ZALJUBLJENICI U „PRIČE U SLIKAMA“ NA OBALAMA REČICE TIMOK ili OD ZABORAVA OTRGNUT DEO NAŠE STRIP ISTORIJE - „Zaječarski strip“ Marka Stojanovića; izdavač „CEKIT“ Zaječar, 2016.

Istorija jugoslovenskog odnosno srpskog stripa, kako onog pre II svetskog rata tako i onog posleratnog, nedovoljno je poznata. Istini za volju, osnovne tendencije i razvojne faze manje su ili više uočene i teorijski-dokumentarno opisane u retkim knjigama koje se bave istorijom stripa na ovim prostorima, proisteklim iz predanog rada pojedinaca, entuzijasta i zaljubljenika u 9. umetnost koji su delovali (a i danas je tako) izvan zvaničnih državnih kulturnih institucija koje strip još uvek pretežno ignorišu kao umetničku formu (ne)dostojnu njihove akademske pažnje. Činjenica da su kvalitativni dometi strip stvaralaca sa ovih prostora nesporno visoki i da je ovdašnji strip poznat i van granica matične države čini stav zvanične kulture po tom pitanju još paradoksalnijim ali i - srpskijim! Stoga je svaka nova knjiga o strip istoriji značajna i zaslužuje pažnju. Naravno, širina zahvata takvih dela različita je: od onih koja se bave celokupnom strip scenom do onih koje prate opus određenog autora ili grupe stvaralaca generacijski ili poetički povezanih. Negde na sredini između ova dva pola su knjige koje prate/proučavaju stripove nastale u nekom od mesta izvan administrativnih-državnih centara; takve su, recimo, knjige o niškom stripu Branislava Miltojevića, leskovačkom stripu Marka Stojanovića, o razvoju izdavačke kuće „Dečje novine“ iz Gornjeg Milanovca Srećka Jovanovića. U ovaj (sjajni) niz staje i knjiga „Zaječarski strip“ Marka Stojanovića, u izdanju „CEKIT“, Centra za kulturu i turizam iz Zaječara, 2016. Iako se Marko Stojanović (1978), strip praktičar (scenarista i izdavač), promoter, istoričar i istraživač, zarekao, kako piše u „Reči autora“, da se posle knjige „Leskovački strip 1950-2010“ neće baviti ovakvim projektima, pred čitaocima se ipak nalazi ova knjiga kao dokaz prekršenog obećanja ali i potvrda toga da je Stojanović „čovek sklon da radi ono što niko drugi neće, a neko mora“.

            Kakva god muka mučila priređivača, knjiga „Zaječarski strip“ otkriće znatiželjnicima da je originalni domaći strip u ovom gradiću svoju posleratnu avanturu, uprkos partijskih zabrana i omalovažavanja, započeo već 1955.g. u listu „Timok“ kroz kaiševe humorističkih dogodovština horoja koji se zove „Raka iz Brestaka“ Jovana Stanojevića. Od tada do danas na obalama rečice Timok stasavaju zaljubljenici u „priče u slikama“ voljni da se otisnu u nesigurne prostore crtanja i pisanja scenarija za stripove. Stojanović „prepoznaje“ čak četiri generacije strip umetnika u Zaječaru. Prvu čine sad već legendarni Jovan Stanojević, Stanislav Spalajković i Miroslav Cvetković. Druga generacija koja je svoj stripovski zenit doživela 1970-tih i 1980-tih čine Dragan Stokić Rajački, Aleksandar Blatnik, Petar Pjer Spajajković, Slobodan Jović Eti, Dragana Vićanović. Treću generaciju uglavnom čine polaznici strip škole Dragana Stokića Rajačkog, Bojan Vukić, Srđan Todorović i drugi i oni su na strip scenu izašli 1990-tih odnosno u prvoj deceniji XXI veka. Od 2005. do danas pojavljuju se nova mlada strip imena ponikla u Zaječaru: Dragan D. Stojaković, Lozan Nikolić i drugi.

