Četvrti album u seriji sabranih priča o Štrumpfovima, koji je 2014.g. započela da objavljuje „Čarobna knjiga“ (i koja se, posle pauze, ove godine nastavlja), nosi naslov „Štrumpfeta“ i moglo bi se reći da je jedan od prevratničkih albuma serijala jer uvodi novi lik i sasvim nove perspektive u sagu o malim, plavim šumskim veseljacima. Elem...
            U selu Štrumpfova vlada idilična atmosfera. Došlo je proleće, svi su zadovoljni i veseli: Licko se udešava, Luftika i dalje drema, Gricko u slast jede salsaparilu, Svirko vežba, Kefalo je uvek na usluzi Velikom Štrumpfu, Mrgud ne voli nikoga i ništa, Šaljivko lakovernima poklanja svoje eksplodirajuće poklone. Ako je neko i tužan odmah će se prirediti sveopšta zabava. Rečju, milina jedna od života. Ali, kako to uvek biva, zlo ne miruje. U ovom slučaju to zlo je Gargamel koji žudi da se osveti Štrumpfovima i pada mu na um genijalan plan zbog koga će ga oni moliti za milost; dakle, od najčistije gline, bisera, safira i plave boje, te kaćiperstva, pristrasnosti, praznoglavosti, krokodilskih suza, zmijskog jezika, lukavštine, gneva, proždrljivosti, nepoštenja, ponosa, zajedljivosti, nesavesnosti, zavidljivosti, sentimentalnosti, gluposti, lukavštine, nestalnosti i tvrdoglavosti stvoriće - Štrumpfetu! Rečeno - učinjeno i malo, crnokoso, ružnjikavo, slatkorečivo, koketno stvorenje poslato je u da unese zabunu i razbije jedinstvo Štrumpfova. Izgubljena u šumi tako da bude pronađena Štrumpfeta stiže u selo. Niko od stanovnika ne zna šta je to Štrumpfeta a i Veliki Štrumpf je zatečen. No, nema vremena za predomišljanje - kao dobri domaćini Štrumpfovi joj ustupaju jednu pečurka-kućicu (ne bez negodovanja) i mole je da im ne bude na smetnji dok obavljaju redovne poslove. Ali, naravno, dama upravo to radi - ometa, gura nos u sve i svašta, daje beskorisne savete a za svoje greške okrivljuje druge. Tolerancija i dobrodušnost domaćina blede a namesto njih se preduzimaju akcije kojima gošća treba da se „nauči pameti“ i to tako što će joj se staviti do znanja da ne izgleda lepo, da je debela. To saznanje slomiće Štrumpfetu; no, tada na scenu stupa prirodna dobrota Velikog Štrumpfa koji će primenuti magiju da bi „popravio“ njene nedostatke i stvorio dugokosu, plavokosu vamp Štrumpfetu. Od tog trenutka svi Štrumpfovi se zaljubljuju u nju, povlađuju svakoj njenoj želji-kapricu (kakav je farbanje brane u roze). Kada njeni kaprici ugroze čitavo selo Veliki Štrumpf organizuje suđenje na kome porota, iako zna da ju je napravio Gargamel, oslobađa Štrumpfetu bilo kakve krivice u ime čega se sprema veliko veselje ali izbija tuča oko toga s kim će ona igrati. Da bi obezbedila mir selu Štrumpfeta odlazi a u oproštajnom pismu piše da će se jednom možda vratiti! Tužne Štrumpfove ipak će odobrovoljiti plan da naprave i Gargamelu pošalju baba-vešticu da ga kinji.
            Pejo i Delport ovom su pričom uzdrmali svoj svet jer do tada su Štrumpfovi, iako očito muškog roda, bili bezazleni i bezgrešni po pitanju drugog pola i ljubavi. Uvođenje dame među njih otvorilo je mnoga pitanja, od nepostojanja žena u selu do rađanja malih Štrumpfova. Precizni odgovori nisu ponuđeni mada su se u kasnijim nastavcima pojavili baba i deda pa i beba Štrumpf. S druge strane, pojava Štrumpfete je omogućila ismevanje mnoštva stereotipa savremenog sveta o ženama; od onog da se lepoticama sve oprašta jer su lepe pa makar i glupe, do onoga da žene namerno i ciljano koriste svoje “polne adute” da bi dobile ono što im se prohte insistirajući na tome čak i ako je želja besmislena pa i štetna za druge. Takmičenje polova u kome su sva sredstva dozvoljena, računajući i podlost odnosno manipulacije i smicalice uverljivo je predstavljeno i iskarikirano u ovoj “celovečernjoj” epizodi “Štrumpfova” dokazujući da to nije uvek samo strip za decu - to su potvrdile i gnevne reakcije ženskih feminističkih grupa koje su Pejoa optuživale za uvredljivo ismevanje ženskog roda. Ovakve optužbe, naravno, nisu omele autore serijala da nastave svoj rad mada se nadalje nisu previše bavili večnom, osetljivom i nikad završenom pričom o muško-ženskim odnosima. I da na kraju ne ostanemo dužni važan podatak: da, Štrumpfeta će se vratiti u selo a njen izbor za supruga biće Mrgud koji, naravno, “mrzi venčanja” (koga, dakle, neće biti).

