MUDRIJAŠKI LUDIZAM STRAŠNOG STRAKE IZ ČEREVIĆA – „Inserti“ Franje Strake; izdavač „Bratstvo duša“ 2021.

 

Franja Straka (1952), ovdašnji je višedecenijski iskusni strip alternativac čija konstantna stvaralačka energija imponuje i iznenađuje. Večno mladi i radoznali tragač za (ne)istinama i lažima neumorno se rve sa kvadratima beline, linijama i rečima, sa racionalnošću i apsurdom, smislom i besmislom, sa infantilnim i gorkim humorom. Straka je kreator i izdavač fanzina „Samonikli korov“ (koji se jedno vreme zvao i „Višegodišnji samonikli korov strip“),objavljivanog u digitalnom obliku i distribuiranog putem interneta, odnosno slanjem na elektronske adrese zainteresovanih čitalaca. Manir fanzinskog delovanja strip alternativaca iz 1990-tih (u formi fotokopiranih svezaka) prebačen je tako na novi medijum koji je još otvoreniji i, uz nešto osnovnog „hardvera“, dostupniji neograničenom broju „konzumenata“ te, ne manje važno, praktično neuništiv (za razliku od papirnih fanzina koji su često, u vrtlogu godina, izgubljeni pa ih nemaju ni njihovi izdavači/autori). Ipak, sentimentalni žal za originalnim „oblikom“ stripa – onim otisnutim na papiru – naterao je Straku, baš kao i druge pripadnike „stare škole“, da se potrude i štampaju svoje radove (bez obzira što postoje u „elektronskom izdanju“); u ovoj raboti Straka je uspostavio izuzetno aktivnu i produktivnu saradnju sa respektabilnim andergraund izdavačem „Bratstvo duša“ koji deluje na prostorima bivše SFRJ a koga vodi entuzijasta i alternativac Zdenko Franjić. Dosadašnji rezultat ovog poduhvata je pojava nekoliko strip albuma na radost svih strip novoorijentisanih čitalaca. Najnoviji rezultat ovog udruživanja je album-knjiga ilustrativnog i provokativnog naslova “Inserti” na čak 270 strana.

            Nominalno je reč o 270 strip priča-anegdota-viceva ali i čistih, nesputanih apstrakcija crtanih (najčešće) u dva kaiša sa po 2-3 sličice u svakom. U ovaj impozantni prostor Straka je udenuo šarolike sadržaje, od neizbežnih muško-ženskih odnosa, kačipestva i šupljoglavosti (oba pola), preko kosog (mrkog) pogleda na političare i njihovu branšu i svitu, vivisekcija svakodnevice, trivijalnih i bizarnih međuljudskih odnosa, sve do samoironijskog poigravanja sa ulogom umetnika, njegovim inspiracijama (i ponestajanjem istih), somoljubivošću i ranjivošću. Pričice, naravno, nemaju jednog junaka već njih bezbroj; ipak, bile one starlete ili ubogi fizički radnici, penzioneri ili malo ljubavi željni samci, svi ti junaci su – antijunaci, “bedni ljudi”, “poniženi i uvređeni”, “ružni, prljavi i zli”, oni koje svakodnevno srećemo na pločnicima, u prodavnicima i parkinzima. Možda ih, na prvi pogled, ne prepoznajemo kao lica iz stripa pa nam se čini da su ovi pred našim očima lepši, zdraviji, pametniji, srećniji ali, ukoliko iskosimo pogled bez po muke ukazuju nam se Strakini nevoljnici, bezubi, kljakavi i šepavi, nikako dorasli svetu u koji su bačeni, “jadnici” koji, uprkos svim hendikepima, skriveni pod nanosima napadne šminke, utegnuti u skaradno tesne i šljašteće krpice, kruto koračaju napred iako istinski ne znaju gde ih taj put vodi. Svi oni sanjaju snove u tehnikoloru, žude da žive kao u reklamama, da budu bezbrižni, slavni, bogati, večno mladi i plastificirano-botoksirano lepi. Straka svakako vidi sve mane svojih likova i ne libi se da ih razotkrije, žigoše i karikira. Ipak, on nije ni zlurad ni maliciozan – jeste ciničan, ume da se ljuto podsmehne ali ne odriče pravo takvim ljudima da postoje i greše (verujući da su u pravu). Čak i ako ta tolerancija i popustljivost može značiti propast za sve u okruženju tih i takvih nadobudnih spasitelja, dušebrižnika i zaštitnika društvenih vrednosti i svetinja, njima se pravo na postojanje ne odriče jer, kako bi to rekao pesnik, "Ako smo pali, bili smo padu skloni." Taj fatalizam, utemeljen na mnoštvu gorkih istina i mudrosti koje Straka otkriva i prepoznaje, ne smeta autoru da bude vedar i veseo, sklon kalamburima i ludizmu, počev od “rekreiranja” naslova knjige na korici – “in SER TI!?” – nasuprot “klasične” reči “inserti” na rikni knjige.

