovog uvoda znatiželjni čitalac raskriljuje dveri svojevrsne istorije Njujorka i Sjedinjenih američkih država viđene kroz oči malih, beznačajnih ljudi koji dolaze u obećanu zemlju i pokušavaju (retko kada uspešno) da ostvare snove. Različite rase i narodi, različiti običaji, navike i svetonazori ne mogu se lako uklopiti na malom prostoru pa stanovi i pločnici umeju da budu pretesni a strasti i netrpeljivosti lako eksplodiraju u pojedinačne razmirice i sukoba ali i nerede širih razmera. Otuda vrlo brzo postaje važno ko je došao prvi i zauzeo teritoriju na koju sada polaže prava starosedeoca, odnosno ko je brojniji te agresivniji u ostarenju prevlasti koja donosi i ekonomska preimućstva. Dropsi avenija, kao pozornica događanja, ima svoje faze-cikluse, od sela na periferiji grada, preko postepene pa sve brže urbanizacije, gradnje velikih stambenih zgrada kao brodova u asfaltnom moru, uspona standarda, Velike ekonomske krize, Prohibicije, propasti stanara, zgrada i čitavih blokova do ponovnih planova o izgradnji. Sve to vreme takozvani „kazan za topljenje nacija“ radi punom parom: Jevreje potiskuju Irci, Italijani, Španci, crnci, latinosi; istovremeno poštene radnike (od fizikalaca, domara ili tesara do onih nevoljnika koji, u vreme krize, zarađuju čišćenjem snega sa ulica) nadmašuju kriminalci, prevaranti svih vrsta, bankari i mešetari (a tu je i jedan sakupljač stare odeće koji će se obogatiti). Uz sveprisutne domaćice-alapače smenjuju se i pojedinačne na momente smešne tragedije ljudi koji su izgubili iluzije (pa i veru u Boga), gubili ljubav, tražitelja (oba pola) bogatog supružnika, svakojakih lenčuga i simulatora, obogaljenih veterana svetskih ratova i onog u Vijetnamu, alkoholičara; ponekad se (ali samo kao izuzetak) pojavi i neko ko u srednjim godinama spozna svoje zablude i pokušava da nadoknadi izgubljeno vreme. Duhovni pastiri različitih religija neretko su oni koji podučavaju i nude utehu ali i pružaju ruku pomirenja drugim zajednicama praktično pokazujući da dobrota ipak postoji; lokalni političari, pak, lako klize u pragmatizam koji traži i sumnjive kompromise koji im ne služe na čast.
            Panorama sudbina pojedinaca, grupa/zajednica i njihovog staništa data je u prvom delu kroz pojedinačne priče dok se u potonja dva pretvara u niz pripovednih linija koje teku paralalno ali se neminovno prepliću gradeći mozaik sačinjen od niza blistavih segmenata. Ajzner gradi trilogiju smireno, bez veštačkih afektacija ili ušećerenih melodramskih tonova što sveukupno daje realističku sagu sazdanu od sitnica koje život znače u širokoj paleti emocija od sreće do tuge, radosti i razočarenja. Ovako seriozan sadržaj uz vrcave dijaloge i efektne isečke iz novinskih članaka ima svoj vizuelni lik u jasnim, oštrim kjaroskuro crtežima oslobođenim strip kvadrata i stvaranim kao kompaktne table-stranice. Laka karikaturalnost likova pojačava humorne efekte ali i potcrtava teške trenutke. Rečju, „Ugovor s Bogom“ je visoko vredno delo devete ali i svekoliko Umetnosti.

            („Dnevnik“, 2023.)