            (“Dnevnik”, 2016.)

PROMOCIJA KNJIGE "101 LICE FANTASTIKE"


BIBLIOTEKA "RADOJE DOMANOVIĆ" VELIKA PLANA
Milan R. Simić (1959), pripovedač, romansijer, aforističar, dramski pisac, kritičar, esejista i bibliotekar, posvećenik je Književnosti, njen podanik i obožavalac. Osim što je njenu slavu uvećao (i nadalje uvećava) svojim delima, u kojima se bavio svakovrsnim ljudskim sudbinama posmatranim iz različitih vizura istovremeno iskušavajući i literarni instrumentarijum, Simić je predani čitalac, neko ko u delima sabraće po peru traži i nalazi intelektualna usmerenja, pitanja i odgovore, konačno, i satisfakciju. Njegovi tekstovi koji za temu imaju dela drugih autora, do sada objavljivani po periodici, sabrani su u knjigu simboličkog naslova „Dnevnik čitaoca“ kojoj u podnaslovu stoji „-ogledi, kritike, opažanja i osvrti-“. Sasvim u skladu sa tim odrednicama Simić znatiželjnom čitaocu nudi prikaze tekuće izdavačka produkcije i tekstove koji razmatraju ranije objavljene naslove odnosno sintetičke radove u kojima razmatra opuse pojedinih autora ili daje uporedne preglede karakteristika nekolikih pisaca (iz raznih epoha i sa raznih meridijana) odraženih kroz tretiranje pojedinih tema. Kako je u akademističkom izvođenju književne teorije znano, prikazi su tekstovi uglavnom informativnog karaktera bez prevelike kritičke analize koja je, pak, predmet kritika odnosno eseja. Uporedne analize su, pak, ambiciozniji naučni radovi širokih zahvata i temeljnog dokazivanja teza. Naravno, podrazumeva se da se ovim bave „kvalifikovani“ književni istoričari i teoretičari. Takođe se podrazumeva da takvi radovi jedva ili nimalo ne interesuju „obične“ čitaoce jer su pisani specijalizovanim jezikom koji širim krugovima nije razumljiv. Otuda je domašaj naučnih radova vrlo ograničen mada je Književnost dostupna svima, što otvara veliku prazninu u njenoj percepciji i recepciji. S druge strane, akademističko poimanje Književnosti nije jedino već samo jedna moguća vizura sa vrlinama i manama.
            Simić je u tekstovima ove knjige krenuo sa pozicije čitaoca koji za sobom ima iskustvo velikog broja pročitanih dela i koji čita ne pasivno nego kreativno. Bez čitalaca koji promišljaju svoju lektiru, Književnost bi ostala bez strane kojoj se pisci istinski obraćaju. Jer Književnost se ne iscrpljuje u pukom iščitavanju zapleta. U njoj su mnogi slojevi, od analiza ličnosti, okruženja, epoha do uživanja u lepotama iskaza, u metaforama, raspevanosti jezika. Stoga svu složenost pravog književnog dela nije lako spoznati i za to je potrebna, uz veliku dozu visprenosti i domišljatosti, ne samo analiza već i upoređivanje sa drugim delima, stavljanje u kontekst literarne istorije. Simić u svojim tekstovima koristi sva ta sredstva, od citata iz razmatrane knjige, preko citata iz drugih dela do praćenja razvoja neke ideje kroz primere stvaralaštva različitih pisaca. Na sve to je dodat i njegov lični stav, nizovi asocijacija, pitanja i zaključaka pa i anegdota. Jer, Simić zna da svaka tvrdnja, utemeljena na nekolikim primerima, otvara nove dileme pošto Književnost nije statična već živa materija pa se, dakle, menja, usložnjava, razvija. A, opet, njena je veličina nesaglediva, obrisi joj se gube iza horizonata prošlosti i vremena koja će doći. U takvom kontekstu pitanja o smrti Umetnosti/Književnosti, o potrebi njenog postojanja jesu intelektualno izazovna ali je njihov domašaj problematičan jer i pitanja, htela-ne htela, postaju deo doživljavanja i promišljanja tog beskrajnog fenomena. Isti problem je sa stavom da je već sve napisano. Simić na njega odgovara „I neka je tako, ali to ne znači da je sve i dopisano. A dopisano, ako se slažemo, može biti itekako nešto originalno. To onda znači da svi ne pišemo jednu knjigu (Borhes), već da svi dopisujemo jednu knjigu!“ Ovakav, razgaljujući misticizam mora da izmami osmeh.