            Humorno-nonšalantni tretman tema i likova očituje se i u karikaturalnom crtežu koji lako gubi i svoju prepoznatljivu predmetnost pa linije i bele ili crne površine prelaze u apstrakciju i postaju gotovo Roršahovi testovi asocijacija. Povremeno Straka iscrta i stranicu preciznog, realističkog crteža – tek da pokaže da to ume ali da mu do takve tehnike nije stalo. Takođe mu nije stalo ni do mitologizovanja umetnika kao mudrih, božanskom milošću darivanih persona bez ikakvih ljudskih mana; njegov umetnik je smušen, nesiguran u sebe i svet, u svoje moći i valjanost sopstvenih dela. Tako se kreira portret mudrijaškog ludizma Strašnog Strake iz Čerevića.

            Strakini “Inserti” (ili “in SER TI!?”) spadaju u vrhunce njegovog dosadašnjeg opusa i spajajući ozbiljno sa neozbiljnim, mudro sa infantilnim stvaraju široku i uverljivu sliku kontradiktorno/kontraverznog sveta u kome imamo (ne)sreću da živimo.

            (“Dnevnik”, 2021.)

GROTESKNI POLITIČKI TEATAR STRAŠNOG STRAKE IZ ČEREVIĆA - „Strip provale“ Franje Strake; izdavač Bratstvo duša, 2020.

Franja Straka, agilni i iskusni strip alternativac uspostavio je aktivnu saradnju sa respektabilnim andergraund izdavačem koji deluje na prostorima bivše SFRJ i oglašava se pod imenom „Bratstvo duša“ a vodi ga uporni entuzijasta Zdenko Franjić. Dosadašnji rezultat ovog poduhvata je pojava nekoliko strip albuma na radost svih strip novoorijentisanih čitalaca. Temelj sadržaja ovih knjiga je Strakin nadaleko znani „Samonikli korov“ (koji se jedno vreme zvao i „Višegodišnji samonikli korov strip“), fanzin objavljivan u digitalno/elektronskom obliku i distribuiran putem interneta, odnosno slanjem na adrese zainteresovanih čitalaca a koji i danas izlazi (i prešao je 550 brojeva). Straka je manir fanzinskog delovanja strip alternativaca iz 1990-tih (u formi fotokopiranih svezaka) prebacio na novi medijum koji je još otvoreniji i, uz nešto osnovnog „hardvera“, dostupniji neograničenom broju „konzumenata“ te, ne manje važno, praktično neuništiv (za razliku od papirnih fanzina koji su često, u vrtlogu godina, izgubljeni pa ih nemaju ni njihovi izdavači/autori). Ipak, originalni „oblik“ stripa je onaj u papiru pa se čini, barem pripadnicima „stare škole“, normalnim i jedino ispravnim da on postoji i u tom obliku (bez obzira da li postoji u „elektronskom izdanju“). Rukovodeći se ovim principom Straka je u „Strip provalama“ nekoliko odabranih „Samoniklih korova“ iz „digitalnog“ vratio u „analogni svet“ vraćajući im prostorne dimenzije i taktilnost.