 


Ursula Legvin (1929-2018) ubraja se među najzapaženije autore žanrovske fantastike druge polovine XX veka, Ona je postigla ono što je uspelo samo retkim autorima (kakvi su Bredberi, Zelazni, Silverberg): da se njena dela u žanrovima naučne i epske fantastike smatraju za vrhunska  odnosno nezaobilazna u istoriji žanrova. U domenu naučne fantastike Legvinova je, svojim romanima i kraćim prozama iz „Hainskog ciklusa“ (među njima su najznačajniji romani „Leva ruka tame“ iz 1968, „Čovek praznih šaka“, 1974, „Svet se kaže šuma“, 1976 „Pričanje“, 2000) kao i nizom samostalnih knjiga (pre svih izuzetnim romanom „Stalno se vraćajući kući“, 1985), reprezent seriozne literature distancirane od masovne petparačke, šund prakse započete između dva rata i nastavljene u prvim godinama posle Drugog svetskog rata. Njena temeljnost u promišljanju svetova i društvenih ustrojstava na njima, duboko sagledavanje socijalno-psiholoških posledica napretka u tehničkim naukama ali i tehnologija vladanja podanicima, udružena sa zavidnom spisateljskom veštinom, donela joj je uvažavanje literarnih znalaca iz tzv glavnog književnog toka što je svakako uticalo i na promenu generalnog stava akademske kritike prema naučnoj fantastici kao paraliteraturi. Uporedo sa ovim usmerenjem Legvinova je pisala knjige koje pripadaju epskoj fantastici odnosno žanru koji anglosaksonski pisci (prvi je 1969.g. bio Aleksandar Lojd) i teoretičari određuju kao „visoka fantastika“ (mada, istini za volju, ne postoji opšteprihvaćeno značenje tog termina). Ključno delo Legvinove u ovom žanru je cikus „Zemljomorje“ koji čine dve trilogije i niz pratećih priča. Prvi roman „Čarobnjak Zemljomorja“ iz 1968, uvrštavan u „omladinske romane“, zadobio je veliku popularnost te je ušao i u programe obavezne školske lektire. Za ovim su sledili romani „Grobnice Atuana“ (1971) i „Najdalja obala“ (1972). Tek 18 godina kasnije Legvinova se vratila Zemljomorju romanom „Tehanu“ (1990) za kojim su sledila zbirka „Priče iz Zemljomorja“ i roman „Drugi vetar“ (obe knjige izlaze 2001). Poslednje priče iz ciklusa su „Oderonova kći“ (2014) i „Vilin konjic“ (2018). Zemljomorje je svet prekriven okeanom iz koga se izdiže niz arhipelaga. Ostrva naseljavaju različite ljudske rase (ima i zmajeva koji se kriju od njih) na različitim stepenima tehnološkog, religijskog i državnog razvoja. Na ostrvima Zemljomorja postoji i funkcioniše magija, ona divlja i ona kultivisana, koja se izučava u posebnim školama na ostrvu Rouk. Nekoliko je junaka ovih dela: Ged, čarobnjak sa čijim odrastanjem, školovanjem i delanjem ciklus započinje, Tenar, njegova životna izabranica, Tehanu, koja uprkos traumama postaje moćna heroina, mladi princa Lebanen koji će izrasti u dogoočekivanog kralja Arhipelaga, Irijan, ratnica i čarobnica... Kao i u „Hainskom ciklusu“ i u delima o Zemljomorju, Legvinova temeljno promišlja kako mitološke i arhetipske odnose i situacije tako i živote junaka koje prati od prvih koraka (kako je to u klasičnim bildunsromanima) preko razvoja i zenita njihovih snaga i moći do starenja i neminovnog svođenja životnih bilansa.
            Knjige Ursule Legvin predmet su pomnog proučavanja brojnih teoretičara širom sveta. Korpusu ovih studija priključuje se i monografija „Zemljomorje Ursule Legvin kao delo visoke (epske) fantastike“ Save V. Stamenkovića (1983) koju je objavio Niški kulturni centar. Osnov knjige je autorova doktorska disertacija koju je on proširio i ažurirao, sintetizujući dosadašnja  razmatranja ove teme (vidljiva u impozantnoj bibliografiji sekundarne literature) i nadograđujući ih svojim tezama. Stamenković ciklus o Zemljomorju analizira iz različitih vizura: nakon uvodnih razmatranja termina visoka fantastika te odnosa Zemljomorja prema žanrovskom nasleđu, pre svega Tolkinovim delima, ali savremenim delima (npr. R. R. Martinovog „Pesmi vatre i leda“), razmatraju se karakteristike  geografije Zemljomorja, funkcionisanje magije, religije i mitologije na ostrvima. Razvoj junakinja i junaka ciklusa posmatra se kroz postavke teorije o putu heroja Džozefa Kembela odnosno puta heroine iz teza Morin Murdok. Uz primenu teorije mogućih svetova Lubomira Doležala odnosno „ženskog pitanja“ i „ženskog romana“, faminističkih i kvir teorija, ekokritike i imagologije, autor razotkriva i odnos druge trilogije, utemeljene na taoističkim učenjem o sveopštoj ravnoteži elemenata, prema početnoj trilogiji, prepoznajući elemente u kojima je Legvinova izvršila reviziju svojih početnih stavova odnosno pomerila dotadašnje granice žanra otvarajući vrata novim idejama i stavovima. U svetlu ovih sagledavanja, studija „Zemljomorje Ursule Legvin“ Save V. Stamenkovića vispren je i intrigantan uvid u serijal o Zemljomorju kojim se on otkriva kao respektabilno, kompleksno i višedimenzionalno delo koje duboko korespondira sa najdubljim slojevima iskustva ustrojstva ljudskih zajednica i njenih jedinki i kome se svakako treba vraćati radi čitalačkog uživanja ali i mudrih, trezvenih pouka.

