I BI POČETAK „Noćna strana – Dugo sunce“ Džin Volf, izdavač Polaris, 1994.

Pisati o prvom delu nekog epa, kada znate da će stvar ići u delovima (dakle nije u pitanju slučaj da se pisac popišmani pa naknadno sroči nastavak svoje knjige, niti slučaj da pisac mudro ćuti i ostavlja čitaoce u neznanju dok u fijoci stola ili glave već ima drugi deo, nastavak priče) i znati da se kraj jedne knjige direktno uliva u početak druge – i nije naročito zahvalan posao. Tako šta pre  liči na opisivanje slagalice na osnovu jednog njenog dela.

            Ipak, ako je tačno da svaki deo holograma u sebi sadrži i informaciju o izgledu čitave slike, onda su i u prvoj knjizi klice iz kojih će se razviti cvet ili korov. U slučaju „Dugog Sunca“ nadamo se cvetu. Naravno, teorijski postoji verovatnoća da cvet podivlja ali Volf je ipak stari vuk a i njegova prethodna serija o  „Novom Suncu“ čini se dobrim zalogom poverenja u hepi-end.

            Elem, priča o Pateri Svili, njegovoj borbi da sačuva svoj mentejon, Menterama, lopovima, bogovima i ostalom na prvih 300 strana više je nego zanimljiva i obećava nova uzbuđenja. Volf nam elegantno demonstrira kako svoje snalaženje u specifičnoj mešavini SF-a i Fantasy-ja (što je radio i u „Novom Suncu“), koja mu očito daje najviše slobode u građenju radnje, tako i svoj sofisticirani stil koji od globalnih događaja neosetno klizi do nivoa detaljističkog opisivanja svakodnevnih stvari i običnih misli, čime još jače uvlači čitaoca u svoj svet dajući mu osećaj realnosti tako bitan za SF (koji hoće da vas ubedi da nešto jeste i, u tu svrhu, koristi iskustva realističkog pisanja filovana zdravorazumskom naukom kojoj verujemo).

Doda i se tome dekadencija i laki raspad sistema svemirskog broda u kome se radnja odvija (postojanje broda nije izričito pomenuto u ovom delu ali svakome ko je čitao Klarkovu „Ramu“ to i ne treba objašnjavati, on tu žanrovsku tekovinu prihvata kao nešto normalno), pa zli bogataši i plemeniti lopovi i kurve i junak koji biva odabran da izvrši njemu još neznanu ali svakako veliku misiju, te očiti klasični pristup Volfa ovoj temi (ne verujem da će on da izvrće šablon romana o odrastanju svoj junaka – nije on takav pisac) nema sumnje da nas u sledećim nastavcima čeka puno uzbuđenja i pustolovina, veliki prevrati i pokreti (gotovo na nivou romana-reke) i kraj koji ne možemo ni zamisliti.

            Osećate li prijatnu jezu nestrpljenja i iščekivanja?

            Trebalo bi jer ovo je početak jedne velike avanture.

            Živeo eskapizam naš nasušni (naročito kada je lepo napisan)!

(„Emitor“, 1994)

UPOZNAVANJE SVETOVA „KNJIGA NOVOG SUNCA“ I-V, DŽIN VOLF, izdavač Polaris, 1990-1991.

Beskrajni su svetovi SF-a i uzbuđenja koja nam nose.

(Ovo je nešto kao sentenca za početak.)

Jedan takav (novi za nas) svet, upakovan u 5 tomova, odskora se muva okolo: „Knjiga Novog Sunca“ Džina Volfa.

Elem, Urt ili E(a)rt je, kako ime i samo kaže, ova naša Zemlja u dalekoj budućnosti (ili istoriji možda) pretrpana kršem i srčom slavne prošlosti, bedom i truležom sadašnjosti i kojekakvim karakondžulama kojima je daleko lepa kuća. Staro Sunce je na izdisaju a novo „ka će ne znamo“.

