Vlada Urošrević (1934) jedan je od retkih pisaca, kako u Makedoniji tako i u ostatku ex-Ju književne scene, koji pripada glavnom literarnom toku a u svoja dela konstantno upliće elemente žanrovskih fantastika - u Uroševićevom slučaju Science Fiction-a. Podvojenost ’ozbiljnih’ i žanrovskih pisaca, kao nastavak one koja deli knjige na dobre i žanrovske tj. loše, stara je više od pet decenija, odnosno mogla bi se računati od smrti H. Dž. Velsa kao poslednjeg uvaženog književnika koji je pisao i SF i glavnotokovsku liteaturu, ne stideći se one prve. Koreni podele nastali su 1920-tih u SAD gde je SF i ostatak fantastičnih žanrova, zajedno sa krimićima, vesternima i ljubićima, prebačen u jeftina ’palp’ izdanja najnižeg kvaliteta. Poistovećenje SF i palpa preuzeto je i u Evropi i postalo šablon na snazi sve do pojave postmodernista – uprkos izuzecima kakvi su Haksli, Orvel, Čapek, Zamjatin, Golding i njihovim knjigama duboko ukorenjenim u žanr (a od kritike proizvoljno krštenih kao parabole ili alegorije). ’Istočni blok’ nije sledio ovaj tretman i u tim zemljama je SF mnogo više uvažavan i poštovan. Na ovdašnjim književnim prostorima podela i dalje važi a nezgodni izleti etabliranih pisaca (npr. Pekić) i dalje se skrivaju pogodbenim pojmovima, sve u cilju izbegavanja prokaznaih odrednica kakva je SF. Sa Uroševićem je problem teži jer je on svoja interesovanja za SF, osim u beletristici, obznanio i u studijama „Podzemna palata“ i „Demoni i galaksije“, kapitalnim analizama odnosa naučne i klasične fantastike.
            Roman „Dvorski pesnik u napravi za letenje“ smešten je u, mnogim SF piscima drag milje, post-katastrofijskog sveta. Pojedinosti rata koji je doneo završetak jedne epohe nisu poznate junacima novog doba jer autor nije zainteresovan za usporavanje priče mogućim objašnjenjima. Na ostacima prošlosti nikla su raznorodna društva, najčešće nalik na srednjevekovna, što je takođe često korišćen obrazac koji omogućava suprotstvaljanje tehnicističkih civilizacija onima koje su bliže prirodi, a s druge strane daje dešavanjima patinu bajki i saga o starim, ’pravim’ junacima. I ljudski odnosi vraćeni su u prečišćene relacije nadređeni-podređeni, bez previše oblandi koje podelu skrivaju.
            Na zadatom putešestviju kroz krš, između artefakata starih vremena, glavni junak romana, pesnik, neminovno će sresti ’varvare’ koji su sačuvali deo znanja predaka i voljni su da ih koriste za otvoreno manipulisanje, nametanje svoje vlasti (upravo kao i oni koje su nasledili). Osujećivanje tog plana vodi kroz paralelni svet i susret sa saborcem, ženom, konačni obračun nakon koga se nastavlja putovanje koje poprima i oblike inicijacijskog pročišćenja. Prepreke na dostizanju mitološkog grada (kome se na dar donosi oružje) su susreti sa brojnim bizarnim pojedincima i grupama u kojima su izvitopereni jedinstveni civilizacijski koreni.
            Urošević umešno koristi potencijale odabranog žanrovskog (uz dodatke bildungs i avanturističkog) obrasca. Priča teče lako, neopterećena preteranim psihologiziranjem ili insistiranjem na moralizatorskim stavovima odnosno aluzijama na našu sadašnjost. U pojedinim delovima/epizodama očito je autorovo poigravanje sopstvenim zanatom u građenju situacija kojima je razlog postojanja njegovo zadovoljstvo činom pisanja, što daje dodatni šarm i lepršavost knjizi. Iako utisak o romanu kvari ponešto neuverljivo finale koje, možda u želji da se žanrovska čitanje (mada je ono više nego bogato) proširi još jednim, alternativnim, donosi obrt na planu stvarno-izmišljeno, nesporno je da je „Dvorski pesnik...“ delo koje svojim kvalitetima zadovoljava čitaoce žanrovskih interesovanja, ali i one druge, sklonije ’serioznoj’ literaturi, a, čini se, ponajviše uživaoce u postmodernističkim vizijama sinteze umetnosti.
(1997)


Retrospektivne izložbe neminovnost su u radu svakog likovnog umetnika. No, dešava se da se ovom specifičnom svođenju računa pristupa olako, nekritički, čak i samoljubivo i samohvalisavo jer je potrebna nemala hrabrost za suočavanje sa sopstvenim delom, za njegovo ponovno razmeravanje i vrednovanje. Od svakog umetnika očekuje se, uprkos vezanosti za sopstveno delo, i visok stepen samosvesnosti koja ga sprečava da zapadne u samoreklamerstvo. Kada se uspostavi ta fina ravnoteža između želje da se predstave osnovne linije jednog duhovno-umetničkog rada, s jedne, i samo-kritičnost, s druge strane, rezultat premaša značaj samo jednog izlaganja i postaje reper za dalje proučavanje tog dela.
            Mira Mareš je, u skladu sa svojim tihim radom, sklonjenim od prevelike buke medija i likovnih moda i pomodnosti, sopstvenu retropsektivnu izložbu, pod nazivom „Jedan život - fragmenti“, priredila temeljno i vrlo strogo, zadovoljivši zahteve dokumentarnosti i hronologije i otvorivši dveri jednog raritetnog sveta koji se dešavao na nekoliko uporednih horizonata, prepletenih i komplementarnih, u rasponu od slika, preko vinjeta, do crteža, od tapiserija do performansa u čast pomračenja Sunca i dolaska novog milenijuma. U sve te medije autorka je ulivala snagu svog talenta i posvećenosti toliko duboke da je uspela da se izdigne iznad svih životnih nedaća i jedne katstrofe – požara u kome joj je, 1996. godine, izgoreo atelje i, kako sama kaže, „veliki deo (mog) postojanja“.
            Centralni deo postavke čine crteži i oni su svakako težište stvaralaštva Mire Mareš. Do njih vodi put preko ulja na platnu, prigušenih boja, sa snažnim emotivnim nabojem koji (posebno u slikama drveća-šuma) uspeva da potčini figurativnost. Dva panoa, jedan sa vinjetama nagrađenim 1964.g. „Zlatnim perom Beograda“, i drugi na kome su likovi fantastičnih životinja i bića (što je možda i nesvesni omaž Borhesovom „Priručniku fantastične zoologije“), uvod su u velike crteže koji su differentia specifica dela Mire Mareš. Na njima belinu hartije zaposedaju mreže tananih linija čudnovatog sveta koji, svojom zbunjujućom bliskošću, vezuje pažnju gledaoca jer pred njim, u vrtoglavom plesu, titraju oblici koji su spore i semenke biljaka, krhki izdanci mahovine, grane korala, tučci i prašnici; ali u tom kolopletu su i ćelije, njihova jedra, treplje, pseudonožice, baš kao i alveole, krvni kapilari, grudvice masti sopstvene, nikad viđene utrobe. Otuda taj snažni deja vu, u tom otkrivanju onogo šta jeste i što jesmo iznutra. Zar kugle na dugim peteljkama, kroz koje izbija svetlo, nisu neuroni u kojima je bljesnula misao? Ili su to prvi treptaji života u primarnoj masi zgusnutog praha zvezda, od koga smo i sada sazdani? Dešava li se na crtežima velika tajna pretakanja makro u mikro kosmos i naše, iznenadno, zaumno prepoznavanje tog trena?
            Na nekim crtežima amorfna masa jednostavno pulsira, kreće se po svojim zakonitostima, drhti, preliva se, tvori nestalne senke, kapi-zametke trajnosti koja zrači blagim bojama. U daljoj fazi grade se oblici postojaniji i određeniji ali i dalje porozni, s vidljivom zrnasto-prašnom privremenošću koja ih je stvorila i u koju se lako mogu vratiti. Samo ponekad, retko, crtež će ispratiti konačno definisanje u kom iz klupka ističe čista linija i, kao vrhunac igre bezvremenih sila, određuje telašce bebe ili glavu konja. Hoće li oni ostati savršeni ili se vraćaju u prvobitnu rasutost, pitanje je bez odgovora jer odgovor i  nije važan. Ono što jeste i na čemu Mira Mareš, čini se, insistira je lepota procesa stvaranja, kratkotrajna, krhka, neponovljiva. Zbog te lepote ovi crteži postoje.
(2000)