            („Dnevnik“, 2023.)

 

Kao šesta knjiga u biblioteci “Najbolji krimi-romani sveta” agilne “Čarobne knjige” upravo je objavljen roman “Na usamljenom mestu” Doroti B. Hjuz (1904-1993), spisateljice slabije poznate na ovim prostorima koja je, pak, dobila nagradu “Edgar” za doprinos književnoj kritici a 1978.g. za svoje delo zaslužila titulu velemajstora žanra koju dodeljuje cehovsko Udruženje krimi-pisaca Amerike. Hjuzova je bila najaktivnija u decenijama oko polovine XX veka a njena je dela odlikovala tzv “noar” atmosfera i vešto poigravanje obrascima žanra koji važi za muški mada je prisustvo niza valjanih autorki itekako vidljivo. Među 14 krimi romana koje je Doroti B. Hjuz objavila izdvaja se delo “Na usamljenom mestu” objavljeno 1947.g. Popularnost romana podstakla je “Kolumbija pikčers” da otkupi filmska prava, angažuje ozbiljnog režisera Nikolasa Reja i popularne glumce Hemfrija Bogarta i Gloriju Graham i 1950. u bioskopsku distribuciju pusti film “Na usamljenom mestu” koji se, međutim, voljom razigranih scenarista ali i zbog poštovanja Holivudskog “star sistema” u krucijalnim elementima razlikuje od romana, što je izazvalo ozbiljne polemike u stručnoj javnosti. 
        Roman prati život Diksa Stila, demobilisanog pilota koji se krajem 1940-ih doselio u Los Anđeles da bi, kako se na prvi pogled čini, pronašao svoje mesto pod suncem. Ali, Stil nije pripadnik u ratu istraumirane “izgubljene generacije” koja ima probleme da se navikne na civilni život. Naprotiv, on je patološka ličnost koja je pre vojne službe naučila da zloupotrebljava ljude i tako iživljava komplekse sopstvene više vrednosti sprečene da se iskaže zbog nedostatka novca i luksuza za koji smatra da mu po prirodi stvari pripadaju. Stil je brzo naučio da parazitira kao prijatelj bogatih studenata koje je prezirao. Mada se istakao u ratu on nije ostao u vojsci a povratak u domovinu otvorio je stare probleme novca koje njegov striko Fergus nije hteo da mu daje u neograničenim količinama. Ipak, Stil ga je ubedio da mu godinu dana šalje po 250 dolara mesečno na ima troškova dok on navodno piše knjigu i to - krimić. U novom gradu on je sreo prijatelja Mela iz vojske i ubio ga, prisvojio njegov stan, automobil i kreditne kartice (prijatelj je navodno otišao na rad u Rio). Osim frustrirajućeg nedostatka novca koji bi zadovoljio njegove isprazne prohteve Stil ima i drugi problem – nemogućnost da pronađe pravu ženu zbog čega je postao serijski ubica usamljenih devojaka u noćnim senkama, ubica koji se tim činom sveti jedinoj devojci koju je voleo (i zadavio je dok je bio