            Kroz svu tu gužvu probija se, kako zna i ume, Severijan, bivši šegrt mučitelj a budući neprikosnoveni gazda celog Urta i donosilac Novog Sunca.

            Na svom putu (prema kraju knjige) Severijan će, jer to u ovakvim mega-pričama treba, da prošparta sav civilizovani svet na relacijama: na i ispod Urta, iznad, sa ponešto Svemira i direktnim pogledom na veliki prasak, plus smer juče-danas-sutra i obrnuto, tamo–amo i na preskok. Usput će, ne uvek na obostrano zadovoljstvo, da sreće i druži se sa raznim tipovima svih vrsta i rasa.

I sve će to, uglavnom, da ispadne jako zgodno za (nas) čitaoce.

Jerbo, Volf je jedan ozbiljan pisac (u šta se, do sada, i nismo imali prilike previše uveravati), što će reći: nije 1000% instant, jednosmerno-razvodnjen, pa se čitalac mora malo i zainteresovati za ono što čita tj. mora da se kroz text probija pamteći brojne nagoveštaje, epizode i likove koji će kroz 100-tinjak (i više) strana biti ključ za neke nove nezgodacije koje, opet, sve zajedno, prave ogromnu, lepu ali i složenu sliku.

E pa sad, niko nije obećao da je upoznavanje svetova lako. Čak šta više. I to, ta prividna zapetljanost, jedna je od bitnih Volfovih osobina (da ne kažem caka); zaokruženost u koju se može ući samo strpljenjem, koje će biti bogato nagrađeno.

            Jedna (druga) njegova caka je umetanje izdvojenih priča, i jedne drame, u text. To ne samo što je strašno moderno u tzv. ozbiljnoj književnosti tipa postmoderna (priča u priči fazon), nego i dozvoljava Volfu da se, nesputan osnovnim sadržajem, igra bajki, mitova, višesmislenosti čega u (dragom nam) SF-u i nema previše. A trebalo bi.

            Ali, (da ne preteram sa hvalama) nije baš sve ni tako sjajno u toj „Knjizi Novog Sunca“. Peta, završna knjiga, očito skrpljena naknadno, uz sumnjivu ideju o zatvaranju cele priče u krug time-opere, prava je mora iscrpljivanja u kvazi-filosofsko-meta-fizičkim dijalozima (kakva reč – takvi dijalozi) uz tek poneke nagoveštaje, na kojima se i ostaje, nastavka (razumne) priče, na način kako je vođena na prethodni 900 i kusur strana. Što je to Volfu trebalo – ne znam. A počelo je, i nastavilo se, jako dobro, kroz sve traume odrastanja, upoznavanja sveta u svojoj ružnoći i lepoti i čudesima, u arhetipskom (otuda i nedoumica je li ovo Fantasy - kao da je to bitno) okruženju srednje veka u, otprilike (plus-minus 3 godine), 50.000-ditoj posle Hrista.

            Na kraju, kad se sve presabere i preturi u glavi, i preko glave, po mom (skromnom) mišljenju, zaključak je (ipak): Treba to pročitati. I nekoliko puta ako vam se može. Čak šta više.

(„Emitor“ br. 101, 1991.)

PRVI PRIVATNI SF IZDAVAČ Jubilej: 15 godina Edicije „Polaris“

Naučna fantastika je među prvim oblastima literature kojoj je primat u objavljivanju od državnih preuzela privatna inicijativa. Početak prošle decenije ostaće zapamćen po pojavi mnoštva privatnih izdavača koji su naprosto zatrpali tržište raznoraznim praktičnim (kuvari i sl.) odnosno astrološkim (horoskopi svih vrsta i dr.) knjigama. Naravno, ozbiljnija dela nisu bila favoriti ovih izdavača koji su najčešće instantno nestajali posle nekoliko godin rada. Kako je od 1976.g, kada se pojavio SF almanah „Andromeda“, nakon čega je obnovljena i SF biblioteka „Kentaur“, odnosno počeo da izlazi specijalizovani časopis „Sirius“, interes za SF žanr neprestano rastao, a sa njim i glad za novim knjigama, Zoran Živković (aktivni učesnik u toj SF plimi kao saradnik „Andromede“, prevodilac te, potom, urednik „Kentaura“, magistar i doktor književnih nauka sa odbranjenim tezama iz SF žanra), odlučio je 1982.g. da, u saradnji sa Žikom Bogdanovićem, pokrene sopstvenu ediciju SF knjiga pod imenom „Polaris“. Prva knjiga u tom poduhvatu bio je roman Artura Klarka „2010: Druga odiseja“. Vanredni prijem ovog dela kod publike bio je potvrda ispravnosti pokretanja „Polarisa“.

