EKSKLUZIVNI SUSRET SA KLASICIMA NAUČNE FANTASTIKE ili PRIČE I TVORCI NAUČNE FANTASTIKE - Knjige koje (ni)je prekrila prašina - „Savremenici budućnosti“ Zoran Živković

Tretman naučne fantastike u posleratnoj Jugoslaviji bio je vrlo šarolik: od potpunog akademskog ignorisanja, preko otvorene netrpeljivosti do prigodnog svrstavanja u literaturu za „decu i omladinu“. Istini za volju, u obaveznoj lektiri za osnovne škole bilo naučnofantastičnih knjiga („Jan Bibijan na Mesecu“ Elina Pelina, „Zvezda Kec“ A. Beljajeva, „20.000 milja pod morem“ Žila Verna), priče i romani ovog žanra objavljivani su po časopisima i u raznim edicijama (neke su bile specijalizovane za ovaj žanr) ali serioznog bavljenja ovom literaturom nije bilo; žanrovska dela „ozbiljnih“ pisaca kakav je npr H. Dž. Vels često su tretirana kao političke alegorije, dakle van žanra. Izostanak temeljnijeg razmatranja naučne fantastike svakako je bio posledica nepoznavanja dešavanja u svetskoj literaturi; ovaj žanr je imao svoju „zapadnu“ varijantu ali i „istočnu“ pa nije mogao biti potpuno zabašuren ali je mogao biti uspešno prećutkivan. Posle sporadičnih radova na ovu temu razbacanih po časopisima, pojava knjige „Od Lukijana do Lunjika“ Darka Suvina 1965. godine, sa podnaslovom „Povijesni pregled i antologija naučnofantastične literature“ označila je početak akademskog bavljenja ovakvom literaturom. Svojevrsni nastavak ovog trenda je knjiga „Savremenici budućnosti“ Zorana Živkovića (1948) iz 1983.g. (izdavač „Narodna knjiga“ Beograd); podnaslov ove knjige je „Priče i tvorci naučne fantastike“. Živković u Predgovoru ukazuje na sličnosti (obe knjige sadrže „kritičke tekstove i SF priče“) i razlike sa Suvinovom knjigom: „Kod Suvina taj pristup pretpostavlja najopštiji presek (žanra), dok ja prvenstveno nastojim da se usredsredim na jedno posebno poglavlje u istoriji SF žanra - na čin umetničkog sazrevanja naučne fantastike, koji se odigrao pedesetih godina ovog veka (XX veka).“

            Živkovićev „Uvod“ bavi se poetikom naučnofantastičnog žanra odnosno istorijskim sazrevanjem žanra od početaka preko međuratne američke „palp“ faze do umetnički relevantnih dela koja se pojavljuju posle II svetskog rata. Zatim sledi predstavljanje deset klasika žanra: Kliforda Simaka, Teodora Sterdžena, Isaka Asimova, Džejmsa Bliša, Frederika Pola, Reja Bredberija, Artura Klarka, Stanislava Lema, braće Strugacki i Ursule Legvin. Autori su predstavljeni sa po jednom pričom-novelom (koje uglavnom variraju prepoznatljivu žanrovsku ikonografiju: napredna tehnologija, svemirski letovi, susreti sa vanzemaljskom inteligencijom...) i Živkovićevim esejom koji detaljno analizira književnu karijeru pisaca, objavljene knjige, karakteristična interesovanja, poetike i umetničke domete. Prvobitne verzije ovih eseja bile su najpre štampane u SF mesečniku „Sirius“ ali su u knjizi eseji bitno prošireni odnosno dopunjeni.

„Savremenici budućnosti“ objavljeni su u vreme pojačanog interesovanja za naučnu fantastiku podsticanog pojavom almanaha „Andromeda“, obnovom SF edicije „Kentaur“, pojavom SF časopisa „Sirius“ te stasavanjem generacije domaćih pisaca koji se bave ovim žanrom. Većina priča prvi put je prevedena i bila važna za upoznavanje sa bitnim žanrovskim piscima dok su eseji popunjavali praznine u informacijama (koje tada - pre kompjuterske i internet revolucije - nisu bile tako lako dostupne) o opusu pomenutih autora odnosno o temama koje su bile aktuelne u datom periodu i trendovima-modama koje je žanr „preživeo“ na svom putu koji je vodio od seriozne literature koja je, zbog potreba američkog tržišta jeftine zabave, pretvorena u šund i saterana u paraliterarni geto iz koga se teško uspinjala na glavnotokovsku književnu scenu; put naučne fantastike u Istočnom bloku bio je unekoliko drugačiji jer je tamo žanr trpeo neskrivene ideološko-propagandne pritiske ali, s druge strane, nije tretiran kao petparačka literatura. Uprkos ponekim nepreciznostima odnosno nedorečenostima „Savremenici budućnosti“ su važno delo za razvoj domaće žanrovske scene i svesti; oni su i svojevrsni začetak Živkovićevog kapitalnog dela - „Enciklopedije naučne fantastike“ iz 1990.g. I posle tri i po decenije od pojavljivanja ovo delo nudi nekolicinu sjajnih i istorijski relevantnih priča odnosno niz ekskluzivnih podataka o piscima koji su, svi odreda, klasici ovog književnog žanra koji je obeležio XX vek a nastavlja svoj život i razvoj i u ovom veku.

(„Dnevnik“, 2019.)

RESPEKTABILNI DEO SVEUKUPNE SAVREMENE LITERATURE - „Književna fantastika: almanah 2014.“; izdavač „Čarobna knjiga“, Beograd, 2014.

U FOKUSU

            Vremena intenzivne izdavačke aktivnosti, brojnih medija i, nadasve, bezgranične otvorenosti Interneta čine se idealnim za ljubitelje bilo kakve umetničke vrste/žanra. No, navodno obilje i laka dostupnost nisu bez mana jer se u moru mogućnosti otvara drugi problem, ne više gde tražiti već - šta tražiti. Iako su nominalno dostupne sve informacije  valja znati šta je to što zadovoljava nečije želje i interese. Otuda su dobrodošli (ili čak nužni) vodiči, leksikoni, almanasi iz svih oblasti umetnosti (i drugih ljudskih delatnosti/aktivnosti). Njihova se instruktivna uloga menja jer se okruženje promenilo ali to nimalo ne umanjuje njihov značaj. A što je oblast kojom se ovakve publikacije bave specifičnija to je njihova relevantnost veća, značajnija.

            U jugoslovensko/srpskoj istoriji naučne fantastike postoje dva almanaha koji su otvorili i obeležili epohe. „Andromeda - almanah naučne fantastike“ urednika Gavrila Vučkovića, izdanje BIGZa, u tri toma (1976, 1977, 1978), označio je početak ambicioznog predstavljanja ovog žanra do tada marginalizovanog i tretiranog kao šund litaratura. Iako nije potrajala dugo „Andromeda“ je imala veliki odjek na tadašnjoj kulturnoj sceni. „Monolit - Science Fictio almanah“ urednika i izdavača Bobana Kneževića označio je sledeću stepenicu u razvoju naučne fantastike na ovim prostorima jer je čitaocima otkrio da pored klasične postoji i moderna naučna fantastika nastala u okrilju „Novog talasa“, umetnički zrela i provokativna. „Andromeda“ je oživela knjišku ediciju „Kentaur“ dok  „Monolit“ (do sada objavljeno deset tomova) prati knjiška edicija „Znak Sagite“ i aktivnosti Kluba ljubitelja naučne fantastike „Lazar Komarčić“ koji je okupio mnoge mlade pisce žanrovske fantastike.