raspoređen u jedinici u Engleskoj). Kad se u njemu nagomila bes zbog osujećenosti – a za to treba oko mesec dana – on kreće u akciju. U želji da dokaže svoju nadmoć ali i da bude blizu istrage zločina Stil obnavlja prijateljstvo sa ratnim drugom Brabom Nikolajem, policijskim detektivom. Brab se u međuvremenu oženio Silvijom koja postepeno počinje da sumnja u Stila. Istovremeno, Stil upoznaje Lorel Grej, otresitu, nezavisnu crvenokosu devojku kojoj je Mel ostao dužan 700 dolara. Grej uzvraća Stilovu ljubav ali, nepogrešivo prepoznajući mladićeve mane, ne deli njegove ideje o večnom zajedničkom životu. Stil polako ali sigurno gubi kontrolu nad svojim postupcima sve dok, u uzbudljivoj završnici, ne prizna zločine koje je počinio.
        Hjuzova pripoveda iz pozicije Diksa Stila, njegovih ideja, nervoza, mušičavih promena raspoloženja, napada besa, izliva ljubavi i ljubomore. Ona se ne bavi samim činom izvršenja zločina već onim što mu prethodi i onim što sledi posle njega. Stoga je ovo prevashodno psihološka studija bolesne ličnosti a ne roman akcije i policijske istrage. Sa zavidnom spretnošću autorka održava tenzije, postupno otkrivajući fragmente iz Stilove prošlosti, kombinujući priču o zločinu sa frustracijama socijalne neprilagođenosti, trenucima lucidnog razmeravanja sopstvenih sposobnosti i opravdavanja postupaka ali i periodima ubeđenosti u svoju superiornost te ljubavnom melodramom. Opisi zaljubljenosti jednako su uverljivi kao i oni izliva gneva odnosno opisi besciljnih vožnji, bezazlenih kućnih sedeljki ili trivijalnih poseta restoranima i susreta sa drugim, lepim i uspešnim, parovima. Hjuzova pažljivo barata naizgled nebitnim detaljima koji se postepeno slažu u uznemirujuću sliku poremećene jedinke koja je nemilosrdni predator u zajednici ljudi uljuljkanih blagodetima civilizacije koja ih, u velikoj većini, čini nesposobnim da prepoznaju opasnosti koje im prete. Čak ni istrenirani policajci nisu u stanju da otkriju ono što (sugeriše spisateljica) ženska intuicija (i njeni bazični instinkti borbe za opstanak) konačno razotkrivaju.
        U vreme prvog objavljivanja ovog romana vizura koju je Hjuzova otkrila bila je u rangu novotarije koja je istovremeno zavodljiva i intrigantna. Više od sedam decenija kasnije “Na usamljenom mestu” nema oreol iskoraka jer je žanr upio i razvio njene ideje ali je to i dalje sveže i uzbudljivo delo koje znatiželjne i pažljive čitaoce nagrađuje uzbudljivom pričom te rafiniranim opisima različitih psihopatoloških stanja u svetu koji se oporavljao od užasa svetskog rata.

            (“Dnevnik”, 2023.)


 

top