            Album započinje nizom veselih tabli posvećenih ženama i to onom delu „lepšeg pola“ koji je opsednut svojim izgledom i negovanošću odnosno „benefitima“ koje njihova lepota mora da im donese (od obožavanja do materijalne-luksuzne satisfakcije). U nastavku čitanja lik mlade žene postaje oličenje „mlade države“ koja, kao svaka neiskusna osoba, prolazi kroz niz iskušenja i nedoumica, od istorijskih pretenzija i uloge, načina organizovanja i sprovođenja vlasti, partijskih zavrzlama (u miniciklusu „Maloletna pornografija“), idolatrije, rodoljublja i nacionalizma, (ne)izvesnih integracija u Evropu... Mešanje uloga žene i države izvor je dodatnih komičnih efekata jer  geg koji započne kao sprdnja na neku „žensku“ temu biva izvrnut u politički vic ili obrnuto. Time Straka dokazuje kako sopstvenu duhovitost i domišljatost tako i postojanje dubljih slojeva jezika koji se u svakodnevnoj, rutinskoj komunikaciji zapostavlja što osiromašuje intelektualne horizonte pojedinaca ali i masa, dakle naroda. Humor koji se ne iscrpljuje na trivijalnim doskočicama već pretenduje na nivoe satire kao i ironije sve do potpunog apsurda neminovno se mora, kao „sredstvom za rad“, ambicioznije služiti jezikom i njegovim značenjima. Ovaj Strakin metod vidljiv je u nekoliko priča o zatvorenicima i njihovim zgodama i nezgodama, posebno o prestupniku koji se kažnjava jer nije dobro ispričao politički vic pa ga šalju u zatvor da usavršio svoje pripovedačke sposobnosti. Vanredno je dopadljiv i ciklus tabli pod nazivom „Životinjska farsa“ koji meša postavke iz znamenite Orvelove novele sa prepoznatljivim modelima ponašanja političara (ne samo u našoj zemlji). Urnebesni gegovi dopunjeni dozom ironije kao deo (lokalnog ali i univerzalnog) političkog cirkusa utoliko su delotvorniji što nisu savremeni već stari deceniju pa i više. Protek vremena potvrdio je Strakina zapažanja i predviđanja odnosno nedvosmisleno potvrđuje da se gotovo ništa bitno nije desilo na ovim prostorima, što je dovoljno da znatiželjnom čitaocu zastane knedla u grlu.

            Strakina subverzija ima i svoj vizuelni lik pošto on i nadalje ne mari previše niti za principe crtanja niti za formiranje tabli. Razbarušene linije iz jedne slika ulaze u drugu, karikaturalni likovi bivaju redukovani do skica, od potpunog odsustva senki stiže se do oštroj kjaroskuro podele na belo i crno. Ne insistira se na dopadljivosti „na prvi pogled“ niti na estetici ružnog ili čistoj apstrakciji - iako ih ima kao što ima i tabli koje su, za promenu, urađene sasvim konvencijalno.       

Rečju, „Strip provale“ iznova potvrđuju nesvakidašnji talenat Franje Strake, njegove sposobnosti da lako i uverljivo izgradi dijametralno različite svetove u rasponu od nepretenciozne ali upečatljive, „trivijalne bizarnosti“ do finog intelektualnog patosa odnosno da jednostavnom, nonšalantnom likovnošću priče učini samosvojnim i prepoznatljivim.

            („Dnevnik“, 2020.)

HOMO LUDENS IPAK TRIJUMFUJE! - „Samonikli korov strip #7-#12“ Franje Strake; izdavač „Bratstvo duše“ 2018.