Saša Radonjić (1964) započeo je svoju pesničku avanturu knjigom „Lica naličja“ 1987.g, da bi sledećim: „Rogonja ili tragični pjesnik minotaur“ 1988, „Crtež koji kaplje“, almanah 1988, „Katalog čitača vremena“ 1989. i „Tetoviranje anđela“ 1992. potvrdio svoj identitet jednog od najzapaženijih pesnika (tadašnje) mlađe generacije. Roman „Priručnik za pauna“ iz 1993. godine otvara novo polje njegovog interesovanja i traganja koje se nastavlja romanima „Traktat o šeširima“ 1995. i „Tri ukradena romana“ 1999.g; njima proza preuzima primat u Radonjićevom stvaralaštvu no, knjiga „Pesme“ skreće pažnju na prethodni ’rad na stihovima’ i, nadamo se, najavljuje nove.
            Za svakog pisca mogućnost da ’probere’ svoja dela, izdvoji ono što mu se čini najbitnijim, najboljim, najvrednijim, veliki je izazov. Nužnu distancu za ovakav poduhvat teško je postići, mnogo je lakše skliznuti u samodopadljivost i bolećivost prema sebi. Radonjić je, međutim, odabrao drugu mogućnost, onu težu, i čak bio prestrog jer je odabrao da svoj pesnički svetonazor predstavi sa tek 20-tak pesama (možda je upravo ’prozna pauza’ odgovorna za ovu, hvale vrednu, rigoroznost jer je autoru obezbedila potrebni iskorak u stranu). S druge strane, Radonjić je izveo i dodatno ’čišćeje’; naime, u nekoliko slučajeva izbrisao je suvišne stihove, oslobodio pesmu balasta metafora i izglačao joj kostur do visokog sjaja.
            Kao rezultat ovih zahvata pred čitaocima je esencija pesnikove poetike a ona se razvija na širokim horizontima svakodnevice u kojoj se kriju zrna čiste lepote, dostupna onima sposobnim i voljnim da zastanu, izađu iz rutine i iskošenim pogledom osmotre zahuktali tok događaja čija se ukupnost naziva ’egzistencija jedinke’, jednako deo arhetipskog i kolektivnog koliko i individualnog. U ovakvom sagledavanju pojavnog okruženja i onoga što sadržava nema mesta za raspričanost, barokne figure ili veliku i prebujnu osećajnost. Eksplozije ili erupcije emocija samo su prolazni izuzeci u okeanima apatije i o njima nije reč u ovim stihovima. Tiha sveprisutnost, nit povučena kroz svaki dah, pokret, reč, svaku običnu radnju kojoj se ne pridaje značaj jer se iznova i iznova ponavlja, sve do granice dosade, jeste mera te finalne, fatalne spoznaje postojanja što ume, kada se prikaže i obznani, da iznenadi svog nosioca, da izroni na površinu i odmah ponovo utone u dubine bojeći ih svojom neprolaznošću. Radonjić filigranski uporno traži tu dubinu, otkriva je i upliće u reči kojima je nametnuo asketsku disciplinu. Otuda je svaka pesma nalik komadiću holograma; ma kako mali bio on u sebi nosi sliku celine, oštru, bez zamagljenja, neodređenosti i nedorečenosti. Ova jasnoća i preciznost sred mutnog kotrljanja trivijalnosti uznemiruje ali donosi i otkrovenje zapretenih uzroka što vode biće kroz lavirinte godina i decenija trajanja. I to otkrovenje smiruje i oslobađa.
(2001)



Skriven ispod žutog, snajkinog kišobrana kome je par žica slomljen, u sinovljevim starim farmerkama i jakni sa flekama koje se ne mogu oprati, obuven u unukove patike, sve držeći veliku crvenu kesu na kojoj je odštampana reklama nekog prestižnog butika, deda Milovan žustro gazi prema prodavnici. Sipi kišica, nebo se natmurilo. Kao da je, bože sačuvaj, novembar a ne maj mesec. Drveće u parkiću, na periferiji provincijske varošice, sve se nekako snuždilo, ptičice ne pevaju. Uopšte ne liči na proleće.
            Prešavši put stigne na svoj cilj a tamo, ispod suncobrana koji štiti zaključani sanduk sa sladoledima, zgurio se još par od njegove sorte, one penzionerske.
            „Jel još nije stigo leb“, pita mada mu je jasno da kamiona nema. Da je stigao na vreme ne bi ispred prodavnice bilo nikoga.
            „Kasne“, potvrdi baka Jula, skrivena ispod crvenog kišobrana sa velikim Miki Mausom i njegovom dragom Mini u zagrljaju.
            „Sad će. Možda ima neki zastoj na putu... kiša je“, doda penzionisani železničar.
            „Prava jesen. Ko da je novembar mesec. Već je preteralo sa kišom. Bio sam juče u ataru. Zemlja se napila i stoji voda ukraj njiva. Ako nastavi samo će štetu da napravi. Ionako su već trešnje skroz propale.“
            „Neće da valja. Prevrtljivo neko vreme.“
            „Vama paorima nikako ne može da se ugodi“, brecne se baba Jula, koja je penzionisana učiteljica. „Stalno kukate. Te je suša, te je poplava, te ovo te ono. A posle kukate da je sve što proizvedete jeftino a ono što kupujete vam je preskupo. Kad prodajete kukuruz – zabadava je, kad kupite koncentrat – papreno.“
            „A šta ćemo kad je tako? Niko na nas da pogleda, država bi da nas obrlati, da posejemo ili utovimo a onda, kad dođe vreme da to prodamo - cene padnu. Kad sve staviš na olovku – ne isplati se što se radio.“
            „Pa što radite? Bolje je džaba sedeti nego džaba raditi.“
            „Ih, sad ga pogodi... Paor mora da radi zemlju, to mu je jedino što ima. Samo što su ranijih godina ljudi navikli da se pate i trpe pa su ćutali. Moj pokojni deda je uvek govorio: poar nikad neće da umre od gladi, urani neko svinjče i pile, ostavi brašna sa strane, kravu ima za mleko i nekako će da ishrani familiju. Moći će i pare za porez da skupi. Važno je samo da država ne tera u rat ili da ne oduzima zemlju. I suša i voda i požar mogu da se prežive ali ako se država metne glave paoru – onda će biti ’beri kožu na šiljak’. E sad, promenila se vremena, i naša deca su išla u škole, gledimo televiziju i nismo više onako neuki pa znamo da se za naše borimo. Nismo više ni mi najgori pa da nas vortaju i lažu u oči.“
            „I opet vam nije dobro nego zatvarate putove da običan svet ne može da stigne kud je krenuo, kod familije ili kod lekara ili već gde mu se oće. Ne valja ni to, nismo vam mi krivi što vas varaju i kradu.“
            „Nije baš tako. Kad oni u opštini ili u policiji štrajkuju onda se ne bunite...“
            „Bunimo se, kako da se ne bunimo. Pa ne mogu ja mesec dana da stojim u redu da dobijem broj da izvadim pasoš. Nemam ni je vremena i zdravlja za bacanje.“
            „Dobro, bunite se al nekako na nas paore vam je najjača vika. A svi ti drugi ništa ne prave – samo neke papire izdaju i udaradu pečate. A mi pravimo meso i leb i mleko pa nas niko pošteno ne gleda. Političari se ubiše da nas posećuju pred izbore a ni pre a, videćeš, ni posle neće da nas se sete. A što nama ne bi dali bar malo onih para koje plaćaju strancima da otvore fabrike? Prvo su naše zatvorili a sad plaćaju druge da otvore nove, i to sve po sto-dvesto radnika a zatvorili firme sa po petsto i iljadu ljudi. Još se slikaju, nasmejani, veseli, ko da su šta ti ga ja znam šta uradili. A posle par dana na tu istu televiziju pričaju, ja sam svojim očima gledao, kako svuda u Evropu pala prodaja auta, od 25 do 35 posto. Pa ko će ondak da kupuje te auto koje ćemo da pravimo? Moraćeš da moljakaš nekoga da kupi novi auto. A zašto? Što smo od gotovog napravili veresiju? To niko ne sme da kaže. Jel smo mi baš bili tako loši i ništa nismo znali da sad opet moramo ispočetka? Ja se sećam kako je posle rata bila parola da se zemlja industrijalizuje. Zato smo išli na radne akcije, da pravimo puteve i fabrike. I to se gradilo 50 godina da bi se za 10 rasfućkalo pa onda, ajd Jovo nanovo. To što smo ja i moji, i moj sin i njegovi, napravili prodato bud zašto kojekakvima. Narod spao na prosjački štap. Sad moj unuk da ide kod gazda, da mu deru kožu za platu od koje ne može ni da se ishrani? Pa neće moći. Prošla su vremena kad su mom ocu čupali brkove što nije predao žito. Ni mi nismo više mutavi, nego – ako vam nešto treba platite. Paori od gladi neće da krepaju a za ostale neka se brinu oni koji su im svašta naobećavali.“
            „Bre Milovane, ti ko da si agitator neki. Trebo si da se nudiš da držiš govore ovim strankama pred izbore. Onaj koji bi tebe najmio sigurno bi dobio glasove, makar nas starih“, rekne bivši železničar.
            „E samo ti ćuti. Ceo život si leškario na državnim jaslama i sad bi još nešto da kažeš.“
            „Dobro de, nemoj da se vređamo.“
            „Kakva je to galama“, podvikne blajhana prodavačica sa vrata. „Vi matori čim se sretnete odma u viku i dreku udarite. Tišina tamo.“
            „A kad će taj leb da stigne“, pita baba Jula.
            „Otkud ja znam? Kad stigne – stigo je. Kome se ne čeka nek ide.“
            „Ma nemoj, pa da onaj jeftini, crni leb sakrite ispod tezge a nama uvalite onaj skuplji, beli. E, neće moći.“
            „Šta marim ja, onda čekajte ali bez vike. Jasno?“
            Niko, naravno, nije odgovorio jer su svi smerno zaćutali.
(2012)

