BOSTONSKI BALZAK PODZEMLJA - „Prijatelji Edija Kojla“ Džordža V. Higinsa; izdavač Čarobna knjiga, 2022.

 

U reprezentativnoj biblioteci „Najbolji krimi-romani sveta“, u izdanju „Čarobne knjige“, upravo je do znatiželjnih čitalaca stigao roman Džordža V. Higinsa (1939-1999) „Prijatelji Edija Kojla“, originalno objavljen 1970. godine. Higins nije previše poznat ovdašnjoj široj publici okrenutoj krimićima u knjiškom obliku mada među svetskim poznavaocima žanra ovaj advokat, novinar, profesor i pisac uživa visoko poštovanje, pre svega, upravo zbog prvenca „Prijatelji Edija Kojla“ kome čak i rezervisani kritičari i teoretičari priznaju da je jedan od najznačajnijih krimi-romana druge polovine XX veka. Ovim romanom stvoren je podžanr „Bostonski noar roman“; Higins je neretko nazivan i „Bostonskim Balzakom podzemlja“ jer ne samo što je na kartu gradova u kojima se dešavaju krimići velikim slovima upisao Boston (što, složićemo se, ipak nije posebna preporuka za ovaj grad) već i zato što je njegov uvid u svet kriminala lišen svih opsena i mitologema tako dragih rutiniranim „štanc majstorima“ krimića. Higinsu, naravno, nije strana žanrovska ikonografija odnosno obrasci po kojima se grade poslovično uspešni krimići ali on nije spreman da svoje zamisli uklapa u takve matrice. Roman „Prijatelji Edija Kojla“ ključni je dokaz njegove subverzivne žanrovske nekonvencijalnosti i njegovog dubinskog uvida u svetove koje opisuje. Edi Kojl koji je, barem nominalno, glavni junak dela sitni je kriminalac na dnu hijerarhije ovog zanata. On je, kao početnik, imao peh da pogreši i to ga je koštalo lomljenja prstiju na ruci, što mu je trajni podsetnik da mora biti oprezan i sumnjičav prema svima. Ipak, Kojl je prinuđen da, kao posrednik, radi sa različitim ljudima (s jedne strane su prodavci oružja, s druge kupci), da im ugađa a istovremeno ostane autoritativan, da pazi na njihove propuste, predviđa moguće zamke i zasede... Naravno, sva njegova briga ograničenog je dometa jer i svi drugi u lancu su u opasnosti a nisu ni tako oprezni niti poštuju dogovore. Konačno, sve pripreme i predostrožnosti može da pokvari slučajna koincidencija ili uvređenost osobe koju niko ne uzima za ozbiljno.

            Ni stalna borba policije sa kriminalcima nije časna i slavna u ovoj Higinsovoj verziji, koja ima svoju težinu jer on poznaje, kroz sudske sporove, istinsko stanje na terenu. Otuda on ne preza da opiše kako policajci spremno trguju sa doušnicima, mereći nečiju krivicu prema tome koliko može da pomogne Ujki Semu u hvatanju „većih riba“, koliko je kooperativan i spreman na stalnu saradnju. Njihov uspeh zavisi od ozbiljnog terenskog rada odnosno dojava a neretko i od pukih slučajnosti zbog kojih će se njima rad posrećiti a kriminalcima obiti o glavu.

            Ono što, pak, hteli-nehteli, vezuje momke i s jedne i s druge strane zakona je svakodnevica, porodične brige, rutinske trivijalije od kojih se sastoji životna satnica, te famozne „sitnice koje život znače“. I jedni i drugi  imaju finansijske probleme, stambene  muke, planove za napredovanje porodice koji se izjalovljuju ili tek polovično ostvaruju. I jednima i drugima sadašnja situacija je tmurna a budućnost potpuno neizvesna. Kao što Edi u stvari nema prijatelje sa kojima bi istinski delio svoje misli i emocije (niti takve priželjkuje) ni njegova veza u policiji, federalni detektiv Foli, ne može da se pohvali iole kvalitetnijim društveno-prijateljskim životom. Otuda su akteri priče redom socijalni „bogalji“, neuklopljeni među isto takvim usamljenicima; njihove međuljudske interakcije se svode na uterivanje straha u nečije kosti da bi se obezbedila pozicija u grupi (ili je tačnije reći – čoporu?). Svi oni crnče za koricu hleba i ostvarenje fiksacija o hipotetičnoj sreći (mada i u nju veruju rutinski i po navici). U krajnjem se ispostavlja da je pozicija na kojima se nalaze potpuno nezavisna od bilo kakvih etičkih kodova ili ambicija; svako je tamo gde se sticajem svakovrsnih okolnosti zadesio i odatle tera dalje, gonjen rutinom i nagonom za opstankom.