REČ KRITIKE

„Književnu fantastiku: almanah 2014.“ uređuje Dragoslav Igrošanac, inače urednik Internet sajta „Art Anima“ koji već osam godina kontinuirano i ozbiljno prati dzarešavanja na savremenoj žanrovskoj sceni. „Književna fantastika“ baštini iskustva almanaha prethodnika ali odlazi i korak dalje. „Andromeda“ i „Monolit“ su objavljivali romane, novele, priče, poeziju i eseje i tako donosili teško dostupne informacije o svetskim dometima naučne fantastike; povremeno su objavljivali i dela domaćih pisaca. „Književna fantastika“ isključivo se bavi domaćom fantastikom odnosno teorijskim radovima domaćih autora. Sadržaj je podeljen na primarnu i sekundarnu književnost; prvi deo čini deset priča renomiranih autora (Zoran Živković, Goran Skrobonja, Zoran Jakšić, Ilija Bakić, Ivan Nešić, Adrijan Sarajlija, Darko Tuševljaković, Oto Oltvanji, Pavle Zelić, Aleksandar Žiljak) i poezija Slobodana Vukanovića, koje otkrivaju širinu tematske i stilske lepeze koja se kreće od prepoznatljivih žanrovskih tema/obrazaca preko njihovog mešanja do glavnotokovske fantastike. O svom radu, u delu „Intervjui“, govore Z. Živković, Slobodan Vladušić i Mina D. Todorović. Teorijski segmenti „Ogledi“ i „Istraživanja“ donose promišljanja opusa značajnih pisaca Dž. G. Balarda (piše Dejan Ognjanović), Kurt Vonegata (piše G. Skrobonja), Filipa Dika (piše Mladen Jakovljević). O romanu „Gvozdena peta“ Džeka Londona piše Zorica Đergović Joksimović a Ksenija Prodanović odgovora na pitanje „Zašto je distopija toliko popularna kod mladih?“. Almanah zaključuju prikazi aktuelnih knjiga, spisak naučnofantastičnih knjiga koje su važne piscu Ivanu Lutzu i tekst o strip školi „Đorđe Lobačov“ koju dve decenije vodi Vladimira Vlade Vesović.

Almanah „Književna fantastika“ otkriva da je žanrovska fantastika odavno iskoračila iz zabrana paraliterature odnosno da je nesporno respektabilni deo sveukupne savremene literature kome valja pokloniti punu pažnju.

(„Dnevnik“, 2014)

BLAGOSLOV I PROKLETSTVO SPISATELJA „Nemogući susreti“ Zoran Živković, izdavači IA „Polaris“, „Blic džepna knjiga“, 2000.

„Nemogući susreti“, nova knjiga Zorana Živkovića (1948), nadovezuje se na liniju dela započetu „Četvrtim krugom“ (1993, 1996) i nastavljenu „Vremenskim darovima“ (1997); reč je o sličnostima na nivou strukture odnosno tematskom opredeljenju. Pomenute knjige čini nekoliko odvojenih linija-priča koje se u finalu zapliću u jedinstvenu celinu. U „Četvrtom krugu“ segmenti se smenjuju gradeći mozaik, dok su u „Vremenskim darovima“ odvojeni u četiri posebne celine koje funkcionišu samostalno, s tim što završna priča povezuje prethodne i to „grupno dejstvo“ dodaje novo značenje i okuplja delo u specifičnu celinu. Zbog ovakvog rezultata sasvim je opravdano govoriti ne o zbirci priča već o romanu u pričama, što je i zaključak kritičara koji su se ovim knjigama bavili. Živković isti princip primenjuje i u „Nemogućim susretima“ s tim što je broj segmenata povećan (na šest) tako da je paleta „slučajeva“ šira. U svetlu teze o XX veku kao veku romana a poslednjim decenijama kao dobu stavljanja velikog pitanja na njegovo postojanje i značenje, (proglašavanjem anti-romana i svakovrsnim eksperimentima dekonstrukcije, mešanja sa drugim žanrovima i sličnim projektima), spisateljska avantura Zorana Živkovića donosi novi pokušaj pronalaženja puteva preobražaja romana u novi lik.

            Pomenute romane vezuje, kako je napred rečeno, i tematsko opredeljenje, okrenutost fantastici, nemimetičkom; „zahvaljujući“ predrasudi vezanoj za pisca – Živković je teoretičar, enciklopedista i izdavač naučne fantastike – u njegovim knjigama očekuje se i traži isključivo naučna fantastika (sa pripadajućom ikonografijom) i nje odista ima ali ova vrsta fantastike ne samo što nije jedina nego nije ni pretežna u romanima, jer pored nje postoje i ostale fantastike poznate u tzv glavnom toku književnosti. (Svakako bi ovde, sasvim uzgred i bez daljeg elaboriranja, valjalo reći da je sklonost čitalaca i kritičara prema ubacivanju knjiga u određene fijoke, teret koji nepresstano prati autore na granicama i prelaznim područjima velike literature a svako izmicanje iz zadate odrednice izuzetno je teško, možda čak i nemoguće jer se tako šta jednostavno ne očekuje i ne podržava.) Živković, pak, odbija da bude svrstan i šablonizovan, odbija da bude ograničavan formalno i sadržinski.

            Istina, naslov „Nemogući susreti“ priprema čitaoca i sugeriše mu određenu neizvesnost, definiše ono što se u pričama dešava a to su spojevi dva principa, realnog i nadrealnog, fantastičnog, mističnog. Kvalitet tog drugog principa promenjiv je: susret sa vanzemaljcem je standard naučne fantastike (kao i peripetije sa „petom silom“, izmišljenim knjigama na Zemlji koje su negde u svemiru dokumentarna građa); susret sa samim sobom kao starcem graničan je jer starac može biti i putnik kroz vreme (naučna fantastika) ali je moguće i slobodnije, poetičnije tumačenje (dakle, nevezano za naučnu fantastiku), što zavisi od afiniteta čitaoca; susreti sa bogom, đavolom ili službenikom u predvorju večnosti svakako su na tragu velikih i večitih tema Života-Smrti-Religije celokupne Umetnosti.