Gaetan Briot jedan je od zapaženijih savremenih kanadskih pisaca koji stvaraju na francuskom jeziku, cenjen od kritike i publike. Roman "Dvojnik" kojim se predstavlja domaćoj publici započinje kao specifičan triler da bi prerastao u psihološko-psihijatrijsku studiju. Barns je neprilagođen - čudak koji vreme provodi na ulicama, u šetnjama, zurenju u izloge ili korpe za otpatke, stajanju na autobuskoj stanici ili u parku. Neprestano nosi torbu sa sobom, često nešto računa i zapisuje. Prolaznici zaziru od njega iako uglavnom nije agresivan. Blok je takođe čudak, ali društveno prihvaćen - on je pisac i odlučuje da stalno prati i proučava Barnsa koga imenuje za junaka svog novog romana. Ubrzo na videlo izbijaju čudakove patološke crte: on prepada prolaznice prikazujući svoje genitalije. Zbog toga biva uhapšen i odveden na lečenje. Pisac ga i dalje prati, razgovara sa lekarima i retkim poznanicima. Oseća sve veću bliskost sa čudakom. Između ostalog saznaje da Barns piše knjigu o nekom čudaku (trebala bi se zvati "Kradljivci duše"). Kada ovog puste na slobodu, pisac otkriva da je on junak te knjige. Shvata da je s mesta uzvišenog proučavaoca svakodnevnog kala, koji će materijal pretočiti u visoko umetničku literaturu, srozan na nivo 'objekta proučavanja' što je uvredljivo i vapi za osvetom. Pisac šalje anonimna pisma puna pretnji ali ih i dobija, zatim angažuje kriminalce da poharaju Barnsov stan i pretura po ulovu, prisvajajući deo stvari svoje žrtve koja, pod pritiskom, tone sve dublje u ludilo. Na vrhuncu neravnopravnog dvoboja, mašta, patologija i realnost su nerazmrsivo izmešane. Barns završava u ludnici gde ga kastriraju, tako se ispunjava njegova želja da bude izbrisan iz okruženja običnih ljudi. Pisac je pobedio ali ga je, istovremeno, njegov dvojnik toliko asimilovao - ili je on progutao njega - da je teško razabrati ko je i zašto stoji, besciljno, na ulici.
            Znani motiv pogubne identifikacije i zamene mesta posmatrača i 'žrtve' ovog puta je variran u kontekstu literature kao čina distanciranog osmatranja sveta. Izdvojenost sa mogućnošću analiziranja nečijih postupaka, s jedne strane je rezultat nesposobnosti za aktivna egzistencijalna delovanja a s druge strane nosi samovoljno prisvojenu nadmenost, aroganciju, te, u krajnjem, božanske atribute. No, krađa životne snage ili 'duše' (setimo se verovanja po kome fotografisanje oduzima dušu onome ko je na slici) ne ostaje bez kazne. Živototvorni fluid 'objekta' preliva se u onoga ko se usuđuje da sudi a nije Bog. Poigravanje tuđim mukama ne može ostati bez posledica. Žrtva, pod prismotrom, ubrzano propada a njeno mesto zauzima progonitelj. Osetljivi lavirint fizičkih aktivnosti i njihovih stvarnih i umišljenih posledica zahteva vrlo precizan piščev 'rad'. Brilot se opredelio za glas trećeg, neutralnog pripovedača, pa romanom preovladavaju opisi i definicije stanja, s malo dijaloga. Ovakav postupak ipak je morao da istrpi odstupanja uzrokovana napredovanjem priviđenja i opsena (dakle sasvim subjektivnih opažaja) što rezultira povremenim neuravnoteženostima teksta. Krajnji utisak o romanu ipak je povoljan - reč je o korektno ispisanom delu koje donosi intrigantnu priču i predstavlja pisca od koga se mogu očekivati i ambiciozniji poduhvati.
(2003)

Magični svet literature nezamisliv je bez onih koji je stvaraju (baš kao ni bez distributera-izdavača i potrošača-čitalaca). Bez obzira da li se ličnost pisca smatra relevantnim faktorom u analizi književnog dela ili ne, život umetnika ostaje intrigantno mesto za svakog ljubitelja pisane reči; otud su jednako slavna i dela i biografije Remboa, Prustova soba obložena plutom, šarolike karijere američkih pisaca, 'kućevno' poznavanje Divljeg zapada Karla Maja, slepilo H. L. Borhesa, Kafkine službeničke godine... U ovom kontekstu Džon Kenedi Tul i njegova fizička i duhovna egzistencija svakako su bizarno-mitska priča: rođen je u Nju Orleansu 1937.g, magistrirao engleski jezik, predavao na nekoliko univerziteta, samoubistvo izvršio 1969.g. Za njim je ostao obiman roman u rukopisu, koji je njegova majka 1976.g. ponudila na čitanje (uz tvrdnju da je odličan) profesoru ‘Lojola univerziteta’ Volkeru Persiju. Ovaj je izbegavao obavezu iz obzira prema sebi ali i nesretnoj ženi. Ipak, nadajući se da će rukopis biti dovoljno slab da ga ne mora čitati do kraja, pristao je da pregleda zamrljanu kopiju i shvatio da pred sobom ima izuzetno delo.
          "Zavera budala", objavljena 1980.g, privukla je veliku pažnju čitalaca i kritičara, predstavljajući im jednog od najčudnijih junaka književnosti - Ignacija Ž. Rajlija. Imenovani je brdo mesa i sala upakovano, prema samoproklamovanim zakonima teologije i geometrije, u komotnu odeću i tesne antilop čizme, na čijem vrhu je okrugla, mesnata glava sa napućenim usnama u čijim uglovima su se zadržale mrvice čipsa, gustim crnim brkovima, plavo-žutim očima, dlakavim ušima i zelenom, lovačkom kapom čiji naušnici štrče kao znakovi za skretanje i istovremeno pokazuju dva suprotna smera. Ignacije nadmeno i s neodobravanjem gleda na civilizaciju oko sebe i, budući akademski obrazovan i stručan za srednjevekovnu filozofiju, predviđa njenu propast, zapisujući svoje genijalne misli u mnoštvo svezaka na male linije koje prekrivaju pod njegove sobe, planirajući da ih, jednom, kad bude psiho-fizički raspoložen, sklopi u fatalnu, nezaobilaznu raspravu sposobnu da razobliči svu bedu svakodnevice. Tu plemenitu nameru ometa njegova ležerna lenjost i razbarušena nesistematičnost ali i fiziološki problemi sa želudačnim zaliskom, jer se ovaj, reagujući na frustrirajuće okruženje, zatvara i izaziva Ignacijevu nadutost od koje se on oslobađa gromoglasnim podrigivanjem i sličnim ispuštanjem viška gasova (ali ne odustaje od konzumiranja ogromnih količina hrane i piva).
          Izvor dodatnog pritiska na neshvaćenog filozofa (spoja moderno trapavog Don Kihota, problematičnog Tome Akvinskog, sumnjivog Ignacija Lojole) je njegova majka, dama sklona piću (čuvanog u rerni). Ona će ga naterati da se, uprkos preziru, zaposli ne bi li otplatio dugove izazvane saobraćajnom nezgodom. Od tog trenutka Ignacije upada u zamršene tokove realnog sveta: u kompaniji "Levi pantalone" izvodi neuspelu revoluciju, postaje prodavac viršli i sopstveni najbolji kupac, pokušava da organizuje partiju homoseksualaca koja bi, ubacivanjem u redove vojske, podrila mračnu instituciju i donela doba mira, posredno pomaže da se razotkrije lanac rasturača porno slika u školama (jer naga dama sa slika skriva lice knjigom "Uteha filozofije" njegovog omiljenog filozofa Boacija, što je dovoljno da poželi da je upozna) i, konačno, da ne bio bio odveden u psihijatrijsku bolnicu (po prijavi sopstvene majke), beži od kuće sa devojkom-aktivistkinjom svih mogućih alternativnih pokreta, zagovornicom slobodnog, terapijskog seksa koji preporučuje i Ignaciju što on s indignacijom odbija. Glavnog junaka romana prati galerija grotesknih likova, od nespretnog policajca kome je naloženo da uhvati bilo koje sumnjivo lice (makar i u javnom toaletu) ili će biti izbačen iz službe, crnca sa crnim sunčanim naočarima i večito upaljenom cigaretom, prinuđenog da čisti pod u lokalu na lošem glasu i spremnog da sabotažom upropasti investiciju svoje poslodavke (dame sa porno slika), neuspešne animir dame koju bi u atraktivnoj koreografiji trebalo da svuče jedan kakadu, prastare službenice željne penzije i bogatašice voljne da joj, u inat suprugu a po savetima dopisne škole psihologije, ulije samopouzdanje i uverenje da je još poželjna, do bande muškobanjastih devojaka uvek spremnih za dobru tuču i buljuka kmezavih transvestita.
          Mada je pisan pre najmanje tri decenije, roman zrači blistavom svežinom. Urnebesna igrarija neodoljivo zavodi čitaoca nudeći mu gorko-smešnu priču, zabavnu ali i intrigantnu. Uprkos pojedinim slabijim epizodama, što se može pripisati i obimu ovog prvenca (423 strane), tenzija romana je očuvana, tako da je celokupan utisak vrlo povoljan. Autor nije podlegao jednostranim, 'na prvu loptu' funkcionalnim trikovima ismevanja društvenog ustrojstva, rasnih tenzija, birokratije, problematike seksualnih (ne)sloboda i, pre svega, odnosa intelektualca i pragmatičnog života. S druge strane, uprkos višeznačnosti Tul je sačuvao lepršavost efektnog humora, nadograđenog i produbljenog sveprisutnom linijom tragike svakog od junaka zatečenog u zadatim društvenim fijokama i upetljanog u sopstvene aluzije i planove. Poznavaocima stripa neodoljivo će se nametnuti poređenje  delova romana sa najboljim stranicama Maks Bunkerovog "Alan Forda", dok će drugi lako prepoznati paralele sa grotesknim skečevima iz "Letećeg cirkusa Monti Pajtona". Naravno, ovo su samo asocijacije koje se namaću današnjem čitaocu (pošto je roman pisan nezavisno, pre nastanka ovih dela) i dokaz su duhovne bliskosti knjige i sadašnjeg trenutka a što je u žanru komedije izuzetno teško postići (najčešće je komedija proizvod sa kratkim rokom trajanja). Rečju, Tulova "Zavera budala" jeste vanredno uspela proza koju valja pročitati.
          (2000)

