„Pljačka“ je treća strip adaptacija kriminalističkih romana o Parkeru koje je potpisivao Ričard Stark, što je bio jedan od pseudonima Donalda E. Vestlejka (1933-2008); adaptaciju i ilustrovanje je uradio talentovani, na žalost prerano preminuli, Darvin Kuk (1962-2016). Vestlejk-Stark je u nizu romana o Parkeru (čak 24, od „Lovca“ iz 1962. godine) „razrađivao“ iskustva „tvrde škole krimića“ nastale pre II svetskog rata, prilagođavajući ih modernim vremenima. Parker, čije su generalije nepoznate (Parker mu nije pravo prezime, u prvom romanu je bio Voker), kriminalac je bez straha i sentimentalnosti, bez dilema i griže savesti, velike snage i spretnosti, oprezan, promišljen i nemilosrdan; pre svega poštuje svoj kod časti i ponosa koji podrazumeva držanje date reči i isključuje izdaju i prevaru kolega u poslu. Parker je „slobodnjak“, nevezan za mafiju ili druge organizacije/sindikate kriminala; on nije gramziv, „radi“ da bi stekao novac koji, mada voli luksuz, umereno troši. Pragmatičan je i prilagodljiv te, sveukupno, vrlo zadovoljan sobom, svestan svog mesta u društvenom okruženju, bez nerealnih ambicija (ali, takođe, vrlo voljan da se bori za ono što smatra da mu pripada); u kriminalnim krugovima uživa visok ugled jer je pouzdan, ne zaleće se nego detaljno planira i uspešno izvodi akcije. Ipak, kad dobije krajnje neobičnu ponudu - pljačku čitavog grada - i to od čoveka koji je amater, dakle, nepouzdan, on, nakon početnog odbijanja (zasnovanog na iskustvu) ne odoleva iskušenju. Posle studiozne pripreme i razrade dejstava, sve u maniru vojne operacije, akcija počinje ali se ubrzo otrže kontroli...
            „Pljačka“, rađena po istoimenom romanu iz 1964. godine, najvećim delom svog trajanja je tipična priča o dešavanjima „s one strane zakona“, iz vizure „loših momaka“;  Vestlejk-Stark je autor koji zna zanat i vlada zapletom pa, počev od žestokog početka (u kome Parker golim rukama ubija tipa koji ga prati) „vuče“ čitaoce sve dublje u knjigu. Istina, pozornica dešavanja možda je preterano nameštena ali je to deo svesnog poigravanja žanrovskim obrascima. Galerija živopisnih kriminalaca krajnje je funkcionalna pošto u akciji učestvuje čak 12 ljudi koji čitaocu moraju biti lako prepoznatljivi. Svi oni su obični „radni ljudi“ (u kriminalnom biznisu) sa vrlinama i slabostima; usput, nenametljivo ali i nedvosmisleno saznajemo da su neki od njih ratni veterani koji se nisu najbolje snašli u mirnodopskom svetu (a što u vreme pisanja romana nije bila preterano česta literarna tema jer su odjeci ratne pobede još bili glasni). U trenutku kada, usred akcije, pljačkaši saznaju da su namagarčeni i iskorišćeni za osvetu jednog čoveka prema celom gradu, priča izlazi iz šablona i traži dodatnu pažnju. I finale takođe odstupa od viđenog - Parker „nasleđuje“ devojku poginulog kriminalca (kao svojevrsnu „nagradu preživelom ratniku“), znajući sasvim sigurno šta plaća i šta će za to dobiti ali mu se po glavi mota i slika devojke koja je (želeći bolji život) iz opljačkanog i spaljenog gradića svojevoljno pobegla sa mladim kriminalcem - u trenutku cinične spoznaje Parkeru se čini mu da je momak bolje prošao od njega. Takve (krucijalne) dileme jednog okorelog ubice i pljačkaša stvarno se ne viđaju često!
            Darvin Kuk se majstorski nadovezao na uzbudljivu priču. Njegov oštri, minimalistički crtež montiran je u sjajne, dinamične table koje plene brzinom smena slika i sugestivnim, efektnim rakursima. Pojedine table na kojima nema teksta već je sve ispričano sličicama odista su impresivne. Posebnu draž daje, još od prvog albuma, trobojnost stripa - ovog puta to je kombinacija crne, bele i bledo narandžaste - kojom se osim dobrodošlog oneobičavanja prizora postiže u utisak patiniranosti odnosno „umekšavanja“ prošlih vremena.