            S one strane fantastike stoje obični ljudi puni vrlina i mana, kako već priliči puku, nespremni da se zaista sretnu sa nečim nepoznatim što bi moglo poremetiti dragu im uhodanost svakodnevice. A kad do tog spoja ipak dođe reakcije su nedostojne izuzetnosti trenutka. Autor insistira na elementima koji potvrđuju tu neodoljivu lakoću postojanja, bojeći je blagom dozom humora koji ume da izraste u grotesknost bankara nezainteresovanog da mu bog odgovori na krucijalna pitanja, ali i tragediju sveštenika odgovornog za smrt dva draga mu bića. I finalna priča o piscu (dakle ne baš običnom čoveku) koga posećuje njegov lik iz knjige, koju namerava da naslovi „Nemogući susreti“, i predočava mu kako je moguće da sebi obezbedi večni život (a on je u literaturi kao posebnoj stvarnosti), nemoguć je susret izveden u ravni meta-sveta Umetnosti-Književnosti, iz koga su proizašle i prethodne priče, ali i najstvarnosniji događaj jer se „dešava“ u sadašnjosti (druga vremena su neodređeno pogodbena) mada je moguće i tumačenje po kome je u pitanju proizvod halucinacija teško obolelog pisca. Stvarnost pisca potencirana je i pojavom knjige „Nemogući susreti“ u svakoj od priča (mada niko ne uspeva da pročita ime autora) i tako joj je data moć daleko iznad one običnih smrtnika, moć bliska ili jednaka onoj koju poseduje bog (ili đavo?). Blagoslov i prokletstvo spisateljskog dara tako se pojavljuju kao motiv kome se Živković iznova vraća, posebno ako imamo u vidu i njegove knjige „Pisac“ i „Knjiga“ u kojima takođe analizira ovaj fenomen, koji je u svojoj osnovi nemogući susret duha i materije.

 (2001)

DILEME BEZ REŠENJA „Vremenski darovi“ Zoran Živković, izdavač Svetovi kulture, 1997.

Drugu beletrističku knjigu Zorana Živkovića (1948) čine 4 priče od kojih su prve tri svojevrsne varijacije jedne teme dok se poslednja pojavljuje kao moguće objašnjenje postavljenih pitanja/tajni. Ovako „rastresita“ struktura podsetiće na prvi Živkovićev roman „Četvrti krug“ (1993, 1996) u kome takođe nalazimo nekoliko varijeteta osnovne priče i (prividno) razrešenje u finalu. U „Vremenskim darovima“, u pričama „Astronom“, „Paleolingvista“ i „Časovničar“ srećemo poznatu situaciju – sklapanje dogovora sa tajanstvenim posetiocem koji, iako neimenovan, „odgovara“ opšte prihvaćenom liku prefinjenog nečastivog (za razliku od onog brutalnog). Taj elegantni, blagoglagoljivi (ne)znanac ušetaće u ćeliju osuđenika na smrt, kabinet profesorke i skromnu radnju i, u maniru i atmosferi koji nosi duh klasične ruske fantastike (Andrejeva ili Remizova), predložiti svojim sabesednicima da odu u budućnost, prošlost ili alternativnu sadašnjost. Ukoliko pristanu i prihvate dar, oni će saznati za njih životno važne stvari ali će, naravno, morati da plate određenu cenu (te tako to ipak nisu pravi darovi).

            I, pošto je to savršeno ljudski (i potrebno za priču) smrtnici neće odoleti iskušenju. Astronom odlazi u budućnost da bi saznao da neće biti zaboravljen ali ni slavan onoliko koliko bi želeo. „Izvor“ nezaborava, pak, neće biti znanje/otkriće astronomovo (koje je opstalo bez obzira da li ga se on odrekao ili ne), već njegovo žrtvovanje, odlazak na lomaču zbog svog uverenja. Za razliku od astronoma koji žudi za priznanjem spoljnog sveta, profesorka paleolingvistike opterećena je sumnjama u smisao sopstvenog života. Želja za izmirenjem sa samom sobom odvešće je u prošlost u kojoj će se sresti da sopstvenim trijumfom ili porazom koji će biti njena negacija. Starom časovničaru dar će omogućiti povratak u prošlost i izmenu događaja kojim će ući u drugu i drugačiju, paralelnu stvarnost i ostvariti svoj san – život sa dragom. Njegova sreća ipak će biti pomućena znanjem da postoji vremenska linija u kojoj je smrt pobedila/pobeđuje.

            Poslednja priča o slikarki u psihijatrijskoj bolnici uspostavlja veze između prethodnih segmenata i po kojoj je tajanstveni posetilac (možda) plod mašte ili, u drugom tumačenju, ne Đavo već Pisac koji priče oblikuje oponašajući moći bića višeg reda. Ovakav postmodernistički ključ, osim funkcionalnih ili teorijski utemeljenih objašnjenja sadrži i ono (jednako valjano kao i prethodna) koje podrazumeva čisto zadovoljstvo poigravanja tekstom, kako prilikom njegovog stvaranja tako i pri „konzumiranju“.

            U prilog zadovoljstva u gradnji i zaplitanju priča pomenimo i pojave različitih inicijala na časovnicima u svakom segmentu knjige te, u dvema centralnim pričama, izlaganja teorija tzv „efekta leptira“, paradoksa putovanja kroz vreme i račvanja vremenskih tokova, što je pokušaj da se fantastička mogućnost dara podvede pod pravila koja spadaju u arsenal naučne fantastike. Uvođenje ovakvog diskursa novina je za nežanrovsku fantastiku i donosi novo rešenje za već poznate zagonetke. Živković takođe oslobađa svoje junake uobičajenih grandioznih zadataka koji su konstanta fantastičkih knjiga. Smrtnici iz „Vremenskih darova“ nisu opterećeni ultimativnim problemima već su neprestano zapitani nas svojim postojanjem, njegovom valjanošću, opravdanošću. Fantastična mogućnost da se život popravi, neke činjenice izmene ili da se sopstvena vrednost sagleda iz drugačije perspektive, osnovnu dilemu ocrtava reljefnije i dublje. U tom, po mnogo čemu konačnom, kontrastu koji ukida sve valere otkriva se da su iluzije, varke i nedorečensoti, uprkos svoje nepogodnosti za egzaktne podele i merenja, važni, možda i esencijalni za definisanje života. Stoga su i dileme izbora nerešive. Jer, kojim god putem pošli, za nečim ćemo žaliti i biti ne(dovoljno)zadovoljni. Neki drugi put i mogućnost činiće se boljima. Jednokratnih i konačnih rešanja ovakve dileme nema. Život je suviše razgranat da bi se mogao svesti i uvesti u ograničene odeljke. Stoga ni mogućnost ispravke neće doneti oslobođenje od zapitanosti o sopstvenoj svrsi (ukoliko ona uopšte i postoji).

(1997)

SUSRET SA ŽIVIM KLASIKOM „Dvanaest četvrti vetra“ Ursula Legvin, izdavač Polaris, 1993.

Svaka novoprevedena knjiga Ursule Legvin (1929) ponovni je susret da živim klasikom Science Fiction i Fantasy literature i prilika da se, iznova, postavi pitanje granica odnosno suštinskog određivanja žanra. Ovog puta u pitanju je knjiga-zbirka priča u kojoj su sakupljene sve priče koje je Legvinova objavila počev od 1962.g. do 1974.g. (kada je zbirka originalno objavljena u svetu). Naša, Jugoslovenska verzija ove knjige sadrži 12 priča dok originalna broji 17 priča. Preostalih pet priča koje nedostaju u našem izdanju objavio je, 1991. godine, takođe, „Polaris“, Biblioteka naučne fantastike koju izdaje dr. Zoran Živković, u knjizi pod naslovom „Hainske priče“. Legvinova svakako spada u najprevođenije SF&F autore u Jugoslaviji sa čak 17 do sada objavljenih knjiga od kojih 6 u okviru „Izabranih dela“ u izdanju „Narodne knjige“ iz Beograda 1987.g. i veliki broj priča i eseja objavljenih u brojnim časopisima.