            Zaječar je 1996.g. postao i centar celokupne tadašnje strip scene zahvaljujući prvom strip festivalu-salonu koji je organizovan u okviru Zaječarske gitarijade. Uz okupljanje brojne publike i strip umetnika sa prostora „nove“ i bivše, „stare“ Jugoslavije, sa mnogim triibnama i radionicama, na Salonu je, za doprinos srpskom stripu, nespornom velikanu Đorđu Lobačevu dodeljena nagrada „Maksim“. Naredne 1997. godine ova nagrada je dodeljena Nikoli Mitroviću Kokanu, još jednoj legendi stripa sa ovih prostora. Iako je Salon potom, zbog izostanka finansijske podrške nadležnih, ugašen postao je obrazac za druge manifestacije širom zemlje a u Zaječaru su ga, delimično, zamenili „Festival savremenih umetnosti Zalet“ i „Festival fantastike“.

            Ono što se kroz ovaj pregled istoriju zaječarskog stripa prepoznaje kao pravilnost je kontinuiran odlazak talentovanih strip autora iz Zaječara u velike sredine (Beograd, Niš, Novi Sad, inostranstvo) koje su im mogle ponuditi veće mogućnosti za razvoj talenta i objavljivanje radova odnosno izgradnju respektabilnih umetničkih karijera, susrete sa istomišljenicima kao i zaštitu od lokalnog, „domaćeg“ nerazumevanja i podsmeha (koje neminovno odnosi danak u gubljenju mnogih talenata koji ne uspevaju da se otrgnu ovim pritiscima). Ovaj „rastur“ stvaralaca bio je toliki da između prve i druge generacije zaječarskih strip autora postoji svojevrsni vakuum zbog koga se desilo da njihovi akteri čak ne znaju jedni za druge! Na ovo se nadovezuje i, prolaskom godina uzrokovano, gubljenje podataka, sve slabija dostupnost štampanih materijala i, na žalost, odlazak sa životne scene pojedinih stvaralaca. Sve to čini dragocenijim Stojanovićev napor da sabere dostupne informacije i kontaktira sa strip „prvoborcima“ i tako od zaborava otrgne deo naše istorije prema kojoj se krajnje nehajno odnosimo.

            Knjigu „Zaječarski strip“ čine pregledi i eseji Marka Stojanovića kojima su pridruženi tekstovi/prikazi Luke Vidosavljevića, Vase Pavkovića, Milutina Pavićevića, Zorana Stefanovića, Zorana Tucića, Pavla Zelića odnosno reprinti reprezentativnih stripova koji plene pažnju širokom i domišljatom tematskom lepezom i izgrađenim crtačkim stilovima. Veoma su korisne, posebno za potonje teoretičare, i kratke biografije svih aktera zaječarskih strip dešavanja.

            Rečju, „Zaječarski strip“ je važna knjiga koja sadrži ne samo istoriografsku građu već uspeva da „uhvati“ i sačuva duh prošlih vremena odnosno elan ranijih generacija, te elemente koji bi, bez nje, potonuli u trajni, nezasluženi zaborav.

            („Dnevnik“, 2017.)

ROKENROL IZ SREĆNIJIH VREMENA - INTERVJU: GORAN SKROBONJA

Upravo se, u izdanju „Lagune“ pojavio novi roman „Kada kažeš da sam tvoj“ Gorana Skrobonje, zapaženog pripovedača i romansijera srednje generacije, prevodioca i izdavača. Osnovna priča prati stasavanje i ulazak u svet beogradske i jogoslovenske rok muzike Lazara Petronijevića Lakija početkom 1980-tih. Od srednjoškolske klupe, mladalačkih maštanja, uspeha i gubitaka, ljubavi i razočarenja, ushićenog slaganja prvih akorda na gitari, Laki, sa svojom grupom „Kalkuta“, stiže do vrhova top listi, koncerata i zarade. Matica života, međutim, nosi ga sasvim nepredvidivim smerovima. Roman pleni živopisnom, sugestivnom atmosferom nekih drugačijih, srećnijih vremena kada je postojao i funkcionisao drugačiji sistem vrednosti, život se odvijao po ustaljenim obrascima koji su buntovni rokeri muzikom i svojim ponašanjem pokušavali da izmene. Ipak, na horizontu su se već navlačili crni oblaci krvavog raspada države...