            Sveukupno, serijal strip albuma „Parker Ričarda Starka“ Darvina Kuka izuzetno je uverljiva, zanimljiva i zabavna stilska vežba iz istorije ikonografije krimića (konkretno „tvrdo kuvanog krimića“) a „Pljačka“ u potpunosti potvrđuje valjanost i uspešnost tog poduhvata.
            („Dnevnik“, 2018.)
Standardna (dokona) razmišljanja o stripu u savremenoj Srbiji važna dešavanja u 9. umetnosti redovno vezuju za Beograd, metropolu koja se čini kao „prirodni centar“ države i svega što se u njoj dešava; uz prestonicu se „dodaje“ i Novi Sad, ponajviše zbog stare slave Bonelijevih junaka i njihovog izdavača „Dnevnika“. Van ovog dvojstva postojanje stripa se ili ne podrazumeva ili marginalizuje. Istina je, naravno, sasvim drugačija još od 1990-tih kada se izdigao talas „andergraund stripa“ čije su prestonice bile u nekoliko gradova (Vršac, Pančevo, Čačak, Valjevo...); svoje mesto pod suncem „priča u slikama“ izborili su i drugi gradovi (Niš, Kragujevac, Zaječar...) a jedan od najupečatljivijih razvoj na ovom polju beleži Leskovac. Znatiželjni čitalac se sa leskovačkim stripom mogao upoznati najpre u monografiji „Leskovački strip 1950-2010“ koju je osmislio i realizovao Marko Stojanović, centralna pokretačka sila stripa ovog grada ali i juga Srbije. Svojevrsni nastavak tog dela je knjiga „20 godina leskovačke škole stripa“ (u izdanju „Udruženja ljubitelja stripa i pisane reči 'Nikola Mitrović Kokan'“, 2017.g.) koju je, naravno, priredio Marko Stojanović kao prilog ispisivanju istorije stripa, čime se sprečava njeno zaboravljanje, odnosno kao „izveštaj s lica mesta“ o najnovijoj, najsvežijoj, šestoj generaciji polaznika ove škole. Leskovačka škola stripa počela je da radi 1995.g. i uspela da održi kontinuirani rad duže od dve decenije postajući tako skoro pa škola sa najdužim stažem u Srbiji - malo starija je Škola stripa i ilustracije „Đorđe Lobačev“ iz Beograda osnovana 1992. godine.
Pokretači i prvi profesori leskovačke škole stripa bili su Nikola Mitrović Kokan (1933-1997), legenda posleratnog stripa sa mnoštvom objavljenih ilustracija i stripova u listovima „Dečje novine“ i „Politikin zabavnik“, u edicijama „Nikad robom“, „Mirko i Slavko“ i mnogim drugim, i Miodrag Mija Kulić (1952), autor brojnih stripova objavljenih u Srbiji i inostranstvu. Škola je svetove stripa otkrivala svima od 10 do 50 godina i odziv je bio masovan. Mnogim školarcima ona je ulepšala detinjstvo i odškrinula dveri Umetnosti a nekolicini je trasirala životni put prema lepom ali neizvesnom opstajanju na strip tržištu. Nakon prerane Mitrovićeve smrti škola, u znak poštovanja prema velikanu, dodaje njegovo ime u svoj naziv i nastavlja sa radom sada pod upravom novih snaga - Srđana Nikolića Peke (1966), vrsnog strip autora koji je svoj talenat dokazivao širom sveta i Marka Stojanovića (1978), višestruko nagrađivanog crtača, scenariste, promotera, istoričara i teoretičara stripa. Njima su se potom pridružili Miloš Cvetković (1982) i Ivan Stojanović Fiki (1976) takođe provereni strip autori.
Škola brzi postaje uzavreli centar strip dešavanja: uporedo sa predavanjima organizuju se brojne izložbe koje predstavljaju pojedine strip autore (Mivel, Rajački, Peka...) odnosno strip scene (Republike Srpske, Rumunije, Slovenije, Grčke, Crne Gore, Makedonije, Bugarske...); škola je logičan inicijator-pokretač manifestacije od kojih su najpoznatiji i za razvoj stripa izuzetno važni „Leskovački strip susreti“ odnosno „Balkanska smotra mladih strip autora“. Da nije bilo škole ni mnoga izdanja ne bi postojala i izgledala kakva jesu - strip magazin „Arsenal“, lokalni leskovački nedeljnik „Naša nova reč“. Konačno, ne bi bilo ni monografske edicije „Leskovački strip“ u kojoj su, do sada, objavljene knjige „Leskovački strip 1950-2010“, „Best of Bocko“ Miodraga Veličkovića Mivela (1943-2010) i „Kiki Rot“ Nikole Mitrovića Kokana. Naravno, planova za dalji rad je bezbroj...