„Dvanaest četvrti vetra“ zahvaljujući svojoj hronološkoj koncepciji nude čitaocu mogućnost da prati razvoj autoričinog zanatskog umeća i da pronađe odgovor na gore pomenuto pitanje o žanru. Počev od prvoobjavljene i plaćene priče „April u Parizu“ Legvinova kreće u ispitivanje žanrovskih šablona ispisujući, na svoj način, specifičnim rukopisom, klasične priče o svemirskim istraživačima koji sreću nepoznate entitete (u priči „Vidno polje“), naučnicima koji se, uprkos svim preprekama sveopšte zatucanosti, bore za nova saznanja (u pričama „Majstori lože“ i „Zvezde ispod nas“), odnosno one klasične Fantasy priče o čarobnjacima i zmajevima (u pričama „Reč oslobođenja“ i „Pravilo imena“). Ali, Legvinova gradi i neke veoma rafinirane priče u kojima eksperimentiše i koristi iskustva tzv. glavnog toka književnosti, kakva su filozofski dijalog (u priči „Put do glave“) ili literarno ispitivanje filozofskih teza (u briljantnoj priči o sreći čitavog grada zasnovanoj na pratnji jednog deteta - „Oni koji dolaze iz Omelesa“). I upravo te priče u kojima je Legvinova posegnula za vanžanrovskim iskustvima ili je pomalo izneverila žanrovske šablone (u pričama „Kutija mraka“ – izuzetnoj Fantasy igrariji na temu bajki – i „Stvari“ – o malim ljudima izgubljenim u velikim događajima koja menjaju svetove)  najbolja su dela u ovoj knjizi.

            Za razliku od očitog iskušavanja svoje umešnosti u pripovedanju, dilema u pogledu suštine žanra kod Legvinove nije bilo. Od prve do poslednje priče jasno je vidljiv njen književni moto koji glasi: Psiho-realistiko slikanje glavnog junaka ima prvenstvo nad/pred svim potencijalnim čudima tehnike ili novih svetova. Njene varijacije na stare teme dokaz su da se svuda mogu naći istinske ljudske sudbine, tragedije i dileme, samo ako se valjano traže. Super-herojima u super-skafanderima nema mesta u svetovima Ursule Legvin.

            Ovakvim svojim stavom, koji sprovodi već 30 godina, Legvinova se izborila ne samo za uvažavanje vrednosti svoga dela već i za priznanje i poštovanje žanrova u kojima stvara a koji su, svi, samo deo jedne jedinstvene, velike Književnosti.

(1993)

PRVI PRIVATNI SF IZDAVAČ Jubilej: 15 godina Edicije „Polaris“

Naučna fantastika je među prvim oblastima literature kojoj je primat u objavljivanju od državnih preuzela privatna inicijativa. Početak prošle decenije ostaće zapamćen po pojavi mnoštva privatnih izdavača koji su naprosto zatrpali tržište raznoraznim praktičnim (kuvari i sl.) odnosno astrološkim (horoskopi svih vrsta i dr.) knjigama. Naravno, ozbiljnija dela nisu bila favoriti ovih izdavača koji su najčešće instantno nestajali posle nekoliko godin rada. Kako je od 1976.g, kada se pojavio SF almanah „Andromeda“, nakon čega je obnovljena i SF biblioteka „Kentaur“, odnosno počeo da izlazi specijalizovani časopis „Sirius“, interes za SF žanr neprestano rastao, a sa njim i glad za novim knjigama, Zoran Živković (aktivni učesnik u toj SF plimi kao saradnik „Andromede“, prevodilac te, potom, urednik „Kentaura“, magistar i doktor književnih nauka sa odbranjenim tezama iz SF žanra), odlučio je 1982.g. da, u saradnji sa Žikom Bogdanovićem, pokrene sopstvenu ediciju SF knjiga pod imenom „Polaris“. Prva knjiga u tom poduhvatu bio je roman Artura Klarka „2010: Druga odiseja“. Vanredni prijem ovog dela kod publike bio je potvrda ispravnosti pokretanja „Polarisa“.

            Početna koncepcija ove edicije bila je da objavljuje knjige u nas već dobro poznatih pisaca kakvi su pored pomenutog A. Klarka i Isak Asimov, Frenk Herbert, Kliford Simak... Akcenat je bio na serijalima čime je publika „vezivana“ za nove nastavke. Romani su isključivo bili pisani po klasičnom „Hard SF“ ključu, što je značilo i određen stepen šablonizovanosti koji je postao očit kada su počela da se pojavljuju dela autora „Novog talasa“ (Silverberg, Zelazni, Elison i drugi) pre svega u okviru SF almanaha „Monolit“ i edicije „Znak Sagite“, privatnog izdavala Bobana Kneževića. Smrt dva velikana žanra, Frenka Herberta i Isaka Asimova, dodatno je aktuelizovala potrebu ako ne promene a ono barem dopune i ublažavanja „Hard SF“ profila „Polarisa“. Pojava novih pisaca (Volf, Simons, Gibson) i proverenih (kakva je Ursula Legvin) doprinela je kvalitativnom pomaku edicije.

            Paralelno sa matičnom serijom pojavile su se i povremene: „Rune“, Biblioteka epske fantastike (u kojoj su objavljena značajna žanrovska dela – tetralogija „Zemljomorje“ Ursule Legvin, Donaldsovi šestotomni „Letopisi Tomasa Kovenanta“ i petotomne „Magle Avalona“ Merion Cimer Bredli) i Biblioteka popularne nauke „Sfinga“ (sa delima Alberta Ajnštajna i Stivena Hokinga).

            „Polaris“ je u poslednjih nekoliko godina ustalio ritam izlaženja – jedna knjiga mesečno i od ovog pravila nije se odstupalo ni u godinama najveće inflacije. Nakon „smanjenja“ zemlje i tiraž knjiga je smanjen što je donelo brojne teškoće ali „Polaris“ i dalje opstaje zahvaljujući podršci vernih pretplatnika i visokom profesionalizmu Zorana Živkovića.

            Ukupan broj knjiga koje je „Polaris“ objavio za proteklih 15 godina zaista je fascinantan – 160 naslova u gotovo 200 tomova! Od toga po 20 knjiga pripada Asimovu i Klarku (njegove „Odiseje...“ imale su svetske premijere upravo u „Polarisu“) a među zastupljenima su i: Daglas Adams sa urnebesnim „Autostoperskim vodičem kroz galaksiju“ (5 knjiga), Ursula Legvin sa 7 kjiga među koima su i remek-dela „Leva ruka tame“ i „Stalno se vraćajući kući“ (koju prati i audio kaseta), Filip K. Dik (sa 5 romana), Den Simons sa „Hiperion“ serijom i izuzetnom zbirkom „Ljubav i smrt“, Džin Volf sa maestralnim sagama „Knjiga Novog Sunca“ i „Dugo Sunce“ (sveukupno 9 tomova), Kim Stenli Robinson sa trilogijom „Crveni,

Zeleni, Plavi Mars“, Frenk Herbert sa „Peščanom planetom“ (9 tomova), rodonačelnik kiber-panka Vilijem Gibson (6 romana) Frederik Pol (serijal „Kapija“), Gregori Benford, Teri Pračet, Kliford Simak, Pol Anderson i drugi. „Polaris“ već 5 godina priređuje i svoju Antologiju SF priča i novela. Sve u svemu, dosta interesantnog štiva za ljubitelje klasičnog SF-a ali i one izbirljivije i modernije uživaoce u žanru.