DNEVNIK: Važite za jednog od najzapaženijih pisaca fantastike na srpskoj književnoj sceni. Ipak, Vaš novi roman je realistična priča smeštena u 1980-te godine. Koje su prednosti a koje mane (ako ih ima) ovakovog postupka iz vizure „iskusnog fantaste“? Koliko je lično iskustvo olakšavalo ili otežavalo pisanje ovog romana?

GORAN SKROBONJA: U ovom romanu nema onoga što bismo obično nazivali fantastikom – ako izuzmemo to što u stvarnom vremenu i stvarnom miljeu imamo izmišljenog junaka i (donekle) izmišljene događaje. Po toj logici, ovo je knjiga svojevrsne lične alternativne istorije. Pisci fantastike dobro znaju da je jedan od ključnih preduslova za to da njihov tekst bude ubedljiv eliminisanje neverice kod čitaoca, tako da su u tom pogledu možda disciplinovaniji i revnosniji u naporima da i najneverovatnije događaje dočaraju kao autentične. S te strane, takva vrsta „treninga“ svakako je od koristi. Ali, Kada kažeš da sam tvoj je zapravo roman toliko autentičan i zasnovan na stvarnom periodu i stvarnim likovima da mu takav pristup možda i nije bio neophodan. U svakom slučaju, iskustvo u pisanju fantastične proze nije mi odmoglo niti se pokazalo kao smetnja.

DNEVNIK: Kada kažeš da sam tvoj je svojevrsni bildungs romana - roman odrastanja glavnog junaka, Lakija Petronijevića, i njegovih „saboraca“ iz školske klupe i benda „Kalkuta“, koje započinje i okončava se smrću očeva i prijatelja a između njih su upoznavanje radosti ljubavi i stvaranja odnosno razočarenja istima. Čini se da je najmanji problem tadašnje mladeži (za razliku od današnje) bio problem obezbeđenja gole egzistencije. Mladi heroji romana odrastaju na beogradskom asfaltu, u socijalističko doba. Za razliku od danas ustaljenog stava kako je socijalizam bio loš Laki o tome ima sasvim drugačije mišljenje.

GORAN SKROBONJA: Takav je bio doživljaj čitave moje generacije koja je bila mlada krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka. Da bude jasno: nije mi namera da glorifikujem to vreme, čak ni kroz stavove glavnog junaka, ali činjenica je da je tadašnja zajednička država bila mesto koje današnjim građanima rascepkanih teritorijalnih dronjaka na Zapadnom Balkanu može da izgleda kao nešto potpuno fantastično. Da podsetim – Jugoslavija (od milošte: Juga) bila je država relativne socijalne pravde i isto tako relativno malih razlika u standardu između onih najsiromašnijih i onih najbogatijih; zemlja od dvadesetak miliona stanovnika sa zajedničkim tržištem, impresivnim brojem proizvodnih pogona i fabrika, manje-više sigurnim zaposlenjem i nezamislivim izgledima da u prvoj firmi u kojoj se zaposlite provedete ceo radni vek i dočekate penziju (koju nikome nije padalo na pamet da vam umanjuje ili zakida); o sistemu obrazovanja, zdravstvene i pravosudne zaštite te pravima zaposlenih da ne govorim. Dakle, nije reč o glorifikaciji već jednostavno o podsećanju na okolnosti u kojima su odrastali junaci ove knjige. I da, pomisao na to da bi mogli da imaju problema u obezbeđenju gole egzistencije nije im bila ni na kraj pameti. Fantastično, zar ne? A ipak, moja generacija je tako živela.

DNEVNIK: „Seks, droga, rokenrol“, principi „pravog života“ neminovno prožimaju život mladih muzičara spremnih da iz sve snage zapnu kako bi ostvarili svoje ciljeve. Oni hoće sve (ili skoro sve) i spremni su da „izgore“ u tom naporu. Da li ih taj entuzijazam deli od apatije koja danas vlada?