Franja Straka (1952) spada među najagilnije strip alternativce ovih prostora; takođe je i među najproduktivnijima i među tematski najraznovrsnijima a ovo poslednje podrazumeva  priče iz života radnika, stripovanu poeziju i prozu različitih žanrova, parodije poznatih dela, različite „slobodne forme“... Paradoksalno (ali praktično izvedeno) Straka je i vizuelno i scenaristički - prepoznatljivo neprepoznatljiv (i obrnuto) odnosno dosledno nedosledan. Njegov dosadašnji opus obiman je i razbacan u mnoštvu izdanja. U tom šarenilu centralno mesto ipak zauzima „Samonikli korov strip“; od početka njegovog izlaženja 2002.g. do sada, pojavilo se bezmalo 600 brojeva. U trenutku nastanka ova publikacija je bila novost za domaću strip scenu pošto je reč o „e-zinu“ odnosno elektronskom izdanju slatom putem e-maila. Ako je andergraund strip 1990-tih podrazumevao fotokopirano umnožavanje i interno organizovanu distribuciju „Samonikli...“ je doneo još alternativniji način uz korišćenje digitalne tehnologije: stripove, crtane na klasični način, Straka je skenirao, elektronski obrađivao, pakovao (kompresovao) i besplatno slao čitaocima. Time je sačuvana izvorna sloboda stvaranja bez ograničenja od formalnih autoriteta (glavnih, odgovornih, umetničkih i tehničkih urednika) odnosno sloboda određivanja formata, obima publikacije i ritma izlaženja. Preostala je samo jedna (najteža) prepreka - autocenzura sa kojom se svaki alternativac bori kako i koliko zna i ume. Ultimativno ograničenje ovakvog konceptu stvaranja bilo je - i ostalo - autorov talent, radoznalost i domišljatost odnosno  predanosti radu (tako je otpao izgovor o uredniku koji sprečava stvaraoca da radi više i bolje a iza koga se, naravno, krila klasična lenjost). Straka je izdržao sva iskušenja, od besparice do kvarova opreme i objavljivao „Samonikle korov stripove“ na radost sve brojnije publike. Ono što je, ipak, ostalo neostvareno jeste pojava „Samoniklog...“ u, za strip, primarno-originalnom obliku - na papiru. Ovim albumom (drugim u nizu), u uzdanju alternativne-andergraund kuće „Bratstvo duša“ koju vodi uporni entuzijasta Zdenko Franjić, i ta je „falinka“ „Samoniklog...“ konačno ispravljena.

            Čitalac ovog albuma, dakle, ima priliku da obnovi poznavanje „Samoniklog...“ ili da se upozna sa njim. Kako god bilo, šest brojeva „Samoniklog...“ u drugom tomu, dovoljno je da svakog znatiželjnika uvere u Strakin bujni, neobuzdani talenat odnosno vrcavu visprenost koja glatko prelazi s teme na temu smenjujući groteske sa cinizmom ali i čistim ludizmom neobuzdane mašte koja nesputano prateći sopstvene puteve podseća na nadrealističke vežbe iz automatskog pisanja koje će začuditi kako publiku tako i stvaraoca. Bez obzira da li kreće iz realno životnih pozicija ili odmah barata „profilisanim“ situacijama kakve su „priručnik smešnih smrti u 100 lekcija“ odnosno „akrobacije na temu varijacije“ lovačkih priča, Straka ustrajno razgrađuje dešavanja dovodeći ih do apsurdnog gega koliko smešnog i infantilnog toliko i sentencijski mudrog. Ništa se u ovim stripovima ne podrazumeva jer je podložno testiranju na (be)smisao, od antijunaka priča do izdržljivosti strip medija i samog crteža (redukovanog na niz karakterističnih linija ili potpuno izbačenog iz kvadrata i zamenjenog smenama crne i bele boje), sočnog korišćenja jezika (ovde se može pročitati i prvi ovdašnji strip na romskom), viceva i dosetki. Straka istrajno razvija karikaturu kao način crtanja i promišljanja ne jednog trenutka več čitavog (globalnog) postojanja. Taj, u osnovi subverzivni stav (kome ništa nije sveto i nedodirljivo) pohvala je lucidnosti i čistom ludizmu otvorenog duha koga je sve manje u modernom svetu hedonističkog pomodarstva i lažnih vesti. Zato je „Samonikli korov strip“ preko potreban dah nepatvorene zdravorazumske svežine.