            Na kraju ovih 15 godina rada, kao svojevrsno rezimiranje postignutog i ulazak u novu epohu i medij, „Polaris“ je objavio i CD ROM koji sadrži sve do sada objavljene knjige u svim njegovim bibliotekama. Tako su knjige sem svog papirnog dobile i digitalno izdanje a „Polaris“ postao ne samo prvi srpski privatni izdavač SF-a već i pionir u novom prezentiranju svoje produkcije, što je najbolja najava za nove i uspešne decenije rada pred njim.

(1997)

PRVIH 10 GODINA PREOKRETA Science Fiction almanah "Monolit"

Krajem maja odnosno u prvim danima juna 1994.g. vreme su navršavanja jednog izuzetnog jubileja za JU SF scenu. Naime, navršava se 10 godina od pojave prvog toma Science Fiction almanaha „Monolit“, priređivača i izdavača Bobana Kneževića, knjige koja je sinonim definitivnog preokreta u shvatanju i razmeravanju SF žanra na ovim prostorima.

I

            Situacija na JU SF sceni početkom 1980-tih podsećala je na svojevrsno vrzino kolo. Posle velikog buma pojavom almanaha „Andromeda“, 1976.g. koji je uzrokovao obnavljanje SF biblioteke „Kentaur“ i pojavu SF časopisa „Sirius“, odnosno kasnije i privatnog izdavaštva čiji je pionir Zoran Živković sa edicijom „Polaris“, SF žanr se izborio za pravo postojanja na kulturnoj sceni tadašnje SFRJ. Objavljuje se priličan broj SF knjiga a brojna je i publika koja te knjige konzumira. No, u godinama koje slede postaće sve očitija jedna potencioalno opasna tendencija – prevode se i objavljuju prevashodno dela iz 1950-tih i 1960-tih godina dok je savremeni SF potpuno zanemaren. Prosečni jugoslovenski čitalac i ljubitelj SFa zna da su Artur Klark i Isak Asimov najbolji SF pisci svih vremena, da je tek daleko iza njih Herbert sa svojim ciklusom „Peščana planeta“ a zatim sledi gomila manje vrednih ili bezvrednih pisaca. SF je za tog istog čitaoca uokviren u granice tzv Hard SFa tj. onog okrenutog napretku prirodnih nauka i svemirskoj budućnosti čovečanstva. Shodno ovom svom (ne)znanju publika traži samo dela svojih omiljenih pisaca a izdavači im, u ime zarade, to i nude.

            I dok u Jugoslaviji caruju pomenuti „najbolji SF pisci svih vremena“, u svetu su stvari sasvim drugačije. Veliki umetnički prevrat u žanru, nazvan „Novi talas“, od polovina 1970-tih donosi briljantne plodove jednog novog, umetnički ambicioznijeg sagledavanja žanra a na obzorju se već diže plima nove generacije pisaca neopterećenih paraliterarnom istorijom žanra i pune blistavih ideja, među kojima će biti i ona nazvana „kiber pank“. Naravno, i dalje postoje pisci koji stvaraju stari, dobri tradicionalni SF  - i među njima ima i dobrih autora – ali, činjenica je da težište novih događanja nije među tim piscima već negde drugde.

            O svemu ovom u Jugoslaviji niko (ili niko od čitalaca prevedene SF književnosti) nema pojma. A onda...

II

            A onda se pravo ni od kuda pojavio „Monolit“, knjižurina monolitnog izgleda i sadržaja. Na 500-tinjak strana većeg formata sakupljene su priče, novele i jedan roman autora potpuno nepoznatih (naravno, u Jugoslaviji) ili autora čija su šablonska dela prevedena a remek-dela ostala prećutana. I, začudo, nigde u njizi ne beše ni Artura Klarka ni Isaka Asimova. Umesto njima „Monolit“ je otvorio svoje dveri sjajnim svetovima neobuzdane mašte, „Novom talasu“, svetovima koji do tada ovde nisu postojali. I – kako to već biva posle epohalnih činova – ništa više nije bilo isto a istorija je krenula napred. Velikanima kakvi su Silverberg, Elison, Tiptrijeva, R. R. Martin, pridružili su se u sledećim monolitnim tomovima, novi pisci, nove vizije.

III

            Koncepcija i struktura „Monolita“ određeni su već prvim brojem. Formalno, „Monolit“ je podeljen u 3 segmenta (po čemu je blizak „Andromedi“). Svaki tom otvara roman, na prvih 150-200 strana; najveći prostor, gotovo 300 strana, zauzimaju priče i novele koje su specijalitet „Monolita“, a poslednjih 20-tak strana ispunjavaju teorijski radovi. Nema robovanja izvikanim imenima, niti je bitno da li je pisac početnik ili autor srednje tj. neke druge generacije. Snaga njegovih priča/svetova karta je za ulazak na stranice „Monolita“.

            Prvi tom „Monolita“, odnosno sledeća 4 toma donosili su radove originalno objavljene 1970-tih i 1980-tih, često nagrađivane značajnim žanrovskim nagradama (Hugo i Nebula), da bi, pošto je zaliha najbitnijih dela iz tog perioda istanjena, na stranice „Monolita“ stigle priče i novele od čijeg nas originalnog objavljivanja dele tek 3-4 godine. Obzirom na krajnju oskudicu u ponudi kratke SF forme u Jugoslaviji, „Monolit“ je postao i posebni (antologijski) vodič kroz najnovija i najvrednija dešavanja u svetskom SFu (a to znači ne samo u američko/britanskom već i u francuskom). Horizonti literarnog interesovanja „Monolita“ svakim brojem sve su širi. „Monolit“ prati tendenciju mešanja Horor, Fantasy i SF žanrova i objavljuje i priče kojima SF čistunstvo nije jača strana. A na monolitnim stranicama našlo se mesta i za dela domaćih SF  pisaca, kao dokaz da ono što se ovde piše nimalo ne zaostaje za stranim ostvarenjima.

IV

            Kao i svaki pozitivni pomak i „Monolit“ je teško nalazio put do čitalaca sviklih na velika imena i omeđene vidike. Ali neograničeni entuzijazam i hrabrost Bobana Kneževića nisu se, uprkos teškoćama, pokolebali. 1985.g. pojavio se „Monolit 2“ za koga mnogi tvrde da je jedna od najboljih SF antologija u svetskim razmerama! I u sledećim godinama „Monolit“ je stizao u manje-više redovnom, godišnjem, ritmu da bi prošle godine izašao osmi tom ove monolitne pojave koja je postala inicijalni događaj, kult pojava koja uzrokuje promene u svetu oko sebe. „Monolit“ i njegov priređivač i izdavač zauzeli su svoje mesto u istoriji JU SF scene, istoriji koja i dalje traje i koju oni, snagom svoje vizije, grade. Poželimo im da sledeća dekada bude bolja za njih i nas, na radost Umetnosti.