Istorija je, kako su starci govorili a nepažljivi mladi odmah zaboravili, učiteljica života. Drugo ’zlatno pravilo’ glasi: Ko zna istoriju neće mu se ponavljati greške predaka – naravno, lako je to reći a teško je učiti, naučeno zapamtiti i u pravom trenutku primeniti. Stoga su razne godišnjice kakvih događaja uvek dobrodošli povodi da se prisetimo prošlog, uporedimo ono kako je bilo tada sa ovim sada i, eventualno, iz svega izvučemo neki koristan zaključak. Ponekad, međutim, pouka i ne bude posebno praktična ali je dragocena. Evo jednog takvog ’slučaja’ - upravo se juče, 19. maja, navršilo pola veka od proslave rođendana tadašnjeg predsednika SAD Džona F. Kenedija (proslava 45. rođendana održana je, u stvari, 10 dana pre roka), u starom Medison skver gardenu, na kojoj je filmska diva i najveći američki seks simbol tog vremena, Merilin Monro, pred oko 15.000 zvanica, otpevala ’prilagođenu’ pesmu „Sretan ti rođendan“ koja je tada zvala „Srećan rođendan gospodine predsedniče“. Merilin je, u izazovnoj haljini i primetno toniziranog raspoloženja, pesmom zahvalila predsedniku za sve što je uradio, za sve bitke koje je dobio i za rešenja problema sa U.S. stilom (oko vraćanja povećanih cena). Nakon njenog nastupa predsednik je izašao na binu i izjavio da sada, pošto mu je na tako sladak način pevano, može da se povuče iz politike. U tom trenutku činilo se da su slavljenik i izazovna, raspevana dama uspeli u svojim životima, da im je samo nebo granica i da se ne može ni naslutiti gde će, do kojih visina, nadalje stići. Ali, kolo sreće se okreće...
Događaji koji su usledili pojačali su svetlo i produbili senke rođendanskog slavlja. Već u avgustu iste godine Merilin je nađena mrtva u svojoj kući. Nastup na rođendanskoj proslavi jedno je od njenih poslednjih pojavljivanja u javnosti. Posle njene smrti oreol seks bombe, koji joj je čas laskao čas smetao, sinuo je još jačim sjajem mada su, paralelno, u javnost izlazile sve mračnije priče o njenim propalim brakovima, o neostvarenoj želji za materinstvom, o nervnim slomovima i zavisnosti od tableta. Jedna od ’mračnih tajni’ koja je izbijala na svetlo bila je i ona o navodnoj ljubavnoj avanturi koju su imali predsednik i glumica. O tome se šuškalo i spekulisalo ali konkretnih dokaza nije bilo što je dalo povoda za priče o umešanosti tajnih državnih službi koje su, navodno, u akcijama zaštite dela i ugleda predsednikovog, ne samo konfiskovale sve kompromitujuće fotografije sa ljubavnih susreta (koje su, naravno, agenti i obezbeđivali) već su, pošto je zaključeno da je Merilin neuračunjiva, što je opasno u ozbiljnim vremenima, ’odradile’ i njenu eliminaciju kao potencijalno nezgodnog svedoka. Ova konstrukcija bila je vrlo omiljena u medijima i potisnula je druge, o smaknuću Merilin koje su navodno naredili jaki ljudi iz visokih krugova biznisa ili kriminala. Ipak, konkretnih dokaza za tvrdnje nije bilo. Godinama kasnija, ljubavnu vezu Merilin i predsednika potvrdila je, u svojim sećanjima (iz 1977.), Džudit Eksner, koja je tvrdila da je bila jedna od predsednikovih ljubavnica (upoznao ih je Frenk Sinatra 1960.g; posle Kenedija, Eksner je bila ljubavnica nekih od najvećih mafijaških bosova).
Priča o Džonu Kenediju takođe nije trajala dugo posle famozne proslave rođendana: ubijen u Dalasu 22.11.1963.g. Policija je uhapsila Li Osvalda osumnjičenog za atentat ali je on ubijen pre nego što je mogao da kaže bilo šta u svoju odbranu. Zbog ovako ’čudnih’ okolnosti oko otkrivanja i nestanka predsednikovog ubice, u javnosti su počele da se nižu spekulacije o mogućim nalogodavcima atentata, i kretale su se od predstavnika velikog biznisa preko stranih plaćenika do same američke tajne službe. Kenedi je, na početku mandata, smatran za donosioca globalnih promena. Mada je njegova kratka vladavina (1961-1963) bila puna kontraverzi, kao najmlađi i najlepši predsednik SAD bio je omiljen među masama, naročito ženskim – što se sve uklapa u orgazmičku teoriju vlasti Vilhelma Rajha. Kenedi je na početku mandata ’zabrljao’ prilikom iskrcavanja na Kubu, u Zaliv svinja, što je ’proizvelo’ krizu oko postavljanja nuklearnih raketa na Kubu – u kojoj je, navodno, svet bio na rubu rata ali je Kenedi uspeo da otkloni tu opasnost. Kao pravi borac protiv ’crvene opasnosti’ predsednik je ’zaslužan’ za pokušaje atentata na Kastra i za produbljivanje Vijetnamske krize, a bio je podložan uticaju zvaničnog negativnog mišljenja o crnačkom pokretu za ravnopravnost. Istovremeno, znana je i njegova izjava o potrebi da se Amerikanci iskrcaju na Mesec, kao dokaz njihove nadmoći. Takođe je voleo da se služi zapaljivim demagoškim parolama tipa ’nemoj da pitaš šta država može da učini za tebe već se upitaj šta ti možeš da uradiš za državu’. Kontraverze su se protezale i na njegov lični život jer je, mada navodno vrlo religiozan i privržen porodici, bio poznat i kao veliki ženskaroš i pre i za vreme braka. Ipak, uprkos ’privatnim porocima i javnim vrlinama’ Kenedi je bio omiljen među širokim masama ’bejbi bum generacije’ koje su mu verovale (verovatno jer je pričao da će doprineti da svima bude bolje). Njegovo ubistvo bilo je veliki šok za naciju i decenijama su svi Amerikanci pamtili gde su bili kada je objavljena vest o njegovoj smrti. Ipak, ni pola veka kasnije, aktuelne generacije Amerikanaca pamte gde su bile 11.09.2001.g. a Kenedija se maglovito ili nimalo ne sećaju - čak ni kao junaka školskih lekcija.
Protek vremena bio je tek malo ’blaži’ prema Merilin. Ona i dalje ’uživa’ status dive koja je poznata najširim masama, istina uglavnom neukim, slabo obrazovanim i za televiziju egzistencijalno vezanim. Njeni filmovi i dalje igraju a njene obline su poželjne jer politika je prolazna a nagoni su – večiti; no, i tu se stvari menjaju jer na skorašnjoj aukciji njenih golišavih slika kupaca – nije bilo. Džon Kenedi nije ni toliko popularan; porodica-klan Kenedijevih pretrpela je velike gubitke i poraze i nije u zenitu političkog biznisa, mada i dalje važi za uticajnu snagu u pojedinim delovima države. Ljubavna priča glumice i predsednika nije u potpunosti otkrivena pa zato i nije postala primer ’velikih ljubavi XX veka’. Od slavne rođendanske večere ostala je seksi haljina koja je 1999.g. prodata za 1,2 miliona dolara. Naravno, postoji i legendarni filmski snimak na kome Merilin peva svom ljubljenom predsedniku; i dalje se u njenom glasu oseća više emocija nego što bi ih bilo da je u pitanju rutinska ’tezga’ makar obilno pomognuta pilulama i alkoholom. Sentimentalne dame će taj baršunasti ton pripisati velikoj ljubavi dok će pravi muškarci slabije čuti glas zaokupljeni praćenjem pejzaža ispod haljine. Što bi rekao narod, na slici ’ima za svakoga po nešto’.
(2012)

V. Fumeti


V. Fumeti je 'tiha legenda' jugoslovenske strip kritike. Gotovo punu deceniju u raznim novinama i časopisima (Književna reč, Dnevnik, Ovdje, Vreme) izlaze njegovi prikazi tekućih izdanja, prikazi koji su stekli uvažavanje kod čitalaca i ljubitelja devete umetnosti, ali i kod kolega kritičara. Uprkos tome, V. Fumeti se retko pojavljuje u javnosti a još rede pristaje na zvanične razgovore. Ipak se odazvao pozivu da za časopis Košavu kaže nešto o sebi i svom radu.

