Strip „Saga“ ubraja se među najpopularnije serijale današnjice: strip je startovao marta 2012. godine i još uvek izlazi. Pored toga, „Saga“ je i najnagrađivaniji strip serijal u par poslednjih decenija - u SAD je osvojila gotovo sve najprestižnije nagrade sa strip - „Ajzner“ i „Harvi“ za strip serijal 2013, 2014. i 2015. godine kao i nagrade za najbolji scenario, najbolji crtež, najbolje kolorisanje, najbolje naslovne strane; „Saga“ je 2013. dobila i naučnofantastičnu žanrovsku nagradu „Hugo“ za najbolju priču. Sav taj uspeh nije neočekivan kad se ima u vidu da scenarista Brajan K. Von (1976), iza sebe, pre „Sage“, ima vanredno uspešne serijale „Y poslednji čovek“, „Eks mašina“, „Ponos Bagdada“ a poznat je i kao scenarista tri sezone popularne TV serije „Izgubljeni“ („Lost“).
            Koren zapleta ove „priče u slikama“ (koju domaćim čitaocima, u tvrdo ukoričenim knjigama, u punom i kvalitetno odštampanom koloru, donosi agilna „Čarobna knjiga“) znan i prepoznatljiv: uprkos zabranama momak i devojka se zaljubljuju, stupaju u brak i rađaju čedo ljubavi zamerivši se time svima oko sebe pa mala porodica mora bekstvom da spasava sebe i bebu. Von „podiže ulog“ stare matrice smestivši je u svemir među sukobljene vrste sa planeta Pristanište i Venac, koje međusobno ratuju „od kako je sveta i veka“ širom Univerzuma besomučno uništavajući planete i domoroce. I tako, u vojnika Marka, sa Venca (sa ovnujskim rogovima i ušima iz rase koja praktikuje magiju), zaljubljuje se njegova tamničarka, Alana sa Pristaništa (na leđima ima krila a njena rasa koristi tehnologiju). Njihova beba Hejzel rađa se na planeti Rascep i ima karakteristike oba roditelja (zametke krila i roščiće). Begunci sa bebom i njenom dadiljom, duhom devojčice Izabele (koja je poginula u eksploziji mine koja joj je otkinula noge) i Markovim roditeljima, beže u raketi-drvetu prema planeti Spokoj gde sreću pisca-cinika Osvalda Hajsta čija je knjiga „Noćni dim“ bila „inspiracija“ za rađanje zabranjene ljubavi (drugi knjigu tumače kao skrivenu subverziju). Za beguncima kreću tragači unajmljeni plaćenik Volja sa Lažimačkom (koja zna kad neko laže) te Gvendolina, Markova bivša verenica, i, iz drugog tabora, Princ Robot IV (čije ljudsko telo krasi glava u obliku monitora).
            Četvrti tom čine poglavlja 19-24 koja prevashodno prate porodične probleme i razmirice. Begunci su skriveni na planeti Gardenija a Alana glumom u reklamnim spotovima zarađuje novac za golu egzistenciju dok Marko brine o Hejzel. Stres na poslu i neizvesnost vode Alanu u zagrljaj droge a Marka guraju u zagrljaj mlade Džini koja takođe čuva dete. Tenzije među mladim roditeljima prete da unište brak. Na drugoj strani svemira Princ Robot IV postaje otac - scena rođenja otvara 19. epizodu i identična je sceni kojom započinje čitav serijal (samo ova beba ima mali monitor umesto glave). Princ ne zna da je dobio naslednika jer je na planeti Sekstilion ali se „osvesti“ kad sazna da mu je suprugu ubio robot-sluga i oteo bebu-princa. Otmičar odlazi na Gardeniju odakle želi da pošalje poruku u svemir i da otkrije surovu istinu; ali od medijskih profesionalaca dobija odgovor  „Istina je dosadna“ i „Ako želiš da stvarno obrate pažnju, moraš da pričaš o seksu“. Suočen sa tim istinama robot otima i Markovu porodicu i oni odleću u nepoznatom smeru. Dojučerašnji neprijatelji, Princ Robot IV i Marko, udružuju se u poteri koja treba da im vrati najmilije... Von osim prepoznatljivih žanrovskih temelja serijala - naučnofantastična „spejs opera“ obogaćena  ikonografijom epske fantastike sve sa egzotičnim planetama i bićima - u ovom tomu problematizuje pitanje upotrebe droge kao bekstva iz teške životne situacije što nije često u komercijalnom stripu. Iako ovakvo postupanje predstavlja kao pogubno, autor pokazuje i razumevanje za slabosti jedinke koja poseže za drogom. S druge strane, nesuglasice kulminiraju u otvoren sukob kao novo iskušenje mladih supružnika. Ipak, s vremena na vreme u turobnoj atmosferi blesne i trun razgaljujućeg humora kao u slučaju Princa Robota IV koji, prateći otmičara, nalazi bačenu pelenu, otvori je, vidi da je upotrebljena i konstatuje „Moj sin... Živ je“.
