V. Fumeti je 'tiha legenda' jugoslovenske strip kritike. Gotovo punu deceniju u
raznim novinama i časopisima (Književna reč, Dnevnik, Ovdje, Vreme) izlaze njegovi prikazi
tekućih izdanja, prikazi koji su stekli uvažavanje kod čitalaca i ljubitelja
devete umetnosti, ali i kod kolega kritičara. Uprkos tome, V. Fumeti se retko
pojavljuje u javnosti a još rede pristaje na zvanične razgovore. Ipak se
odazvao pozivu da za časopis Košavu kaže nešto o sebi i svom radu.
KOŠAVA: Prvi
prikaz nekog stripa ste objavili 1985, u
vreme velikog buma jugoslovenskog stripa...
FUMETI: Prve
prikaze na stranicama Književne reči
napisao sam na nagovor jednog svog prijatelja iz vojske (Vase Pavkovića, prim, ured.) koji je u to vreme u ovom listu
uređivao kritiku i esejistiku. Znao je da očajavam u svojoj provincijalnoj
sudbini, pa me je podsticao, imajući u vidu moju ljubav za strip i dosta veliku
kolekciju izdanja od sredine 60-tih godina naovamo. Želeći da dam bar neki
smisao svom usamljeničkom životu (u to vreme sam pisao i cepao roman za
romanom, žali bože truda!), prijatelj me je s nekoliko pisama ohrabrio da počnem.
Priznajem - imponovao mi je list Književna reč, u to vreme za mene pojam
kvalitetne književne novine. I tako je počelo. Čim bih mu poslao jedan tekst
ovaj drugar je slao pisma podrške (kao da sam ne daj bože političar!) i tražio sledeći.
Njegovo dosađivanje i moja somborska čamotinja su me gonili na dalje tekstove i
tako to traje. U međuvremenu, na nagovor Vladimira
Kopicla, počeo sam da pišem i u novosadskom Dnevniku, dva-tri teksta
mesečno. Da nije bilo Vladimira, odavno bih se manuo 'ćorava posla'. Ako ikada napravim
knjigu o stripu za to će, pre svega, biti 'odgovorni' dvojica pomenutih građana.
Elem, kada sam 1985. počinjao, činilo mi se da je vrlo malo strip izdanja i da gotovo nema
kritike. Sada vidim da sam bio u teškoj zabludi. Jer kritike nije bilo,
s časnim izuzetkom Zorana Đukanovića,
ali je bilo puno, puno revija i drugih stripova, da pomenem Stripoteku,
Eks almanah i Yu strip, te niz njihovih 'vanrednih' edicija,
pa neka hrvatska izdanja, sarajevski Strip art... Čudo od stripa! Tek u protekle tri-četiri sezone raspada Jugoslavije i
nestanka stripova s kioska, trudio sam se da devetoj umetnosti dajem 'veštačko disanje' i makar nekako je održim na sceni, u
svesti njenih ljubitelja. Tako sam stripu vratio dug, zahvaljujući mu za
dve-tri decenije u kojima je uz modernu književnost, film i rokenrol ulio smisao
mojoj užasnoj egzistenciji.
KOŠAVA:
Otežavajuća okolnost vašeg rada je izabrana forma. Da umesto novinskih prikaza
pišete samo duge eseje sa puno mudrih reči i citata verovatno biste stekli
podršku akademskih krugova, jer se neprestano oseća žeđ za akademskom
stabilizacijom stripa, žeđ za upotrebom stripa kao dokaza nekih estetičkih
teorija, čime bi strip 'opravdao' svoje postojanje i popularnost. Umesto toga
vi se trudite da strip tumačite kao činjenicu koja ne treba da oseća kompleks
manje vrednosti.