KOŠAVA: Prvi prikaz nekog stripa ste objavili 1985, u vreme velikog buma jugoslovenskog stripa...

FUMETI: Prve prikaze na stranicama Književne reči napisao sam na nagovor jednog svog prijatelja iz vojske (Vase Pavkovića, prim, ured.) koji je u to vreme u ovom listu uređivao kritiku i esejistiku. Znao je da očajavam u svojoj provincijalnoj sudbini, pa me je podsticao, imajući u vidu moju ljubav za strip i dosta veliku kolekciju izdanja od sredine 60-tih godina naovamo. Želeći da dam bar neki smisao svom usamljeničkom životu (u to vreme sam pisao i cepao roman za romanom, žali bože truda!), prijatelj me je s nekoliko pisama ohrabrio da počnem. Priznajem - imponovao mi je list Književna reč, u to vreme za mene pojam kvalitetne književne novine. I tako je počelo. Čim bih mu poslao jedan tekst ovaj drugar je slao pisma podrške (kao da sam ne daj bože političar!) i tražio sledeći. Njegovo dosađivanje i moja somborska čamotinja su me gonili na dalje tekstove i tako to traje. U međuvremenu, na nagovor Vladimira Kopicla, počeo sam da pišem i u novosadskom Dnevniku, dva-tri teksta mesečno. Da nije bilo Vladimira, odavno bih se manuo 'ćorava posla'. Ako ikada napravim knjigu o stripu za to će, pre svega, biti 'odgovorni' dvojica pomenutih građana.
            Elem, kada sam 1985. počinjao, činilo mi se da je vrlo malo strip izdanja i da gotovo nema kritike. Sada vidim da sam bio u teškoj zabludi. Jer kritike nije bilo,
s časnim izuzetkom Zorana Đukanovića, ali je bilo puno, puno revija i drugih stripova, da
pomenem Stripoteku, Eks almanah i Yu strip, te niz njihovih 'vanrednih' edicija, pa neka hrvatska izdanja, sarajevski Strip art... Čudo od stripa! Tek u protekle tri-četiri sezone raspada Jugoslavije i nestanka stripova s kioska, trudio sam se da devetoj umetnosti dajem 'veštačko disanje' i makar nekako je održim na sceni, u svesti njenih ljubitelja. Tako sam stripu vratio dug, zahvaljujući mu za dve-tri de­cenije u kojima je uz modernu književnost, film i rokenrol ulio smisao mojoj užasnoj egzistenciji.

KOŠAVA: Otežavajuća okolnost vašeg rada je izabrana forma. Da umesto novinskih prikaza pišete samo duge eseje sa puno mudrih reči i citata verovatno biste stekli podršku akademskih krugova, jer se neprestano oseća žeđ za akademskom stabilizacijom stripa, žeđ za upotrebom stripa kao dokaza nekih estetičkih teorija, čime bi strip 'opravdao' svoje postojanje i popularnost. Umesto toga vi se trudite da strip tumačite kao činjenicu koja ne treba da oseća kompleks manje vrednosti.

FUMETI: Istine radi ja sam napisao nekoliko ambicioznijih eseja o stripu (a da je bilo narudžbina i da nisam lenj, bilo bi ih više). Napisao sam u zagrebačkom Poletu esej o Princu Valijantu na početku karijere, pa esej o Kenu Parkeru u posebnom izdanju posvećenom Milacu i Berardiiju, za Ovdje sam uradio i esej o Asteriksu, a za prvi broj kratkotrajnih Novih vidika načinio sam svoj najambiciozniji rad - o Hermanovim Tornjevima Boa Morija. Skromno rečeno, moji su eseji analitički daleko bolje napisani od razglašenih radova Umberta Eka, ali ko da to vidi i shvati? No, to me ne dotiče. Ne pišem zbog akademske kritike ili karijere. Pišem isključivo da bih propagirao strip kao relevantnu umetnost XX veka. Jedino to me interesuje.
            Kratka forma novinskog prikaza je impresivna jer omogućava jezgrovito izražavanje, brzo vrednovanje, zanimljivost analize - dakle sprečava blagoglagoljivost i teoretiziranje od kojeg bi me bolela glava. Kada bih želeo da teoretiziram, ne bih imao vremena da čitam stripove, pa je čini se sve u vezi sa ovim jasno. Naravno, najbolji stripovi su umetnost mnogo kvalitetnija i od prosečne proze ili poezije, približavaju se po vrednosti vrhunskom filmu i književnosti, sa svojim prednostima i svojim manama. Uopšte - strip je prava stvar i živeće dokle ljudi budu maštoviti i radoznali...

KOŠAVA: Sem Vas niko nije kontinuirano pratio sva strip izdanja u Jugoslaviji. Pisali ste i pišete o remek-delima i o prosečnoj produkciji, uvek argumentovano. To svakako zahteva poprilično poznavanje činjenica, ali i potpunu otvorenost za novotarije?

FUMETI: Pa i meni je to ponekad provokativno i smešno, ali volim i alternativu i žanrovski strip. I klasiku i ekskluzivne medijske hitove. I istraživanja (manje, priznajem) i klasično vođene priče prevashodno namenjene deci. I komički strip i horor (manje, naravno). U stripu su vrline i mane mnogo vidljivije nego u književnosti, jednim pogledom na prvu tablu sve postaje jasno. Crtač i scenarista ili imaju šta da prikažu i znaju da opčine čitaoca stripa, ili je reč o promašaju, odnosno industrijskom boflu. Najveći deo znanja držim u glavi, a za ostalo se pripomažem stranim enciklopedijama, retkim jugoslovenskim izdanjima. Ranije sam povremeno okretao telefonski broj Zorana Đukanovića i od njega ponešto doznavao. Sada sam skoro sam, pa je nešto teže.
            Čini mi se da se mora pisati o svemu da bi kritičar izgradio svoj analitičko-vrednosni model koji će njegovom čitaocu biti jasan. Da zna šta može očekivati u tekstu, eventualno da se identifikuje sa kritičarevim glasom ili da mu se suprotstavi. Posmatrajući stotine tekstova koje sam napisao za ovu deceniju, vidim da se nisam libio 'ocenjivanja', pa ni grubih reči, ali ne kajem se. Jednom se živi. Kada bi svi govorili istinu, niko ne bi ni pomislio na laži. Na žalost i u prošloj i u ovoj Jugoslaviji, laž dominira. Stripovi su, bar meni, neka vrsta azila - da operem mozak od manipulatora i njihovih obmana. Da ne bih gledao najlažljiviju televiziju na svetu, listam stare brojeve Stripoteka i tešim se Kenjonom, Tarzanom ili Konanom. Nema tu velike umetnosti. Strip je neka vrsta alternativnog, slobodnog prostora, ma koliko svaka slika bila ograničena okvirom.

KOŠAVA: Kako ocenjujete razvoj strip izdavaštva u nas? Hoće li posle zatišja strip ponovo osvojiti mlade ili su video i slične zabave zauzeli njegovo mesto?

FUMETI: Ova trenutna kriza, vrlo duga i opaka, bliži se kraju, čini mi se. Onoga časa kada bude krenula Stripoteka ili neko drugo ozbiljnije izdanje Dečjih novina, kriza će biti nokautirana. Očekujem, ako dinar ostane stabilan, da će se to desiti do kraja ove i početka naredne godine. Video i druge medijske atrakcije ne mogu naškoditi stripu, jer je on stariji, sa odličnom tradicijom i dosta širokim krugom publike koja se, od đaka i radnika, proteže preko žena i intelektualaca sve do penzionera. Ali možda sam i suviše optimistički pristrasan, budući da je strip smisao mojih kreacija... Ko je kupio bar deset brojeva Stripoteke, u prošlosti, siguran sam u to, ponovo će je čitati, ako bude obnovljena. To je to - neka vrsta zavisnosti o kojoj povodom poezije govori Josif Brodski.

KOŠAVA: Koji su vaši omiljeni junaci i autori?