GORAN SKROBONJA: Vrlo je teško izbeći zamku idealizovanja sopstvene mladosti. Na koricama ove knjige postoji rečenica: „Priča o vremenu kad je lepo bilo biti mlad“ – i zaista je tako. Naravno da je mladost svakome najlepše životno doba, ali mladost u devedesetim, pa i na početku novog milenijuma, jednostavno ne može da se poredi sa mladošću dvadeset ili trideset godina pre toga. Svet se drastično promenio, okolnosti u kojima živimo drastično su se promenile. Ipak, nisam siguran da među današnjim talentovanim i ambiocioznim klincima vlada apatija, odnosno da se oni toliko razlikuju od muzičkih heroja iz osamdesetih; apatija je pre odlika većine drugih društvenih sfera i čini mi se da je umetnička scena – ne samo muzička, već i likovna, književna, filmska, pozorišna – možda još jedini živi, neukroćeni deo društvenog tkiva zemlje u kojoj sada živimo. Ona najveća razlika koju primećujem možda je samo orijentacija i krajnji cilj mladih buntovnih talentovanih ljudi: dok su se pre tri decenije oni angažovali u pokušajima da menjaju, poboljšaju postojeći sistem koji je polako zapadao u dekadenciju bližeći se devedesetima i svom krahu, danas ti „neki novi klinci“ uglavnom gledaju da se dokažu i potom – zahvaljujući tom početnom uspehu – napuste ovaj sistem koji sagledavaju kao potpuno besperspektivan. Energija i entuzijazam mladosti uvek su manje-više isti: okolnosti okruženja utiču na to kako će se oni ispoljiti. U knjizi Kada kažeš da sam tvoj to je sasvim jasno predočeno za period koji sam želeo da sačuvam od zaborava, makar na ovaj način.

DNEVNIK: Kao „sporedni“ junaci romana pojavljuje se mnoštvo poznatih imena, od Mićka iz Indeksovog pozorišta do strip crtača Igora Kordeja. Kako su oni prihvatili svoje pojavljivanje u romanu?

GORAN SKROBONJA: Da, u romanu se, pored izmišljenih, pojavljuje i plejada stvarnih junaka koji su danas poznati našoj javnosti. Neki od njih su aktivno saučestvovali u nastanku knjige svojim prisećanjima na doživljaje iz tog vremena (pomenuti Igor Kordej, Miroslav Cvetković Cvele – basista Bajaginih „Instruktora“, zatim Igor Popović sa kojim sam delio gimnazijsku klupu da bi on potom postao autentična rok zvezda kao frontmen „Džakarte“), dok neki još ne znaju da su se našli u ovoj knjizi, pa će biti zanimljivo videti njihovu reakciju. Međutim, to su uglavnom drugovi sa kojima sam odrastao i pretpostavljam da će im biti drago kada se prisete nekih trenutaka koje su možda zaboravili (kao recimo Mićko, koji je zaista rekao jednom prilikom da mi gitara zvuči kao harmonika, pokazivao mi akorde za Lenonovu pesmu „Jealous Guy“ i pričao mi zgode sa snimanja „Indexovog radio pozorišta“).

DNEVNIK: U uvodu romana priređivač konstatuje da romana o 1980-tih gotovo da nema iako je to decenija zavidnog životnog standarda i velikih uzleta u umetnosti. Zašto je to tako? Da li je u pitanju zaborav, nedovoljna vremenska distanca, zaziranje od normalnosti i davanje prednosti kriznim situacijama ili nešto drugo?

GORAN SKROBONJA: Da, interesantno je to. Kao da ne postoji doba koje je više idealizovano od tih osamdesetih godina prošlog veka u SFRJ, uglavnom zbog muzike, i istovremeno, doba manje opisivano u našoj prozi. Imamo mnogo knjiga o devedesetima (što je i razumljivo), imamo mnogo knjiga o ranijim istorijskim periodima, ali o tom „zlatnom dobu“ – ne baš. Možda je razlog za to upravo bojazan da ćemo, ako se pobliže zagledamo u to vreme, skinuti sa njega pozlatu, demistifikovati ga i konačno – sami sebe razočarati. Moj roman o tom vremenu je pokušaj da o njemu govorim sa nostalgijom, ali bez patetike u koju uvek postoji opasnost da potonete. Nadam se da je moja priča o Lakiju i „Kalkuti“ uspela da izbegne tu zamku, i da će čitalac – bez obzira na to kojoj generaciji pripada – biti njome zadovoljan.