            Početna koncepcija ove edicije bila je da objavljuje knjige u nas već dobro poznatih pisaca kakvi su pored pomenutog A. Klarka i Isak Asimov, Frenk Herbert, Kliford Simak... Akcenat je bio na serijalima čime je publika „vezivana“ za nove nastavke. Romani su isključivo bili pisani po klasičnom „Hard SF“ ključu, što je značilo i određen stepen šablonizovanosti koji je postao očit kada su počela da se pojavljuju dela autora „Novog talasa“ (Silverberg, Zelazni, Elison i drugi) pre svega u okviru SF almanaha „Monolit“ i edicije „Znak Sagite“, privatnog izdavala Bobana Kneževića. Smrt dva velikana žanra, Frenka Herberta i Isaka Asimova, dodatno je aktuelizovala potrebu ako ne promene a ono barem dopune i ublažavanja „Hard SF“ profila „Polarisa“. Pojava novih pisaca (Volf, Simons, Gibson) i proverenih (kakva je Ursula Legvin) doprinela je kvalitativnom pomaku edicije.

            Paralelno sa matičnom serijom pojavile su se i povremene: „Rune“, Biblioteka epske fantastike (u kojoj su objavljena značajna žanrovska dela – tetralogija „Zemljomorje“ Ursule Legvin, Donaldsovi šestotomni „Letopisi Tomasa Kovenanta“ i petotomne „Magle Avalona“ Merion Cimer Bredli) i Biblioteka popularne nauke „Sfinga“ (sa delima Alberta Ajnštajna i Stivena Hokinga).

            „Polaris“ je u poslednjih nekoliko godina ustalio ritam izlaženja – jedna knjiga mesečno i od ovog pravila nije se odstupalo ni u godinama najveće inflacije. Nakon „smanjenja“ zemlje i tiraž knjiga je smanjen što je donelo brojne teškoće ali „Polaris“ i dalje opstaje zahvaljujući podršci vernih pretplatnika i visokom profesionalizmu Zorana Živkovića.

            Ukupan broj knjiga koje je „Polaris“ objavio za proteklih 15 godina zaista je fascinantan – 160 naslova u gotovo 200 tomova! Od toga po 20 knjiga pripada Asimovu i Klarku (njegove „Odiseje...“ imale su svetske premijere upravo u „Polarisu“) a među zastupljenima su i: Daglas Adams sa urnebesnim „Autostoperskim vodičem kroz galaksiju“ (5 knjiga), Ursula Legvin sa 7 kjiga među koima su i remek-dela „Leva ruka tame“ i „Stalno se vraćajući kući“ (koju prati i audio kaseta), Filip K. Dik (sa 5 romana), Den Simons sa „Hiperion“ serijom i izuzetnom zbirkom „Ljubav i smrt“, Džin Volf sa maestralnim sagama „Knjiga Novog Sunca“ i „Dugo Sunce“ (sveukupno 9 tomova), Kim Stenli Robinson sa trilogijom „Crveni,

Zeleni, Plavi Mars“, Frenk Herbert sa „Peščanom planetom“ (9 tomova), rodonačelnik kiber-panka Vilijem Gibson (6 romana) Frederik Pol (serijal „Kapija“), Gregori Benford, Teri Pračet, Kliford Simak, Pol Anderson i drugi. „Polaris“ već 5 godina priređuje i svoju Antologiju SF priča i novela. Sve u svemu, dosta interesantnog štiva za ljubitelje klasičnog SF-a ali i one izbirljivije i modernije uživaoce u žanru.

