Najnoviji broj (2/97, leto) kanjiškog časopisa ’za književnost, umetnost i kulturu’ posvećen je jednom od najznačajnijih i najzanimljivijih mislilaca XX veka – Beli Hamvašu (1897-1968). Na 200-tinjak stranica velikog formata sabrano je nekoliko Hamvaševih eseja te brojni tekstovi o njemu i njegovom delu.
            Hamvaš je neoborivi dokaz opstajanja duha i dela u konstantno neprijateljskom okruženju. Nepriznavan i prećutkivan, neprestano na udaru državnog aparata i teške sudbine koja mu je određena, Hamvaš nije poklekao. Iznova je i iznova, ustrajno i tvrdoglavo, uprkos neobjavljivanju, pisao, stvarao, bio intelektualno uključen u dešavanja u rodnoj Mađarskoj i svetskim književnim i intelektualnim tokovima, kretao se prostorima stvaralaštva koji ne poznaju granice i koji se ne mogu ukinuti. I, što je izuzetno, u Hamvaševim esejima i prozi ne oseća se gorčina, bes, mržnja prema mučiteljima, niti ima mesta potištenosti, kolebanjima pred nebrojanim ponižanjima kojima je bio izložen. Fizički, telesni Hamvaš nestaje, gotovo svetački se uzdiže kad poteče rečenica i misli se stanu slagati, kristalno jasne i veličanstvene.
            Hamvaš nije napisao programsko delo, knjigu u kojoj iznosi svoj zaokruženi filozofski sistem već je svaki njegov rad jedan kamenčić u velikom mozaiku njegove misli. Fragmentarnost, odsusto koherentne filozofske građevine karakteristika je filozofske misli kraja ovog veka i odražava stanje sveta koji živimo a koji je Hamvaš prepoznao i tumačio još 1930-tih godina. Fragmentarno je otvorilo prostor za još jednu karakteristiku Hamvaševog rada - koncentrisanost na male, obične stvari. Razmatrajući sitne, ’nefilozofske’ predmete on zaranja u mikro-svetove da bi se odatle, svojim fascinantnim znanjem i snagom imaginacije i sinteze, vinuo ka makro-kosmosu i zadivljujućim slikama i spoznajama koje njegove čitaoca ostavljaju bez daha. Bilo da piše o istoriji, literaturi, filozofiji prošlih vremena, poeziji ili drugarstvu i (već legendarno) vinima, Hamvaš uvek izvodi magiju velikog sažimanja u kome je malo ogledalo velikog, duh - tela, deo - celine, a život, uprkos svemu - radosti.
            Šira recepcija Hamvaša u Jugoslaviji pada u godine svekolikog poniženja i bede ovog naroda i intelektualaca - poniženih i uvređenih, najbednijih od svih. Otuda je pojava knjige „Hiperionski eseji“ bila ravna prosvetljenju. Sjajne rečenice i misli nekoga ko je takođe patio a ipak uspeo da nađe svoje sopstveno mesto u sopstvenom svetu bile su melem i putokaz za zbunjene i izgubljene. Umnost eseja otvorila je nove vidike i horizonte. Nije to bio eskapizam (mada je i njegovih elemenata bilo u bratstvu opčinjenih Hamvašem) već otkrivanje i nalaženje novog težišta, svetonazora u vremenima raspada starog sistema. Zbog toga je oduševljenje Hamvašem kod nas tako jako, za razliku od mlakog prijema u Mađarskoj. Čini se da je nužno doseći neke nivoe da bi se Hamvaš razumeo čistije i dublje.
            Temat o Hamvašu otvaraju tri njegova eseja: o apokaliptičkoj filozofiji istorije Evrope i sveta, knjizi Đule Sekfija o Tri generacije, te duhovnim težnjama u mađarskoj književnosti u prve tri decenije ovog veka. Zatim sledi odlomak iz „Romana o recepciji Bele Hamvaša“ Save Babića, književnika i prevodioca koji nam otkrio i podario tog gorostasa misli i ideja; odlomak podseća na vreme kada je Hamvaš ulazio u našu kulturu i oplemenjivao je. Potvrda promena koje su se dogodile u intelektualnim sklopovima ličnosti jesu prilozi nekolicine umetnika, poštovalaca Hamvaša: Ivane Milankov, Slobodana Mašića, Ratka Adamovića, Miodraga Todorovića, Jovice Aćina, Aleksandra Bjelogrlića i drugih. Ovaj temat priredio je dr. Sava Babić.
            U skladu sa bilingvalnošću „Orbisa“ približno polovina stranica časopisa pripada radovima autora na mađarskog govornog područja odnosno iz Mađarske; reč je o ogledima o onome čemu nas Hamvaš uči, o Hamvaševim trešnjama, njegovom životu i delu. Urednik ovog dela časopisa je Danji Zoltan.
            Zaključimo na kraju da je u pitanju zaista vredan poduhvat koji je još jedan doprinos otkrivanju Hamvaša kod nas i pokušaj da se, preko Hamvaša, povežu srpska i mađarska kultura.
(1997)

Humor u Science Fiction literaturi retka je pojava. Da li zato što su teme kojima se SF bavi suviše teške ili je izazvati smeh kod čitalca preozbiljan posao, pitanje je za neke druge i duže rasprave; nama ostaje da konstatujemo da se malo koji SF pisac bavio humorom više i češće od poneke priče. Od onih koji su se usudili na takva avanture pomenimo Henrija Katnera, pripovedača iz 1940-tih i 1950-tih, Harija Harisona i Sema Lundvala, čiji su romani „Bili, heroj galaksije“ odnosno „Nije vreme za heroje“ objavljeni kod nas, te svakako najboljeg – Kurta Vonegata, koji, pak, nije ostajao samo na pukom smehu već je iza njega sledio snažan sarkazam (sem njegovih priča kod nas su objavljeni i romani „Mehanički pijanino“, „Klanice pet“, „Kolevka za macu“, „Zatvorska ptičica“, „Galapagos“).
            Sinonim za SF humor u 1980-tim postaje Daglas Adams (kao što u Fantasy humoru to važi za Terija Pračeta). Adams (1952) od 1972.g. počinje da radi humorističke radio SF emisije za BBC. Serija doživljava veliku popularnosti te se autor odlučuje da se pretoči u knjige i prva „Autostoperski vodič kroz galaksiju“ pojavila se 1979.g. i postala bestseler za kojim slede nastavci: „Restoran na kraju Vaseljene“ 1980.g, „Život, Vaseljena i sve ostalo“, 1982.g, „Doviđenja i hvala na svim ribama“, 1985.g. Uspeh knjiga donosi nove medijske projekte – TV seriju, reprize radio emisija i njihovo objavljivanje na gramofonskim pločama a „Autostoperski...“ definitivno postaje kultna pojava. Poslednji (za sada) nastavak pojavio se 1992.g. pod naslovoim „Uglavnom bezopasni“ i glatko ušao na bestseler liste kako u SAD (najvećem SF tržištu) tako i u ostalim zemljama gde su knjige objavljene, dokazujući tako da je, i pored poprilične pauze od poslednje knjige, serija i dalje u dobrom sećanju čitalaca. Kod nas se „Autostoperski...“ pojavio 1986.g., u izdanju „Zoroastera“, pod naslovom „Vodič kroz galaksiju za autostopere“, koji je sadržao prve tri knjige serijala. Biblioteka „Polaris“ je 1992.g. ponovo objavila prve tri knjige i preostale dve („Uglavnom bezopasni“ su se pojavili u prevodu iste godine kada i original), a ove godine je izdanje obnovljeno u novom obliku – sve knjige u jednom tomu.
            U čemu je tajna uspeha Adamsovih knjiga?
            Ponajpre jer su u njima parodije na brojne žanrovske konvencije obesmišljene masovnim konfekcijskim SF nedelima, počev od one koja je gotovo znak prepoznavanja SF-a, tzv ’space opera’-e, slobodne svemirske pustolovine sa pripadajućim svemirskim brodovima, buljucima vanzemaljaca i egzotičnim planetama. Autor gomila ove i ovakve šablone, premašuje granicu njihovog funkcionisanja kao ’ozbiljnih’ činjenica i izvrće u sopstvenu suprotnost, te oni postaju naivni i smešni. Na ovakvu scenu smešteni su i (ne)tipični junaci, od nespretnog zemljanina koji čistom slučajnošću izbegava propast rodne planete (koja biva uništena jer se nalazi na trasi novog galaktičkog puta), dvoglavog veselo-prepredenog vanzemaljca, fatalistički nastrojenog robota filozofa, do legendarnih vladara – miševa. Idući dalje Adams uključuje ’mašinu za apsurd’ koja bez pardona nastavlja da spaja nespojivo: velike poduhvate koji kao rezultat ne donose nikakva rešenja, svemirski šatl sa pripadajućim natpisom „Ne paniči“, povratke u prošlost i pokret autostopera za koji je izuzetno bitno da imate – peškir. Kao kruna čitavog humornog pomaka (koji svedoči i o zrelosti žanra, sposobnog da sagleda svoj korpus i našali se na njega) dolaze briljantni, britki dijalozi u kojima se često barata značenjima reči, onima koja su uobičajena i drugima koja reč nosi ali su nekako ’zaboravljena’.
            No, uprkos silovitom početku „Autostoprski...“ postepeno ali vidljivo gubi na kvalitetu i vrcavosti; energija i zamah slabe, sve manje je uspelih parodijskih egzibicija pa i humora. To je očito već u drugom nastavku, jače vidljivo u trećem a kulminira u knjizi „Uglavnom bezopasni“ koja je mlaka i apatična u odnosu na prve; stiče se utisak da je sastavljena od pabiraka i da je njen jedini cilj da zaradi još malo para na staroj slavi. Neuspešnost nastavaka, ipak, ne može da umanji uspešnost valjanih knjiga koje i posle deceniju ostaju sveže i razgaljujuće, prava literatura za opuštanje u letnjim mesecima.
(1996)