(„Košava“, 1994.)

           

SF UZVRAĆA UDARAC (1993.)

Dugogodišnji prinudni marginalac na kulturnoj sceni Jugoslavije primenio je stečena iskustva na postojeće stanje i preživeo

POGLED UNAZAD

            Da u narodnoj „Svako zlo ima i svoje dobro“ zaista ima istine dokaz je Jugoslovenska naučna fantastika. Dok je ovdašnjom kulturom carevala državna inicijativa SF je opstajao (na korici bajatog hleba) zahvaljujući fanatičnom entuzijazmu pojedinaca. Prostor u izdavačkim planovima deljen je SFu na kašičicu a pažnju medija privlačio je retko, najčešće samo kao primer šunda koji preti da zarazi naivne pionire.

            Kada su polovinom 1980-tih, kao dokaz svojevrsne liberalizacije, promenjeni zakoni o izdavačkoj delatnosti i omogućeno relativno lakše štampanje knjiga u privatnoj režiji (odnosno, smanjen je broj nužnih potvrda i dozvola za štampanje a i prevod je proglašen autorkim delom koje se može samostalno štampati) SF je bio među prvima koji su tu mogućnost iskoristili. Tako nam se desio BUM privatnih SF izdavača. Vrlo brzo je broj privatnih SF izdanja premašio broj istih iz državnih preduzeća (što kao da je bio znak da se država potpuno povuče iz ove oblasti izdavaštva). Tiraži SF knjiga nisu bili zanemarljivi. Glad za ovom vrstom literature bila je poprilična (pored one za raznoraznim kuvarima, horoskopima i ostalom astrološkom literaturom). Kao posledica osamostaljivanja u izdavaštvu dolazi i do čvršćeg organizovanja brojnih ljubitelja SFa u klubove i udruženja. A kao završetak izgradnje ovog paralelnog sveta pojavili su se i novi domaći pisci SFa i sa onima koji su ranije započeli svoj rad stvorili jazgro književnog SF pokreta.

            Sva ova aktivnost nije ostala bez odjeka u tzv. sredstvima javnog informisanja ali je taj odjek bio nesrazmeran u odnosu na događanja. SF je i dalje posmatran kroz naočari okoštalih predrasuda, bez obzira koliko su se akteri zvanične kulture zaklunjali u svoje široke vidike.

            Sankcije OUN, kao svojevrsno rešeto kroz koje propadaju sposobni a na mreži ostaju lenji i na dotacijama nagojeni, za Jugo SF svet značile su samo nastavak paralelnog postojanja. Broj potencijalnih interesenata za SF se, nužno, smanjio ali je jezgro ostalo. 1992. je bila godina uspešnog rada i najvećeg kluba ljubitelja SFa – beogradskog „Lazara Komarčića“, i privatnih izdavača koji su i dalje štampali nove knjige, a završena je objavljivanjem Izbora Jugoslovenskog SFa „Tamni vijalet 2“ kao svojevrsne krune rada domaćih pisaca.

            U novu 1993. ušlo se sa dosta planova, na krilima uspeha iz prošlog leta.

IZDAVAŠTVO

            Privatni izdavači: Zoran Živković (Biblioteka „Polaris“) i Boban Knežević (IP „Flamarion“), jedini preostali na polju bitke za nove SF knjige, nastavili su svoj rad, uprkos tiražima koji su ravni onima u kojima se objavljuju knjige poezije (300-500 primeraka).

            Zoran Živković koji je svoju izdavačku avanturu započeo još 1982.g. uspeo je da u 1993.g. objavi, ni manje ni više nego 21 knjigu! Verovali il ne. Koncepcija SF Biblioteke „Polaris“ unekoliko je izmenjena te su se, osim dela klasika žanra (Klark, Asimov, Legvin) pojavila i dela novih, nepoznatih nam autora što je rezultiralo uočljivom povećanjem kvaliteta ponude.

            „Polaris“ je objavio dva romana koji su bili u žiži interesovanja javnosti (kako one koja prati žanr tako i šire): Krejtonov „Jurski park“ po čijim motivima je Stiven Spilberg snimio istoimeni hit film, i „Božji čekić“, posle dužeg vremena prvu, samostalnu knjigu starog majstoma Artura Klarka, hodajuće legende SFa.

            Od ostalih „Polarisovih“ naslova pažnju zaslužuju: „Hiperion“ (roman koji časno nosi, od strane kritičara dato mu, ime Kenterberijske priče budućnosti) i „Pad Hiperiona“ (nastavak „Hiperiona“, za nijansu slabiji ali ipak visokog kvlaiteta) Dena Simonsa, „Dvanaest četvrti vetra“ Ursule Legvin (pregled priča sa početka rada ovog velikana SF i Fantasy literature), „Slepi glasovi“ Toma Rimija (zanimljiva priča o cirkusu većem od života), „Noumi trilogija“ Teri Pračeta (doprinos zapostavljenom humorističkom SFu za mlade), „Polarisova SF antologija“ (koja donosi nekoliko izuzetnih priča.)

            IP „Flamarion“ Bobana Kneževića nije uspeo da objavi isti broj knjiga kao u prethodnim godinama ali je visok kvalitet njegovih izdanja, kao svojevrsni zaštitni znak, zadržan. Dakle, objavljen je osmi tom Science Fiction almanaha „Monolit“ (544 stranice većeg formata, što je obim dovoljan za bar 3 ’normalne’ knjige), knjiga čija je pojava (prvi put pre 10 godina) označila prekretnicu u shvatanju i razumevanju SFa u ovim krajevima jer je široko otvorlia vrata novim shvatanjima i tendencijama u žanru. Svaki novi tom „Monolita“ nova je potvrda uspešnosti ovakve koncepcije. „Monolit 8“ donosi (pored dve domaće novele) 12 novela i priča iz novije produkcije, ovenčanih značajnim nagradama, dajući svojevrstan pregled dešavanja na svetskoj SF, Fantasy i Horror sceni, na kojoj, čini se, nema novih pokreta (kakav je polovinom 1980-tih bio kiber-pank) ali je i dalje na delu tendencija mešanja žanrova koja daje novi kvalitet. Najblistaviji primer za to u „Monolitu 8“ je novela K. S. Robinsona „Žestok, žustar žig“, remek-delo neobuzdane fantazije.

            Svojim kvalitetom zaslužuju da budu pomenute još 3 knjige. Sve su dela R. R. Tolkina: „Silmarilion“ (izdavač Esotheria) i „Drvo i list“ (izdavač SKZ), kojima se polako zaokružuje opus oca epske fantastike, a treća je roman najpoznatijeg pisca savremenog horora Stivena Kinga „Tri tarot karte“ (izdavač Edicija Košmar).