ILIJA BAKIĆ

KO DRUGOME JAMU ŠTRUMPFUJE - SAM ĆE U NJU ŠTRUMPFNUTI - „Štrumpfovi 9: Totalno drukčiji od drugih; Mašina za lepo vreme“ Pejoa i Delporta; izdavač „Čarobna knjiga“ 2016.

Mali plavi narod koji živi u srcu šume, poznat pod imenom Štrumpfovi, iznad svega voli uređen život, svakodnevicu koju ispunjava sakupljanje šumskih plodova i priprema zimnice, večno građenje mosta preko reke, proslave raznim povodima a sve to uz redovne, manje ili veće, smicalice i šale. U rutinu spada druženje sa divljim životinjama i pticama kao i skrivanje ili nadmudrivanje vešca Gargamela i njegovog mačka Azraela odnosno drugih neprijatelja. Svaki od mališana koji liče „kao jaje jajetu“ vrlo je zadovoljan svojim mestom u zajednici - naravno, osim Mrguda, koji ne voli ništa i nikoga. Ipak, kako to mora da bude, uvek se zadesi neko kome nije sve potaman - setimo se Astroštrumpfa koji je želeo da odleti na druge planete. I taman su Štrumpfovi, na čelu sa Velikim Štrumpfom, uspeli da ispune životnu želju Astroštrumpfa (album br. 8) kad eto novog nezadovoljnika i nesretnika koji je „Totalno drukčiji od drugih“ a namera mu je da krene na put oko sveta. Pokušaji ostalih Štrumpfova da ga oraspolože i uključe u svoje aktivnosti ne uspevaju i putnik odlazi sa svojim zavežljajem iz sela. I odmah mu se na licu razlije osmeh! No, jedno je sanjati o avanturama a drugo biti u njima - šuma je noću puna pretećih, nepoznatih zvukova, od kiše nema zaklona, puta nema... Avanturista vrlo brzo zaključuje da „Ova velika pustolovina i nije baš bajna stvar!“ Ipak, ponos ga tera dalje - pravo u Gargamelove šake! Od tada se događaji zahuktavaju: Gargamel upada u selo Strumpfova, dobija anđeoski serum privremene dobrote, „plavci“ jure da spasu putnika i bivaju zarobljeni ali se na kraju svi ponovo vrate u selu. A potencijalni veliki pustolov zaključuje da je shvatio da „jednom Štrumpfu nigde ne može biti bolje nego među svojima!“ U čast ove spoznaje organizuje se novo veselje jer je Štrumpf totalno drukčiji od drugih „opet postao Štrumpf kao i svi ostali.“ Ili, kako bi razvojni psiholozi rekli svojim stručnim jezikom - jedinka je uspešno socijalizovana i postala funkcionalni deo zajednice! Pejoa i Delport su ovu ozbiljnu temu ispričali na svoj veseli način, izbegavajući velike reči a ipak otkrivajući velike istine.