Knjiga o leskovačkoj strip školi sadrži niz informativnih tekstova o dešavanjima i pojedinim autorima, sećanja polaznika škole (od najstarijih do najmlađih) i njihove kratke biografije odnosno mnoštvo ilustracija, strip kvadrata i par kratkih epizoda. Sveukupno to je izuzetno šarmantan spoj istorije i sadašnjosti uz diskretni pogled u budućnost; stoga knjiga odiše životnom autentičnošću i uspešno „uhvaćenim“ duhom vremena kojim se bavi. Agilni Stojanović je uspeo da pronađe pravu meru između nužne faktografije i svakodnevnih sitnica koje se lako zaboravljaju ali su bitne za sveukupna dešavanja. Na tom fonu treba konstatovati ogromni napor i entuzijazam organizatora strip dešavanja (od prvih do današnjih) i deklarativnu podršku a stvarnu nezainteresovanost društveno-političkih struktura grada koje su pomagale ali često i odmagale radu leskovačke škole stripa i dešavanjima vezanim za nju, zbog čega je opstanak ove inicijative bio teži a uspeh - veći.
Rečju, „20 godina leskovačke škole stripa“ Marka Stojanovića je zanimljiva, informativna i instruktivna knjiga čija će važnost, s protekog vremena, samo rasti.

(„Dnevnik“, 2018.)
Zatečen priželjkivanim a onda, gotovo iznenada, bliskim početkom (još jedne) Nove godine znatiželjni će se ljubitelj Umetnosti sa neskrivenom naklonošću prema naučnoj fantastici neminovno zapitati šta mu je donela sad već odlazeća godina odnosno šta, kao svojevrsni miraz, predaje Novoj. Mada mu to, vrlo verovatno, neće odmah pasti na pamet, najpre sebi pa ostalima može, laka srca, bez griže savesti priznati da mu naučna fantastika prija. Vremena kada je biti ljubitelj ovakvih sadržaja bilo nešto gotovo sramno, nimalo elitistički svakako još nisu prošla ali se odnos prema ovom „žanru“ umnogome promenio; čak se i u isključivosti sklonoj „Srbiji na Istoku“ tolerancija prema naučnoj fantastici povećala. Biće da je smena generacija učinila svoje i na ovom polju jer su u punoj (stvaralačkoj i konzumentskoj) snazi oni koji su sa sadržajima označenim kao naučna fantastika svakodnevno odrastali. Primat realističko-istorijsko-poučnog korpusa, koji su nasledili vršnjaci XX veka, uspešno je „uznemiren“ otvaranjem ovog prostor-vremena budućnosti (na Zemlji i širom Svemira). Temelj žanra nadograđen je novim tehnološkim probojima i, jednako vredno i važno, nezamislivim razvojem masovnih komunikacija koje su vapile za bilo čime što će popuniti vreme emitovanja TV programa, bioskopske repertoare, kioske sa jeftinim stripovima i džepnim knjigama. Naučna fantastika je, za razliku od drugih sadržaja, „igrala na kartu“ vere u bolju budućnost, u blistavi XXI vek, u potrošački raj na Zemlji i turističke izlete na Mars. Kauboji u skafanderima zamenili su kauboje XIX veka. Svemir je postao nova „divlja (konačna) granica“, novovekovni smer kojim treba poći (nova verzija legendarne „idi na Zapad sinko“). Ipak, sem šarene (laže) zabave, naučna fantastika, po prirodi svojih interesovanja, mogla je da postavlja i krucijalna pitanja postojanja, identiteta, dobra i zla; kao takva je pružila utočište kako slobodoumnim autorima (tada zvanim „levičari“) tako i rigidnim „desničarima“. Valjanost pojedinih dela naučne fantastike uvela ih je, uprkos tradicionalističkih otpora, u anale etablirane Umetnosti, od književnosti preko filma do stripa.