            Ova je nihilistička postavka potencirana osnovnim kvalitetom Higinsovog teksta – ingeniozno britkim, lucidnim monolozima i dijalozima oplemenjenim slengom ulice i kriminalaca (koji jednako često koriste i dobri i loši momci). Težište romana je upravo na razgovorima junaka koji pričaju svoje doživljaje, nadmudruju se, kazuju poučne anegdote, prete... Kroz te rečenice otkriva se njihov, najčešće jadan, intelektualni potencijal i nesposobnost da se dešavanja sagledaju u široj vizuri. Po ovom elementu Higinsovo delo je istinsko osveženje u rutini krimića jer donosi visoke umetničke uzlete koji su često poređeni sa dijalozima Hemingveja, Džojsa i Dikensa – a svakako se ovoj listi moraju dodati i majstorski dijalozi Rejmonda Čendlera.

            Koliko je roman podsticajan za promišljanja i u drugim medijima dokazuje i njegova zapažena filmska verzija iz 1973. godine, u režiji Pitera Jejtsa, sa Robertom Mičamom i Piterom Bojlom u glavnim ulogama.

            Rečju, roman „Prijatelji Edija Kojla“ vanredno je sugestivno i intrigantno delo jakog emotivno-intelektualnog naboja, koje zaslužuje potpuno čitalačko poverenje i posvećenost.

            („Dnevnik“, 2022.)

TEŠKO BREME VITEŠKE ČASTI – „Boa-Mori 4”, Herman Ipen i Iv H; izdavač Čarobna knjiga 2022.

 

            Agilna “Čarobna knjiga” upravo je objavila dva albuma pod naslovima “Boa-Mori 4 i 5”; time je nastavljen sjajni istorijski strip serijal “Tornjevi Boa-Morija” žive strip legende Hermana Ipena (1938), koji je u biblioteci “Stari kontinent” objavljen u tri toma. Mada na kraju desetog albuma, i kraju serijala “Tornjevi…”, časni vitez Emar od Boa-Morija, upravo kada mu se rađa sin, gine u odlučnom boju, nadomak svog zamka i tornjeva Boa-Morija koji su “najlepši i najviši koji postoje u hrišćanskim zemljama!“, povest ni izbliza nije gotova. Geni plemenitog i pravednog viteza prenose se na njegove potomke i određuju njihovu sudbinu, ideale za koje će se boriti i stradati, vođeni usudom (ili praroditeljskim grehom?) od koga ne mogu pobeći a koji nose kao žig srama (ili ponosa) kroz svoje živote da bi ga predali sledećoj generaciji. Ova je, koliko fatalistička toliko i romantičarska ideja, pretočena u samostalne priče iz različitih epoha ljudske istorije i smeštena širom Evrope a potom i ostatka sveta. Autor scenarija je Hermanov sin Iv H. a albumi “Boa-Morija” izlazili su neredovno, sa kraćim ili dužim pauzama. Album “Boa-Mori 4”, u tvrdom povezu i punom koloru, sadrži tri priče-epizode: “Asunta” (originalno objavljeno 1998, četiri godine posle objavljivanja “Olivijea”, poslednjeg albuma “Tornjeva…”), “Rodrigo” (2001) i “Luda Greta” (2006).