Sve je počelo 1966.g. teškim tripom posle koga ništa nije bilo isto. Nešto se poremetilo u glavi Roberta Kramba. Svest i podsvest, izmešane, stvorile su slike kojih će se autor sećati celog života jer su pretumbale predstave o svetu koji ga okružuje (što je, čini se, sasvim dobar razlog za sećanje). Jedan drugi trip vratiće Kramba u ’staru’ normalnost proširenu novim vidicima, i on će se baciti na crtanje i izdavanje stripova zvanih podzemni, postajući predvodnik i zagovornik novog načina izražavanja.
            Tako nekako izgleda početak rada R. Kramba, viđen iz autobiografskog ugla. Koliko u svemu rečenom ima samo-mistifikacije tj. samohvalisanja diskutabilno je ali, činjenice - kojih se treba držati - a koje kažu da je Kramb  mesto klasik andergraund stripa, sa svim što znači, odavno zauzeo, ne mogu se poreći. Naravno, to tako nije izgledalo 1966.g. – ali vremena se menjaju. Potvrđuje to i izdavanje 4 sveščice sa odabranim Krambovim (ne)delima jer – četvrt veka kasnije stvari više nisu tako jednostavne, ono što je jednom bilo bunt, subverzija ustaljenog morala, iživljavanje (bez stida, kako bi to rekli tada) sopstvenih komplekasa ne-mačizma i neprilagođenosti, kroz cinizam, ironiju, geg i kez, sada je predmet ozbiljnog razmatranja od strane ljudi sa akademskim titulama.
            U tome je i slava i beda andergraund stripa (ali i svakog drugog pokreta i ideje). Slava jer su nečiji krik, inat, lako zafrkavanje ali i dosada, ravnodušnost, samohvalisava samodopadljivost, preživeli trenutak sopstvenog stvaranja i potvrdili crtu opšteg u sebi. Beda jer je vreme, u kome je andergraund strip, sveden na svoju golu suštinu, bespovratno izgubljeno a sa njim više nema ni osećaja koji je Kramba i njemu slične gonio da idu dalje, što dalje, uprkos svima. Subkultura hipika pomešana sa buntom mladih studenata danas jednostavno postoji kao još jedan šablon ponašanja koji je društvo progutalo, ne bez muke ali ipak progutalo, pa ga više ne doživljava kao opasnost za svoj opstanak jer, uglavnom, svi mladi prođu kroz tu fazu da bi se, pre ili kasnije, ’uozbiljili’. Oni koji ipak ostanu na nivou šablona bezazlena su grupa. Rezultat je, dakle, nerešen. Niko nije dobio sve što je hteo.
            Ne znam kako se Kramb oseća danas kada mu objavljuju sabrana i izabrana dela potpuno javno, bez cenzure, bez negativne buke u medijima, sa, čak šta više, hvalospevima. Da li je zadovoljan što je i njegov rad doprineo tzv. liberalizaciji, demokratizaciji javnosti ili mu je krivo što ga više niko ne zove pornografom, opasnošću za čiste duše mladih skauta i javni moral uopšte, dok mladi (jer, u osnovi, stvar sa andergraudom se svodi na sukob generacija, očeva i sinova) čitaju u budžacima, otvorenih usta, njegove stripove zavedeni kako potencijalnom opasnošću da budu otkriveni i kažnjeni, tako i otkrivanjem sopstvenih tajnih želja i uživanja u tako lakom begu izvan propovedanog logičnog, ozbiljnog, razumnog i korisnog u neozbiljno, neodgovorno i nekorisno traćenje sopstvenog vremena.
            U svakom slučaju, ako je za utehu svima, pričice koje nam se nude (uz malo zakašnjenje od 20 i kusur godina), te „stripovane nebuloze“ kako ih Kramb, na jednom mestu, krsti, i dan danas funkcionišu, zabavljaju, uspevaju da nasmeju, razvesele, ponekad i razgale ili zbune. Možda osmeh i nedoumica nisu isti kao pre ali, zapitajmo se, smemo li tražiti previše?
            Uostalom, Kramb je, u trenutku lucidnosti, osigurao sebi odstupnicu rekavši da on jeste (između ostalog) muški šovinista ali  da„niko nije savršen“. I te reči bi, umesto bilo kakve preporuke ili zabrane, bile zaključak ovog teksta.
            Ko razume – shvatiće. Za ostale nema nade.
(1994)



MARS PONOVO NAPADA!

Kako je sve počelo?
            Pre ravno 99 godina (1898) prve horde sa Crvene planete došle su da osvoje Zemlju i pretvore ljudski rod u robove i hranu. Naravno, čovečanstvo se oštro suprotstavilo ovoj nameri, mada je slične (osvajačko-istrebljivačke) tretmane rado primenjivalo kako prema životinjskim i ostalim prirodnim resursima majčice Zemlje tako i prema drugim narodima i rasama svoje vrste. Ipak, da ne beše mikroba, sav ljudski otpor Marsovcima bio bi uzaludan, tako reći smešan. No, kako se pobedi ne gleda u zube, propast invazije zacementirao je ovdašnji antropocentrizam i šovinizam, te logične nastavke lokalnih ksenofobija dignutih na širi, svemirski nivo. Tako je Mars obeležen kao prvi kosmički neprijatelj naše planete; dotada poznati vanzemaljci, uglavnom stanovnici Meseca, na koji su se ljudi već popeli (još od Lukijana i Sirana, koji je, istini za volju, išao i na Sunce), okarakterisani su kao bezazleni (ili umereno opasni) i ta će ih ocena pratiti do dan danas.
            Pomenuti neprijateljstvo masovno će biti potvrđeno neke tri decenije posle ovog prvog „Rata svetova“, kada će mase vanzemaljaca gotovo svakodnevno napadati jadnu, nezaštićenu plavušu Zemlju. Počasno mesto najgorih i najopakijih nevaljalaca biće trajno rezervisano za Marsovce. Od svog prvobitnog oblika: drhtave, mozgolike mase sa pipcima i velikim okom, oni će mutirati u svakojake oklopljene, insektolike monstrume sa mnoštvom zuba, kandži i sluzi, naoružane svakojakim čudesima od zraka smrti do lasera i sličnih prskalica do klasičnih kasapskih sečiva. Međutim, ma kako bili nadmoćniji i bez obzira na početne uspehe, Marsovci (i ostali vanzemaljci) morali su da izgube rat jer na svojoj strani nisu imali srčane, mlade, jake i lepuškaste junake (uglavnom belce) kojima u pomagali briljantni naučnici (uglavnom kratkovidi i rasejani). Ako bi takvi naučnici imali još i bajne kćeri, koje redovno zapadaju za oko zlim napadačima (a nejasno je šta bi im oni radili čak i da ih zarobe), pa junaci moraju da ih izbavljaju – pobeda bi bila sjajnija i slađa.
            I tako je Zemlja provodila svoje dane braneći se od nasrtljivaca i činilo se da tome neće biti kraja.

Nova stara moda
            Sve do sada rečeno odnosi se na književni segment Science Fiction žanra, odnosno na roman „Rat svetova“ H. Dž. Velsa i bujice tzv ’palp’ šund proze koje su potekle američkim tržištem od polovine 1920-tih sve do 1950-tih. Vulgarizovanje Velsove ideje, totalno i besramno, ipak nije uspelo da joj oduzme snagu koja je još decenijama ostala nedirnuta. Dokaz za to je i radio verzija „Rata svetova“ koju je 1938.g. izveo Orson Vels sa svojim „Merkjuri teatrom“ nateravši desetine hiljada ljudi na bekstvo od osvajača. Uverljivost priče i medijskih efekata izbrisali su razliku između fikcije i stvarnosti.
            Razvoj filmske umetnosti i industrije (čitaj specijalnih efekata) prebacuje težište invazionih tema na vizuelni plan. Filmska verzija „Rata svetova“ iz 1953.g. Bajrona Haskina i u ovom mediju je svojevrsni kamen temeljac za nebrojene varijante osvajanja i odbrane u kojima Mars i te kako učestvuje, još opakiji i ružniji (jer jedna slika vredi više od 1000 reči).
            Ipak, razvoj žanra odnosno uticaj napretka u realnom svetu (među njima svakako i rezultati svemirskog programa) udruženi sa zasićenjem konzumenata, doveli su do postepenog nestajanja invazionih dešavanja pa samim tim i Marsa sa SF pozornice. Vanzemaljci su od glasnih i krvožednih bivali sve miroljubiviji i kooperativniji da bi se, na kraju, pojavili i oni koji za ljude i Zemlju uopšte ne mare, što je poprilično uzdrmalo nadmenost pobednika. Invazije su prestale nenajavljeno kao što su i počele. Zauvek?