            Na kraju ovih 15 godina rada, kao svojevrsno rezimiranje postignutog i ulazak u novu epohu i medij, „Polaris“ je objavio i CD ROM koji sadrži sve do sada objavljene knjige u svim njegovim bibliotekama. Tako su knjige sem svog papirnog dobile i digitalno izdanje a „Polaris“ postao ne samo prvi srpski privatni izdavač SF-a već i pionir u novom prezentiranju svoje produkcije, što je najbolja najava za nove i uspešne decenije rada pred njim.

(1997)

NEUMORNI „POLARIS“ 1994.

Najstarija privatna SF biblioteka „Polaris“, osnivača i urednika dr. Zorana Živkovića, nije prestala sa radom ni u letnjim mesecima, pa upravo privodi kraju izdavanje drugog ovogodišnjeg kola od 9 knjiga. Tempo objavljivanja čak po dve knjige mesečno svrstava „Polaris“ među najaktivnije izdavače u zemlji, posebno kad se ima u vidu odnos broja izdatih knjiga prema broju zaposlenih u „Polarisu“ (a to je samo jedan radnik - urednik). Podsetimo da je „Polaris“ i, u po izdavače apokaliptičnoj 1993.g, objavio 21 jednu knjigu!

            Dela zastupljena u drugom kolu potvrda su lagane i postojane promene  „Polarisove“ koncepcije. Dok je u prvim godinama (a „Polaris“ je počeo sa radom 1982.g.) objavljivao samo dela domaćoj publici poznatih autora, klasika žanra (Klark, Asimov, Herbert) u nekoliko poslednjih kola „Polaris“ štampa i romane novih autora, odnosno dela koja prilično odstupaju od klasičnih okvira žanra.

 Drugo kolo otvara knjiga „Šuplji čovek“ Dena Simonsa. Simons, trenutno neprikosnovena SF zvezda, u ovom romanu istražuje temu telepatije sa one manje blistave strane, na kojoj taj dar postaje i svojevrsno prokletstvo za svog nosioca suočenog sa haosom mentalne buke ljudi koji ga okružuju.

 Jedan drugi haos, haos sveta kojim vladaju multinacionalne kompanije i informacijsko-kompjuterska virtuelna stvarnost predmet su romana „Neuromanser“ i „Grof Nula“ Vilijema Gibsona, žreca postmodernističkog talasa u SF-u, nazvanog „kiber pank“. Obe knjige (inače delovi tirilogije čiji je završni segment „Monalizino preopterećenje“, takođe predviđen za objavljivanje u „Polarisu“) vrcaju od fascinantnih ideja ispričanih izmišljenim meta-jezikom što, sve zajedno, tvori priče prepune jedne potpuno nove osećajnosti i senzibiliteta. 

 Roman Grega Bera „Večnost“, drugi je deo Hard SF pripovesti, započete romanom „Eon“, koja ostaje dosledna klasičnim kanonima žanra ali i manupuliše njima da bi izgradila svet raširen kroz prostore, vremena i dimenzije kosmosa.

 Četiri romana Pola Andersona („Moždani talas“, „Tri srca i tri kralja“, „Krstaški pohod“, „Biće vremena“), originalno objavljena 1950-tih i 1960-tih, svakako ne dosežu domete najnovijih SF dela ali je njihova pojava važan poduhvat kojim se popunjavaju rupe u poznavanju žanra, njegove istorije i razvoja u prelomnim godinama uspona iz paraliterature ka zreloj književnosti. Kulturološki značaj objavljivanja ovih knjiga (kao i knjiga Kliforda Simaka u prošlom kolu) nesporen je.