            Mesto dešavanja “Asunte” je ostrvo Sicilija, godine 1281. na kome se okupatorski Anžuji nemilosrdno bore sa “nepokorenima”, slobodarskim seljacima koje predvodi riđokosa Končeta. Brutalan sukob profesionalne vojske sa golorukim stanovništvom i pobunjenicima, sukob Emara sa priprostim a surovim vitezovima bez imalo časti, dok na horizontu ključa vulkan Etna (koga ostrvljani zovu “onaj koji se nikad ne odmara”), pozadina su za dve intimne drame – strasnu ljubav koja se pretvorila isto takvu mržnju okupatora, viteza Algerana i vatrene Končete i tihu, zabranjenu ali sudbonosnu ljubav stranca Emara i bogataške kćeri Asunte, koja se okončava njihovim zajedničkim bekstvom u predvečerje velikog ustanka u kome će Sicilijanci uništiti okupatore. Dešavanje se, potom, seli u Grenadu, Španiju iz 1325.g. u rat pobornika i protivnika kralja Alfonsa i prati mladog Rodriga, koji spasava život svom teškom bolesnom ocu Hoakinu. Mladić počinje da upoznaje očaravajuće i uzbudljive tajne muslimanske “Knjige snova” dok istovremeno saznaje da on, možda, nije pravi sin svog oca. Pred veliki sukob sa muslimanima, pojavljuje se i Hoakinov davno nestali, oholi brat koji traži svoja prava. Rodrigo će iz borbe izvući živu glavu ali, duboko povređen lažima u kojima je živeo, odbija da se vrati na posed koji je nasledio. Fantazmagorijska priča “Luda Greta” smeštena je na početak XVII veka, u Flandriju kojom vlada duboka mržnja između katolika i luteranaca. Pojava velike količine zlatnika pokreće niz izdaja, hapšenja od strane inkvizicije i spaljivanja navodnih krivaca i nevernika. Novac biva skriven pa otkriven, ukraden i predat Hugu, bizarnom stvoru tajanstvenih moći, da bi došao do Emara koji ga je uzeo kako bi povratio svoje imanje. Vitezu pomaže mlada devojka ali on ipak umire a ona odlazi u nepoznato… Iz prikrajka sva dešavanja posmatra stari maestro, slikar Brojgel kome se priviđaju vizije sa njegovih slika.

            Pripovesti Iva H, svojom višeznačnom složenošću umnogome prevazilaze uobičajene, uprošćene stripske zaplete, insistirajući kako na psihološkom nijansiranju likova tako i na atmosferi epohe te uverljivosti događaja odnosno njihovim različitim ocenama i procenama koje zavise od onih koji donose sud o njima. Ovako ambiciozan literarni predložak dopustio je Hermanovoj četkici da se razmaše – pošto ovde nije reč o obojenim crtežima već slikama. Sicilijanska i Španska priča prepune su sunca i jasnih boja dok je Flandrija jesenje tmurna odnosno surovo ledena u zimu (a Herman je u pejzažima načinio nekoliko omaža klasičnim belgijskim slikarima). Herman je jednako vešt u slikanju grimasa lica kao i tela u pokretu odnosno arhitekture dok je negova montaža tabli dinamički precizna uz često kontrapunktiranje kretanja i mirovanja. Otuda čitaocu stripa jednako zadovoljstvo nosi otkrivanje priče i posmatranje maestralnih pojedinačnih slika kao i njihovog organizovanja u celine-table.

            Rečju, četvrti tom “Boa-Morija” prava je stripovska gozba potekla iz imaginacije velikana kakav je Herman i njegovog vrlog naslednika Iva H.

 

            (“Dnevnik”, 2022.)