            („Dnevnik“, 2019.)

NIŠTA NIJE SVETO I NEDODIRLJIVO ili POHVALA LUCIDNOSTI I LUDIZMU OTVORENOG DUHA - „Samonikli korov strip #1-#6“ Franje Strake; izdavač „Bratstvo duše“ 2018.

Franja Straka (1952) jedan je od najaktivnijih i najupornijih ovdašnjih strip alternativaca. Njegov dosadašnjih strip opus obiman je, šarolik i razbacan u mnoštvu izdanja. Ipak, čini se da centralno mesto njegovog dosadašnjeg rada zauzima publikacija pod imenom „Samoniki korov strip“ koja je, od početka svog izlaženja 2002.g. do sada, izašla u oko 550 brojeva. „Samonikli...“ je u trenutku svoje pojave bio novost za ovdašnju strip scenu pošto je bio „e-zin“ odnosno elektronsko izdanje koje je Straka zainteresovanim čitaocima slao putem e-maila. Time je koncept andergraund stripa koji podrazumeva alternativno umnožavanje i distribuciju dobio još alternativniji oblik; naime, dok su 1990-tih domaće andergraund stripadžije „pravile“ fotokopirane fanzine koje su potom poštom slali zainteresovanima, besplatno ili uz minimalnu naknadu (koja pokriva samo troškove proizvodnje i poštanskih usluga), Straka je bitno unapredio koncept uz korišćenje savremene tehnologije. On je stripove crtao na klasični način pa skenirao, elektronski obrađivao, pakovao (čitaj, kompresovao) i besplatno slao zainteresovanima koju su mu se javljali na kontakt mail. Tako je, u duhu andergraud stripa, sačuvana izvorna sloboda stvaranja bez ograničenja kakva bi nametnuli urednici (glavni, umetnički, tehnički) odnosno format, obim publikacije i njen ritam izlaženja. Naravno, jedina (ujedno i najteža) cenzura radova je autocenzura sa kojom se svaki alternativac borio kako je znao i umeo (ako bi podlegao njenom uticaju takav autor više nije mogao biti pravi alternativac). Ultimativno ograničenje u ovakvom konceptu stvaranja bilo je - i ostalo - u autorovom talentu, njegovoj radoznalosti i domišljatosti odnosno u njegovoj predanosti radu (tako je otpao često potezani izgovor o uredniku koji sprečava stvaraoca da radi više a iza koga se, naravno, krila klasična lenjost). Kako god bilo, Straka je izdržao sva iskušenja, od besparice do tehničkih kvareva opreme i vrlo redovno objavljivao nove „Samonikle korov stripove“ na radost sve brojnije publike. Ono što je, ipak, ostalo nedorečeno-neostvareno jeste pojava „Samoniklog...“ u, za strip, primarno-originalnom obliku - na papiru; ovim albumom (i onima koji slede), u uzdanju alternativne-andergraund kuće „Bratstvo duša“ koju vodi uporni, provereni entuzijasta Zdenko Franjić, i ova je „falinka“ konačno ispravljena.

            Znatiželjni čitalac će, dakle, imati priliku da obnovi svoje poznavanje „Samoniklog...“ ili da se upozna sa njim. U svakom slučaju, prvih šest brojeva sadrži dovoljno uzbudljivih strip iznenađenja da svakoga uvere u Strakin bujni, neobuzdani talenat. On, posle provokativnog naslova, subverzivno započinje gorko-humornom životnom (za strip netipičnom) pričom o (ne)dobijanju stana ubogog radnika i nastavlja da se odmiče od znane nam realnosti u alternativnu stvarnost bizarnog žitelja solitera koji stan deli sa životinjama (u svojoj uobrazilji), umišljenog super-heroja i stvaraoca sa dilemama o sopstvenom (ne)delu sve do apsurno-bizarnih vic/geg-tabli. Vrlo brzo postaje jasno da se ništa u ovim stripovima ne podrazumeva; naprotiv, sve je podložno testiranju na (bes)misao, od junaka priča do konzistentnosti samog strip medija, načina pripovedanja, komponovanja tabli i redukcije crteža. Straki nije strano da, sasvim nonšalantno, započne jednu priču a završi u drugoj, da slike budu bez teksta odnosno da u kvadratu tekst potpuno zameni crtež. Karikaturalnost kao početno opredeljenje sasvim prirodno i spontano ume da sklizne u apstrakciju ili visoku likovnu estetizaciju kao i namerno primitivistički crtež. Humorni pasaži u kojima vizuelni kalamburi prate tekst smenjuju se sa pitanjima o krucijalnim dilemama postojanja i opstajanja pojedinca.