FUMETI:
Istine radi ja sam napisao nekoliko ambicioznijih eseja o stripu (a da je bilo
narudžbina i da nisam lenj, bilo bi ih više). Napisao sam u zagrebačkom Poletu
esej o Princu Valijantu na početku karijere, pa esej o Kenu
Parkeru u posebnom izdanju posvećenom Milacu i Berardiiju, za Ovdje
sam uradio i esej o Asteriksu,
a za prvi broj kratkotrajnih Novih
vidika načinio sam svoj najambiciozniji rad - o Hermanovim Tornjevima Boa Morija. Skromno rečeno, moji su eseji
analitički daleko bolje napisani od razglašenih radova Umberta Eka, ali ko da to vidi i shvati? No, to me ne dotiče. Ne
pišem zbog akademske kritike ili karijere. Pišem isključivo da bih propagirao
strip kao relevantnu umetnost XX veka. Jedino to me interesuje.
Kratka forma novinskog prikaza je impresivna jer
omogućava jezgrovito izražavanje, brzo vrednovanje, zanimljivost analize -
dakle sprečava blagoglagoljivost i teoretiziranje od kojeg bi me bolela glava.
Kada bih želeo da teoretiziram, ne bih imao vremena da čitam stripove, pa je
čini se sve u vezi sa ovim jasno. Naravno, najbolji stripovi su umetnost mnogo
kvalitetnija i od prosečne proze ili poezije, približavaju se po vrednosti
vrhunskom filmu i književnosti, sa svojim prednostima i svojim manama. Uopšte -
strip je prava stvar i živeće dokle ljudi budu maštoviti i radoznali...
KOŠAVA: Sem
Vas niko nije kontinuirano pratio sva strip izdanja u Jugoslaviji. Pisali ste i
pišete o remek-delima i o prosečnoj produkciji, uvek argumentovano. To svakako
zahteva poprilično poznavanje činjenica, ali i potpunu otvorenost za novotarije?
FUMETI: Pa i
meni je to ponekad provokativno i smešno, ali volim i alternativu i žanrovski strip.
I klasiku i ekskluzivne medijske hitove. I istraživanja (manje, priznajem) i
klasično vođene priče prevashodno namenjene deci. I komički strip i horor
(manje, naravno). U stripu su vrline i mane mnogo vidljivije nego u
književnosti, jednim pogledom na prvu tablu sve postaje jasno. Crtač i scenarista
ili imaju šta da prikažu i znaju da opčine čitaoca stripa, ili je reč o
promašaju, odnosno industrijskom boflu. Najveći deo znanja držim u glavi, a za
ostalo se pripomažem stranim enciklopedijama, retkim jugoslovenskim izdanjima.
Ranije sam povremeno okretao telefonski broj Zorana Đukanovića i od njega ponešto doznavao. Sada sam skoro sam,
pa je nešto teže.
Čini mi se da se mora pisati o svemu da bi kritičar izgradio
svoj analitičko-vrednosni model koji će njegovom čitaocu biti jasan. Da zna šta
može očekivati u tekstu, eventualno da se identifikuje sa kritičarevim glasom
ili da mu se suprotstavi. Posmatrajući stotine tekstova koje sam napisao za ovu
deceniju, vidim da se nisam libio 'ocenjivanja', pa ni grubih reči, ali ne kajem se. Jednom se živi. Kada bi svi govorili
istinu, niko ne bi ni pomislio na laži. Na žalost i u prošloj i u ovoj
Jugoslaviji, laž dominira. Stripovi su, bar meni, neka vrsta azila - da operem mozak od manipulatora i njihovih obmana.
Da ne bih gledao najlažljiviju televiziju na svetu, listam stare brojeve Stripoteka
i tešim se Kenjonom, Tarzanom ili Konanom. Nema tu velike umetnosti. Strip je
neka vrsta alternativnog, slobodnog prostora, ma koliko svaka slika bila ograničena
okvirom.
KOŠAVA: Kako
ocenjujete razvoj strip izdavaštva u nas? Hoće li posle zatišja strip ponovo osvojiti
mlade ili su video i slične zabave zauzeli njegovo mesto?