ČASOPIS

            1993. došao je kraj i nepostojanju SF časopisa na domaćoj sceni. U rizik pokretanja časopisa upustio se (opet) IP „Flamarion“, uprkos znanju da je gotovo sigurno da taj poduhvat donosi gubitak. I, marta 1993. pojavio se časopis za SF, F&H „Znak Sagite“, izuzetno kvalitetnog sadržaja (sa domaćim i stranim pričama), sjajno dizajniran, sa 150 strana knjiškog formata. Uprkos slabijem odzivu pretplatnika, do kraja 1993.g. izašla su 3 broja časopsia. Za ovdašnju SF scenu izuzetno je značajan uvodnik trećeg broja u kome Boban Knežević, urednik, obznanjuje svoju želju da stvori časopis „koji će objavljivati isključivo domaće SF&F radove“. Ostvarenje ove želje bio bi početak nove epohe u domaćem SFu.

DOMAĆE SNAGE

            U 1993. pojavilo se nekoliko SF&F knjiga domaćih autora: „Crni cvet“ Boban Kneževića (izuzetan Fantasy roman, duboko ukorenjen u etničko nesvesno i arhetipove, blizak, po načinu razmišljanja, postmodernističkim tendencijama u književnoj matici), roman „Četvrti krug“ Zorana Živkovića (neobičan spoj klasičnog SFa i metafizike, takođe na tragu postmoderne), „Golijat“ Milana Draškovića (zbirka kratkih SF priča koja uspešno ispunjava nedostatak SF dela za decu i omladinu), „Mefisto i Zlatokosa“ Srđana Krstića (zanimljiv Fantasy roman prvenac).

            Kraj 1993. doneo je, kao šlag na torti, izuzetno važnu knjigu: Izbor jugoslovenske fantastike „Tamni vilajet 3“ kao dokaz da jezgro domaćih SF, F&H pisaca ne samo da postoji već i da se širi i, što je možda i bitnije, stvara sve zrelija dela. Za budućnost domaćeg SFa i ostalih fantastičkih žanrova, jasno je svakome ko pročita „Tamni vilajet“, ne treba brinuti. Njegovi koreni su tu, duboki i snažni.

KRAJ

            Umesto da, na osnovu svega rečenog (uz izvinjenje nezasluženo nepomenutima), podsetimo na krajeve priča o Ružnom pačetu ili Pepeljugi (što i ne bi bilo neumesno), zaključujemo ovaj pregled dešavanja na Jugo SF sceni željom da budućnost bude naklonjena onima koji o njoj razmišljaju barem onoliko koliko i do sada. Oni će svoju šansu iskoristiti. Iza njih su već decenije borbi za opstanak. Decenije uspešnih borbi protiv prećutkivanja, ponižavanja i vređanja.

(1994)

           

TAJNE KRUGA „Četvrti krug“ Zoran Živković, izdavač Polaris, 1993.

Zoran Živković poznat je široj javnosti u jugoslaviji kao autor „Enciklopedije naučne fantastike“, privatni izdavač SF i Fantasy literature i popularizator tih žanrova. Krajem 1993.g. pojavio se njegov roman-prvenac, pod naslovom „Četvrti krug“, koji svoje čitaoce vodi u svetove klasične naučne fantastike ali i mistike. Opredeljujući se za postupak mozaičkog sklapanja priče Živković započinje roman sa tri nepovezana pripovedačka toka. U prvom je glavni junak kompjuterska inteligencija ženskog roda (!) i feminističkih opredeljenja (!), što će nekoga sigurno podsetiti na Asimovljeve vragolije sa robotima, dok će tvorac te inteligencije setiti na lik iz „Odiseje 2010“ A. Klarka. U drugom toku junak je prostodušni starac, pomoćnik srednjevekovnog freskopisca a treći tok je razbijen u niz priča o vanzemaljskim bićima (opet u duhu Klarkovskog SF-a) i stvarnim istorijskim ličnostima (Arhimedu, van Cojlenu, Tesli, Hokingu).

            Odmicnjem događanja i izlaskom iz prvog kruga/odeljka romana žanrovske odrednice osnovnih priča postepeno se gube zarad čiste fantastike mističnog. Tako u pomoćnikovu priču ulaze Marija, Sotona i krugovi pakla, Đavo zaključuje ugovor sa van Cojlenom a u poseti junacima prve priče stižu ljudski likovi iz treće priče. Kraj trećeg kruga donosi i mitološki Epilog.

            Stvarnu završnicu knjige tj. četvrti krug čini priča o Šerloku Holmsu, dr. Votsonu i Konanu Dojlu, koja, u finalu, konačno povezuje sve pripovedačke tokove i razjašnjava (naravno, samo delimično) tajnu. Junaci knjige, otkriva se, deo su kruga koji je, kad se zatvori, kapija prema paralelnim svetovima. Da li je jedan od tih svetova i ovaj naš, autor ostavlja čitaocu da nagađa. Finale romana (koje je, ujedno, trebalo da bude i mesto konačnog prevazilaženja žanrovskih granica, mada je, ipak, ostalo nedrečeno) potpuno je u funkciji kruga kao vrhunske tajne svih egzaktnih nauka, mitologije i religije.

            Zahteve za jasnom i prepoznatljivom karakterizacijom brojnih junaka Živković uspešno dostiže. U slučaju kompjuterske inteligencije koristi humorne ali i cinične opaske, u pomoćnikovoj priči arhaični jezik a u avanturi Šerloka Holmsa oponaša stil pisanja Konana Dojla. Kao dodatni način za jasno razlikovanje pojedinih priča autor koristi i različita slova odnosno pisma kojima su neke priče štampane (npr. pomoćnikova priča je štampana stilizovanom ćirilicom za razliku od ostatka knjige).

            Vizuelno izdvajanje celina, namerno razbijanje žanrovskih okvira, podražavanje stilova pisaca prethodnika, aluzije na poznata dela, odabir junaka (od onih koji su istorijske ličnosti, preko onih preuzetih iz religijskih učenja, do likova iz meta-književne istorije) ukazuje na pokušaj vezivanja ovog romana za postmodernističke tokove u književnosti. Živković odbija da ostane u okviirima žanra (što je tendencija većine mlađih SF pisaca) i teži priključenju književnoj matici, sa namerom da u njoj i opstane. „Četvrti krug“ prvi je korak u tom pravcu.

(1994)

TEORIJSKI POGLED NA SCIENCE FICTION „Ogledi o Naučnoj fantastici“ Zoran Živković, izdavač Biblioteka XX vek, Beograd, 1995.

Sekundarna SF literatura, pod kojom se podrazumevaju kritički tekstovi o umetničkoj SF praksi, teorijski ogledi i istorijski pregledi, egzistira tek nešto više od 40-tak godina, u okviru kojih je prevaljen dug put od fanovskih hvalospeva do ozbiljnog, naučnim instrumentarijem opremljenog razmatranja i proučavanja. 1970-tih SF postaje predmet akademskih rasprava kako u zemljama anglosaksonskog govornog područja tako i u Francuskoj, Sovjetskom Savezu, Poljskoj, Italiji i Nemačkoj. U Jugoslaviji je 1965.g. Darko Suvin objavio knjigu „Od Lukijana do Lunjika“ i njom postavio temelje domaćoj SF teoriji. No, bez obzira na vrsnog začetnika (Suvin se u svetskim razmerama uvažava za vrlo ozbiljnog i temeljnog izučavaoca žanra), terijski tekstovi o SF-u  ostali su retkost na ovim kulturnim prostorima, razbacani po časopisima i najčešće iz pera stranih autora. Domaći radovi izuzetno su retki. Stoga je knjiga Zorana Živkovića „Ogledi o Naučnoj fantastici“ raritetna pojava.