            Druga priča u ovom albumu, koji je deveti deo sabranih dogodovština Štrumpfova (u izdanju beogradske „Čarobne knjige“), pod naslovom „Mašina za lepo vreme“ bavi se intrigantnom temom tehnološkog razvoja i nezrelosti društva da njene mogućnosti valjano iskoristi. Elem, iznerviran lošim vremenom koje ga ometa u planiranim radovima, majstor Kuckalo reši da zasuče rukave i napravi mašinu kojom će kontrolisati vreme. Zamišljeno - učinjeno i, uz pomoć šišarke koja je ključna stvar, vetrokaza i ruže „za vetrove“, meha i maslačka kojima se „seje vetar“, pirea od graška za maglu, kantice za zalivanje cveća, novca (jer vreme je novac), belanaca ulupanih u sneg, parčeta ogledala za led, lastinog gnezda za jesen, naočara za sunce i još ponečega na vrhu brda niče kućica-mašina za lepo vreme. Ovo dostignuće je toliko veličanstveno da Veliki Štrumpf čestita Kuckalu a onda, pošto je vreme namešteno da bude lepo, svi odlaze na izlet - čak i Mrgud koji ne voli izlete. Kefalo ipak nosi i kišobran uz objašnjenje (u stilu Grunfa iz stripa „Alan Ford“): „Bolje kišobran u ruci nego kapuljača na grani a oprez je, osim toga, majka suvoće!“ Međutim, ne odlaze baš svi - Štrumpf baštovan mora da zaliva svoje biljke a pesnik Škrabalo namerava da napiše odu suncu. Dok nosi teške kofe sa vodom baštovan se doseti da mu mašina može pomoći pa je namesti na kišu. Škrabalu to zasmeta u inspiraciji pa namesti vreme na još sunčanije. Baštovan vrati vreme na kišu, Škrabalo na pasju vrućinu i - njih dvojica se potuku a mašina se pokvari pa se smenjuju sneg i žega, led i proleće (što zbunjuje laste koje ne znaju da li im je vreme da se sele ili ne). U opštem haosu stihija uništava most, vreme divlja i jedino što se može učini jeste da se mašina uništi. Kad se to desi Štrumpfovi se vraćaju kući jer ih čeka mnogo posla i silne popravke. A pouka? Pošto priča mora da ima pouku za nju se, dok Veliki Štrumpf odlazi s izrazom lica „šta sam ja bogu kriv da me ovaj kinji“, pobrinuo Kefalo koji infantilno-ingeniozno-Grunfovski kaže: „... treba prihvatiti vreme onakvo kakvo jeste (...) kad nemaš ono što bi želeo da imaš, treba da voliš ono što imaš, a to ti je, opet, živi dokaz da ko vetar seje, buru će žeti, kao i da svako treba da se proštrumpfne prema  guberu, jer ko drugome jamu štrumpfuje, sam će u nju štrumpfnuti, što znamo iz lični iskustava, a i inače...“

            Pejoa i Delport, kao talentovani, vešti i uvežban tim, u ovim epizodama grade priču na osetljivoj razmeđi zabave i podučavanja. Humor, dopadljiv zaplet i sjajan, pročišćen crtež pomešani su, nenametljivo ali efektno i funkcionalno, sa sasvim ozbiljnim lekcijama koje se moraju naučiti u detinjstvu ali i redovno obnavljati u odraslim godinama.

            („Dnevnik“, 2017.)

MARVELAPOKALIPSA I OSTARELI ŽDERAVAC - „Starac Logan“ Marka Milara i Stiva Maknivena; izdavač „Čarobna knjiga“, 2016.

Među fenomene popularne kulture koji su se „protegli“ kroz XX vek i uspešno preskočili Milenijumsku stepenicu, neminovno se mora ubrojati strip, koji je priznat kao 9. umetnost, a u njegovom okrilju kao segment koji, uprkos svemu, traje/opstaje nikako se ne sme „preskočiti“ „Marvelov univerzum“ ili, preciznije „Marvelovi (paralelni) univerzumi“. I dok su brojni kvalitetni stripovi okončali aktivan život i, čak, barem što se najšire publike tiče, potonuli u zaborav, „Marvel“ je i danas itekako živ i zdrav i profitabilno perspektivan. Naravno, ovim se ne implicira da je profitabilno ono što je umetnički slabo ali se ni finansijska strana korporativne (sindikalne) strip rabote ne sme zanemariti posebno u Marvelovom slučaju jer je upravo zarada (a ne promenjivi kvalitet) ono što je ovaj univerzum održalo u životu. Kao i svaki industrijski proizvod „Marvel“ svoju robu proizvodi po svim načelima masovne proizvodnje: podela procesa na jednostavne operacije što dozvoljava laku zamenu najamne radne snage, kontinuirana serijska proizvodnja, planiranje razvoja i redovno postojanje „Plana B“ ako jedan model robe ne osvoji tržište. Konačno, stripovi koje „Marvel“ objavljuje imaju svoju „ciljnu grupu“ - dečake između 9 i 16 godina - kojoj se servira prilagođena i profilisana ponuda - super heroji. Redovna smena generacija omogućila je „vrbovanje“ novih konzumenata istovremeno dozvoljavajući da se „stara roba“ ponovo prodaje bilo direktnim reprintovanjem bilo manjim ili većim recikliranjem koje je, kako su decenije prolazile, postalo neminovno zbog promena „duha vremena“. Vođe „Marvela“, i sam legendarni Sten Li, otac fantastičnih super-monstruma, ove su činjenice brzo shvatile te su, u skladu sa njima, transformisale svoje super heroje sprečavajući njihovo zastarevanje i trošenje  - naravno, nije ovaj recept uspevao u slučaju svakog heroja (jer najamnici angažovani za „fejs lifting“ nisu bili dovoljno talentovani za ove operacije) ali je tada bivao aktiviran „Plan B“ koji bi „uspavao“ heroja do nekih drugih, boljih prilika (čitaj, smene generacija).