        Posustajanje optimističkog žara izazvanog očitim promašajima civilizacije blagostanja s kraja XX veka utiče i na naučnu fantastiku. Njena intelektualna atraktivnost bledi a jača manirističko poigravanje ikonografijom i obrascima. Brzi kvalitativni razvoj žanra, oličen i u lakom smenjivanju usmerenje-škola, posle burne pojave „kiberpanka“ predvođenog Gibsonom, polovinom 1980-tih drastično se usporava. Pokret „nove uvrnute fantastike“, stilistički ambiciozne proze s početka XXI veka, sa Vandermerom i Mjevilom kao eksponentima, ostao je, za sada, bez šireg odjeka; ovo svakako ne znači da će „new weird“ potonuti u zaborav - setimo se da su završne knjige Prustovog serijal „U potrazi da izgubljenim vremenom“ dočekivane s jednodušnim oduševljenjem iako je on imao problema da, par godina ranije, objavi početne tomove. Kako god bilo, zastajanje naučne fantastike izazvalo je pojedine tumače da konstatuju da je naučna fantastika mrtva kao što je to i XX vek. Naravno, sam protek vremena demantuje (ili potvrđuje) ovakve stavove a skoro pa istekla 2017. godina svakako ne stavlja definitivnu tačku na to pitanje.
            U literarnom segmentu svetske naučne fantastike kritičari zapažaju da i dalje nema velikog poetskog proboja u liku novog pokreta-mode kao žiže u kojoj je sabrana stvaralačka snaga nekolicine pisaca (često generacijski bliskih) i koja odatle, kao svetionik, pokazuje novi pravac žanrovskog promišljanja. Anglosaksonska literarna arena (koja i dalje pretenduje da je centar sveta i u ovom žanru) beleži, u masi novih knjiga, pojavu nekolicine interesantnih dela proverenih autora (Sklazi, Stros, Stenli Robinson) relevantnih u okvirima njihovih opusa, i mladih autora (koji će možda imati svoje pratioce) ali i „ulazak“ na scenu egzotičnih pisaca kakvi su oni iz Kine (uz stalan dotok dela iz Rusije). S komercijalne strane gledano najinteresantniji i najpoželjniji su (i dalje) serijali pogodni za transformisanje u celovečernje filmove ili TV serije, koje su postale jednako važan deo žanrovske ponude. No, transformacija i popularnost imaju svoju cenu – šablonizovanje radi prepoznatljivosti; na tom polju TV serije se, ipak, otkrivaju kao polje na kome se mogu napraviti određeni pomaci od ustaljenih pravila. Dok je Beson morao da ušminka svog „Valerijana“ kako bi imao siguran letnji hit (pa je opet reciklirao vizuelne matrice strip genija Mebijusa) tvorci TV serija kakve su „Crno ogledalo“ ili „Elektirični snovi Filipa K. Dika“ mogli su slobodnije da se poigraju i pričama i obrascima „lika“ budućnosti, dozvoljavajući sebi da različite epizode različito izgledaju - što tvorci novih nastavaka „Ratova zvezda“, „Planete majmuna“ i „Tuđina“ nisu smeli jer bi se neprepoznavanje franšize moglo odraziti na njenu zaradu - ovo bi da smeju potvrdili i tvorci „Blejd ranera 2049“.
Razapeta između imperativa zarade (u filmu, literaturi, stripu) koji ne trpi preterani rizik i nesporne provokativnosti tema za koje se izborila, naučna fantastika trenutno je, čini se, bliža svom komercijalnom ishodištu. Naravno, sasvim je moguće da na nekoj polici već stoji prevratničko delo koje će neko, namerno ili slučajno, otkriti, pričitati i proglasiti tačkom od koje kreće novi umetnički prevrat. Ili će takva priča/strip/animacija uskoro, u prvim danima Nove godine, osvanuti na stranicama nekog elektronskog časopisa. Godine, stare ili Nove, u svemu tome nisu bitne jer Umetnost uopšte ne mari za kalendare i rasporede već buja sasvim divlja i nepredvidiva. Nama, znatiželjnicima ostaje da je pratimo i nadamo se novim užicima...
            („Dnevnik“, 2018.)
Promišljanje usuda srpskog naroda izgnanog 1999.g. sa Kosova i Metohije nalazilo je svoj odraz/odjek u različitim umetničkim tvorevinama kao neminovna reakcija na još jedno stradalništvo u XX veku. Naravno, kao i slučaju poezije i proze koja je tematski bila okrenuta ratovima na prostorima bivše Jugoslavije, nekolika su takva dela, uprkos gorljivih namera autora (ili upravo zbog njih), ostajala nedorečena i manjkava na planu literarnih kvaliteta. Koliko je svemu tome doprinela/doprinosi mala vremenska distanca između stvarnih događanja i vremena kada se o njima piše pitanje je na koje bi, u nekom budućem trenutku, valjalo potražiti stručan i argumentovan odgovor. Do tada preostaje nam istrajno iščitavati i promišljati knjige sa ovom tematikom.