            Strakini radovi su, zahvaljujući njegovom osnovnom stavu da ništa nije sveto i nedodirljivo, pohvala čistoj lucidnosti i ludizmu otvorenog duha koji se kreće kroz stvarnost širom otvorenih očiju i ne libi se da postavlja pitanja na koja nije lako ni prijatno (ili nije moguće) odgovoriti. Dodatna prednost jeste što se sve to dešava u stripu, mediju za koji vlada uverenje da je bezazlen i isprazno zabavan. „Samonikli korov strip“ je dokaz da je strip može biti intelektualno intrigantan, neobavezan i istraživački uzbudljiv. Stoga je ovo izdanje prava poslastica za prave strip sladokusce.

(„Dnevnik“, 2018.)

ILIJA BAKIĆ: Vršački underground strip (Bratstvo duša, 2017)

ILIJA BAKIĆ: Vršački underground strip (Bratstvo duša, 2017)

O fenomenu vršačkog stripa, a i glazbene scene naširoko smo protekle 3-4 godine pisali na ovim stranicama zahvaljujući reizdanjima čuvenih fanzina "Krpelj" objavljivanih u serijalu četverobroj-zbirki "Provala varvara", te nekolici zasebnih stripova u kojima se manje-više pojavljuju jedni te isti autori često potpisani drugačijim pseudonimima. 

Međutim, moj problem u praćenju tih zvrkastih zbirki stripova s ponekim literarnim radovima bila je vremenska kontekstualizacija; nikad nisam bio isuviše siguran u termine originalnih izdanja, a shodno tome i njihovoj inspiraciji s obzirom da su komunicirala na posve nekonvencionalan, često i bizarno perverzan način s dovitljivim ili manje dovitljivim metaforama (ili pokušajima metafora) na zbivanja u ostacima Jugoslavije tokom 90-ih i početkom 21. stoljeća.

Na svu sreću, Ilija Bakić, književnik, pjesnik i kritičar, također jedan iz vršačke ekipe potrudio se na kronološki način sabrati povijest ove strip scene na 60-tak stranica (bez fotosa i crteža) kroz vlastite eseje, komentare, interviewe, te različite članke objavljene u "Nedeljnom dnevniku", "Košavi", "Vršačkoj kuli" i "Dnevniku". Riječ je zapravo o poduljem feljtonu koji na jedan specifično studiozan način prikazuje autorov trud da naoko od onog meteža kakav je mene mučio, sadržajno i koherentno dočara sve vitalno važne značajke ove scene koja je počela još pred konac bivše SFRJ, eksplodirala upravo njenim rasapom i aktivno djelovala dobrih desetak godina, da bi se zbog kojekakvih, uglavnom individualnih, a najčešće i egzistencijalnih poteškoća povukla u hiatus sve do 2014. kada se ponovno bude vršačke strasti za devetom umjetnošću. 