            Simić se sabraći čitaocima obraća bez distanciranosti, kao neko voljan da sasvim dobronamerno podeli svoje impresije sa onima koji su knjigu čitali ili će je, izazvani njegovim tekstom, tek čitati. Stoga on skreće pažnju ali i, spontano, bez zaziranja, postavlja pitanja onome s druge strane papira. Ta neposrednost je rezultat shvatanja da su svi čitaoci međusobno povezani kao što su povezani i sa piscima. A odabir pisaca i knjiga koje se čitaju nikako nije slučajan već ga određuje nekakva nepojmljiva sila koja Simiću (i nama) dotura određene naslove i vodi u veliku avanturu, od južnoameričkog magijskog realizma na čelu sa Borhesom, Sabatom, Markesom, Fuentesom, koje nasleđuje Samanta Šveblin, misticizma Siorana i Svedenborga, zagonetnog Kafke, ingenioznog Hamvaša, nedostignutog Džojsa, „tamničara vremena“ Beketa, uzbudljivog O'Brajena, košmarnog Šulca, te Gombroviča, Jingera, Saramaga, i mnogih, mnogih drugih.
            „Dnevnik čitaoca“ Milana R. Simića slavi Književnost kao jednu od najsjajnijih tekovina svekolike ljudske civilizacije, kao plemenitu pobedu duha nad divljaštvom i temelj boljih, lepših svetova.

            („Dnevnik“, 2016.)

Strip prvenci-blizanci Aleksa Rejmonda (1900-1956) „Flaš Gordon“ i „Džim iz džungle“ imali su premijeru 7. januara 1934.g. Dve nedelje kasnije, 22. januara, započele su avanture „Tajnog agenta X-9“, po scenariju proslavljenog pisca Dešijela Hemeta ali su, zbog Rejmondove prezauzetosti, već sledeće godine predate na rad drugim autorima. Rad na „Flašu“ i „Džimu“ nastavljen je u standardnom ritmu: u nedeljnom strip dodatku objavljivani su na čitavoj stranici velikog formata u koloru, i to sa tri kaiša „Džima“ na vrhu strane i četiri kaiša „Flaša“ ispod - ovaj izgled originalnih stranica zadržan je i u izdanju „Čarobne knjige“ koje u šest tomova prati Rejmondov rad na ovim stripovima od početka do 1944. kada je Rejmond, zbog odlaska u rat, prekinuo da ih crta i više im se nije vratio (izdavač je za njih angažovao druge autore). Format objavljivanja stripova na jednoj stranici „tražio“ je male slike, pretrpane detaljima, kako bi se ispričala nova „doza“ zapleta uz uzbudljivo-neizvesnu poslednju sličicu koja „tera“ čitaoce da potraže sledeći nastavak i saznaju šta je bilo dalje. Rejmond je iz nedelje u nedelju razvijao i usavršavao crtež u tim skučenim prostorima; ipak, čini se da je prelomni trenutak za njegovo napredovanje došao kada su novine promenile format pa je jedan strip zauzimao čitavu stranu (što je već forma strip table) i dozvolio crtaču da se razmaše. Mada su se stvari brzo vratile na staro tj. stari format, pomak je napravljen pa stripovi nadalje drugačije „dišu“ i formalno i tehnički: „Džim“ se pojavljuje u dva  standardna kaiša a „Flaš“ u tri krupnija kaiša koje često „remeti“ veća, ambicioznije zamišljena i realizovana slika. U drugoj i trećoj godine rada na ovim stripovima nastavlja se trend smanjivanja prostora koji pripada doživljajima „Džima iz džungle“ a u korist „Flaša Gordona“. Očigledno je da je avantura plavokosog atlete, njegove devojke Dejl i profesora Zarkova „adut“ kako za izdavača (Gordona je, u jednom periodu, redovno objavljivalo 150 novina!) tako i za autore, crtača Rejmonda i saradnika/scenaristu Dona Mura (čija uloga još uvek nije razjašnjena jer nije jasno da li je Mur pomagao Rejmondu u stvaranju zapleta ili je bio kompletni scenarista). Iskušavanje Rejmondovih likovnih sposobnosti, različitih tehnika crtanja likova, objekata i pozadina, kao i kadriranja odnosno „sklapanja“ tabli, intenzivnije je u „Flašu“ mada se neka rešenja prenose i u „Džima“ tako da se neretko iste fizionomije pojavljuju na istoj strani, u gornjem i donjem stripu.