Knjige koje (ni)je prekrila prašina: „Nije vreme za heroje“ Sem Lundval - NESRETNI I NESPRETNI JUNAK MEĐU ČUDOVIŠTIMA

 

„Bauk“ američke naučne fantastike kružio je belim svetom još od polovina XX veka i rezultirao uspostavljanjem poprilične uniformnosti u promišljanjima određene tematike; otuda su dela neameričkih autora uvek bila osveženje u odnosu na preovlađujuće obrasce kojima se većina pisaca pokoravala. Naravno, bilo je (i danas ih ima) autora van engleskog govornog područja koji su se itekako koristili iskustvima, matricama i ikonografijom američke verzije žanra što, s druge strane, nije „a priori“ značilo loš kvalitet takvih dela, uz uvažavanje opaske Teodora Sterdžena da je 90% žanrovske produkcije bezvredno ali da je takav procenat i u ostalim umetničkim formama-oblastima; no, takve knjige bile su (i jesu) prilog svojevrsnoj „globalizaciji“ literature na štetu lokalne posebnosti i autentičnosti. Egzemplar navedenog stava svakako je i roman „Nije vreme za heroje“ Sema Lundvala (1941), Šveđanina koji je pisac, teoretičar i istoričar naučne fantastike, urednik časopisa i antologija. „Nije vreme za heroje“, originalno objavljeno 1971. godine, deo je serijala o Bernardu (kome pripadaju i romani „Bernard osvajač“  iz 1973, objavljen 1990.g. u domaćem časopisu „Alef“, i „Bernardovo magično leto“ iz 1975). Reč je o hu­mor­no-sa­ti­rič­nim ro­ma­ni­ma ko­ji, u maniru kojim su pisali R. Šekli i H. Harison, pra­te­ do­go­dov­šti­ne onižeg, debelog, brkatog, trapavog i ne preterano bistrog vojnika-izviđača Ber­nar­da Rordina. Knjige varira­ju dobro znane, od neinventivne upotrebe trivijalizovane žan­rov­ske si­tu­a­ci­je i od­no­se sveukupno ih do­vo­de­ći do karikaturalnog ap­sur­da i „sme­ho­tre­snog“ be­smi­sla. Po­let­nost i sve­ži­na te ur­ne­be­sni ri­tam sme­nji­va­nja epi­zo­da bez mnogo pa­do­va ili pra­znog ho­da či­ni ove ro­ma­ne li­te­ra­tu­rom ko­ja se lako konzumira a kojoj će znatiželjni čitalac osim zabave otkriti i oštre kri­ti­ke ne­in­ven­tiv­nog, ru­tin­skog trošenja žan­ra.

            U romanu „Nije vreme za heroje“, koji je 1980. objavljen u danas legendarnoj biblioteci „Kentaur“ beogradske „Prosvete“, armada svemirskih osvajača zastala je pred centralnom planetom carstva koje je propalo pre 200.000 godina ali su mu odbrambeni sateliti itekako živi. Strašni general Supersoko odredio je Bernarda, do tada zabavljenog posmatrnjem sekretarica, za izviđača koji će se spustiti na planetu. Zlosrećnik će u ruševinama grada najpre sresti džinovskog kauboja sa kojim, kao novostečenim drugarom, nastavlja pretragu planete. Ubrzo postaje jasno da je centralni mozak planete bio sve vreme aktivan i da je, fasciniran petparačkom literaturom (u širokom rasponu koji podrazumeva horor, s jedne, i ljubiće, s druge strane), koristeći bačve protoplazme stvorio mnoštvo bića po ugledu na književne uzore – od romantično-posesivno-agresivne mediicnske sestre Teri (koja se smrtno zaljubljuje u Bernarda i proganja ga preko cele planete sve dok se ne uda za njega), preko grofa Drakule do prpošnog ali plašljivog Konana; kao Bernardov arhineprijatelj pojavljuje se pukovnik Gvozden, strah i trepet za ljude i čudovišta. Kroz sva lomatanja po ruševinama i tunelima ispod njih i borbe sa čudovištvima (od kojih najstrašnije ima 50 šapa, otrovne zube i – besmrtno je) junaka prati i „roboprijatelj“, reklamna mašina na više nogu koja pokušava da proda slane štapiće, hladno pivo, šampon za kosu. Roboprijatelj kuraži izviđača marševima i himnama, istaknutom zastavom i bojnim pokličima ali je, istovremeno, velika kukavica koja se plaši za svoj opstanak i spreman je da žrtvuje druge kako bi ostao živ. Na Bernardova ućutkavanja ili pretnje da će mu oteti hranu, roboprijatelj ga optužuje da ometa preduzetništvo; kad se ukaže prilika roboprijatelj će naplatiti vojniku i uzalud potrošenu municiju po paprenim cenama. Do kraja knjige smenjivaće se svakojake avanture Bernarda i njegovih pratilaca sve do konačnog obračuna sa centralnim mozgom koji se odasvud pojavljuje kad god vojnik pozove Boga u pomoć...