FUMETI: Kada bi izdeklamovao potpuni spisak to bi bilo duže od celog intervjua. Odvojiću domaći od stranog stripa, a komični od realističkog. Od stranih
komičnih stripova najviše volim Asteriksa, Taličnog, Iznoguda,
Tin Tina, Koko Bila i Gastona te Hogara, Redova Bilija i Kalvina i Hobsa. Dva moja najdraža stripa komičnog žanra su Krcko Rejmona Mašeroa i Popaj Eriha Segara.
            Što se tiče realističkog stripa, od stranih stripova prednost bih dao Princu Valijantu, Bluberiju, Konanu, Denu, Stivu Kenjonu, Džoniju Hazardu, Rip Kirbiju, Cisko Kidu, Spiritu, Karlu Vikingu, Pauku, Srebenom letaču, Derdevilu, Tarzanu, Kenu Parkeru, Dilanu Dogu i Kortu Maltežaninu. Naravno to nije ceo spisak, zaboravio sam Astera Blistoka, Kosmičke putnike (Kristofera Kavalijerija), Tangija i Laverdira. Kao što se vidi reč je o evropskoj i američkoj klasici.
            U domaćem stripu za mene su najbolji stripovi predratnog beogradskog kruga, karikaturistički radovi Milorada Dobrića, pa potom bez konkurencije stripovi Baneta Kerca. Od kada sam video prvu tablu, voleo sam lude stripove Zorana Janjetova. Od junaka jugo stripa i danas volim Akanta (R. Bogičevića), Mirka i Slavka (Buina), Tajanstvenog viteza (P. Radičevića), Dabišu (Bože Veselinovića). Tu su i povremeni odlični istorijski stripovi Bednjaneca (naši i 'meksički'). Više sam cenio nego voleo Novi kvadrat, izdvajajući majstora Igora Kordeja. Nikako neću zaboraviti ni Željka Paheka, Ano & Nep, pa Dejana Nenadova. I strip kao i književnost uostalom, mnogo su kvalitetniji u srpskoj kulturi nego što je njen odnos prema njima. Ne treba mnogo argumenata da se utvrdi kako su stripovi Baneta Kerca ili, na drugi način, Zorana Janjetova, bolji od 95% prozne ili poetske produkcije kod nas.

KOŠAVA: Kakvi su vaši planovi?