Crtež je na nivou prethodnih epizoda: jednostavan i dinamičan, kompjuterski obojen i vešto ukomponovan. „Saga“ je kvalitetan reprezent aktuelnog žanra „young adult fiction“ izuzetno popularnog u romanesknim i filmskim serijalima kakvi su „Hari Poter“ (započet kao tinejdžerska a okončan kao mladalačka priča), „Sumrak“, „Igre gladi“, „Lavirint“... Dela ovog usmerenja bave se dogodovštinama junaka koji su stariji od tinejdžera ali nisu potpuno odrasli. Naravno, konzumenti ovakvih sadržaja upravo su mladi na pragu zrelosti. “Saga“ je idealno štivo za njih jer im nudi mnoštvo prepoznatljivih likova i situacija sa kojima se mogu identifikovati.
            („Dnevnik“, 2019.)

 „Princ Valijant“ nesporno je remek-delo 9. umetnosti kao i svekolike kulture XX veka; pred njegovom impozantnošću definitivno blede sve sumnje u umetničku relevantnosti „priča u slikama“. Tvorac „Princa Valijanta“ Hal Foster (tačnije Harold Rudolf Foster, 1892-1982) duže od četiri decenije, od 1937. do 1979. godine, pisao je i crtao sagu o princu iz Tule koji postaje jedan od najpouzdanijih vitezova Okruglog stola i kao poverljivi izaslanik i prekaljeni vojnik Kralja Artura obilazi bezmalo čitav znani svet tog doba - a reč je o petom veku naše ere. Valijant, sam i sa svojim družinama, prolazi kroz Evropu i stiže do Amerike i Afrike. Avanture viteza koji nosi „raspevani mač“, oženjenog princezom Aletom sa Maglovitih ostrva, ponosni je otac dve bliznakinje i tri sina i polako ali sigurno stari i sedi, traju i danas; strip je od Fostera preuzeo Džon Marfi (scenarija je pisao njegov sin), pa Gari Gani, crtež, i Mark Šulc, priča, sve do današnjeg tima (crtež Tomas Jejts, Mark Šulc priča) koji stvara nove pustolovine. „Princ Valijant“ i dalje izlazi u nedeljnim, kolor tablama i premijerno ga objavljuje preko 300 američkih dnevnih novina.