            Kako bi šale i dosetke, odnosno groteskne situacije imale efekta, epizode priče se smenjuju brzo i nisu opterećene literarnim ukrasima koji bi odvraćali čitalačku pažnju. Poneke nelogičnosti, nejasnoće i kontradiktornosti ne obavezuju autora na objašnjenja jer je efikasnost proze na prvom mestu. Ovaj princip rezultira i manjim obimom knjige (oko 110 strana) što se ispostavlja kao kvalitet jer bi se na većem broju strana lakše uočile manjkavosti priče. Kako god bilo, „Nije vreme za heroje“ je knjiga koja je ispunila svoju svrhu a ona je da nasmeje čitaoca i da se poigra (pa i naruga) istrošenim žanrovskim modelima koji, u ovako iskošenoj vizuri, ma koliko bili apsurdni i groteskni, ponovo postaju dopadljivi i zabavni.

            („Dnevnik“, 2022.)

U VRELIM NOĆIMA PUNIM RUMA ili O ZLATNOM DOBU SUROVIH KARIBSKIH PIRATA – “Riđobradi 1” Šarlijea i Ibinona; izdavač Čarobna knjiga, 2022.

 

U, za proverene stripoljubce već nezaobilaznoj, biblioteci “Stari kontinent” agilne “Čarobne knjige” upravo je, pojavom prvog toma, započeto reprezentativno, celovito i hronološko objavljivanje još jednog, na ovim prostorima legendarnog, serijala; reč je stripu “Riđobradi” poteklog iz pera Žana-Mišela Šarlijea (1924-1989) i četkice Viktora Ibinona (1924-1979). Ovaj je dvojac crtača (obojica su najpre bili crtači stripova), scenarista i zaljubljenika u strip kao i istoriju, nakon niza samostalnih projekata, ujedinio snage u stripu o piratima, temi tako dragoj dečacima ali i ostatku mlade i stare populacije širom sveta. Pripovesti o jedrenjacima na toplim morima Kariba, basnoslovnim bogatstvima, pomorskim bitkama, hrabrosti i surovosti, slobodi otetoj od kraljeva i velikaša, razuzdanosti u vrelim noćima punim ruma, na peščanim plažama, ispod palmi, neodoljivo su mamile i dražile publiku da čita petparačke romane, gleda filmove i čita stripove. Šarlije i Ibinon su, pre “Riđobradog”, nakon temeljnog istraživanja napravili ilustrovanu biografiju gusara Roberta Sirkufa, objavljenu u tri toma između 1949. i 1952. godine. Kada su se, par godina kasnije, udružili sa velikanima kakvi su Gosini, Žoli, Kloto i Ebrar, kako bi osnovali strip nedeljnik “Pilot”, koji će postati jedan od stubova frankobelgijskog stripa, Šarlije je rešio da u nedeljnik ubaci i gusarsku priču; pošto je imao dovoljno materijala o toj epohi osmislio je priču o hrabrom i surovom piratu Riđobradom. Mnogo veći problem od priče bio je da ubedi Ibinona da se prihvate crtanja stripa. Ipak, 29. oktobra 1959.g. u prvom broju “Pilota” započela je epizoda “Demon s Kariba”, koja se, na ukupno 62 table, okonača u broju 40 da bi već u broju 42 startovala nova epizoda “Kralj sedam mora” koja će se završiti u broju 90. Ibinon je pre iznenadne smrti kompletno nacrtao 18 epizoda “Riđobradog” a nedovršene epizode je docrtao Žiže; Šarlije je nastavio da smišlja avanture Riđobradog i njegove posade, sarađujući sa drugim crtačima, do 24. epizode, “Pobunjenici sa Jamajke”, nakon koje je prestao da radi a dve godine kasnije je preminuo. Serijal je nastavio da izlazi do 2006.g. kada je izdavač “Dargo” objavio njegov završetak (mada je Mark Burgne, poslednji crtač ustvrdio da će se možda, u budućnosti, vratiti ovom stripu). Serijal je bio veoma popularan u Francuskoj, Belgiji i Holandiji (u stripu “Asteriks” Gali malo-malo sreću piratsku posadu koja je “pljunuta” ona iz “Riđobradog”); na prostorima bivše Jugoslavije strip je objavljivan u nizu izdanja počev od “Panorame”, “Stripoteke”, “Eks almanaha” do “Giganta” i “Supera”.

