Najnoviji broj (2/97, leto) kanjiškog časopisa ’za književnost, umetnost i kulturu’ posvećen je jednom od
najznačajnijih i najzanimljivijih mislilaca XX veka – Beli Hamvašu (1897-1968). Na 200-tinjak stranica velikog formata
sabrano je nekoliko Hamvaševih eseja
te brojni tekstovi o njemu i njegovom delu.
Hamvaš je neoborivi dokaz opstajanja duha i dela u konstantno
neprijateljskom okruženju. Nepriznavan i prećutkivan, neprestano na udaru
državnog aparata i teške sudbine koja mu je određena, Hamvaš nije poklekao. Iznova je i iznova, ustrajno i tvrdoglavo,
uprkos neobjavljivanju, pisao, stvarao, bio intelektualno uključen u dešavanja
u rodnoj Mađarskoj i svetskim
književnim i intelektualnim tokovima, kretao se prostorima stvaralaštva koji ne
poznaju granice i koji se ne mogu ukinuti. I, što je izuzetno, u Hamvaševim esejima i prozi ne oseća se
gorčina, bes, mržnja prema mučiteljima, niti ima mesta potištenosti, kolebanjima
pred nebrojanim ponižanjima kojima je bio izložen. Fizički, telesni Hamvaš nestaje, gotovo svetački se
uzdiže kad poteče rečenica i misli se stanu slagati, kristalno jasne i
veličanstvene.
Hamvaš nije napisao programsko delo, knjigu u kojoj iznosi svoj
zaokruženi filozofski sistem već je svaki njegov rad jedan kamenčić u velikom
mozaiku njegove misli. Fragmentarnost, odsusto koherentne filozofske građevine
karakteristika je filozofske misli kraja ovog veka i odražava stanje sveta koji
živimo a koji je Hamvaš prepoznao i
tumačio još 1930-tih godina. Fragmentarno je otvorilo prostor za još jednu
karakteristiku Hamvaševog rada -
koncentrisanost na male, obične stvari. Razmatrajući sitne, ’nefilozofske’
predmete on zaranja u mikro-svetove da bi se odatle, svojim fascinantnim
znanjem i snagom imaginacije i sinteze, vinuo ka makro-kosmosu i zadivljujućim
slikama i spoznajama koje njegove čitaoca ostavljaju bez daha. Bilo da piše o
istoriji, literaturi, filozofiji prošlih vremena, poeziji ili drugarstvu i (već
legendarno) vinima, Hamvaš uvek
izvodi magiju velikog sažimanja u kome je malo ogledalo velikog, duh - tela,
deo - celine, a život, uprkos svemu - radosti.
Šira recepcija Hamvaša u Jugoslaviji pada u godine svekolikog poniženja i bede ovog naroda i
intelektualaca - poniženih i uvređenih, najbednijih od svih. Otuda je pojava
knjige „Hiperionski eseji“ bila ravna
prosvetljenju. Sjajne rečenice i misli nekoga ko je takođe patio a ipak uspeo
da nađe svoje sopstveno mesto u sopstvenom svetu bile su melem i putokaz za
zbunjene i izgubljene. Umnost eseja otvorila je nove vidike i horizonte. Nije
to bio eskapizam (mada je i njegovih elemenata bilo u bratstvu opčinjenih Hamvašem) već otkrivanje i nalaženje
novog težišta, svetonazora u vremenima raspada starog sistema. Zbog toga je
oduševljenje Hamvašem kod nas tako
jako, za razliku od mlakog prijema u Mađarskoj.
Čini se da je nužno doseći neke nivoe da bi se Hamvaš razumeo čistije i dublje.
Temat o Hamvašu otvaraju tri njegova eseja: o
apokaliptičkoj filozofiji istorije Evrope
i sveta, knjizi Đule Sekfija o Tri generacije, te duhovnim težnjama u mađarskoj
književnosti u prve tri decenije ovog veka. Zatim sledi odlomak iz „Romana o recepciji Bele Hamvaša“ Save
Babića, književnika i prevodioca koji nam otkrio i podario tog gorostasa
misli i ideja; odlomak podseća na vreme kada je Hamvaš ulazio u našu kulturu i oplemenjivao je. Potvrda promena
koje su se dogodile u intelektualnim sklopovima ličnosti jesu prilozi
nekolicine umetnika, poštovalaca Hamvaša: Ivane
Milankov, Slobodana Mašića, Ratka Adamovića, Miodraga Todorovića, Jovice Aćina,
Aleksandra Bjelogrlića i drugih. Ovaj temat priredio je dr. Sava Babić.
U skladu sa
bilingvalnošću „Orbisa“ približno
polovina stranica časopisa pripada radovima autora na mađarskog govornog
područja odnosno iz Mađarske; reč je
o ogledima o onome čemu nas Hamvaš uči,
o Hamvaševim trešnjama, njegovom
životu i delu. Urednik ovog dela časopisa je Danji Zoltan.
Zaključimo na kraju da
je u pitanju zaista vredan poduhvat koji je još jedan doprinos otkrivanju Hamvaša kod nas i pokušaj da se, preko Hamvaša, povežu srpska i mađarska
kultura.
(1997)