FUMETI: Ova
trenutna kriza, vrlo duga i opaka, bliži se kraju, čini mi se. Onoga časa kada bude
krenula Stripoteka ili neko drugo ozbiljnije izdanje Dečjih
novina, kriza će biti nokautirana. Očekujem, ako dinar ostane stabilan,
da će se to desiti do kraja ove i početka naredne godine. Video i druge medijske
atrakcije ne mogu naškoditi stripu, jer je on stariji, sa odličnom tradicijom i
dosta širokim krugom publike koja se, od đaka i radnika, proteže preko žena i
intelektualaca sve do penzionera. Ali možda sam i suviše optimistički
pristrasan, budući da je strip smisao mojih kreacija... Ko je kupio bar deset
brojeva Stripoteke, u prošlosti, siguran sam u to, ponovo će je
čitati, ako bude obnovljena. To je to - neka
vrsta zavisnosti o kojoj povodom poezije govori Josif Brodski.
KOŠAVA: Koji su vaši omiljeni junaci i autori?
FUMETI: Kada
bi izdeklamovao potpuni spisak to bi bilo duže od celog intervjua. Odvojiću
domaći od stranog stripa, a komični od realističkog. Od stranih
komičnih stripova najviše volim Asteriksa, Taličnog, Iznoguda, Tin Tina, Koko Bila i Gastona
te Hogara, Redova Bilija i Kalvina i Hobsa. Dva moja najdraža stripa
komičnog žanra su Krcko Rejmona
Mašeroa i Popaj Eriha
Segara.
Što
se tiče realističkog stripa, od stranih stripova prednost bih dao Princu
Valijantu, Bluberiju, Konanu, Denu, Stivu Kenjonu, Džoniju Hazardu, Rip Kirbiju, Cisko Kidu, Spiritu, Karlu
Vikingu, Pauku, Srebenom letaču, Derdevilu, Tarzanu, Kenu Parkeru, Dilanu Dogu i Kortu
Maltežaninu. Naravno to
nije ceo spisak, zaboravio sam Astera Blistoka, Kosmičke putnike (Kristofera Kavalijerija), Tangija i
Laverdira. Kao što se vidi reč je o evropskoj i američkoj
klasici.
U
domaćem stripu za mene su najbolji stripovi predratnog beogradskog kruga,
karikaturistički radovi Milorada Dobrića,
pa potom bez konkurencije stripovi Baneta
Kerca. Od kada sam video prvu tablu, voleo sam lude stripove Zorana Janjetova. Od junaka jugo stripa
i danas volim Akanta (R.
Bogičevića), Mirka i Slavka (Buina), Tajanstvenog viteza (P. Radičevića), Dabišu (Bože Veselinovića). Tu su i povremeni odlični istorijski stripovi Bednjaneca (naši i 'meksički'). Više sam
cenio nego voleo Novi kvadrat, izdvajajući majstora Igora Kordeja. Nikako neću zaboraviti ni
Željka Paheka, Ano & Nep, pa Dejana Nenadova. I strip kao i književnost
uostalom, mnogo su kvalitetniji u srpskoj kulturi nego što je njen odnos prema
njima. Ne treba mnogo argumenata da se utvrdi kako su stripovi Baneta Kerca ili, na drugi način, Zorana Janjetova, bolji od 95% prozne ili poetske
produkcije kod nas.
KOŠAVA: Kakvi su vaši planovi?
FUMETI: Planiram da u Košavi
pročitam ovaj intervju. Šalim se - planiram da i dalje uporno pratim produkciju stripova i izdanja.
Ponuđena mi je i organizacija jedne izložbe, a sve to bi, ako bude zdravlja,
trebalo da bude objedinjeno u knjizi sabranih tekstova koju ću posvetiti Pavkoviću i Kopiclu. Kad ta knjiga izađe, okrenuću se ornitologiji i vinogradarstvu,
spremajući se da umrem. Šalim se - ali to je u svačijem dugoročnom planu. Možda to nije kraj
serijala, već samo kraj epizode, ko zna?
(1994)