Poslednji roman iz drugog kola (čija pojava se očekuje svakog dana) je drugi segment "Jezero Dugog Sunca" u epskoj seriji „Dugo Sunce“ Džina Volfa koji je svojom prethodnom mega pričom, petotomnom „Knjigom novog Sunca“ (takođe objavljenom u „Polarisu“) dokazao svoje besprekorno pripovedačko umeće. „Dugo Sunce“ je saga o fantazijskom svetu u višegeneracijskom svemirskom brodu koji plovi ka nepoznatoj sudbini. Prvi tom samo je odškrinuo dveri čudesima i tajnama čije otkrovenje sa nestrpljenjem i onom prijatnom čitalačkom jezom isčekuje svaki pravi ljubitelj žanrovske, SF knjiženosti.

(„Vreme“, 1994.)

          

           

           

          

KORAK U ISKORAK Jugoslovenska SF književna scena na kraju 1994.

Sagledavanje dešavanja na domaćoj subkulturnoj sceni okrenutoj Science Fiction-u i po fantastici bliskoj sabraći Horror-u i Fantasy-ju, krajem 1994. i početkom 1995. podelićemo, radi preglednosti na 3 segmenta, uz zadršku da je podela uslovna te da se segmenti međusobno prepliću odnosno utiču jedan na drugiu.

IZDAVAŠTVO – PREVEDENA DELA

            Najstariji jugoslovenski privatni SF izdavač „Polaris“ nastavio je da na tržište izbacuje najmanje jednu knjigu mesečno, nadovezujući se tako na uspeh ostvaren 1993.g. kada je, uprkos katastrofalnoj inflaciji koja je slomila gotovo sve izdavače (a posebno one državne), objavio čak 21 knjigu. Konačno skor za 1994. ponovo je – 21 knjiga prevedenih dela SF, Horror i Fantasy-ja novijeg i najnovijeg datuma (jedna od knjiga – „Kalde Novog sunca“ – originalno je objavljena 1994.). Od ponuđenih naslova izdvajaju se:

            - pre svih – trilogija Vilijema Gibsona „Neuromanser“, „Grof Nula“ i „Monalizin natpogon“. Gibson je stvorio kiber-pank, svakako najznačajniji pokret u SF protekle decenije. Intrigantnost njegove vizije budućnosti, koju je i Bodrijar uočio (i od nje ponešto naučio), pribavila mu je status kult pisca. Iako nastavci zaostaju za fascinantnošću vizije u „Neuromanseru“, njihov kvalitet je nesporno visok.

            - Džin Volf „Knjiga Dugog Sunca“, sa do sada izašlim nastavcima „Noćna strana, „Jezero Dugog Sunca“ i „Kalde Dugog Sunca“. Najnovija mega-priča autora (koji je 1980-tih ispisao briljantni ep „Knjiga novog Sunca“) koju „Polaris“ prati sa minimalnim zaostatkom vodi nas u svet sačinjen od elemenata SF i Fantasy žanrova, u veliku, blistavu eskapističku avanturu.

            - Gregori Benford „Velika nebeska reka“. Uprkos nespretnom završetku romana u pitanju je krajnje inteligentna varijacija priče o sukobu čovečanstva i mehaničke civilizacije.

            Pored pomenutih romana te zbirke priča Ursule Legvin „Ruža kompasa“, romana Dena Simonsa i Grega Bera, „Polaris“ je objavio i romane klasika žanra Kliforda Simaka i Pola Andersona, u serijama od po 4 romana. Mada kvalitet ovih knjiga ne doseža onaj iz dela tekuće produkcije, kulturološki značaj njihovog objavljivanja nije potrebno dokazivati. „Polarisov“ izdavački plan za 1995. najavljuje nova prijatna iznenađenja iz svetskih SF riznica.

            Novosadski „Solaris“ pokrenuo je Biblioteku svetske fantastike u kojoj su objavljene knjige E. A. Poa „Pad kuće Ušera“ (izbor priča), H. Hesea „Čudnovata vest sa druge planete“, E. Birsa „Smrt Halpina Frejzera“, Dž. Londona „Crvena kuga“ i A. Grina „Pacolovac“ – dakle dela klasika u kojima se  mogu naći koreni kasnijih žanrova (SF, Horor,Fantasy).