            Epopeja započinje 1715.g. usred karipskih mora, kada španski galeon koga je oluja odvojila od konvoja, napada brod “Crni soko” kome je kapetan Riđobradi, Demon s Kariba “(…) najokrutniji i najozloglašeniji pirat koji je ikada plovio okeanom (…) strah i trepet sedam moraI” On ne priznaje predaju i još nikoga nije poštedeo! Tako i biva. U nemilosrdnoj borbi ginu i mladi supružnici Monfor ali njihovog sina Tijerija, koji se nije uplašio strašnog Riđobradog već mu se nasmejao, pirat ne ubija već usvajao i daje mu ime Erik. Sledi niz avantura, morskih bitaka, potera i lukavih i domišljatih bekstava iz bezizlaznih situacija, vraćanja u tajno skrovište na jednom ostrva u karipskom arhipelagu. Erik odrasta pod patronatom Tronogog, pirata sa drvenom nogom koji ga podučava, i crnog džina, bivšeg roba Babe. Kada Riđobradi i Tronogi više nemaju čemu da nauče Erika, kapetan odluči da otme nekoliko učitelja koji će dalje obrazovati naslednika njegovog bogatstva. Nakon takvog neformalnog i neuobičajenog obrazovanja, praćenog piratskim pohodima, Riđobradi šalje sina u London da se, sa krivotvorenim dokumentima, upiše na kraljevsku pomorsku akademiju. Eriku je, pak, piratski život mučan i nema nameru da se vrati ocu. Ipak, kad sazna da Riđobradi, u tamnici-brodu ukotvljenom na Temzi, čeka svoje smaknuće, on smišlja plan da ga oslobodi. Uprkos uspehu, Erik napušta oca da bi, u epizodi “Kralj sedam mora”, hrabrošću i domišljatošću, uspeo da nađe svoje mesto u svetu i položio kapetanski ispit. Tada ponovo sreće Riđobradog koji mu otkriva istinu o njegovom poreklu i bogatstvu koje mu pripada. Erik sa Tronogim i Babom odlazi da ostvari svoja prava…

            Šarlije obilato koristi svoja znanja kako bi stvori uverljivu priču, neretko koristi istorijske činjenice iz života raznih pirata i gusara mada, s druge strane, ne otkriva da li je Riđobradi stvarna ličnost (asocijacija na legendarnog Edvarda Tiča - Crnobradog se sama nameće ali ima i drugih “kandidata”, od Henrija Morgana do turskog gusara Hizira Barbarose). Povremena mešanja epoha samo dodatno iritira zaljubljenike dok ostali bezbrižno uživaju u čistokrvnom avanturističkom štivu, u najboljem značenju tog termina. Ibinon se, sa vizuelne strane, potrudio da sve što se vidi, od brodova, oružja do odeće, frizura i brkova, bude potpuno istorijski verodostojno a da vizuelno pripovedanje, uprkos ograničenju organizacije table (većinom se tabla sastoji od dve celine po dva kaiša), bude dinamično i dramatično.

            Zaključimo da je pojava “Riđobradog”, nespornog klasika piratsko-gusarskog strip žanra, istinski praznik za sve one koji su, mladi duhom, skloni romantici i avanturama na “debelim, toplim morima”.

            (“Dnevnik”, 2022.)