FANTAZMAGORIJSKI ODMAK U INFANTILNO - Grafički roman ”Tragom plavog zeca” Srboljuba Nikića; izdavač Studentski kulturni centar Novi Sad, 2023.

 

Srboljub Nikić (1971) dobro je znan ovdašnjim ljubiteljima i poštovaocima autorskog stripa. Njegovo pojavljivanje na strip sceni 2013. godine bilo je prijatno iznenađenja jer je otkrilo radoznalog, alternativnog autora sa dobrano izgrađenim stilom i stavom prema mediju u kome stvara; iznenađenje je bilo tim veće što Nikić dolazi van etabliranih centara strip produkcije a što bi se moglo smatrati već pomalo zaboravljenom tekovinom (demetropolizacijom stripa) ovdašnjeg alternativnog-andergraund stripa 1990-tih. U deceniji koja je započela prvim Nikićevim “grafičkim romanom” pod naslovom “Žig petokrake” on je objavio još šest strip knjiga potvrđujući svoj talenat i posvećenost stvaranju.

            Grafički roman ”Tragom plavog zeca” nastao je, kako sam autor piše u uvodu knjige,  odabirom priča i ilustracija o Plavom zecu koje je on već objavljivao na Instagramu; prelistavanje stotina crteža i priča u potrazi za zajedničkom niti dovela je do ovog grafičkog romana koji čine tri fragmenta “Plavi zec, priče tajanstva i mašte”, “Naslednici” i “Pričica za kraj”. Ovako strukturirano delo potvrđuje i odrednicu „grafički roman“ što je poslednjih decenija opšteprihvaćena kategorija u teoriji 9. umetnosti kojom se označavaju umetnički ambicioznija strip ostvarenja nastala nasuprot važećih korporacijskih standarda zapadnjačke strip produkcije. Nikić od svojih čitalaca očekuje određena predznanja kao i volju da se delo aktivno čita odnosno da se prate kako njegove aluzije tako i da se dozvoli-prihvati da racionalna, pravolinijska uzrok-posledica pripovedna linija izneveri samu sebe i skrene u potpuno slobodno nizanje prizora ili epizoda bez objašnjenja vidljivog na prvi pogled. Zbog toga se ni tri celine direktno ne nastavljaju jedna na drugu niti se u okviru njih “radnja” dešava jednostrano brzo i efikasno.

            Prva celina već u naslovu spaja dva pojma – Plavog zeca iz ingeniozne, ludističke pesme Duška Radovića i “Priče tajanstva i mašte” što je naslov knjige velikana Edgara Alana Poa ali i albuma strip majstora Dina Batalje. U povesti koju kazuje bezimeni muškarac pratimo njegov susret sa prostitutkom Mionom, koja je pobegla od rata u Hrvatskoj, razbuktavanje njihove ljubavi, putovanja po Evropi, pojavu Mioninog fantastičnog pratioca Plavog zeca čiji uticaj, kome se ona pokorava, sve više jača, sve dok Miona ne izvršio samoubistvo. Za njom ostaju mnoga pitanja bez odgovora kao i jedna ispisana beležnica. Naredni fragment, “Naslednici”, sadrži svojevrsnu legendu o Furiji, naslednici kraljevstva Babin Do, prinuđenoj da beži pred besom brata koji želi da vladavinu prigrabi za sebe, ne prezajući od oceubistva, susret za dvojicom braće kojima će biti supruga i ljubavnica sve dok jedan, zbog ljubomore, ne ubije drugog. “Pričica za kraj” govori o dolasku cirkusa, o albino devojci, klovnu i bokseru u vrtoglavom kolopletu događaja koji se nastavljaju jedni na druge i jedni druge obesmišljavaju.