            Ljjubitelje Horror-a obradovale su dve knjige „kralja horora“ Stivena Kinga („Ciklus vukodlaka“ nepotpisanog izdavača i „Izmaglica“, „Dnevnik“ Novi Sad). Ipak, najznačajnija knjiga objavljena na ovom polju u 1994.g. je antologija „Gospodari tame“, priređivača Gorana Skrobonje (izdanje „Košmar“ i „Plato“) u kojoj je predstavljeno 10 savremenih autora Horror-a čime je, po prvi put ovdašnjoj publici, dat širi uvid u dešavanja na svetskoj Horror književnoj sceni koja važi za jednu od najdinamičnijih i dolarski najunosnijih.

            Kao svojevrsni kuriozum beležimo i roman Čarlsa Bukovskog „Šund“ (originalno objavljen posle smrti pisca), specifičnu mešavinu SF i detektivskog žanra, naravno sa poznatim Bukovski štimungom.

DOMAĆA SF KNJIŽEVNOST

            Početak 1994. doneo je „legalno“ izdanje knjige „Tamni vijalet 3, izbor jugoslovenske fantstike“ (prvo izdanje pojavilo se krajem 1993. u tiražu od 17 numerisanih primeraka), izdavača IP „Flamarion“. Ovaj godišnji odabir najkvalitetnijih priča sa konkursa za domaću SF priču „Znak Sagite“ još jedan je dokaz daljeg kvalitativnog razvoja domaće žanrovske fantastike.

            Definitivna potvrda ove tvrdnje došla je ujesen 1994. u obliku antologije „Nova srpska fantastika“ (izdavač SIC), knjige podeljena u segmente postmoderne i alternativne fantastike. Reprezentativan izbor domaćeg SF-a, u osnovi neortodoksno žanrovskog, svrstan pod termin „alternativna fantastika“, koji je sačinio Boban Knežević, duhovni pokretač i realizator čitavog projekta, sasvim ravnopravno stoji pored etabliranih imena tzv glavnog književnog toka a u pojedinim slučajevima/pričama čak i nadmašuje domete poznatijih kolega. Antologija je izazvala krajnje zanimljive reakcije u oba književna tabora. Etablirana kritika pretežno je prećutala pojavu knjige, potvrđujući tako svoju nespremnost ili nesposobnost da se odvoji od ustaljenih, u slučaju SF-a predrasudama ograničenih šalona. S druge strane, u redovima SF subkulturne scene, oličene u Društvu prijatelja naučne fantstike „Lazar Komarčić“, ovaj izlaz na brisani prostor velike književnosti izazvao je poslovičnu zadršku oličenu u onoj Lenjinovoj „Jedan korak napred, dva koraka nazad“. No, bez obzira na kolebanja, nostalgične pozive na klasike žanra, bojazni od zagađenja čistote žanra postmodernom, iskorak je napravljen i promovisan SF koji pretenduje da prihvata iskustva glavnotokovske literature i gradi sasvim novu osećajnost. Ovaj proces biće spor, svakako pun ćorsokaka ali je nužan a priče iz antologije zalog su uspešnog početka. Da se slične stvari dešavaju i na drugoj strani, uprkos istim otporima i povlačenju u konzervativizam, svedoče poneke knjige prevashodno mlađih autora. A da su koreni srpske fantastike duboki i nedovoljno poznati potvrdila je pojava knjige Dragutina Ilića „Autobiografija odlazećeg“, napisana još 1916.g, u izdanju novosadskog „Solarisa“.

            U globalne pokrete približavanja SF-a centirima etablirane književnosti uklapa se i uspeh romana Zorana Živkovića „Četvrti krug“ (izdavač „Polaris“) koji je dobio nagradu „Miloš Crnjanski“ za najbolju prvu knjigu-roman u sezoni 1992/1993.