Mars i oko njega
            „Nikad ne reci nikad“, reče Džejms Bond. Mode odlaze i vraćaju se. Nakon obznanjivanja planova o nastavku čovekove svemirske odiseje i putu na Mars, u prvim decenijama XXI veka, odjednom se pojavljuje mnoštvo SF priča i romana na ovu temu. Ako je, do sada, čovek u SF retko (i ne previše slavno) silazio na Mars, nove knjige listom su optimističke i – bez Marsovaca. Kao da su zaboravljeni (ili su se sakrili). Promenu po ovom pitanju nudi vest o otkrivanju tragova života u meteoru došlom sa Marsa. Spekulacije o vanzemaljskom životu ponovo postaju aktuelne a u srcu rasprave je, znate već koja, planeta lako prošarana misterioznim kanalima.
            Film je svim događanjima na ovu temu odgovorio, za početak, na dva načina (očekujemo da ubrzo odgovor bude masovniji). Indirektno vezan za Mars, a vrlo tesno za (ne)postojanje vanzemaljskog života je letošnji hit „Dan nezavisnosti“ koji se vraća temi invazije zlih zelenih i pobedi svetlog (američkog) oružja koje (vođeno sigurnom rukom amer predsednika) bije neprijatelja i vraća Slobodu i Demokratiju Zemlji. Drugi film „Mars napada“ potpuno je direktan i nedvosmislen u imenovanju neprijatelja. Jedan od slogana koji ga reklamiraju glasi: „Mars napada! Kongres masakriran! Pas umire! Milioni beže! Tom Džons spasava Zemlju!“. Priča je bazirana na seriji sličica iz žvakaćih guma kojoj je, pod vođstvom Tima Bartona, pridodata gomila slavnih glumaca – glume Džek Nikolson, Glen Klouz, Rod Stajger, Deni de Vito, Pol Vinfild i pop pevač Tom Džons, koji igra samog sebe. Uz svu silu kompjuterskih animacija stvorena je urnebesna i cinična komedija o napadačima (kombinaciji patuljaka sa glavom-lobanjom i šarenim mozgom povrh svega) koji ruše sve pred sobom dok ih sprečavaju, manje-više hrabri i trapavi branitelji. Stiže, eto, i jedna šala na račun teme sa kojom se, ako smo iole oprezni, ne bi trebalo igrati. Možda je ovaj film zaista samo dobar, korektan vic za podiznaje morala (i profita) najvećoj sili  ovog sveta ali, ko nam garantuje da već koliko sutra sa Marsa neće, iznervirani sprdnjom na njihov račun, krenuti bojni brodovi da bi nam pokazali ko je, u stvari, gazda? Zato, ako se smejete – smejte se u sebi i, kako to reče naslov jednog SF romana, „Pretražujte nebo“.
(1997)


Kurt Vonegat (1922), jedan od najznačajnijih američkih prozaista druge polovine XX veka, na ovdašnjim prostorima uživa status neprikosnovenog kultnog pisca, pre svega među čitaocima naklonjemi naučnoj fantastici. Ipak, obzirom na Vonegatov samosvojni tretman žanra i njegovo slobodno kretanje u glavnoj književnoj struji, odnosno nonšalantno (postmoderno?) preplitanje svih tema i diskursa, ovaj autor privlači pažnju svih koji iole otvorenije, bez predrasuda, prate literaturu. Sa problemom svrstavanja u žanr Vonegat se sretao vrlo često u početku karijere. Poznate su njegove izjave da ga svrstavaju u SF pisce jer ’ozbiljni’ autori nikako ne smeju da znaju kako radi frižider (a on to, eto, zna), odnosno da kritičari tretiraju SF kao pisoar; tek pošto je napisao nekoliko ’ozbiljnih’ romana i postao poznat, omalovažavajuće etiketiranje je utihlo. Žanrovsko mesto Vonegata u nas najviše određuje činjenice da od šest njegovoh prevedenih romana samo jedan nema elemente SFa. Dodaju li se ovome i SF priče – sve do jedne izvrsne – objavljene u domaćim SF časopisima i SF almanahu „Monolit“, slika recepcije ovog pisca u nas je kompletirana.
            Roman „Hokus pokus“, originalno objavljen 1990.g. po svemu je reprezentativno Vonegatovsko delo koje odlikuje izvrnut pogled na totalitet stvarnosti te britko, lepršavo cinično-humorno pripovedanje. Američki SF pisci rado su posezali za negativnim budućnostima svoje zemlje u vidu svakojakih propasti, atomskih, ekoloških ili društvenih (rasni nemiri, totalitarizam, beskrupulozna eksploatacija). Najlešće je u finalima ovih dela trijumfovala Pravda, ruku pod ruku sa Slobodom i slobodnom kapitalističkom inicijativom; mnogo ređe će pobediti mešavina socijalističko-hipi-anarhistikih koncepata. Poslednji decenija dela tzv ’socijalne naučne fantastike’ izuzetno su retka (čitaj, izdavači protežiraju druge teme) a ako ih i ima u njima prevladava prihvatanje zadatih odnosa; oštrica socijalne kritike u američkom SFu očito je otupela. U ovoj činjenici-trendu možemo videti potvrdu teorije o uplivu političkih krugova i ’friziranju’ interesa publike, što ne mora biti tako proizvoljna teza (setimo se masovnog publikovanja SF knjiga o osvajanju Marsa, pre neku sezonu, što je bila zgodna medijska pratnja obelodanjenju planova NASAe za stvarnu akciju u tom pravcu i traženju povećanja budžeta za takvu svrhu).
            Vonegat, pak, ostajući veran svojoj otpadničkoj naravi zbog čega su ga nazvali i „kosmičko apokaliptičkim piscem“, u „Hokus pokusu“ piše o mračnoj budućnosti Amerike koja, iscrpljena ekonomski i duhovno, biva rasprodata stranim kompanijama a ove, prema svojim planovima, eksploatišu preostala dobra na štetu najširih slojeva Amerikanaca (dok su bogati još bogatiji). U ovkao sumornoj slici svakodnevice 2001. godine (prvoj novog milenijuma koji bi trebalo da bude bolji i humaniji; setimo se i proslavljene Klarkove „Odiseje“ iz iste godine), bez sigurnosti i budućnosti, upravo po receptu današnjih banana država, poslednji američki vojnik koji je pobegao iz Sajgona u plamenu, pokušava da skrpi svoj život između poludele tašte i supruge, svog libida i profesure u koledžu za mlade mentalno retardirane bogataše, smeštenog pored rasno čistog zatvora (što je u skladu sa zakonom koji je imao nameru da poboljša položaj osuđenika). Posle pobune u ovoj ustanovi, univerzitet biva ’prekomandovan’ u novi zatvor a predavač u njegovog upravnika a potom i korisnika koji vodi svojevrsni dnevnik sećanja. U romanu se nižu mračni, gušeći nanosi koje epizode iz običnog života samo potcrtavaju, sklapajući se, kao klopka bez izlaza, oko nevoljnih junaka. Sveukupna tenzija svakako bi obeshrabrila čitaoce da Vonegat ne poseže za svojim legendarnim ciničnim humorom koji stvari, u prvom sloju, čini podnošljivijim ali u ukupnom doživljaju ne ublažava (radi dodvoravanja) težinu celokupne priče. Lako se krečući kroz prošlost i budućnost, sa brojnim izletima u anegdote, kratke oglede o raznim temama koje nisu u funkciji osnovne pripovesti ili matematičku zagonetku u finalu, autor uspeva da tren sadašnjosti prikaže u svoj dubini, sa pripadajućim balastima onog što ga je uzrokovalo i začecima onoga što će se izroditi u nastupajućim vremenima. Tako se generalana, delatna strela vremena sagledava u punoj teksturi. Humor ima ulogu dobrodošlog katalizatora-agensa koji pročišćava mutne tokove otkrivajući težišne linije.
            Rezultat nizanja (nelinearnog) fragmenata je, s jedne strane, visok stepen životnosti priče a, s druge, jasnoća svih planova: globalnog, kolektivnog, pojedinačnog. Sigurno i elegantno, u maniru starog, iskusnog majstora Vonegat gradi roman koji ’drži’ čitaoce mada je osnovni zaplet i rasplet jasan već posle nekoliko stranica, Ali, zadovoljstvo čitanja ove knjige nije u okrivanju tajne već u razgledanju njene bogate arhitekture, u udivljenosti pred filigranskim radom pisca.
(1999)