            „Princ Valijant“ je od samog početaka bio izuzetna istorijsko-avanturistička priča: Foster je proučio epohu kojom se bavi, od velikih događaja i metoda ratovanja do svakodnevice, običaja odevanja, ishrane i stanovanja a potom to pretočio u uzbudljivu ritersko-porodičnu sagu „oslikanu“ izvanrednim klasičnim realističkim crtežom „neuznemiravanim“ balonima (jer se tekst upisuje ispod slike ili u njenim uglovima). Tako je primat slike očuvan a rečenice „teku“ u kontinuitetu baš kao prava priča. Mada je zanatska strip tehnika u međuvremenu napredovala (u pravcima dinamizovanja kako priče tako i njenog vizuelnog dela) magija ovog stripa je očuvana i funkcioniše jednako uspešno kao i u vreme prvog objavljivanja. Naravno, deo zasluga za to ima i istorijska tema serijala koja po prirodi stvari „traži“ klasičnu (odmerenu i pomalo statičnu) priču i sliku. Jednako važno je i Fosterovo insistiranje kako na junačkim delima, pohodima, bitkama, glamuroznim dvorovima i njihovoj pompi tako i na običnim, trivijalnim stvarima. Otuda se uz kraljeve, velikaše, vitezove i njihove neprijatelje stripom kreću i sasvim seljaci, njihove žene i deca, prosjaci, zanatlije, mornari, pijačni prodavci... Tek je poslednjih decenija XX veku u istoriografskim naukama posebna pažnja posvećena upravo tim „sitnicama koje život znače“, stvarima koje, u suštini, „zauzimaju“ većinu vremena jedne epohe. Foster je po tom pitanju bio znatno ispred svog vremena i to stvarajući u formi koja je smatrana pukom zabavom koja ne domašuje umetničke visine. Kako god bilo, „Princ Valijant“ je jedan od najubedljivijih umetničkih uvida u rani Srednji vek na tlu Evrope a Fosterov se album „Srednjevekovni zamak“ (stvaran u vreme II svetskog rata a u obliku albuma objavljen 1957.g.) smatra pravom naučnom studijom ondašnjeg vremena, običaja i shvatanja.
            Četrnaesti tom sabranih tabli „Princa Valijanta“ (izdavač „Čarobna knjiga“), u tvrdom povezu i punom koloru, sadrži dogodovštine originalno objavljene 1963. i 1964. godine dakle vrlo blizu tridesetog rođendana serijala. I u ovim godinama odvija se značajna, teška ali i bolna epopeja ulaska princa Arna u svet odraslih. Sa 12 godina on formalno postaje paž i glasnik ali i borac zahvaljujući što porodičnim nevoljama što sukobima koji se primiču tlu Britanije. Arn žudi da bude prihvaćen kao odrastao, pouzdan ratnik i budući vitez; od oca i majke je nasledio osobine koje krase pravog borca, hrabrost, hladnokrvnost i snalažljivost tako da ne brza u odlukama i postupcima, trpi udarce i ne odustaje od svojih namera. Zahvaljući tome on uspeva da se izvuče ih gotovo bezizlaznih situacija kao što je ona kada ga brzopleti drug ostavlja pred grupom Saksonaca a Arn uspeva ne samo da preživi već i da, lukavstvom i improvizacijama, zadobije njihovo poverenje te sazna planove za invaziju. Ipak, posle avantura on će potrčati majci u zagrljaj dok ona bolno spoznaje da će uskoro pratiti dvojicu svojih muškaraca u ratove i jednako strahovati za njih. Ni Valijant ne može da ostane hladnokrvan pa više puta hrli u pomoć sinu ili iz prikrajka posmatra situaciju spreman da se, ako je potrebno, umeša.
            A povoda za brige ima na pretek jer pretnje ne prestaju, kako od lokalnih velikaša koji bi da otmu, jedni od drugih ili od Kralja Artura, imanja tako i od velike najezde Saksonaca koji nameravaju da konačno pokore Britaniju. Ipak, između krvavih bitaka nađe se vremena i za obične stvari kakve su dvorske spletke kojima velikaši nameravaju da povećaju svoj ugled tako što će nekoga uniziti. A tu su i obavezne provodadžijske igre za pridobijanje poželjnih ženika. Osim tih „kućnih“ zapleta najbitniji su oni koji se odvijaju na viteškim turnirima. Tamo vitezovi pobeđuju ili gube svoju opremu i konje; naravno, to su mesta na kojima se pored časnih ratnika nalaze i svakojaki prevaranti koji bi da lako dođu do bogatstva. Valijant dvojicu nespretnih, lakomislenih i ne preterano poštenih vitezova spasava teških kazni ali na kraju, da bi sačuvao sopstveni mir, mora da ih pošalje kućama. Na turniru u Kamelotu Valijant će biti izazvan na borbu na život i smrt što je deo spletke grofa Breseja čija je namera da Aletu načini udovicom a zatim i svojom ženom što će mu, on očekuje, doneti velika bogatstva. Plan će se, međutim, izjaloviti pa Valijant postaje pobednik turnira a grof susreće dželatovu sekiru! No, ova (ne)vesela epizoda tek je predah pred novim iskušenjima...