            Pesnička knjiga „Silazak anđela“ Aleksandra B. Lakovića (1955), zapaženog pesnika, književnog kritičara i urednika, u svom podnaslovu ima naznaku “Pokosovski ciklus“ i napomenu „Godini 1999. / i njoj sličnim / nezavisno od geografije“. Tako se odmah na početku iščitavanja znatiželjnik susreće sa nizom asocijacija: „Silazak anđela“ spram „Milosrdnog anđela“, ciklus epskih narodnih pesama o Kosovskom boju i ovih novih „pokosovskih“ i, konačno, određivanje godine od koje se kreće dalje, u druga vremena ali i druge prostore. Pesnik nedvosmisleno svoju vizuru širi od jednog trenutka i slučaja prema prepoznavanju sličnih događanja uočavajući (bezmalo) opšte istorijsko/civilizacijske pravilnosti progona, egzodusa naroda sa svojih vekovnih ognjišta. Napuštanje dotadašnjih staništa ne znači samo fizičku promenu već otvara i značajne dileme u ravni kolektivne samospoznaje i tradicijskog doživljaja narodnog identiteta te, konačno, fizičkog i mentalnog opstanka/opstajanja. Mada se čini da su odgovori na takva pitanja jasni to, odista, ipak nije uvek tako - ili kako pesnik kaže: „dok mi gledamo / a ne vidimo / ni sebe ni njih“. Svest o odlasku isprva je pomešana sa željom/nadom u povratak uzdrmanom neizvesnošću kada će se on desiti.
            A dok se taj povratak ne ostvari pred „odlaznicima“ se otvara neizvesno dugo vreme u kome će boraviti na nekim drugim prostorima. Tamo, u tim novim kućama, među nepoznatim ljudima (mada oni pripadaju istom narodu njihove su navike i običaji novi i nepoznati), polako ali sigurno nameću se sasvim drugačija pitanja. Odnekud niču sumnje u sve što je do tada smatrano neprikosnovenim, nespornim. Promene izazivaju strah od onoga što nose, pre svega od mogućnosti da se zbog njih izgubi sopstvena osobenost i posebnost, ono što te nevoljne izbeglice polako ali postojano i bespovratno odvaja od korena. Zbog novosti koje donosi svaki sledeći dan u izgnanstvu koprena zaborava prevlači se preko prošlih vremena. U nekom će se trenu postaviti/iskrsnuti pitanje jesu li promene poželjne ili nisu. Da li sve u okvirima mentalne slike o sopstvu mora ostati onakvo kakvo je bilo na dan odlaska ili su promene moguće i, sledstveno, ako jesu koliko one mogu biti velike a da ne ugroze korene kolektiva. „Ne prestaje svađa / o izgledu zavičaja“ kaže pesnik kao što ne prestaje uočavanje razlika između onih koji su ostali na ognjištima i onih koji su sa njih otišli. Šta je od ta dva bolje/ispravnije pitanje je bez odgovora. Na strani odlaznika, pak, dešava je još nešto sasvim neočekivano: oni su „od čežnje i sećanja / stvorili / svoju stvarnost / (samo njima / izvesnu i domišljanu)“. Koliko je takva (samo)obmana u okrilju nove kuće (kojoj je „mit o staroj kući“ u zaleđu) izneveravanje tradicije i zaveta a koliko refleks popunjavanja zjapećih praznina što iskrsavaju pred onima koji su poneli kamen sa svog ognjišta?
            Pesnik ne daje definitivne/konačne odgovore jer takvi odista i ne postoje. S druge strane, nesporna je njegova hrabrost da govori/peva o onome što je prećutkivano jer je smatrano manje važnim i/ili nedostojnim spram muka stradalništva. No, zahtevi i izazovi postojanja u drugom zavičaju veliki su i neprestani pošto život nije stao u trenu odlaska već traje iznova i iznova, u svakom danu, u svoj svojoj trivijalnosti i veličini, nužnostima, zahtevima i potrebama te, konačno, u željama i snovima.
Rečju, „Silazak anđela“ Aleksandra B. Lakovića nadahnuta je i intrigantna knjiga koja svedoči o trajanju i prolaznosti, o mitu i o njegovim neminovnim promenama.

            („Gradina“ 78-79, 2017.)

2018.


top