Romanom "Orgulje uma" Slobodan Ćurčić (1951) prekinuo je svoje decenijsko odsustvo iz srpske Science Fiction literature. Ćurčić je jedan od najzapaženijih žanrovskih autora 80-tih, kada je ova književna scena definitivno izgrađena na domaćim prostorima. Njegove priče i romani uspostavili su standarde za ovdašnju SF prozu pustolovnog profila, obzirom da Ćurčić u svojim delima barata prepoznatljivim SF arsenalom i ikonografijom (definisanim u svetskim okvirima u prvim decenijama posla II svetskog rata), kakvi su putovanja širom svemira, super-tehnologija, svemirske kolonije i carstva, bitke, ratovi, roboti, kiborzi, androidi... (Rečena prepoznatljivost podrazumeva i određeni, pozitivistički, način sagledavanja tematskih i spisateljskih okvira žanra.) Konstantno razmatranje problema androida, veštački stvorenih ljudi, njihovog uklapanja ili sukobljavanja sa društvima 'originalnih' ljudi budućnosti postalo je, čak, zaštitni znak Ćurčićeve proze. Pomenuti standard podrazumeva i znatni književno-zanatski nivo, precizno razrađene i izvedene zaplete, gradnju tenzija i jasno razrađene likove i poprišta događanja. Kada je Ćurčić prestao da objavljuje priče i romane (zbog odlaska u Rusiju, gde nastavlja karijeru SF pisca), mesto za sadržaje kojima se bavio ostalo je upražnjeno; retki autori su, sporadično, krenuli putem žanrovski čiste i standardizovane proze (datom stanju doprineo je svakako i nestanak edicije SF X-100, koja je producirala ovakve SF romane, ali i drugih, ambicioznijih SF časopisa).
            "Orgulje uma" nadovezuju se, u svim elementima, na prethodna Ćurčićeva dela. Reč je, dakle, o akcionoj priči u budućem svetu koji je stigao do stalnih kolonija na Mesecu i Marsu, utonuo u ekološki haos i besomučnu trku za prevlast nad informacijama koje vode multinacionalne kompanije. Naravno, neko je uvek na vrhu, a u ovom slučaju to je Incentunov vladar Gunar Esmeralda, oličenje beskrupuloznog moćnika željnog da kontroliše sve pod sobom. U trenu kada takvo 'redovno' stanje ugrozi neplanirano postignuće Kompanije vremena - a reč je, ni manje ni više, o otkrivanju načina da se menja postojeća realnost - Esmeralda angažuje super-heroja Dantona, čoveka sa u mozak ugrađenim Memoreks implantatom koji mu omogućava superiorno kretanje kroz kibernetsku mrežu sveta. Ovaj mora da prikupi ostatke spornog projekta a potom potraži i izvor nevolja, homo-geštalt bebe u koje su usađeni mozgovi sa ESP darom. Put će ga dovesti na Balkan, u Mega Beo(grad), izolovan od ostatka sveta i zavisan od UN dotacija i milosti; ovde će se desiti presudno odmeravanje snaga posle koga svet kreće drugačijim putevima...
            Brza smena događaja začinjena je sitnicama koje senče i produbljuju slike opisanog sveta i doprinose uverljivosti i životnosti priče; za ovdašnje čitaoce, pak, svakako su najzanimljivije lokalne specifičnosti i prepoznavanje geografskih i mentalnih repera. Ovaj nivo, ipak, ostaje krajnje funkcionalan i bez većih zadiranja u dublje analize. Sličan je slučaj i sa psihološkim profilisanjem protagonista romana: sva idu samo do tačke koja ih čini prepoznatljivim na prvi pogled jer bi temeljniji zahvati usporili brzinu priče. Istina, autor poseža za neuobičajenim mešanjima glasova i vizura što unekoliko oneobičava pripovedanje ali ono nije poduprto odstupanjima u ostalim segmentima romana. Zarad akciono-dinamičkog imperativa propuštena su i nekolika intrigantna skretanja od osnovne linije radnje, kao što bi bila detaljnija analiza androidske potkulture ili moguće poigravanje promenama u realnostima (koje su bile specijalnosti Filipa Dika a ovde su tek ovlaš dotaknute). No, Ćurčić je sledio svoj plan u gradnji romana što je rezultiralo uzbudljivom i uverljivom pričom koja se suvereno kreće utabanim stazama žanra i svakako je poslastica za određeni profil njegovih poklonika.
(2001)

Život i delo Džeka Londona (1876-1916) pravi je primer američkog, u osnovi populističkog sna (’sve se može ako ste hrabri, uporni i u Americi’) u umetnosti. Za 40 godina, koliko je poživeo, London je promenio desetine zanimanja, doživeo mnoštvo avantura na egzotičnim mestima i napisao preko 50 knjiga u kojima su njegov nemir i iskustva pretočeni u uzbudljivo štivo koje se dopadalo – i dopada – čitaocima. Ipak, Londonova interesovanja bila su netipično široka i od realističkih priča odvela ga u  vremena i svetove fantastike (termin Science Fiction biće skovan tek 1930-tih). Tri su osnovne teme kojima se London bavio u fantastičkom delu svog opusa: praistorija (u romanima „Pre Adama“, „Kad je svet bio mlad“), pobeda komunističkih ideja (roman „Gvozdena peta“) i globalna katastrofa; roman „Crvena kuga“ (u originalu „The Scarlet Death“ iz 1915.g.) najpoznatije je delo iz ove grupe.
            Opštom propašću sveta odnosno čovekove civilizacije bavili su se brojni pisci pre Londona (T. Kembel, M. Šeli, H. Dž. Vels, M. P. Šil) a 1950-tih i 1960-tih ova tema će biti izuzetno prosutna u britanskom SF-u (u delima Vindhema, Kristofera i najvrednijeg Dž. G. Balarda), da bi se polovinom 1970-tih našla u žiži interesovanja filmske industrije, potvrđujući intrigantnost i duboku vezanost ljudi za ovakve sadržaje (što i uzrokuje njihovu cikličnost u medijima). Načini ’dešavanja’ katastrofa vremenom su se jasno diferencirali, od onih prirodnih, uzrokovnih elementarnim silama planete i svemira na/u kojima živimo do propasti koje izaziva čovek svojom tehnologijom. Koreni svih priča o propasti je arhetip-sećanje na potop kao kaznu (božiju) za grehove ljudskog roda. U ovakvom kontekstu i čitava istorija čovečanstva može se posmatrati kao neprekinuti niz katastrofa koje utiču i određuju razvoj, materijalni i duhovni, ljudske vrste.
            U „Crvenoj kugi“ propast sveta izazvala je neizečiva kuga posle čijeg pira na čitavoj planeti preostaje tek šačica ljudi potonulih u divljaštvo. Jedini čovek koji se seća sveta pre velike propasti priča o tom, 60 godina udaljenom, vremenu svojim unucima, deci novog sveta. Pripovest je tužna, ponekad i patetična ali njene reči uspevaju da ganu samo onoga ko ih izgovara ali je i slušaoce (jer za njih nemaju značenja).
            Katastrofa u Londonovoj verziji nosi u sebi duboki strah od nekontrolisanog ljudskog napretka i osvete Prirode koja, kao prastaro božanstvo, kažnjava ljudsku bahatost i, pošto čovečanstvo nije uspostavilo ravnotežu između razmnožavanja i okruženja, šalje (istina, posle nekoliko upozorenja-izlečivih bolesti) kugu koja će satrti neposlušne. Tako kuga, taj stalni pratilac ljudi koji je u Srednjem veku već, u više navrata, pretio istrebljenjem ljudi pa se, ipak, neočekivno, povlačio, postaje sila osvetnica. Prastari strah od uništenja ostvaruje se, nerazumnost razumne životinje kažnjena je. A starac u svojoj pripovesti predviđa novi zamah točka istorije, novi krug u kome će uspon opet rezultirati padom. Ovu ideju potonji autori SF-a bogato se razviti/varirati u podžanru atomske odnosno ekološke katastrofe.
            London je pripovedački problem, koji priča o dva različita sveta, nosi (a problem je pre svega nužnost neprestanog objašnjavanja pojmova iz oba sveta) rešio dugim monolozima starca koje prekidaju funkcionalne upradice unuka, čime je kamuflirana preterana didaktičnost ispovesti. No, kamuflaža nije uvek bila uspešna. Ova primedba, kao ni ona da radnja ponekad (posebno u delu o romansi pripovedača sa devojkom iz hotela) opasno klizi u vode tugaljivosti, međutim, nikako ne mogu umanjiti žanrovski značaj ovog romana jer su u njemu veoma inteligentno postavljena pitanja koja i danas dobijaju svoje književne odgovore (setimo se Kingovog romana „Uporište“ koji govori o ostacima sveta koga je uništio neizlečivi grip). A da kuga još uvek može da ugrozi ljude, da nije savladana, uverili su nas i letošnju događaji u Indiji. Možda istorija zaista ima kružni tok?
(1995.)