            Foster u velike događaje znalački upliće humorne epizode kojima rasterećuju osnovne tenzije i gradi uverljivu atmosferu epohe dajući širi uvid u dešavanja izvan uobičajenih istorijskih okvira. Njegovo crtačko umeće i nadalje ostavlja bez daha pažljive čitaoce-gledaoce pred kojima se razastiru galerije portreta različitih fizionomija i karaktera, šarolike nošnje, različiti modeli oklopa, mačeva, sedala i mamuza, zaprežnih kola i brodova. Fascinantne su rekonstrukcije srednjevekovnih gradova i sela te impozantni pejzaži planina i mora. Da bi se uočile sve pojedinosti i finese ovog stripa neminovno je njegovo višekratno prelistavanje i razgledanje a posle svakog sklapanja korica uvećava se poštovanje prema Fosterovom istinski veličanstvenom ostvarenju.
(„Dnevnik“, 2019.)



Vestern strip (ili, u ovim krajevima, „kaubojac“) „Mek Koj“ scenariste Žana-Pjera Gurmelana i crtača Antonija Ernandeza Palasiosa startovao je 1974. godine kratkim epizodama (od oko desetak stranica) prilagođenim za objavljivanje u časopisima, u vreme poslednje masovne popularnosti ovog žanra koja se ponajviše temeljila na neočekivanom uspehu „špageti vesterna“ na koju „Novi svet“, uprkos svojim sećanjem na Divlji zapad, nije imao adekvatan odgovor jer je, u filmu, bio okrenut „egzistencijalnom“ ili „anti“ vesternu, dok je u stripovima ponavljao izlizane „palp“ obrasce. U ostatku sveta vestern je bio na mnogo boljem glasu i nije smatran samo pukom zabavom za dečake; zato su dobri vesterni nastajali širom planete: u Argentini („Larigan“, „Cisko Kid“), Engleskoj („Met Meriot“, „Mat Dilan“, „Ves Slejd“), Italiji („Teks Viler“, „Koko Bil“, serijal „Priče sa Divljeg Zapada“), Francuskoj („Džeri Spring“, „Talični Tom“, „Bluberi“, „Komanča“). Najveći uticaj u francusko-belgijskoj strip školi imao je „Bluberi“ koji je, nasledivši „Džerija Springa“, postao etalon za mnogobrojne nove strip vesterne pa i „Mek Koja“. Pošto je solidno prošao kod čitalaca magazina, „Mek Koj“ je uznapredovao do „albumskog stripa“; kratke priče sabrane su u premijerni album „Legenda o Aleksisu Mek Koju“, a nadalje će se njegove avanture isključivo prostirati na albumsku dužinu (najmanje 48 strana). „Mek Koj“ je štampan u Jugoslaviji u različitim izdanjima, od „Eks almanaha“, „Biser stripa“ i „Supera“ do „Politikinog zabavnika“, najčešće u crno-beloj varijanti. Stoga ovaj heroj nije nepoznat iskusnim stripofilima što je svakako  plus za poduhvat agilnog „Darkwood“-a koji ovaj serijal prezentuje u punom sjaju - u visokokvalitetnim, kolorno štampanim knjigama sa tvrdim koricama koje sadrže po tri albuma-epizode.