FUMETI: Planiram da u Košavi pročitam ovaj intervju. Šalim se - planiram da i dalje uporno pratim produkciju stripova i izdanja. Ponuđena mi je i organizacija jedne izložbe, a sve to bi, ako bude zdravlja, trebalo da bude objedinjeno u knjizi sabranih tekstova koju ću posvetiti Pavkoviću i Kopiclu. Kad ta knjiga izađe, okrenuću se ornitologiji i vinogradarstvu, spremajući se da umrem. Šalim se - ali to je u svačijem dugoročnom planu. Možda to nije kraj serijala, već samo kraj epizode, ko zna?
(1994)
Generacijsko samodefinisanje problem je svakog naraštaja u Zapadnoj civilizaciji. Utaživanje gladi za pripadanjem grupi i promovisanje određenog modela ponašanja i vrednovanja imperativno je, jer se njime potvrđuje i zaokružuje sopstveno postojanje i distancira od prethodnih grupacija. U vremenima i društvima koja protežiraju konformizam dokazivanje različitosti od drugih i međusobnog generacijskog jedinstva poželjno je i stimulisano nagradama. U definisanju generacijskog profila "masovne" umetnosti (muzika, film, strip) igraju značajnu ulogu usmerivača - odnosno očitavaju povratni talas reakcije na direktive (koje podrazumevaju i ukalkulisane oblike buntovništva kao ventila za odušak). Književnost, obzirom na svoju manju atraktivnost, uglavnom nije bila u prvim redovima generacijske konfrontacije ali je, pre ili kasnije, odražavala 'stanja na bojištu', doprinoseći opštem duhu. Primeri bitničkih pesnika (Keruak sa romanom „Na putu“ ili Hajnlajn sa kultnim SF-romanom „Stranac u stranoj zemlji“) najčešće su citirani slučajevi umetnosti koja izražava stavove mladih o svom vremenu. Romanu „Generacija X“, objavljenom 1991. godine i njegovom autoru Daglasu Koplandu (rođenom 1961.) pripala je uloga glasnogovornika generacija rođenih u razdoblju od 1960. do 1980. godine. Kopland, akademski vajar po obrazovanju, 1988. godine počeo je da (sa crtačem Polom Lerosom) radi strip o „Generaciji X“. Projekat je propao posle jednog pojavljivanja u strip magazinu ali je američka izdavačka kuća „St. Martin Press“ ponudila Koplandu da napiše vodič za generaciju X. S tom namerom Kopland se preselio iz Kanade u Palm Springs, u Kaliforniji ali je umesto priručnika napisao roman koji bi verovatno prošao nezapaženo - da se u isto vreme nisu pojavili film „Slaker“ Ričarda  Linklatera, i talas grandž muzike iz Sijeda, na čelu sa grupom Nirvana. Reakcija publike na ponuđena umetnička viđenja života mladih bila je neočekivano burna: roman se prodavao (i prodaje se) fantastičnom brzinom - godišnji tiraž premašuje 300.000 primeraka. Identifikacija se pokazala izuzetno finansijski unosnom pa je "X-izam" postao veoma komercijalan proizvod - što je Koplanda prisililo da se distancira od čitave histerije.
            Kopland se u „Generaciji X“ opredelio za priču "sa distance". Njegovi junaci su samovoljni otpadnici, troje inteligentnih ljudi koji su izabrali da ne budu dobitnici i da se ne utrkuju sa svojim ispisnicima japijima u "pravljenju" novca, uspeha i "dobrog života". Sa periferije, iz najdubljeg ćorsokaka, oni osmatraju ludnicu oko sebe - rat novih snaga sa onima na položaju, hipijima koji su prodali svoje ideale (odnosno, malo ih bolje i isplativije "reorganizovali i prilagodili"), potrošački raj i haos koji se nazire na njegovim horizontima, nasleđene navike i reflekse svojih roditelja. Zaposleni na poslovima koji nemaju perspektivu, Endi, Dag i Kler pokušavaju da organizuju svoj život na minimalističkim osnovama (koje su mešavina hipi - nasleđa i pripadajućih istočnjačkih filozofija uz malo egzistencijalizma i postmoderne ravnodušnosti). Razočarenje civilizacijom koju su nasledili od "bejbi - bum" generacije (prve posle velikog rata kojoj su sva vrata bila otvorena), odnosno onim što je tada stvoreno - sistem „kupi-kupi-baci- ponovo kupi" - i što u sadašnjoj recesiji dobija oblik histeričnog samozavaravanja, ne može se, međutim, ublažiti i umanjiti čak ni ismevanjem i cinizmom, kao ni apriornom pozitivnom ener­gijom koja bi trebalo da bude štit pred ostatkom okruženja. Svaki od (anti)junaka ima svoju priču o neprilagođenosti odnosno konfrontaciji sa porodicom, roditeljima koji su se zaustavili u vremenu i odgovarajućem mentalnom sklopu i braćom/sestrama generacijski "normalnim i podobnim" proizvođačima i konzumentima. Endi, Dag i Kler svoj posao definišu u skladu sa maksimom "moraš izabrati između bola i slabo plaćenog posla". U slobodno vreme otpadnici pokušavaju da osmisle koncept koji ne podrazumeva nikakav cilj, pa se zabavljaju mešanjem obrazaca i ikona prošlosti i pričaju "priče pred spavanje" u kojima iživljavaju svoje ranije grehove i slobodno razgrađuju poznate priče (sasvim postmodernistički, frojdovski i apsurdistički).            
            Cinizam besprizornih koji sede na vrhu đubreta nanetog u drugoj polovini XX veka i prebiru po artefaktima prošlosti gledajući u nadolazeći milenijum, izuzetno je zavodljiv jer nudi iluziju samodovoljnosti i nedodirljivosti. U ovom stavu kompilirane su brojne filozofske ideje Zapada s kraja epohe: "endizam" Fukujame, postavke R. Rortija, nomadizam, Bodrijarovi simulakrumi (najočitiji u zabavama na temu nuklearne apokalipse koje su se neke ranije generacije užasavale, a sad su povod za sprdanje). Sve ovo začinjeno je osećanjem prevarenosti i izigranosti jer su, namesto zemlje blagostanja i otvorenih perspektiva, mladi dobili svet koji ne pruža lagodnu šansu nikome. Nedorasli da ovu činjenicu prihvate, Koplandovi likovi odlaze u apatičnu "slobodu" (na kojoj im japiji zavide, ali je to zavist na nivou intelektualne spekulacije za koju se zna da nije ostvariva tj. da se neće posegnuti za njom). No, ta sloboda ne donosi sreću ili oslobođenje niti otvara fascinantne duhovne prostore; odricanjem od borbe, porodica, čak i emocija niko nije prevazišao svoje komplekse i frustracije. Pred otpadnicima zjapi ogromno nestruktuirano vreme koje treba ispuniti i proživeti, bez iluzija i nade u spasenje.  
            Koplandov roman kombinacija je teksta i strip-crteža, parola i odrednica mogućeg leksikona koji tumači fenomen generacije X. U konačnom sagledavanju, ovo delo otkriva poražavajuću sliku visoko-tehnologizovane, super-tržišne i kapitalno-svrsishodne civilizacije koja, po definiciji, ne obraća pažnju na nepodobne elemente (barem dok su po nju bezopasni). U ovom trenutku recepcija romana „Generacija X“ zamagljena je medijskom bukom, sociološkim prepoznavanjima i teorijama, te će se njegove vrednosti bolje sagledavati nakon što prođe još nekoliko godina. Nesporno je, ipak, da je u reč o zanimljivoj i intrigantnoj knjizi.
(1998)
Donald Bartelmi (rođen 1931.g. u Filadelfiji, umro 1989.), studirao je žurnalistiku, bio direktor Muzeja savremene umetnostu u Hjustonu, urednik njujorškog nedeljnika za umetnost i književnost „Location“, predavao na mnogim univerzitetima. Svrstavaju ga u „Generaciju ’31“ američke književnosti u kojoj su i takve veličine kao Džon Bart, Robert Kuver, Rejmond Federman, Tomas Pinčon i drugi. Svi oni su protagonisti literarnog usmerenja iz 1960-tih zvanog ’postmodernistička književnost’, ’metaproza’, ’parafikcija’ ili slično (već prema domišljatosti onoga ko termin smišlja). Ono što je zajedničko za pomenute autore je odbacivanje normi realističko/socio/psihološkog romana/priče zarad krajnjeg subjektivizma u doživljaju stvarnosti,’eksplozija forme’, okretanje samom činu pisanja, problemima jezika kao medija saopštavanja i, pre i posle svega, sveopšta ironija koju je najbolje ’objasnio’ Dž. Bart rečima: „Radi se o romanima koji oponašaju formu romana, a pišu ih autori koji oponašaju ulogu autora.“
            Bartelmi je napisao desetak knjiga (roman „Raj“ i izbor priča „Otčaravanje“ objavljeni su u bivšoj Jugoslaviji) a „Kralj“ je njegovo poslednje delo, završeno upravo pred smrt i posthumno objavljeno, delo koje odražava njegovo umeće oneobičavanja svakodnevnog, odnosno, s druge strane, sposobnost da bizarno prikaže kao sasvim normalno stanje ili dešavanje.
            Svet o kome priča „Kralj“ svojevrsna je alternativna istorija u kojoj je kralj Artur, zajedno sa svom bulumentom vitezova, poživeo dovoljno dugo da se bori sa nacistima u II svetskom ratu. Tako legenda ponovo počinje da se odvija u novom okruženju, uz mnoštvo izmena i prilagođavaja: ljubav kraljice prema Lanselotu (ali i ostalim simpatičnim junacima) glavni je trač koji lord Hau-Hau lansira radiom iz Berlina, na radost boraca i širokog puka; traženi Gral je A bomba koju Artur, iako umoran i gotovo poražen, ne želi da upotrebi jer nije ’viteška’; Ezra Paund i dalje prosipa kletve protiv Jevreja sa Radio Rima; među vitezovima se pojavljuje i prvi crnac; dame se zabavljaju traženjem odgovarajućeg bogatog izabranika srca svoga; vitezovi se i dalje bore u dvobojima koji su, pak, sami sebi svrha. Sve ovo ispričano je u nizu kratkih poglavlja-dijaloga, namerno bez ikakve sistematičnosti i želje da se nešto potanko i natenane objasni, uz obavezni humorno-ironijski otklon koji knjigu čini maksimalno čitalački prijemčivom. Naravno, lakoća je lažna i zadovoljava samo one koji nemaju nameru da se ozbiljnije pozabave pročitanim. Za one voljne da tumače roman otvaraju se neslućene mogućnosti (što dokazuju i brojni prikazi „Kralja“ u tekućoj publicistici iz pera gotovo svih relevantnih mlađih kritičara). Postmodernizam, koji, uz svo bogatstvo glavnotokovske baštine, podrazumeva i korišćenje iskustava žanrovske literature, otkriva se u ovom romanu u svoj svojoj raskošnosti, snazi i lepoti, kao jedinstvo ozbiljnog i humornog svetonazora, filozofije i trivijalnosti, višesmislenog značenja ali i bezbrižne razigranosti koja ne vodi računa o ’višim’ smislovima. Otuda će za SF čistunce „Kralj“ biti nedovoljno jasan (kao i za one koji, ne poznajući žanr, ostaju uskraćeni za jednu njegovu bitnu nit). No, za čitaoce spremne da se naizmenično smeju, čude i prate filozofske dijaloge o istoriji, državi i sukobu polova (u najboljoj tradiciji antičkih rasprava), da se dive ingenioznim zapletima i replikama, ovo je nezaobilazno štivo.      
(1996)
„Mačije oči“ druga je prozna knjiga Vase Pavkovića, zapaženog pesnika, književnog kritičara i teoretičara mlađe generacije. Podnaslov knjige „Fikcije“ svojevrsni je ključ za razumevanje njenog sadržaja i, istovremeno, jasno naznačenje veze sa prethodnom knjigom „Monstrum i druge fikcije“ iz 1991.g. Sličnosti dveju knjiga formalne su: obe su zbirke priča,  i sadržinsko-značenjske: kroz obe se protežu slične pripovedačke ambicije i strategije (te se može govoriti i o njihovom razvoju i evoluciji).
            Ako bismo pokušali da definišemo zajednički imenitelj svih priča u „Mačijim očima“ onda ga, bez dvoumljenja, možemo označiti kao višestruko i višesmisleno eksperimentisanje sa tkivom proze. Pavković je priče sabrao u pet celina (plus Apendix), manje-više povezanih sličnom tematikom ali je u svakom od delova, čini se, najočitija stalnost razbijanja priče odnosno tradicionalnog značenja tog pojam, i dalje preovlađujućeg u svesti čitalaca. Ta predstava (predrasuda) koja pod pričom podrazumeva stvarnosnu, realistički uverljivu celinu, podvrgava se nekolikim stepenima pritiska što za posledicu ima iskrivljenje i pucanje njenog okoštalog okvira. Zato priče, klasične u formi i sadržini, koje nalazimo u knjizi imaju, u ukupnom zbiranju utisaka, ulogu temelja na kojima se gradi ekstravagantni dvorac postmodernizma.
            Postupak razgradnje priče pisac započinje najblažim sredstvima: subverzivnim unošenjem humorno-ciničnih elemenata, ikonografije rok’n’rola, filma i stripa, što rezultira ubrzanim odvajanjem od ’stvarnosti’ i kretanjem u sfere intelektualne distance sa efektom neodoljive lakoće lebdenja, prozračnosti teksta.
            Za ovim postupkom sledi (iako je formalno na početku knjige) taktika ’citatnosti’, smeštanje delova tekstova drugih autora u nove kontekste koji će citirano potvrditi ali mu i dati drugačija značenja što utvrđuju kulturološku i vremensku uslovljenost iskaza, s jedne strane, i krajnji sloj univerzalnosti, s druge. Taj nivo Pavković sažeto definiše rečenicom: „Svaki citat priziva novi, tekstovi su bezdani.“
            Novo povećanje pritiska uvodi nas u književnu metastvarnost, paraleni svet literature sa pripadajućom istorijom i sadašnjošću iz nje proisteklom, sa svim posledicama koje takvo ustrojstvo nosi (odnos prema prethodnicima čija se dela i iskustva nasleđuju, dijalog sa savremenicima). Odražava se ovo i u spisku knjiga sa kojima „Mačije oči“ korespondiraju i koga autor stavlja na kraj (svoje) knjige, a nastavlja insistiranjem na tekstualnoj samosvesti koja standardnoj pogodbenosti čitanja (po kojoj čitalac svesno pristaje da će piščevu fikciju smatrati ’stvarnošću’) dodaje novi sloj fikcije i gradi simulaciju simulacije. Tako u „Ljubavnoj obmani“ čitalac prisustvuje pravljenju priče, pretvaranju u fikciju stvarnosti priče – koja je, naravno, fikcija. Sličan metod ponavlja se u nekoliko priča u kojima se kombinuju mogući tokovi pripovedanja. U ovakvim dvostruko-višestrukim igrarijama fikcija se (prividno) raščlanjuje na slojeve nejednako (ne)verovatnog ostvarenja, vraćajući pažnju na autorovu moć stvaranja, svojevoljnog krojenja i prekrajanja metastvarnosti, na prisvajanje božanskih moći prema svom delu ali i publici, konzumentima.
            Ovakve igrarije kulminiraju u pričama rađenim po principu asocijacija, književne pantonime, u kojima se tekst postupno redukuje, njegova masa smanjuje a čitaocu prepušta da značenja iznalazi na osnovu škrtih naznaka. Sama se priča redukuje do neprepoznatljivosti, do grnanica svog medija u kome je autor tek neko ko nabraja reči (ne obavezno smislene) a čitalac, prema sopstvenom afinitetu, kreira novu fikciju.
            Zaključujemo da su „Mačije oči“ delo u kome su spojene krajnosti (i suprotnosti) pripovedanja i adekvatnih tehnika čitanja i razumevanja, što ga svrstava u red najinteresantnijih poduhvata ove vrste u domaćoj proznoj produkciji poslednjih godina.
(1995)
Za ovdašnje čitaoce romana „Generacija X“ Daglasa Koplanda (originalno objavljenog 1991; domaće izdanje „Solaris“ 1997.), njegova zbirka priča „Život posle Boga“ (originalno objavljena 1994.) logičan je nastavak opservacija teme koja je postala Koplandov zaštitni znak: egzistencije ljudi starih/mladih 30-tak godina, dakle rođenih u 1960-tim, u postindustrijskom društvu. I razlikovanje u žanrovima pomenutih knjiga (roman - zbirka priča) relativizovano je (postajući dodatna tačka vezivanja) obzirom da je podnaslov „Generacije X“ ’priče za kulturu u ubrzanju’ dok pripovedanje u prvom licu i „Životu...“ potencira jedinstvo i stapanje priča u celinu romanesknog kvaliteta. U svakom slučaju, osam segmenata/poglavlja „Života...“ slika portrete bivših devojaka i momaka koji su ugazili u srednje godine bez ideja i koncepata svog ’ozbiljnog’ života i tako se našli u vakuumu frustracija, razočarenja, postajući u svemu primer za rok naslov „Prestar za rok’n’rol, premlad da umre“. Pitanje koje je konstanta svih priča je ’gde/šta je moj život’ a otvaraju ga ili stresne situacije raspada porodice, braka, emotivne veze ili sitne krimi aktivnosti ili zastajanje u dugoj, tihoj depresiji. Nakon definisanja dileme slede preispitivanja i svođenja računa što na površinu izbacuje mnoštvo naizgled nasumičnih, trivijalnih sećanja, sada povezanih u celinu koja otkriva klice i izdanke neprilagođenosti, autsajderstva, neotpornosti. Rešenje problema, odnosno pronalaženje svog mesta pod suncem krajnje je individualno - mada su, opet, sva rešenja gubitnička. Poneko će ostati veran mladalačkim fascinacijama uz jasnu svest o (njihovoj i svojoj) uzaludnosti, drugi prihvatiti ponizni konformistički svetonazor a ima i onih koji se i dalje bartgaju, odbijaju šablone. U nekoliko slučajeva povratak (ili, bolje, bekstvo) u prirodu, pa makar to bio i puki prolazak kroz nju, nameće se kao rešenje ili bar filter kroz koji će se cediti odgovor. Sitnice kakve su divlje životinje kraj puta, oblaci, požar, pustinja, kiša u šumi, otvaraju vrata arhetipskom koje ’preuređuje’ egoističke koncepte. Brojni motivi, na čelu sa paranoičnim fantazijama o smrti u atomskoj apokalipsi, preneseni su iz „Generacije X“ kao mesto preseka, opsesivna tačka grupno/generacijskog profila koji određuje ostatak trajanja i rezonovanje jedinki/pripadnika.
            Kopland insistira na neposrednom, ispovednom tonu priča lomljenih u kratke celine razdvojene njegovim ilustracijama (još jedna sličnost sa romanom) uz gomilanja mnoštva detalja i digresija čime se potcrtava psihodelična atmosfera uhvaćenost u klopku, bezizlaz u kome žive oni koji su odgojeni bez religije. Autor religiju tretira ne kao zadati sistem dogmi već kao primer određenog moralno-vrednosnog sistema po kome bi se pojedinac ravnao. Potreba postojanja ovakvog kodeksa čini se nužnom da bi se uspostavio smislen odnos prema sebi i okruženju potrošačkog raja koji nudi sve osim unutrašnje ispunjenosti. Kopland, naravno, ne nameće svoj stav, ne piše pamflet, već se ograničava na ukazivanje na bolnu tačku (post)moderne kulture i civilizacije, uz diskretno ’navijanje’ za odabir mogućeg izlaza.
(1999)