            Živković (rođen 1948.g.) prisutan je na domaćoj SF sceni preko dve decenije (formalni povod za objavljivanje ove knjige je 25 godina od objavljivanja njegovog iole značajnijeg teksta o SF-u) kao prevodilac, pisac kapitalne „Enciklopedije Naučne fantastike“ (Prosveta, 1990.) odnosno SF romana „Četvrti krug“. Živković je magistriro odnosno doktorirao književnost na temama iz SF-a.

            Prvi deo „Ogleda...“, nazvan „Poetika“, čine tekstovi „Poetika Naučne fantastike Darka Suvina“, koji se bavi razmatranjem osnovnih Suvinovih postavki o žanru, „Naučna fantastika, teorija, istorija“, što je uvodni deo Živkovićeve doktorske teze, i „O žanru“, o posebnostima (differentia specifica) SF žanra u odnosu na fantastiku i horor. Deo „Mitovi“ obrađuje teme specifične za SF. Uvodni tekst „Prvi kontakt“ u osnovi pripada tzv ’popularizaciji nauke’ i pokušava da postavi problem (ne)postojanja razumnih bića u svemiru, njihovog ćutanja na čovekove signale, odnosno njihovog mogućeg odnosa prema čovečanstvu. Esej „Hronomacija“ tretira paradosk putovanja kroz vreme uz odabranu bibliografiju SF dela sa ovim motivom. Završni članak u ovom segmentu, „Utopija“, razmatra osobenosti motiva utopije u SF-u, na primeru romana „Kraj detinjstva“ Artura Klarka. Treći deo knjige, „Film“, sadrži ogled „Devet decenija Naučnofantastičnog filma“ i istorijski je pregled razvoja SF filma.

            Osim jednog svi tekstovi već su bili objavljeni u raznim časopisima te su „Ogledi...“ ilustracija različitih Živkovićevih interesovanja odnosno pristupa temama (od strogo teorijsko-naučnog do informativnog i naučno-popularizatorskog) u proteklim decenijama, odnosno njegov vrednosni odabir iz dosadašnjeg opusa. U svakom slučaju, u pitanjju je knjiga koja donosi zanimljiv (i ponovimo, na ovim prostorima redak) teorijski pogled na SF žanr, njegovu raznolikost i vrednosti.

(1995)

INCIDENTI SA DRUGOŠĆU

Prikaz knjige "Sedam dodira muzike" Zorana Živkovića

izdavač: Izdavački atelje Polaris, Beograd 2001.

            Nova knjiga Zorana Živkovića (1948) zadire u zbunjujuće, intrigantne i fascinantne trenutke kada se ustaljeni redosled svakodnevice  raskida i kada se jedan sistem mišljenja, vrednovanja i ponašanja briše potpuno novim. Biva, u tom času, razderana košuljica kolotečine i kroz procep se ukazuje, obznanjuje neznana, paralelna struktura sposobna da jedinku koja ima tu (ne)sreću da se nađe na pravom mestu u pravo vreme potpuno prekrije, prožme i obuzme, otkrivajući joj kako drugačije perspektive sagledavanja okruženja tako i sameravanja samoga sebe. Ovakvo prosvetljavajuće iskustvo, međutim, nije dugog veka, rana na obrazini stvarnosti brzo se zatvara i vraća stvari u uobičajeni tok, upravo kao da se bori za sopstvenu neprikosnovenost. Sledstveno, i život svih ljudi umešanih u događanja vraća se, makar prividno, u ustaljene koordinate. Ipak, čak i ako namerno pokušavaju da poreknu promenu odbijajući da se priklone čak i mističkim odgovorima, doktor Martin (koji je video da je muzika jednom i samo jednom izazvala reakciju kod autističnog dečaka), gospođa Marta (koja je sanjala zapaljenu prastaru biblioteku), gospodin Oliver (spreman da se odrekne slika moguće prošlosti "izazvane" muzičkom kutijicom), gospođica Adela (koja vidi smrt svojih saputnika), gospodin Adam (koga muziciranje u parku goni u neobuzdani slikarski trans), profesor (koji na samrti saopštava tajne svemira dok se priseća muzike koju je čuo kao mladić), i, konačno, gospodin Umbertini, pomoćnik graditelja violina (koji je čuo zvuk savršenog instrumenta), kao zadesni svedoci-provodnici bezimene sile, ostaju trajno obeleženi i promenjeni onim što im se desilo. Jer, čak i majušni, kratkotrajni (a kamoli dugotrajni) iskorak u drugost, izazvan muzikom kao medijumom, ne može se izbrisati jer ti incidenti dokaz su postojanja jedne ili nekolikih nad-stvarnosti u kojim vladaju posebni materijalno-duhovni zakoni i principi egzistiranja odnosno vrednosti po kojima se sve zbiva i meri. Zašto se, pak, stvarnost vraća na staro a ne pomera se ka novom ostaje pitanje na koje u ovoj knjizi nema odgovora, baš kao što ga nema ni u naukama. Stoga su ekskluzivni susreti različitih dimenzija, njihova preplitanja i razlaz, odnosno tokovi jedino je što je čitaocima darovano. Druge odgovore svaki čitalac će tražiti i davati samostalno već prema svojim afinitetima i spremnosti da se prepusti slobodnim konstrukcijama i spekulacijama.

            Sedam priča ove knjige nastavak su Živkovićevih literarnih traganja započetih 1993.g. u "Četvrtom krugu" i nastavljena u "Vremenskim darovima" i "Nemogućim susretima". U svim knjigama autor prati nekolike varijacije spoja različitih prostorno-vremenskih dimenzija. Svi slučajevi/susreti najpre se čine potpuno nepovezanim da bi u finalnoj priči svake knjige bili spojeni u celinu (istina, to sjedinjavanje je u "Sedam dodira u muzici" sasvim simbolično). Otuda se pomenuta dela mogu čitati kao specifičan roman u pričama a svako od njih ima po jedan segment više od prethodnog, počev od četiri u "Četvrtom krugu", pet u "Vremenskim darovima", šest u "Nemogućim susretiima" i sedam u ovoj knjizi. Živkovićeva rečenica je precizna i svedena, usredsređena i jasno vođena, bez posezanja za literarno-stilskim efektima ili egzibicijama. Time su dešavanja u pričama maksimalno potencirana a njihova bizarnost potcrtana upravo kontrastiranjem racionalnog s jedne i začudnost s druge strane. Napomenimo da je ova knjiga doživela i svoju svetsku premijeru u uglednom britanskom SF časopisu "Interzone" koji je tokom prošle pa do februara ove godine sukcesicno objavio sve njene priče.