            Mek Koj je na početku svog života poručnik u južnjačkoj vojsci koja se povlači pred severnjacima. Pošto biva zarobljen Mek Koj, za račun severnjaka, odlazi u Meksiko i tamo, usred silnih peripetija, saznaje da je građanski rat okončan pa sa drugarima Čarlijem i Maksijem kreće kući. Put ih, u epizodi „Mek Kojeva pobeda“, vodi do dama koje napadaju Indijanci. One se predstavljaju kao tri kćeri koje iz zatvora žele da oslobode oca znanog kao Ubica Kejn. Mek Koj i drugovi su prinuđeni da im pomognu ali oslobađanjem Ubice Kejna njihove nevolje tek počinju... Ipak, Mek i njegovi prelaze Rio grande i vraćaju se u domovinu da bi upali u rat vojske i Apača u kome će, kao regrutovani specijalni izviđači, otkriti ko crvenokošce snabdeva oružjem i „vatrenom vodom“. U trećoj epizodi, „Bela smrt“, Mek Koj i družina dobijaju zadatak da sačekaju komandantovu kćeku ali nju otimaju Indijanci pa vojnici kreću da je oslobode; onda se u sve umešaju zlato, opijum i „bela gospa“, prikaza koja u snežom bespuću mami zalutale ljude od kojih niko ne preživljava taj susret. Kad se Mek i drugovi vrate sa oslobođenom devojkom zatiču prazan gradić jer stanovnici odlaze na istok gde je (opet) pronađeno zlato!
            Epizode, nastale 1976. i 1977. godine, rezultat su međusobnog usklađivanja i usaglašavanja autora odnosno njihovog iskušavanja sopstvenih snaga. Gurmelanov scenario je manje-više korektan u ponovnom prepričavanju žanrovskih obrazaca ali ga muče razrešavanja zapleta (koja traže da se situacije objasne za šta je potrebno previše rečenica koje opterećuju sliku). I osnovni ton priča se menja - prva epizoda je bazirana na gegu i karikiranju dok su ostale ozbiljnije, sa samo ponekim humornim „oduškom“. Palasiosov crtež i dalje izaziva različite reakcije. Njegov grafizam temelji se na mnoštvu linija-šrafura koje grade objekte, što ima svoje prednosti ali i mane jer se nacrtani oblik lako gubi-utapa u to mnoštvo. Ipak, pejzaži  su vrlo ubedljivi dok crteži lica i mimike nisu uvek uspešni čega je on svestan pa te manjkavosti obilno kompenzuje ekstravagantnim kolorom, intenzivnim čistim bojama i njihovim neuobičajenim spojevima (poneki kvadrati/table liče na tehnikolor filmove) što stripu daje dozu psihodeličnosti (primerenu periodu u kome je stvaran). Crtač, ponekad, nalazi i neobična rešenja kao u slučaju nesrećnog psa koga svi šutiraju (u „Traži se Mek Koj“) jer je za njega grafizam potpuno promenjen te je nacrtan karikaturalno svedeno. Kao kuriozum ovih epizoda pomenimo i pojave junaka koji liče na popularne glumce u vesternima kakvi su Džon Vejn ili Džek Palans.
Rečju, „Mek Koj“ se, u drugoj knjizi sabranih avantura, razvija i napreduje iskušavajući sopstvene snage i to, svakako, na zadovoljstvo ljubitelja vesterna koji će sa nestrpljenjem očekivati sledeći tom.
            („Dnevnik“, 2019.)