            1994. pojavio se i roman Gorana Skrobonje „Nakot“ (izdavač IP „Flamarion“). Priča o novoj vrsti koja nasleđuje ljudsku, izdržala je višegodišnje čekanje na objavljivanje (tokom koga je čak promenila podžanr i postala od priče o budućnosti priča o alterativnoj istoriji) ostajući sveža i zanimljiva.

            Skrećemo pažnju i na zbirku priča Slobodana Ivkova „Na granici knjige“ (izdavač „Sammy M...“), jedan od retkih humorno-ironijskih doprinosa žanru, roman „Isusova greška“ Đorđa Mijuškovića (izdavač IP „Flamarion“) te obimnu Fantasy sagu Slobodana Nenina „Divlji bagrem i čuvarkuća“ (izdavač „Panonija“).

PERIODIKA

            Da je periodika bitna za svaku umetničku delatnost nesporna ja činjenica. Na žalost, SF je u 1994. ostao bez specijalizovanog časopisa. Časopis „Znak Sagite“ (izdavač IP „Flamarion“) je posle 3 broja u 1993.g. mirovao čitavu godinu. Izlazak četvrtog broja, predviđen za kraj 1994.g, sprečila je pošast restrikcije električne energije. Jedino izdanje blisko časopisu ali dostupno samo uskom krugu čitalaca bio je „Emitor“, glasilo već pominjanog Društva „Lazar Komarčić“ iz Beograda. U njemu su i dalje, u više od 180 brojeva, objavljuju informacije o novim dešavanjima u žanru, polemike, priče (u čemu prednjače brojevi koje uređuje Goran Skrobonja), reprizno su kopirani romani objavljeni u nastavcima u listu „Politika“ i „Kosmoplov“ te SF stripovi (svetski hit „Sendmen“, fantstični stripovi Žiroa).

            Ali, i nespecijalizovani književni časopisi poklonili su pažnju SF-u. Prestižni časopis „Sveske“, u broju 20, objavio je temetsku celinu „Domaća SF proza“, sa 4 priče, nastavljajući tako tradiciju započetu 1993. Svetska i domaće SF priče i dalje objavljuje „Politikin zabavnik“, ponovo pokrenuta „Galaksija“ i nova „Književna reč“. Časopis „Eterna“ otvorio je svoje stranice za oglede iz SF svetova. Rečju, SF i ostala žanrovska fantastika sve češće skreću pažnju na sebe. Čini se razumnim očekivanje da će i u 1995. ovaj trend biti nastavljen.

1995. – OČEKIVANJA

            1994. godina, u kojoj je SF almanah „Monolit“, čije je pojava jedan od najznačajnijih proboja novog, umetnički ambicioznijeg SF-a iz sveta na domaću scenu, zaokružio prvu deceniju svog postojanja, ostaje zapamćena po nekim novim pojavama. Nekoliko dobrih knjiga, pre svih, najvažnija Antologija alternativne fantastike, jedna etablirana nagrada, prisutnost u medijima, stanice su na putu izlaska iz nametnute SF getoizacije. Pomenuta previranja i suprotstavljanja dve koncepcije (i pogleda na budućnost) domaćeg SF književnosti, ona kaja ostaje u sigurnosti žanra i druga koja bi da proviri napolje i tamo nađe nove izazove, potvrda su podizanja žanrovske samosvesti na viši nivo (koja bi da proširi njegove granice ako ne i da ih ukine), potencijalni su (bude li poštenog nadmetanja argumentima i rezultatima-knjigama) izvor novog zamaha u razvoju domaćeg SF-a, nove dinamike koja će svakako doneti kvalitativne pomake. Neki od projekata koji treba da se realizuju u 1995.g. – u režiji i izvođenju Bobana Kneževića, i dalje ključne ličnosti jugoslovenske SF književne scene – svakako će potvrditi ova očekivanja.

(1995)