Pošto ovo nije neki leksikonografski ili enciklopedijski prikaz po nekakvom abecednom redu autora, njihovih djela ili skupnih izdanja, Bakić se kroz feljtonistički manir prikazuje i kao samim neposrednim akterom. Učestvovao je na početku stvaranja ove scene istom mjerom kao što su to primjerice pokretači weba Terapija.net svojevremeno istovremeno bili i muzičari i glazbeni novinari pišući o demo bendovima varaždinske scene koncem 20. i početkom 21. stoljeća, a nerijetko i danas sudjeluju u muziciranju i novinarstvu, pa su potpuno 'unutra', pa je isto tako Bakiću upravo taj otvoren i nesmetan pogled dozvolio potpunu kritičko-esejsku širinu (a i slobodu) da o svakome autoru i svakome izabranom djelu izrazi kraće subjektivističko viđenje/ zapažanje doživljenog nimalo ne skrivajući svoje fanovske, ili ako ćemo pravilnije, prijateljsko-poznaničke relacije. 

On takoreći zna sve o svakome tko je učestvovao u svim tim kreacijama, koja su njihova prava imena, s kojim su se sve pseudonimima potpisivali, na koji način su uveli žene kao autorice u strip, te kako su bili omalovažavani od elite srpske (i ex-Yu) strip scene na račun primitivnih crteža flomasterom ili olovkom koja je od njih tražila konstruirane scenarije s unaprijed poznatim finišima, pričama o nekakvim dobrim momcima koji se bore protiv loših, koji nikad ne umiru, nikad ne jedu niti vrše nuždu (eventualno nešto pokaraju) i tako svašta finog i tečnog za široko pučanstvo na koje je strip elita pucala. No, Vrščani su imali svoje misli, svoje emocije, svoja stanja, svoja vlastita sranja, te ako ništa drugo, bili su mladi, naivni i iskreni proživljavajući kataklizmu ranih 90-ih izražavajući se stripom šturo i primitivno u državi koja je pucala po svim šavovima što ih je održavala samo čvrsta kora suhog drveta. Pravi život je tek počeo da pupa u unutrašnjosti klade, a pokazalo se da su upravo te mladice uspjele pokrenuti, a i održati revni život čudnovatog rustikalnog stripa vrlo dugi niz godina na životu i to bez ikakvog vanjskog pomagača u obliku šumara ili stručnog agronoma.

Svi Bakićevi tekstovi su jasni, razumljivi i dokumentaristički prikazani donekle ujednačenim kronološkim intenzitetom što je vidljivo da se obilato postarao najtočnije vremenski kontekstualizirati Danila Miloševa (Wostok, Mediokritet), Borislava Grabovića (Grabowski, Bovi), Dragana Spasića (Mučibabić, Jožef Škoda), Budimira Babića (Buda), Gorana Dimitrijevskog (Guenevre, Odin, Dima, Dumas), Nabora Devolca, Boću, Sanju Stepanović, najmlađu strip-crtačicu Lolu koja je imala samo 3 godine kada joj je objavljen prvi stripić i još mnoga imena, te pobrojati sva važnija djela, fanzine i kojekakve, uglavnom crnohumorne table i poneke izložbe što su namjerno izvitoperene da ne ostanu u okvirima klasične definicije stripa koja je takva kakva jest izdignula vršačku strip scenu na posebno mjesto ovog čitavog regiona.

Izbjegavši poniranje u njihove privatne živote, Bakić je na svijetlo iznio upravo ono što se i očekuje - pregled ovog čitavog apsurda iz čiste artističke pozicije promatrača i aktera objavljenih radova nimalo ne pokušavajući objektivizirati činjenice u aspektu pijara pogodnog za medijsko dodvoravanje uzdizanjem kulta koji je sam po sebi stvoren alternativnim i posve neočekivanim pristupom, često sirovim hardcore izričajem i prljavo-neurednim fikcijama. Potrudio se s lica mjesta demistificirati, a i preduhitriti budućnost jer ima dovoljno vremena za otkrivanje svih ovih sadržaja koje je u posljednjih nekoliko godina reizdano u sklopu Bratstva Duša, a još uvijek nisu upijeni i prihvaćeni od strane onih kojima se cijela ova scena obraćala.

horvi // 21/05/2017

 podaci o djelu

http://www.terapija.net/literatura.asp?ID=26247