Drugi tom “Flaša Gordon i Džima iz drungle” sadrži stranice objavljene od 4.8.1935. do 30.5.1037. Stripovima prethode instruktivni tekstovi o razvoju ovih strip serijala odnosno o filmskim serijalima o Flašu Gordonu, koji su započeti već 1936.g. prateći slavu stripa ali je i šireći na novu publiku, isprva “priče u slikama” pretvarajući u “priče u pokretnim slikama” a kasnije se sve više osamostaljujući od originalnih strip avantura.
U ovom tomu “Džim iz džungle” iliti Džim Bredli, lovac, traper, istraživač koji za zoološke vrtove sakuplja divlje životinje nastavlja svoje egzotične avanture po južnoj Aziji, od malajskih džungli preko Šangaja do Indije. Njegova uloga samostalnog delioca pravde podrazumeva odbranu otete majke s bebom, pokušaj da “drži na oku” nestašne kćeri, da spoji oca i izgubljenog sina… Na tom će putu, pored devojaka koje se u njega tajno zaljubljuju i odlaze, naleteti na fatalnu Šangaj Lil, navaljalicu velikih ambicija koja mu u jednom trenutku sasvim otvoreno nudi - brak! Do tada srčani i nepokobljivi Džim mora da ustukne. Do venčanja, ipak, neće doći a Lil, koju Džim operiše i tako joj spasi život, okreće list i postaje dobra stavljajući svoje usluge u službu američkog konzula. Već u sledećoj epizodi sličnu pretnju - brak ili smrt - uputiće Šangaj Lil nemilosrdni Napoleon Orijenta. Srećom po nju Džim osujećuje tiraninova namere pa se ovaj, ni manje ni više, ubija skokom kroz prozor! Lil i Džim nastaviće samostalne i zajedničke poduhvate a nad njima će lebdeti pitanje da li će se žar ljubavi ikada rasplamsati.
Slične dileme čitalac nalazi i na donjem delu stranice, na planeti Mong. Ovde je postavka malo drugačija - Dejl voli Flaša ali ga vole i druge devojke, sve redom princeze i kraljice. Delimično je to i razumljivo jer je atleta sa Zemlje, u međuvremenu, postao krunisana glava - kralj Kire pa, dakle, i poželjni mladoženja. Sticaji okolnosti teraju Flaša u zagrljaje udavača što Dejl baca naizmenično u očaj i jarosni bes. I taman kad Flaš izgladi stvari, nova avantura donosi novu lepoticu, bilo da ona živi u kraljevstvu pod zemljom ili pod vodom ili na drveću. Zemaljska trojka krstari Mongom menjajući pejzaže i zajednice, od praistorijske do super tehnologizovane, neprestano se boreći protiv imperatora Minga Nemilosrdnog. Velika pažnja poklonjena je vizuelnim “efektima”, ekstravagantnim damskim toaletama, kitnjastim vojnim uniformama i elegatnoj arhitekturu. Za razliku od pozadine slika u “Džimu” koja je često prazna ili sa nešto dekorativnih linija, “Flaš” je, kao “udarni” strip crtan domišljatije i predanije pa ne čudi da je lako postao uzor mnogim potonjim strip autorima.
(„Dnevnik“, 2016.)
Svako oglašavanje strip alternativca Franje Strake u „papirnom obliku“ zaslužuje pažnju ljubitelja neortodoksne devete umetnosti. Straka se u svojoj dosadašnjoj strip karijeri previše retko pojavljivao u tradicionalnim, knjiškim formama; najveći broj svojih storija objavio je u digitalno/elektronskom obliku, u fanzinu „Samonikli korov“ (koji se zvao i „Višegodišnji samonikli korov strip“), distribuiranom putem interneta, odnosno slanjem na adrese zainteresovanih čitalaca a koji i danas izlazi (odavno je prešao 500 brojeva). Tako je Straka sa „Korovom“ svojevrsna paralela (ne)slavnim 1990-tim kada je buknula i bujala andergraund strip scena oglašavajući se bezbrojnim fotokopiranim fanzinima. Straka je manir fanzinskog delovanja prebacio na novi medijum - internet - koji je još otvoreniji i, uz nešto osnovnog „hardvera“, dostupniji neograničenom broju „konzumenata“ te, ne manje važno, praktično neuništiv (za razliku od papirnih fanzina iz 1990-tih koji su često, u vrtlogu godina, izgubljeni pa ih nemaju ni njihovi izdavači/autori).