            Plavi zec, kao imaginarni prijatelj iz krpene lutke, fiksacija, otelotvorenje eskapističkih želja ali i realnih frustracija, svojom (ne)postojanošću predstavlja drugo težište ljudske egzistencije, ono eterično i ezoterično koje odbija da se potčini fascinacijama fizičko-telesnom postojanju odnosno materijalnim dobrima i bogatstvima, glamuru i tradiciji. Konflikt dva principa razapinje i, konačno, uspeva da na komade rastrgne život jedinke što je neminovno odvodi u sopstvenu samonegaciju. U drugom delu romana čitalac će se susresti sa istim dilemama datim kroz drugačije vizure (od nekontrolisane ambicije, osvajanja vlasti po svaku cenu do žudnje za ljubavlju koja nosi i ubilačku ljubomoru). Finale se otkriva kao nesputana mračna igrarija nagoveštaja i slutnji.

            Šarm nekonvencionalnih priča ima adekvatni vizuelni oblik u sjajnoj mešavini likovnih manira, počev od realističkih crteža koji se pretvaraju u karikaturalne pastele i akvarele sve do pročišćenog tzv. novoprimitivnog crteža koji insistira na rudimentarnosti oblika (povremeno, ipak, vrlo stilizovanoj); autor uglavnom insistira na krokiju, na spontanom potezu bez poštovanja zanatskih principa proporcija, perspektiva ili senčenja. Kao što u priču Nikić ugrađuje prepoznatljive epizode (recimo onu o devojci i biku što je aluzija na antičku legendu ali i priču “Evropa na leđima bika” Vladislava Bajca) tako se među likovima mogu prepoznati mladi Kafka a u crtežu manirizam jednog Šagala. Konačno, sve ove promene u grafizmu u funkciji su potenciranja samog tona priče, njenih promena i produbljenih značenja koja prate razvoj fantazmagorijskog sveta na razmeđi infantilnog i fatalnog.

            Rečju, ”Tragom plavog zeca”  je uspela umetnička provokacija i egzibicija, uzlet u prostore slobodne improvizacije, poštovanja i izigravanja pravila i ikonografija, uživanje u ludizmu i magiji stvaranja jednog sasvim osebujnog umetničkog talenta.

            (“Dnevnik”, 2024.)

FRAGMENTI O TAJNOJ MAGIJI PISANE REČI – Povodom knjiga „Od radionice čitanja do kursa kreativnog pisanja“ i „Majstor koji gradi svetove i gospodari pričama“ priredio Đorđe Pisarev; izdavači: „Agora“ Zrenjanin i Narodna biblioteka Kruševac, 2023.

   

 

Među mnoštvom nerazrešenih tajni koje obavijaju ovaj svet je i ona koja se tiče Književnosti. Bez obzira na mnoštvo učenih teorija i analiza magija Literature i dalje ostaje nerasvetljena. Stoga su i svi recepti za pisanje knjiga jednako (ne)efikasni koliko i (ne)dovoljni da bi neko postao pisac i stvorio valjano delo. Mnogi autori čitav svoj život tragaju za sigurnim načinom da se napiše prava, ubedljiva, mudra, emotivna knjiga ali... Ali, biće da pouzdanog recepta – nema jer je ona „prava“ knjiga više od pukog zbira svojih elemenata koje će kritičari i teoretičari prepoznati u njoj. Naravno, sva muka oko pisanja neće obeshrabriti pisce da stvaraju privučeni neodoljivim zanosom građenja svetova, sudbina i emocija; ista ta trajna muka neće odvratiti ni one željne da nauče spisateljski „zanat“ kao polaznici svakovrsnih kurseva „kreativnog pisanja“. Konačno, ni teotetičari neće odustajati od analiza i sinteza Literature; konačno i na kraju, neće odustati ni čitaoci privučeni tim vrtoglavim sjajem pisane reči koji oduzima dah.