Ron’n’rol i strip višestruko su povezani još od burnog kraja 1960-tih, kada su bili deo sveukupnog bunta mladih generacija; sledeće decenije samo si potvrdile bliskost doživljaja posrnuća Zapadnog sveta i nužnosti njegovog oslobađanja od balasta propagirano-instant-kič modela življenja. No, establišment je uspeo da izdrži, kanališe i ubaci u tokove biznisa udar hipi-rok pokreta odnosno panka pristiglog kojih deset godina kasnije, te je originalni duh neslaganja sa konformizmom opstao jedino u zabranu andergraund roka i stripa. Ovaj proces može se pratiti i na ovdašnjim prostorima uz dodatno delovanje tzv. socijalističkog društvenog uređenja (kome se dopadalo kada se pobune dešavaju na ’trulom Zapadu’ ali ne i u njihovom dvorištu), te turbo-folk imperativa iz prethodnog desetleća, što je dobrano proredilo alternativce ali je njihovo jezgro ostalo nepokolebano u svoja uverenja.
            Jedan od tih ’tvrdih andergraundera’ je i Vladimir Nedeljković Nedelja (1964). Sa svojim bendom „Nova Amerika“ započeo je muzičku avanturu a časopis „Rok“ označio je „Novu Ameriku“, uz „Psihomodo pop“, za najbolji demo bend 1984.godine. Krajem 80-tih grupa se raspala a Nedeljković nastavlja solo karijeru brojnim numerama emitovanim na radio talasima „Studija B“ (među kojima je i ona naslova „Želim biti predsednik Jugoslavije“). Početkom 90-tih postaje basista pančevačke „Kontrabande“ i pevač na njenom prvom albumu. Srdinom ove decenije Nedeljković, šire znan kao Nedelja, osniva bend „Zontag“ sa kojim 1996.g. snama album „Psiho-delija“ a dve godine kasnije ’live’ album „Kruševac“. Trenutno nastupa s akustičnom gitarom u pretnji Vesne Bosić, flauta. dok za potrebe benda „Fuz“ svira bas. Njegov beskompromisni andergraund stav prema roku doneo mu je poštovanje kako kritičara tako i odabrane publike.
            Traganje za novim izazovima i načinima izražavanja Nedeljkovića je, pored rok novinarstva, dovelo 1998.g. do „Kuhinje“, strip škole koju vodi Saša Rakezić. U društvu i saradnji sa istomišljenicima on realizuje svoj likovni talenat u nizu stripova koji su objavljeni u časopisima i fanzinima „Kulturbunt“, „Ekser“, „Krpelj“, „Sripburger“, „Recycled Art“, „Kuhinja“ 1 i 2 – gde je učestvovao i kao crtač i kao izvođač numere na CD-u. Njegovo prvo samostalno strip izdanje, pod naslovom „Zontag“, pojavilo se 1999.g. i u njemu je na do sada najpotpuniji način razvio svoju ideju o spoju roka i stripa, kroz ilustracije, stripove po svojim pesmama te sveprisutnu rok ikonografiju. Drugi deo izdanja čini niz tabli posvećenih snovima, snazi koja spavače vodi u nove dimenzije i drugačije realnosti, različite od onih sa jave. Humorni ali ponekad i cinični odmak od svakodnevnog karakteristika je Nedeljkovićevih stihova i stripova a njegov grafizam kreće od neobaveznih, grubih crteža u tradiciji namernog primitivizma koji se odriče veštine crtanja kao artificijenle, dakle izveštačene, i insistira na dečijoj nespretnosti u kompoziciji, na preobilju detalja i maksimalnom ispunjavanju svih praznih prostora crteža. Nedeljković, međutim, ume da posegne i za artikulisanijim izrazom što otkriva talenat koji se razvija i od koga možemo očekivati ambicioznije projekte, što potvrđuje i njegova samostalna izložba kojom će se, tokom leta, predstaviti publici Pančeva, Vršca i drugih mesta.
(2001)

Milan Drašković je ljubiteljima SF-a u Jugoslaviji poznat kao jedan od najproduktivnijih pisaca kratkih SF priča. Od 1983.g. kada je objavio prvu priču u dnevnom listu „Večernje novosti“ – pod pseudonimom Majkl Draškov, kojim će se i nadalje najčešće potpisivati – Drašković je, do danas, u raznim listovima i časopisima, objavio oko 300 SF minijatura, a 1987.g. objavio je i SF roman „Svemirski gusar“, u izdanju „Dečjih novina“ iz Gornjeg Milanovca.
Naravno, visoka produktivnost imala je uticaja na kvalitet napisanog – što Drašković uopšte ne spori niti krije – ali je izrodila i nekoliko priča koje prevazilaze nivo konfekcijske zabave.
            Deset godina pošto je obavio prvu SF priču, pojavila se Draškovićeva zbirka kratkih priča, naslovljena „Golijat“ u izdanju prestižne Srpske književne zadruge, edicija „Do granice čuda“. Zbirka sadrži 20 priča podeljenih u četiri tematske celine: prva, „Žrvanj megalopolisa“, predstavja svakodnevicu ljudi izgubljenih u džungli ljudskih mravinjaka budućnosti; druga, „Oni su izmenjeni“, bavi se problemima ljudi (ili bar njihovog mozga/svesti u jednoj priči) suočenih sa promenama koje od njih stvaraju nove ličnosti; treća „Sudnji dan“, donosi autorovo viđenje opstanka života posle atomske kataklizme, i, četvrta, „Među zvezdama“, obrađuje motiv prvog kontakta sa svemirskim razumom.
Drašković u zbirci varira klasične žanrovske teme i ideje, dajući, naravno, svoje viđenje istih, viđenje koje karakteroše prevashodni interes za male, obične ljude, gotovo anti-heroje i njihove sudbine. Autor nije preterano zainteresovan za tehničke aspekte svetova koje opisuje i koje svodi samo na okvir ljudske drame, crtane oštro, čak šturo, što je posledica njegovog opredeljenja za kratku formu koja ne daje dovoljno mesta za razradu svih ideja kojima se u tekstu barata (što je ponekad zaista šteta jer neke ideje sadrže dovoljno potencijal za dužu i dublju obradu). Kao još jednu specifičnost Draškovićeve proze pominjemo i njen očiti napor da izbegne klasičnu, oprobanu ’panč lajn’ strukturu kratke priče (koja se ogleda u efektnoj završnoj rečenici kojom se priča razrešava) zarad ambicioznijih, intrigantnijih završetaka.
            Zbirka „Golijat“ prevashodno se obraća mlađoj publici  (u čemu joj pomaže i reprezentativna oprema knjige: format A4, tvrde korice, brojne ilustracije u boji) otvarajući joj vrata u raskošene svetove SF maštarija. Činjenica da su pokušaji pisanja SF-a za omladinu i decu u Jugoslaviji retki,  gotovo u potpunosti svedeni na knjige Dušana Belče, odnosno Čeda Vukovića i Dušice Lukić (u ranijim godinama), Draškovićevog „Golijata“ čini još značajnijim i vrednijim. Naravno, i čitaoci koji spadaju u grupu ’zrelijih’ mogu pokloniti pažnju ovoj knjizi jer Drašković ni njih neće izneveriti.
(1993.)