            No, ma koliko uvažavali elektronske verzije stripova i na nivou racionalnog promišljanja prihvatali njihovu neminovnost kao „oblika stvari koje su došle“, dobrom broju stripoljubaca i dalje su srcu milija papirna izdanja. Ona su direktan nastavak prvih štampanih „priča u slikama“ i oplemenjena kvalitetima koje elektronski strip nema - taktilnošću, masom i neponovljivim mirisom nove knjige, papira, boje i lepka. Stoga je uvek lepo videti strip album, premetati ga među rukama, listati, razgledati, čitati. Osim toga mogućnost da se, po otvaranju korica i okretanju novog lista, najpre vidi cela stranica/tabla a onda čita sličicu po sličicu jedno je od iskustava koja ostaju neprevaziđena, nepobeđena digitalnom revolucijom.
            Strakin album naslovljen „Priručnik“ sačinjen je od odabranih elektronskih „Korova“ koji su, dakle, prvi put od svog pojavljivanja osvanuli u drugom, papirnom mediju. Poigravanje velikim i malim slovima naslova koje daje mogućnost da se ova reč čita u smislenim delovima, uz provokativni obrnuti crtež (ili su slova obrnuta u odnosu na njega?) na kome majka doji bebu pištoljem, dobra je najava sadržaja sa kojim će se znatiželjni čitalac sresti posle minimalistički bele korice. Nova potvrda neortodoksnosti čeka već na prvoj stranici jer tu piše da je reč o delu koje se zove - Korov! Koji je pravi naslov albuma ostaće pitanje bez pravog odgovora. A šta se na 100-tinjak stranica koje je popunio sadržaj desetak Korova, može videti i pročitati? Toliko toga da se čini da sadržaja ima više nego stranica. Najbrojnije su priče o večitoj slatko-gorkoj temi ljubavi - muško-ženskim ili muško-muškim mukama i radostima, sastancima i rastancima, razumevanjima i nesporazumima. Između njih su se udenule storije o (ne)svaćenim (anti)junacima, otpadnicima i izopštenicima, neprilagođenima i neprihvaćenima od okoline te, napokon, o sveprisutnom apsurdu koji se krije iza navodne „normalnosti“ i samo čeka da se pokaže i pomrsi sve sjajne planove i sisteme.
            Baveći se ovakvim, manje-više znanim temama, Straka pokazuje svu subverzivnost svog rada jer njegove priče su netipične, uvrnute i smešne toliko da se steže grlo dok njegova posprdnost ide do ironije, groteske i sarkazma - isto tako njegov crtež od karikaturalnosti stiže do artističkog minimalizma. Zapleti storija o (ne)običnim, „ružnim, prljavim i zlim“ kreaturama lako i spontano „gube nit“ i „zastranjuju“ na sasvim neočekivane stramputice što će, sveukupno, razgaljivati čitaoca spremnog/voljnog da učestvuje u eksperimentima „vrludanja“ misli, asocijacija i ideja iza kojih, sasvim očigledno, stoji čista radost stvaranja, pokoravanja umetničkom instinktu i zaumnim značenjima. U nekim od ovih avanturama Straka će dosegnuti do samih granica strip forme krećući se potpuno novim horizontima, kao što je to u priči „Svinjac“ koja na centralnim tablama ima prazne kvadrate sa par efektnih reči i onomatopeja; u storijama „Moja prva ljubav...“ i „Žene“ autor, pak, gomila nasumične crteže sa bizarnim (nevezanim) razrešenjem. Grafizam je u raznim gradacijama karikaturalnog, bliže i dalje od realizma, usmeren ka redukciji oblika sa uplivom apstrakcije.
            U konačnom sagledavanju, album „Priručnik“ novi je dokaz nesvakidašnjeg talenta Franje Strake, njegove sposobnosti da lako i uverljivo izgradi dijametralno različite svetove, one prepune nepretenciozne ali upečatljive, „trivijalne bizarnosti“ i one finog intelektualnog patosa odnosno da jednostavnom, nonšalantnom likovnošću priče učini dopadljivo samosvojnim i prepoznatljivim.

            („Dnevnik“, 2016.)
top