GENIJE NAŠEG DOBA 70 godina Stivena Hokinga

Stiven Hoking, koji se rodio na današnji dan (8. januara), pre 70 godina, ličnost je znana širom sveta. Njegova pojava već decenijama je deo opšte kulture, kako one s kraja XX veka tako i one koja se stvara u prvim godinama novog veka i milenijuma. Hokingova pojava ’pokrila’ je najširu moguću lepezu društvenih slojeva koja na svojim krajevima ima naučnike, izdignute iznad trivijalnosti svakodnevice, i pripadnike ljudske vrste koji, mada uživaju blagodeti tehnološke civilizacije, svoje postojanje svode na održavanje golog fizičkog življenja ’začinjenog’ zadovoljavanjem potreba za lakom zabavom. Između ovih krajnosti su brojni varijeteti posvećenih laika koji, u granicama svojih umnih ali i finansijskih mogućnosti, pokušavaju da spoznaju svet koji ih okružuje i sopstveno mesto u njemu. Ličnost Stivena Hokinga, njegov život, njegova profesionalna delatnost i rad u domenu koji se naziva ’popularizacija nauke’ tako su bogati i sadržajni da (uz pomoć savremenih medija) pružaju dovoljno materijala za svaku ’interesnu-ciljnu grupu’.
            U sferama čiste nauke - teorijske fizike i kosmologije - Hoking je svojim radovima uspeo da pomeri granice dotadašnjih znanja i da utre puteve novim idejama i teorijama. Baveći se pitanjima koja zadiru u samu suštinu Univerzuma u kome živimo, njegovog nastanka, uređenja odnosno rasta-širenja (sve do konačnog nestanka), Hoking je preispitivao postavke na kojima se temelji savremena fizika, počev od Ajnštajnove teorije relativiteta, ukazivao na ’sporna mesta’ i iznalazio nova rešenja za dileme. Njegovi radovi o singularitetu, ’velikom prasku’, prostor-vremenu i crnim rupama, smatraju se krucijalnim za savremenu nauku. Pitanja nastanka i tzv ’mehanike’ crnih rupa našla su u Hokingovim proučavanjima i radovima objašnjenja i odgovore koji do tada nisu bili ni naslućivani. U svojim potonjim radovima Hoking pokušava da formiliše temeljnu i sintetičku teoriju kojom bi ’povezao’ silu gravitacije sa ostalim osnovnim silama (slabom i jakom nuklearnom odnosnom elektromagnetnom silom). Za svoj naučni rad Hoking je višestruko nagrađivan i opšte je mišljenje da je jedan od najvećih naučnika našeg vremena, odnosno da je najbolji živi poznavalac tajni Univerzuma.
            Ipak, uprskos briljantnosti naučničke karijere Stiven Hoking bi ostao poznat samo u krugovima odabranih da se 1988.g. nije pojavila knjiga „Kratka istorija vremena“ u kojoj je znanja iz oblasti teorijskih nauka koje se bave Univerzumom pokušao da izloži na način koji je razumljiv prosečnom (ali radoznalom) žitelju XX veka. Ova naučno-popularna (ili ’netehnička’) knjiga doživela je nezapamćen uspeh - na bestseler listi britanskog ’Sandej tajmsa’ bila je 237 nedelja; knjiga je prevedena na preko 40 jezika i prodata u više od 25 miliona primeraka. „Kratkom istorijom vremena“ savremena nauka ali i sam Hoking ušli su u živote običnih ljudi i postali predmet interesovanja masovnih medija. I kasnije Hokingove ’netehničke’ knjige bile su bestseleri: „Crne rupe i univerzumi bebe“ iz 1993.g, „Kosmos u orahovoj ljusci“ (2001) „Na ramenima džinova“ (2002), „Kraća istorija vremena“ (2005) i „Veliki plan“ (2010). Kako nauka svakako nije jaka strana svakodnevnih ljudi, niti se ovi za istu preterano interesuju, mnoštvo senzacionalističkih medija, više se interesovalo za Hokinga kao čoveka sa ’egzotičnom’ pričom (koji se bavi nekim nerazumljivim ali očito vrlo ozbiljnim pitanjima). Naime, Hokingu je u 21. godini dijagnostikovan poremećaj motornih funkcija; lekari su predvideli da mu ne ostaje više od pet godina života. Uprkos tome Hoking se 1965.g. oženio i postao otac troje dece (razveo se 1991. ponovo oženio 1995. a 2006. razveo); njegova bolest je konstantno napredovala, vezala ga za invalidska kolica i postepeno mu oduzimala mogućnost kontrolisanja sopstvenog tela sve do potpune oduzetosti i gubitka sposobnosti govora. Hoking sada sa svetom komunicira posredstvom kompjuterskog sintetizatora glasa. Uprkos bolesti on sebe smatra sretnim čovekom. Pored naučničkog rada Hoking je 30 godina predavao na Kembridž univerzitetu, na katedri za matematiku na kojoj je predavao i ’otac fizike’ Isak Njutn. Iako se 2009.g. godine povukao iz nastavničke profesije i dalje je vrlo aktivan i prisutan u naučnoj javnosti i u medijima. Njegove izjave iz vremena pojave „Kratke istorije vremena“ po kojima će ljudi, ako otkriju konačnu teoriju, saznati šta je u umu Boga, nisu bile po volji predstavnika crkve; povodom knjige „Veliki plan“  Hoking je bio još nedvosmisleniji jer je ustvrdio da zbog prirodnih zakona (kakav je gravitacija) Univerzum može sebe da stvara ni iz čega - i to će i nadalje činiti - pa zato nije potrebno prizivati Boga da zapali varnicu i pokrene Univerzum. Hoking se, kao svojevrsna ikona opšte kulture, pojavio u raznim obrazovnim TV programima ali i serijama kakve su “Crveni patuljak”, “Zvezdane staze: sledeća generacija” ili crtani serijali “Simpsonovi” ili “Futurama”; njegov sintetizovani glas umiksovan je u muziku nekoliko rok grupa, među kojim je i Pink Flojd. U trenutku kada slavi 70. rođendan Hoking je ličnost kojoj se dive i koju poštuju kolege naučnici, političari i umetnici kao i obični, svakodnevni ljudi. Njegov rad i delo dokaz su da um može da pobedi bolest tela a njegov optimizam može biti inspirativan za sve koji pokleknu pred teškoćama.
(2012)
top