U svom novom romanu «U srcu grada» Đorđe Pisarev uspeva da spoji naizgled nespojive elemente: on je istovremeno i dosledan dosadašnjem opusu i nastavlja da razvija svoj spisateljski svetonazor, poigrava se i reciklira sopstvene motive i uspeva da ih rekombinuje tako da deluju poletno, sveže i intrigantno. Uostalom, razmišljanje o literaturi odnosno njeno stvaranje u postmodernističkom ključu podrazumeva, uz sveobuhvatni iskorak od realističko-modernističkog, i sledstvenu neobaveznost prema stvarnosnom i logično katarzičnom te stalnost u promenama. Kada se tako postave stvari, obrasci postaju izazovi a ne okovi koji vode u bezličnost. Otuda, autorovo posezanje za modelom priče u kojoj pisac piše priču i koja se razvija u nizovima manjih epizoda, znano istoriji književnosti u nebrojanim varijetetima, nosi slatku notu prepoznavanja i laku jezu zapitanosti kako će Pisarev zaplesti i (ne obavezno) rasplesti niti pripovedanja. Dopadljiva egzotičnost (sa dozom voajerizma) bavljenja mukama i zadovoljstvima pisanja, ovog puta je zaoštrena najpre provokacijom u obliku najamnine koju pisac prima da bi proizveo-napisao priču određenog sadržaja i tona. Razbijanje miteme o mističnom iskustvu pisanja (tipa 'neko iz viših sfera vodi ruku spisateljevu' što će reći da je pisac samo indigo papir za božansko) obavlja se jasnim piščevim konstatacijama kako mu je prijatno kad je najamnik (za razliku od neobavezanog pisanja koje nema 'zvečeću' podlogu već samo neizvesnost i iščekivanje da će neko prepoznati talenat i uspešno umetničko delo). Određeni standard, valjanost priče proizvedene po narudžbi podrazumeva se jer da pisac nema takve kvalitete ne bi bio angažovan; da li će se preko toga raskriliti i neuhvativi šator umetnosti nebitno je. Kao svaki pošteni samostalni zanatlija, pisac pokušava da skicira osnovne linije budućeg dela, odbijajući da bilo šta (osim, možda, sitnica) prepusti slučaju i sumnjivom nadahnuću. Pošto priča pruža otpor, ne želi da se uobliči u zadovoljavajuću celinu već beži, grana se besciljno i nekorisno za osnovnu ideju, pisac se ispomaže stručno-naučničkom literaturom, razmišlja i premišlja o tezama sociologa i psihologa. U redovima koji razmatraju različite (hipo)teze ili konstatacije, pisac može da ispoljava svoje manje ili više kritičke stavove odnosno sposobnosti da upoređuje i meša različite teorije te da se, konačno, prema svima odnosi konstruktivno kritički. Odgovarajući odmak od ponuđenih misli drugih autora neminovan je ukoliko se želi izbeći status ilustratora koji samo propagira nečije misli (ma koliko ilustrator bio vispren njegovo delo nosi oznaku sekundarnog u odnosu na original koji prati). Zaplevši ovako niti, primarni pisac, Pisarev, otvorio je sebi prostor u kome spaja do sada razdvojene linije svog rada dakle umetnost i eseje/zapise kroz koje osmatra i promišlja neposrednu stvarnost koja ga (nas) okružuje. Ova sinteza, koja je mogući put razvoja, nova faza Pisarevljevog pisanja, daje romanu poseban kvalitet, dodaje notu čiste intelektualnosti što, s druge strane, spajanjem fikcije i realnosti, povećava ubedljivost priče (fikcije) ali i dokazuje koliko su varljive ove dve pozicije.
            No, kad se učini da su polazišta jasna na scenu stupa sposobnost primarnog pisca (Pisareva) da se poigrava, spaja i razdvaja niti vodeći ih u čeone ili bočne sudare. Tako se piscu najamniku priča potpuno otrže ispod ruke koju ne vodi jasan plan i kreće i za njega nepoznatim smerovima. Da li je to, ipak, obznana božanske namere koju smrtnik ne može da spozna? Izričitog odgovora nema jer takav i ne postoji. S druge, pak, strane je pitanje: o čemu je reč u pričama koje se (samostalno), u mističnom podrumu-klubu, pričaju u priči? O iznenadnim, neobjašnjivim, zastrašujućim banjavanjima natprirodnog u običnu svakodnevicu. Naravno, slučajevi su, ma koliko (ne)bili zastrašujući, apsurdni čak i kad se, sa prostora dalekih i vremena udaljenih, primaknu lokalno-folklornoj nam sadašnjosti. Rečju, sve su to varijacije i vežbe u plašenju slušalaca (čitalaca) i zanimljive su upravo kao pokušaji odgovora na poznate izazove. Ali, ako je tako, ako je reč o 'nameštenom' zbivanju, kakva se to božanska promisao krije iza njih? U stvari, ima li je ili je reč samo o mistifikaciji? Kako bilo da bilo, naručeno delo ne raste kako treba već se otima, pruža otpor planiranju i osmišljavanju. Uostalom, ometaju ga i drugi, spoljni događaji, uglavnom opet iz svetova vezanih za literaturu: prevođenje priča Mikija Šeparda baca u zapećak misterija (ne)postojanja njihovog pisca, dilema valjanosti onoga što je dotada napisao, njegova trenutna sudbina, odnosno nestanak na žalost fanatačnih čitalaca koji, opet, imaju i lične, intimne probleme. A kada se sam Šepard javi iz mističnog manastira, stvari se dodatno komplikuju jer uskoro pristižu i duhovi s onog sveta, lažni mrtvaci sa ovog sveta (ali drugog mesta), ubistva, mudrovanja o literaturi i životu... Pisarev vredno zapetljava pisma svih svima, tu (ne)smislenu komunikaciju trivijalnu i ezoteričnu, vodeći čitaoca različitim smerovima prema istom cilju. Usput, kao krajputaši ili linije smerova na kolovozu dugog puta iskrsavaju 'lajt motivi' teksta; ponekad im je zadatak da svojom prepoznatljivošću izmame potvrdno, zavereničko klimanje glave čitaočeve ili da ga, za tren, zbune i tako podsete da ima u rukama priču koja 'igra otvorenih karata' odnosno označava da je privid koji, uprkos svojoj egzibicionističkoj (samo)ogoljenosti, uspeva da znatiželjnika uvuče u svoje opsene. Sklapanje korica, stoga, jeste ultimativna pobeda primarnog pisca Pisareva, demonstracija njegove sposobnosti da zavede, razgali, zabrine, pouči (neobavezno a ne fatalno celomudreno) i obraduje čitaoca, da bi ga, kad se sve krivudave gorko-slatke linije priče zaključe, ostavio sa osmehom na licu, kao nespornim dokazom da je roman uspeo da bude bitna činjenica u komadu nečijeg prostorvremena.
(2005)
             


 
            Novi roman Đorđa Pisareva (1957) nastavlja njegova traganja za likovima stvarnosti koji se ne vide na prvi pogled i vezama između elemenata koji tu stvarnost čine te njihovim svakovrsnim međusobnim interakcijama; ova traganja (što bi, u krajnjem, moglo da podrazumeva da smo ono što tražimo jednom posedovali pa izgubili, svesni da nam je zbog toga uvid u to što nazivamo ’postojanje’ bitno osiromašen, pojednostavljen do rudimentarnosti) izvode se preciznim jezikom i pripovednim tehnikama te sveukupnom, posebitom osećajnošću što je rezultiralo zapaženim mestom Đorđa Pisareva u savremenoj domaćoj prozi.
            "Pod senkom zmaja" čini niz priča rasprostrtih u raznim slojevima vremena a koje se preklapaju i zapliću oko nekoliko univerzalnih čvorišnih tačaka. Prva od njih je kafana, mitsko mesto susretanja i druženja, kako onih sasvim trivijalnih tako i vrlo sofisticiranih. Poznanstvo sa neznancem u jedno mutno poslepodne tu je sasvim normalno, prihvatljivo je čak i da on potegne debeli rukopis i počne ga čitati. U rukopisu se razvija priča i to istinita jer je njena skraćena verzija, stoga i manjkava, već štampana u jednoj knjizi (precizno u "Eksperimentu Delpas" Bedforta i Kensingtona) a traganje za potpunom verzijom, naravno, znači da će se dopreti do one prave, potpune stvarnosti. A da bi se lakše pratilo to što je objavljeno (skraćeno i manjkavo) i ono što je pravo, treba pratiti različite oblike slova. Znakovi istine jesu prisutni, samo ih valja uočavati. Reč/priča je sledeća čvorišna tačka.
            Elem, u bliskoj nam budućnosti, Ana, zaposlena, usamljena ali još uvek u dobroj formi, devojka iz grada, iznajmljuje seosku kuću (a selo je bliže prirodi, toj primarnoj sredini) i, pronalazi dnevnik mladića koji je pre 20 godina (1999) ratovao kao osmatrač protivavionske baterije. Istovremeno, Ana upoznaje i lokalne znamenitosti, obaveznu dobronamernu komšinicu, baba Zlatu, i sluša priče/legende o nekim starim, dobrim vremenima. Razgranavši se, vremenske linije devojke i vojnika teku odvojeno a uporedno, uz poneko poskakivanje. No, poklapanja postepeno, kao u teoriji o kosmičkim crvotočinama, progrizavaju opne tokova i prelivaju se (u liku snova, maštarija, pripovesti) jedni u druge. U tom vrtoglavom kolu što se okreće sve brže i okolinu pretvara u mrlje boja, sve, ipak, ostaje u granicama (možda ne više oštrim već rastegljivim ali i dalje granicama), s jedne strane, pisane reči, istina sposobne da stvori iluziju ali neopipljive i one 'prave' stvarnosti, s druge strane, i to je uteha s kojom drugovi po razgovoru, piću, literaturi i fantaziji, silaze liftom na nivo ulice, taj krug svakodnevnog pakla. Međutim, onaj što nosi Reč-Istinu zaustavlja pad i pred njim se otvaraju dveri za sunčanu (ne)stvarnost u kojoj ga čeka Ana koja je sanjala jedan rat i borca usred ognja kome je spasavala život (ali ga nije mogla spasiti od sebe samog). Je li to dokaz da prava priča nosi katarzu kroz koju se može otići u beskonačno-besmrtnu virtuelnu egzistenciju ili se kolo toliko zavrtelo da se više ne oseća tlo pod nogama (a i Alisa je upala u vihor i kroz njega stigla negde drugde) ili je čitaocima/kafanskim slušaocima podaren tren sagledavanja svih ravni koje inače nisu sposobni da vide? Da li je uopšte bilo rata (sećanja su varljiva, reči lažljive a istina je mit), bombi što ih nose zmajevi, usamljenog vojnika na vrhu silosa, između ognja iz zemaljskog pakla i ognja iz nebeskih visina?
            Rat (konačno univerzalno čvorište) muška je stvar, tvrda, krvava, prljava, neispavana, pijana i mamurna, baš onakva kakva je kod Crnjanskog. Ali šta je svo to lomatanje ako na kraju pismo od majke nema uputstva kako se kuvaju supice i prave knedle? Žene su, znano je, iza svakog šinjela. Aleksandar ima dve majke, onu pravu, sa supicama, pasivnu, čekajuću, i Anu sposobnu da dela, menja sudbinu i spasava od smrti svog izabranika čime ona izvodi čudesni salto mortale, uspostavljajući spoj krajnosti - u istoj situaciji je i majka i ljubavnica (i više nema ni hrišćanskog ni Frojdovskog greha i krivice) i - nije više sama. Tako putovanje između vremena postaje idealan način da se izleče lične frustracije, izmire snovi i java, pronađe ljubav (moguće čvorište), oseti magija romantike. Ili je, ponovo i ponovo, u pitanju varka (kao što tajanstvena slova urezana u drvo nisu ništa drugo do slikovno pismo nepismenih majstora), obmana, privid i omama?
            Naravno, na kraju (priče, usmene i napisane i knjige u kojoj sve to piše) potrebno je, jer se nameće, postaviti još jedno pitanje: čemu pitanja? Zašto se ne prepustiti vrtoglavici? I šta se sve to tiče jednog "uniformisanog postmoderniste" koji ne veruje u realnost?
(2002)



