Gaetan
Briot jedan je od zapaženijih savremenih kanadskih pisaca koji stvaraju na
francuskom jeziku, cenjen od kritike i publike. Roman "Dvojnik" kojim
se predstavlja domaćoj publici započinje kao specifičan triler da bi prerastao
u psihološko-psihijatrijsku studiju. Barns je neprilagođen - čudak koji vreme
provodi na ulicama, u šetnjama, zurenju u izloge ili korpe za otpatke, stajanju
na autobuskoj stanici ili u parku. Neprestano nosi torbu sa sobom, često nešto
računa i zapisuje. Prolaznici zaziru od njega iako uglavnom nije agresivan.
Blok je takođe čudak, ali društveno prihvaćen - on je pisac i odlučuje da
stalno prati i proučava Barnsa koga imenuje za junaka svog novog romana. Ubrzo
na videlo izbijaju čudakove patološke crte: on prepada prolaznice prikazujući
svoje genitalije. Zbog toga biva uhapšen i odveden na lečenje. Pisac ga i dalje
prati, razgovara sa lekarima i retkim poznanicima. Oseća sve veću bliskost sa
čudakom. Između ostalog saznaje da Barns piše knjigu o nekom čudaku (trebala bi
se zvati "Kradljivci duše"). Kada
ovog puste na slobodu, pisac otkriva da je on junak te knjige. Shvata da je s
mesta uzvišenog proučavaoca svakodnevnog kala, koji će materijal pretočiti u
visoko umetničku literaturu, srozan na nivo 'objekta proučavanja' što je
uvredljivo i vapi za osvetom. Pisac šalje anonimna pisma puna pretnji ali ih i
dobija, zatim angažuje kriminalce da poharaju Barnsov stan i pretura po ulovu,
prisvajajući deo stvari svoje žrtve koja, pod pritiskom, tone sve dublje u
ludilo. Na vrhuncu neravnopravnog dvoboja, mašta, patologija i realnost su
nerazmrsivo izmešane. Barns završava u ludnici gde ga kastriraju, tako se
ispunjava njegova želja da bude izbrisan iz okruženja običnih ljudi. Pisac je
pobedio ali ga je, istovremeno, njegov dvojnik toliko asimilovao - ili je on
progutao njega - da je teško razabrati ko je i zašto stoji, besciljno, na
ulici.
Znani motiv pogubne identifikacije i
zamene mesta posmatrača i 'žrtve' ovog puta je variran u kontekstu literature
kao čina distanciranog osmatranja sveta. Izdvojenost sa mogućnošću analiziranja
nečijih postupaka, s jedne strane je rezultat nesposobnosti za aktivna
egzistencijalna delovanja a s druge strane nosi samovoljno prisvojenu
nadmenost, aroganciju, te, u krajnjem, božanske atribute. No, krađa životne
snage ili 'duše' (setimo se verovanja po kome fotografisanje oduzima dušu onome
ko je na slici) ne ostaje bez kazne. Živototvorni fluid 'objekta' preliva se u
onoga ko se usuđuje da sudi a nije Bog. Poigravanje tuđim mukama ne može ostati
bez posledica. Žrtva, pod prismotrom, ubrzano propada a njeno mesto zauzima
progonitelj. Osetljivi lavirint fizičkih aktivnosti i njihovih stvarnih i
umišljenih posledica zahteva vrlo precizan piščev 'rad'. Brilot se opredelio za
glas trećeg, neutralnog pripovedača, pa romanom preovladavaju opisi i
definicije stanja, s malo dijaloga. Ovakav postupak ipak je morao da istrpi
odstupanja uzrokovana napredovanjem priviđenja i opsena (dakle sasvim
subjektivnih opažaja) što rezultira povremenim neuravnoteženostima teksta.
Krajnji utisak o romanu ipak je povoljan - reč je o korektno ispisanom delu
koje donosi intrigantnu priču i predstavlja pisca od koga se mogu očekivati i
ambiciozniji poduhvati.
(2003)