            U čitavoj biblioteci knjiga o spisateljskom zanatu, među rutinskim, deklamatorskim „kuvarima“ koji daju recepte za dobru knjigu ili onima koje samo dodatno mistifikuju čin stvaranja ne nudeći nikakvu pouku, odskora postoji i jedan pravi biser u (za sada) četiri toma koji su okupljeni ispod naslova „Akademija za pisce“ a koje je majstorski priredio Đorđe Pisarev, po svemu izuzetan pisac koji definitivno ima šta da kaže na ovu temu. Prvi tom-udžbenik ove „Akademije“ nosi naslov „Mašine za čitanje“ (2021), drugi je „O stanovnicima biblioteke“ (2022) a dva najsvežija iz 2023. godine su „Od radionice čitanja do kursa kreativnog pisanja (profesori književnosti i pisci kao učitelji čitanja i pisanja)“ i „Majstor koji gradi svetove i gospodari pričama (ko, kome, kako i zašto piše)“. Pisarev je stručno i mudro knjige sazdao od mnoštva citata brojnih relavantnih teoretičara i pisaca-praktičara u kojima oni govore/pišu o gradnji priča, načinima kako se to može uraditi kao i o načinima čitanja i spoznaje knjiga – jer se pisanje i čitanje ovde ne odvajaju, oni ne postoje jedni bez drugih, pisci su strasni čitaoci a čitaoci oni koji tim činom upotpunjuju delo. Na početku ili na kraju knjiga Pisarev u svojim tekstovima lako i vrcavo otvara dilema i svodi utiske, daje naznake mogućih odgovora na krucijalna pitanja čitanja ali je to uvek bez definitivnih, ultimativnih zaključaka/recepata/zakonitosti jer Književnost je živ organizam, sklon nepredvidivom rastu i razvoju (što samo povećava njenu neodoljivost). Stoga su pouke pisaca svojim čitaocima i kolegama po peru koliko mudre i instruktivne toliko i otvorene za osporavanje i ignorisanje kako i treba da bude jer Književnost se ne može meriti u dužinu ili visinu, niti ima definisanu gramažu sastojaka koji se mešaju, kuvaju ili peku da bi se napravio ukusan kolač.

            Naravno, kao i svaki seriozni priručnik ili vodič kroz svetove Literature, i u ovome će se naći zapisi koji se bave okruženjem u kome Književnost nastaje, podrškom ili ignorisanjem knjiga, smislom, postojanjem ili nepostojanjem književne scene i tržišta knjiga (ne zaboravlja se ni žalosno stanje na domaćem terenu), odnosno promišljanjima pisaca o svom „zanatu“ kome su se posvetili, sabiranju svim muka i radosti koje im je pisanje donelo – pored citata velikana svetske književnosti u ranijim knjigama, četvrti tom „Majstor koji gradi svetove i gospodari pričama“ čine nadahnute, samosvesne, sentimentalno-melanholične, katkad humorno intonirane ispovesti naših pisaca-savremenika, od Milisava Savića, Vladislave Gordić Petković, Vladimira Pištala, Save Damjanova preko Gorana Raičevića, Mihajla Pantića, Vladimira Gvozdena, Zorana Đerića,  Gorana Gocića do Gorana Stankovića, Slobodana Zubanovića, Laure Barne, Milovana Marčetića, Nine Živančević, Aleksandra Gatalice i Vuleta Žurića. Upoznajući ove spisateljske autoportrete budući pisci kao i sadašnji čitaoci otkriće kako se stvaralački odrasta, uči, muči, „peče zanat“ i stasava.

            Pisarevljeva „Akademija za pisce“ naslanja se na tradiciju pravih, antičkih akademija koje su svoje polaznike, kroz žive i podsticajne razgovore a ne suvoparna predavanja, vodile od zapažanja, definisanja problema do samostalnog izvođenja zaključaka baziranih na invenciji i talentu. I kao što su antičke akademije stvorile valjane filozofe i ova višetomna novomilenijumska  akademija otvoriće mnoštvo vidika budućim ozbiljnim piscima koji neće oponašati obrasce i uzore već tragati za novim putevima, senzacijama i emocijama. Oni koji, pak, nemaju ambicije da postanu piscu naći će u ovim tomovima mnoštvo mudrih i vrcavih ispovesti u kojima će uživati i često im se vraćati po još neki savet i pouku.

            („Dnevnik“, 2024.)

KRAUT ili SAĆE - ILIJA BAKIĆ; Večernje novosti, 02.04.2024.