Franja Straka (1952) spada među najagilnije strip alternativce ovih prostora; takođe je i među najproduktivnijima i među tematski najraznovrsnijima a ovo poslednje podrazumeva  priče iz života radnika, stripovanu poeziju i prozu različitih žanrova, parodije poznatih dela, različite „slobodne forme“... Paradoksalno (ali praktično izvedeno) Straka je i vizuelno i scenaristički - prepoznatljivo neprepoznatljiv (i obrnuto) odnosno dosledno nedosledan. Njegov dosadašnji opus obiman je i razbacan u mnoštvu izdanja. U tom šarenilu centralno mesto ipak zauzima „Samonikli korov strip“; od početka njegovog izlaženja 2002.g. do sada, pojavilo se bezmalo 600 brojeva. U trenutku nastanka ova publikacija je bila novost za domaću strip scenu pošto je reč o „e-zinu“ odnosno elektronskom izdanju slatom putem e-maila. Ako je andergraund strip 1990-tih podrazumevao fotokopirano umnožavanje i interno organizovanu distribuciju „Samonikli...“ je doneo još alternativniji način uz korišćenje digitalne tehnologije: stripove, crtane na klasični način, Straka je skenirao, elektronski obrađivao, pakovao (kompresovao) i besplatno slao čitaocima. Time je sačuvana izvorna sloboda stvaranja bez ograničenja od formalnih autoriteta (glavnih, odgovornih, umetničkih i tehničkih urednika) odnosno sloboda određivanja formata, obima publikacije i ritma izlaženja. Preostala je samo jedna (najteža) prepreka - autocenzura sa kojom se svaki alternativac bori kako i koliko zna i ume. Ultimativno ograničenje ovakvog konceptu stvaranja bilo je - i ostalo - autorov talent, radoznalost i domišljatost odnosno  predanosti radu (tako je otpao izgovor o uredniku koji sprečava stvaraoca da radi više i bolje a iza koga se, naravno, krila klasična lenjost). Straka je izdržao sva iskušenja, od besparice do kvarova opreme i objavljivao „Samonikle korov stripove“ na radost sve brojnije publike. Ono što je, ipak, ostalo neostvareno jeste pojava „Samoniklog...“ u, za strip, primarno-originalnom obliku - na papiru. Ovim albumom (drugim u nizu), u uzdanju alternativne-andergraund kuće „Bratstvo duša“ koju vodi uporni entuzijasta Zdenko Franjić, i ta je „falinka“ „Samoniklog...“ konačno ispravljena.
            Čitalac ovog albuma, dakle, ima priliku da obnovi poznavanje „Samoniklog...“ ili da se upozna sa njim. Kako god bilo, šest brojeva „Samoniklog...“ u drugom tomu, dovoljno je da svakog znatiželjnika uvere u Strakin bujni, neobuzdani talenat odnosno vrcavu visprenost koja glatko prelazi s teme na temu smenjujući groteske sa cinizmom ali i čistim ludizmom neobuzdane mašte koja nesputano prateći sopstvene puteve podseća na nadrealističke vežbe iz automatskog pisanja koje će začuditi kako publiku tako i stvaraoca. Bez obzira da li kreće iz realno životnih pozicija ili odmah barata „profilisanim“ situacijama kakve su „priručnik smešnih smrti u 100 lekcija“ odnosno „akrobacije na temu varijacije“ lovačkih priča, Straka ustrajno razgrađuje dešavanja dovodeći ih do apsurdnog gega koliko smešnog i infantilnog toliko i sentencijski mudrog. Ništa se u ovim stripovima ne podrazumeva jer je podložno testiranju na (be)smisao, od antijunaka priča do izdržljivosti strip medija i samog crteža (redukovanog na niz karakterističnih linija ili potpuno izbačenog iz kvadrata i zamenjenog smenama crne i bele boje), sočnog korišćenja jezika (ovde se može pročitati i prvi ovdašnji strip na romskom), viceva i dosetki. Straka istrajno razvija karikaturu kao način crtanja i promišljanja ne jednog trenutka več čitavog (globalnog) postojanja. Taj, u osnovi subverzivni stav (kome ništa nije sveto i nedodirljivo) pohvala je lucidnosti i čistom ludizmu otvorenog duha koga je sve manje u modernom svetu hedonističkog pomodarstva i lažnih vesti. Zato je „Samonikli korov strip“ preko potreban dah nepatvorene zdravorazumske svežine.
            („Dnevnik“, 2019.)

top