Paralelizam jeste konstanta književne scene jer na njoj istovremeno opstaje mnoštvo tokova nejednako osvetljenih pažnjom kritike i publike. U takvoj konstelaciji individualnost pisaca biva svrstavana („u-fijočena“) u razne manje-više smislene kategorije od kojih je jedna i generacijska (s tim što ga ona, po prirodnom zakonu, prati do kraja karijere). Izlazak na literarnu vetrometinu, s druge strane, nagoni mlade autore da se grupišu jer ma koliko im poetike bile raznorodne, kulturološki temelji su im isti (a različiti od onih starijih i budućih generacija). Ista im je i muka proboja i dokazivanja svoje prisutnosti i kvaliteta. „Pseći vek“ je knjiga koja objedinjuje ove potrebe-htenja: na jednom mestu predstavlja šestoricu pripovedača koji su se u periodici, pre svega u časopisu „Reč“, pojavili 90-tih i do sada, uglavnom, nisu uspeli da se ’oknjiže’. Glavni krivac za ovu zbirku, pisac Saša Ilić, u „Reči priređivača“ (koja je i sama zanimljiva priča) izlaže stanje koje su početnici zatekli u vreme objavljivanja prvenaca, analizira ono što su uradili te nalazi zajednički imenitelj za priče u knjizi a on je u bavljenju graničnim stanjima junaka i „s tim u vezi je i lajtmotiv čitave knjige, variran od straha pred usnućem do želje za večitom mladošću“ što je svojevrstan odgovor na veliku temu spavača u srpskoj književnosti (kod Kiša, Pavića, Basare, Petkovića).
            Zbirku otvara pesnik Nenad Jovanović (1973) koji od 1993.g. objavljuje i prozu. Priča „Tibet“ deo je njegovog „porodično-filmskog ciklusa“ urbano-cinične atmosfere. „Kazimirov povratak u zavičaj“ Srđana V. Tešina (1971) povest je o pokušaju fabrikanta testenina da se odredi prema ’realnosti’ i njenom odrazu u filozofiji. „Brodograditelj“ Saše Ilića (1972) dužinom i širinom prodora u život i priklučenija Miloša Hajeka, u vreme I svetskog rata, otkriva piščev nerv za romaneskne zahvate. „Spas“ Borivoja Adaševića (1974) vinjeta je o simbiozi literarnog bratstva i prenosu pozitivne energije reči. Mihajlo Spasojević (1974) u „I svinje ubijaju zar ne?“ ispisuje urnebesni portret lokalnih naravi sa neočekivano morbidnim finalom. Uglješa Šajtinac (1971) razbarušeno parodira mitologijske obrasce „Odiseje“ u svom „Psećem veku“, voljan da ih dovede do apsurda i uzdrži se celomudrenih zaključaka.
            „Pseći vek“ predstavlja pisce koji će narednih godina biti sve prisutniji na srpskoj proznoj sceni, demonstrirajući njihov talenat na koga već sada valja obratiti pažnju.
(2001)



            Među najvažnijim promenama koje je andergraund strip doneo na ove prostore jeste i demetropolizacija stripa odražena u činjenici da se on stvara u velikim ali prevashodno u malim mestima a da se njegovi autori ne osećaju ’krivim’ zbog toga. Jedan od tih i takvih strip stvaralaca je i Zoran Jović Letač (1967) sa stalnim mestom stanovanja u Banatskom novom selu (smeštenom blizu Pančeva). Njegov rad na ’pričama u slikama’ bitno je vezan za selo u kome živi jer mu otvara brojne teme kojima lokalni kolorit daje posebnu atmosferu. Ovo otvaranje drugačijih prostora za strip i jeste odlika andergraunda koji se ne libi da uđe u sve, do tada, ’nestripovske’ sredine (od malih zajednica, geta do kanalizacije), upozna bizarne (anti)junake i njihove doživljaje u iskrivljenim svetovima naizgled različitim od onog na koji smo navikli (a, u stvari, njihova sličnost velika je i krajnje uznemirujuća).
            Letač je, u skladu sa svojom altenativnom koncepcijom umetnosti i član benda „Napred u prošlost“, znanog u krugovima ljubitelja andergraud roka. Od nastanka strip škole-kružoka „Kuhinja“ njen je aktivni polaznik. Bavi se novinarstvom za lokalni list „Naše novine“ u Banatskom novom selu a osnivač je i „Alternativnog kulturnog kluba novog sela“. Stripove je objavljivao u časopsima i fanzinima koji izlaze širom Jugoslavije te u Italiji, Sloveniji, Potrugaliji itd.
            Za deset godina intenzivnog bavljenja stripom Letač je objavio šest svezka mini stripova („Pusti dete nek se igra“, „Vodič kroz kafenu šolju“ I i II, „Pao Rus u kupus“, „Put do srca dečaka vodi preko stomaka“ i „Moja sestra i njena ćerka“) i dva ’dugometražna’ stripa. Prvi „Ratni dnevnik u stripu – NATO bombardovanje Jugoslavije“ čini 40-tak sličica svakodnevice mobilisanih rezervista, njihovih strahova, snova, čudnih vizija i događaja. Letač nema nameru da otkriva velike istine i mudrosti već da rat predstavi iz vizure malog pojednica a u njegovim stripovima to je golišavi, mršavi i tršavi, bezazleno smotani momak; ovog puta on-njegova koža prigodno je dezenirana maskirnim flekama.
            „S one strane svesti“ je novi ’dugometražni’ strip, izdanje „Kulturbunt“ 2000.g. i fantazmagorija je o tome šta je junak našao na kraju duge i kako je, nakon tog otkrovenja, poleteo do zvezda i tako opravdao svoje umetničko ime Letač. Lako i ubedljivo autor iz etno nivoa priče prelazi u arhetipski univerzalizam, zadržavajući finu dozu začudnog i humornog kako na narativnom tako i likovnom planu. Razbarušeni, neobavezni crtež, čas pretrpan detaljima, čas sveden, razbijen u komade ili ceo (preko čitave strane), naseljen uobičajenim i čudesnim bićima i objektima, dinamizuje i zaokružuje strip kao delo autora posebnog, prepoznatljivog rukopisa i senzibiliteta.
(2001)

Stevana Radaka sreo sam početkom 1980-tih u Sterijinoj kući u Vršcu, tadašnjem sedištu KOV-a, za vreme jednog od prvih Pesničkih maratona. Tokom susreta koji je trajao 24 sata na ’svim kotama’ kuće (preko puta tadašnje autobuske stanice) pesnici su čitali stihove, kritičari obrazlagali svoje stavove a izdavači predstavljali knjige koje su objavili. Centralna ’pesnička arena’ bila je u podrumu polukružnih svodova. Između dva programa, u sitnim noćnim satima, među publikom ne tako brojnom ali zato probranom, zapodenula se diskusija o pesništvu, njegovim domašajima i inspiracijama. Mladi pesnici dali su oduška svojim idejama i zanosima; monologe su prekidale upadice koje bi se izrodile u raspravu, nadmetanje načitanošću, znanjem ali i sujetama. Jedan od najprimirenijih i najubedljivijih učesnika bio je pesnik Stevan Radak. Mršav toliko da bi se lako moglo reći da je ’suv’, u oblaku dima cigareta, gladeći bradu, govorio se sporo, oklevajući. Ali, on nije tražio reči koje su mu nedostajale, on je birao reči koje će najtačnije pratiti vrludanje njegovih misli. Bilo je očigledno da je govornik mnogo toga pročitao i promislio, da su njegove dileme o stvaralaštvu pokušaj samodefinisanja u carstvu stihova. Interesovanje za pojavno-materijalno preplitalo se sa žudnjom da se pogleda iza, u dubinu. Njegovo poznavanje antropologije, mitologije i folklora, od Frejzerove „Zlatne grane“ i Junga do Čajkanovićevih knjiga, bilo je temeljno a tumačenja određenih običaja/situacija nadahnuto. I Radakovi su stihovi, iz raznih zbornika i prve knjige (koja je, čini mi se, bila u pripremi-štampi ili je upravo izašla), pokušavali da prozru pojavno i u njemu otkriju dublje, arhetipske slojeve. Svakako je imponovalo slušati tako nadahnutog umetnika.
I nadalje sam sretao Stevana na pesničkim večerima; u maloj ’lepoj varoši’ nikada ih nije bilo previše pa su se stvaraoci i ljubitelji literature tamo nalazili i lako prepoznavali. U neformalnim razgovorima pre i posle dešavanja razmenjivali smo utiske o knjigama koje iščitavamo, filmovima koje smo gledali, o tekstovima koje smo objavili ili koji su ’u radu’. Spolja gledano, sve je to nalikovlao specifičnoj ’zaveri’ otpadnika od sveopšte isprazno-vulgarizovane egzistencije koja caruje provincijama – na kao geografskim već kao mentalnim prostorima. Trebalo je mnogo snage (danas još i više jer su vremena smutna i surova) da bi se opstalo u neprijateljskim sredinama bez ikakvih, makar i rudimentarnih, duhovnih potreba. Na žalost, i pesnici su telesna bića podložna gladi, hladnoći, oskudici i nemaštini. U borbi za goli fizički opstanak, s jedne strane, i borbi sa unutarnjim vilama i demonima stvaralaštva, čini se da ne postoji niti kompromis niti ravnoteža. Otuda su sudbine stvaralaca obeležene tragedijama neuspeha u ’običnom’ življenju i retkim uzletima u umetnost (jer je ona prema svojim podanicima surova kraljica). Nepomirljivost dvostrukog življenja, telesnog i fizičkog, žigoše stvaraoce a rane su, sudeći po bezbrojnim primerima, dublje ako su nanesene u zabitim ljudskim zajednicama. Stoga se nisam začudio kada sam saznao da je Stevan sa porodicom, izneveren od ljudi kojima je verovao, u potrazi za kakvom-takvom sigurnošću, izbegao u inostranstvo, odakle se godinama nije vraćao.
            Ponovni susret sa njim ličio je na susret za nekim ko samo podseća na starog znanca i prijatelja. Životi koje smo odvojeno proživljavali bili su drugačiji, naši pogledi su se promenili, više nismo videli iste stvari ili smo identične objekte drugačije sagledavali. Stevan je opstajao u drugom svetu, na nekoj drugoj planeti, njega su mučili drugačije muke od ovih naših. Lične i porodične nevolje terale su ga u još dublju izopštenost od okolnine, sve dok ga nisu odvojile od prethodnog življenja. Tako izglobljen vratio se iz stranog grada koji nije postao dom u stari grad u kome više nije imao dom.
Svi jadi koji su ga skolili cedili su se u škrte stihove sve dok ovi od gorčine, jeda i jada nisu presušili. Sećam se Stevanove izjave da više neće pisati stihove i da se okreće romanu jer mu treba ’više prostora’ (i kratka proza koju je povremeno stvarao bila mu je tesna). Posvećenost cilju ostala je njegova osobina te je on gorljivo pokušavao da rastumači tajne proznog teksta, njegovu gradnju i razgradnju. Poneke usputne primedbe, izrečene prilikom susreta u maloj literarnoj oazi u vršačkoj Gradskoj biblioteci, dok joj je upravnik bio pisac Dušan Belča, svedočile su o tim naporima, konačno krunisanim knjigama.
Ipak, dugogodišnji sukob fizičkog i duhovnog naplaćivao je svoj danak i Stevan je očevidno kopneo, sve češće izgubljen u lavirintima sopstvenih iskustava, nadanja i (ne)mogućnosti. Njegovo postojanje bivalo je sve prozirnije, pojavljivanje na ulicama ’lepe varoši’ koja ne oprašta onima što se razlikuju, sve ređe. Njegov odlazak tronuo je tek nekolicinu retkih prijatelja po peru. Sva je prilika da će i Stevan olako biti izbrisan sa lica Vršca baš kao što su, na žalost, uspešno zaboravljeni pisci (i njihova dela) kakvi su Dušan Kopčalić ili Milan Kovačević. Mi koji smo ga poznavali sećaćemo ga se dok i nas neumitna vremena ne izbrišu. Neka ovi redovi makar zakratko čuvaju uspomenu na tihog, vrednog i valjanog stvaraoca koji je sigurno zaslužio više pažnje i poštovanja nego što mu je udeljeno.
(2011)

PRENESENO SA ULICA “Kad ništa nije cvetalo” Stevan Radak, izdavač Gradska biblioteka Vršac, 2002.

            Priča koju ispisuje Stevan Radak prepoznatljivo je bliska, kao da je jedna od onih što se, manje ili više umešno, pričaju "u poverenju" za kafanskim stolom ili na kućnim sedeljkama uz kafu. U njoj/njima neki se obični ljudi, kakve srećemo u prolazu, bore za svoje parče hleba, svoju sobicu i posao, svoju sreću dok ih neki drugi, politički podobni poltroni, moćni, bahati, zli iskorišćavaju, ucenjuju, ismevaju. I, dok u bajkama dobri pobeđuju, u ovim svakodnevnim pričama, "svakodnevnim jadikovkama", kako bi to rekao pesnik, pravda se ne namiruje tako lako a ponekad i nikako, a dešava se i da sve poprima tokove u kojima stradaju krivi ali i nevini. Takav je slučaj i sa Radakovim junacima, ako ta reč, u njihovim slučajevima, nije neprimereno pompezna. Oni su i naivni i mlaki, nesigurni i popustljivi, slabi i povodljivi, bezlični u svom stapanju sa masom ili "standardno" neuklopivi u sredinu malog grada (takvi su pijani pesnik, nesvršeni student umetnosti, lokalni čudak ljubitelj književnosti). Pisac im samo ponekad povlađuje, uglavnom je škrt u iskazivanju simpatija jer se opredelio za redukovan, čak karikaturalan i karikirani način portretisanja (koji potpuno odgovara "tračerskom stilu", posebno vidljivom na primeru lokalne kreature moćnika-švalera). U konačnom iščitavanju, životne putanje likova prepliću se a sa njima i vremena u kojima se događaji dešavaju gradeći zaplete i atmosferu koji kao da su preneseni sa ulica kojima je čitalac do malopre hodao.
(2002)
           

Sekundarna SF literatura, pod kojom se podrazumevaju kritički tekstovi o umetničkoj SF praksi, teorijski ogledi i istorijski pregledi, egzistira tek nešto više od 40-tak godina, u okviru kojih je prevaljen dug put od fanovskih hvalospeva do ozbiljnog, naučnim instrumentarijem opremljenog razmatranja i proučavanja. 1970-tih SF postaje predmet akademskih rasprava kako u zemljama anglosaksonskog govornog područja tako i u Francuskoj, Sovjetskom Savezu, Poljskoj, Italiji i Nemačkoj. U Jugoslaviji je 1965.g. Darko Suvin objavio knjigu „Od Lukijana do Lunjika“ i njom postavio temelje domaćoj SF teoriji. No, bez obzira na vrsnog začetnika (Suvin se u svetskim razmerama uvažava za vrlo ozbiljnog i temeljnog izučavaoca žanra), terijski tekstovi o SF-u  ostali su retkost na ovim kulturnim prostorima, razbacani po časopisima i najčešće iz pera stranih autora. Domaći radovi izuzetno su retki. Stoga je knjiga Zorana Živkovića „Ogledi o Naučnoj fantastici“ raritetna pojava.
            Živković (rođen 1948.g.) prisutan je na domaćoj SF sceni preko dve decenije (formalni povod za objavljivanje ove knjige je 25 godina od objavljivanja njegovog iole značajnijeg teksta o SF-u) kao prevodilac, pisac kapitalne „Enciklopedije Naučne fantastike“ (Prosveta, 1990.) odnosno SF romana „Četvrti krug“. Živković je magistriro odnosno doktorirao književnost na temama iz SF-a.
            Prvi deo „Ogleda...“, nazvan „Poetika“, čine tekstovi „Poetika Naučne fantastike Darka Suvina“, koji se bavi razmatranjem osnovnih Suvinovih postavki o žanru, „Naučna fantastika, teorija, istorija“, što je uvodni deo Živkovićeve doktorske teze, i „O žanru“, o posebnostima (differentia specifica) SF žanra u odnosu na fantastiku i horor. Deo „Mitovi“ obrađuje teme specifične za SF. Uvodni tekst „Prvi kontakt“ u osnovi pripada tzv ’popularizaciji nauke’ i pokušava da postavi problem (ne)postojanja razumnih bića u svemiru, njihovog ćutanja na čovekove signale, odnosno njihovog mogućeg odnosa prema čovečanstvu. Esej „Hronomacija“ tretira paradosk putovanja kroz vreme uz odabranu bibliografiju SF dela sa ovim motivom. Završni članak u ovom segmentu, „Utopija“, razmatra osobenosti motiva utopije u SF-u, na primeru romana „Kraj detinjstva“ Artura Klarka. Treći deo knjige, „Film“, sadrži ogled „Devet decenija Naučnofantastičnog filma“ i istorijski je pregled razvoja SF filma.
            Osim jednog svi tekstovi već su bili objavljeni u raznim časopisima te su „Ogledi...“ ilustracija različitih Živkovićevih interesovanja odnosno pristupa temama (od strogo teorijsko-naučnog do informativnog i naučno-popularizatorskog) u proteklim decenijama, odnosno njegov vrednosni odabir iz dosadašnjeg opusa. U svakom slučaju, u pitanjju je knjiga koja donosi zanimljiv (i ponovimo, na ovim prostorima redak) teorijski pogled na SF žanr, njegovu raznolikost i vrednosti.
(1995)

top