Zahvaljući pomenutim postupcima „Marvelov univerzum“ je prerastao u šizofreni multiverzum jer su serijali starili, razgranavali se i preplitali toliko da više niko nije mogao da ispiše potpunu i definitivnu biografiju svakog od (bez)brojnih heroja. Poneki autori su pokušavali da spoje, makar i labavo, sve životne linije svojih pulena ali se to, pre ili kasnije (najčešće pre), pokazalo kao zaludna rabota. Opravdanja nedoslednosti u stilu „gubitak razuma-pamćenja“, „privremeni poremećaj i dezorijentisanost ličnosti“ izlizala bi se a da ne „pokriju“ svakovrsna krividanja u avanturama. Stoga su paralelni svemiri postali idealan izgovor za sve nedoslednosti što je pojačano verzijama herojskih životopisa za filmove, TV serije i kompjuterske igrice.

            Sve ove metamorfoze nisu zaobišle ni Vulverina (iliti, po naški, Žderavca) iako je on relativno novi lik u „Marvel“ ergeli-menažeriji koji se originalno se pojavio (tek) 1974. g. kao gost u serijalu „Neverovatnog Hulka“. Potom je postao član „Iks-ljudi“ da bi, konačno, kao atraktivna pojava, 1988.g. dobio i svoj serijal sa avanturama manje-više nezavisnim od prethodnih inkarnacija. Živeći malo kao „timski čovek“ a malo kao „solista“, Vulverin (u civilnom, normalnom životu Logan), sa prepoznatljivom frizurom i bakenbardima, kratkog fitilja i eksplozivnih akcija, uzalud izbegava nevolje jer one naleću na njega. Zahvaljući svojim mutantskim moćima (sposobnost zaceljivanja rana, posebno ojačane kosti, osetljiva čula, dugovečnost), snazi i sečivima koja mu, kad zaželi, izbijaju iz nadlanica i seku sve pred sobom, Vulverin krči svoj put kroz urbane džungle Amerike i Dalekog Istoka. U modi „očovečenja“ super heroja koja je zahvatila „Marvel univerzum“, Vulverin je prolazio sa manje ili više promena ostajući namćorasti osobenjak, usamljenik (čak i kad je u grupi) sklon samomarginalizovanju - kako je i u filmskom hitu „Logan“. Duga strip epizoda „Starac Logan“ (u 7 svezaka objavljenih 2008-2009; kod nas objavljeno 2016.g. u knjizi iz serije „The Best of The Marvel - Kolekcija najboljih Marvelovih priča svih vremena!“ u izdanju „Čarobne knjige“) po scenariju Marka Milara koju je nacrtao Stiv Makniven, drastično radikalizuje priču o Vulverinu, zatvara jedna krug i započinje novi.

            Elem, svi super zločinci Marvelovog sveta ujedinili su se i u velikoj akciji uništili skoro sve super heroje a onda podelili SAD na mnoštvo poseda kojima neograničeno vladaju. Pola veka kasnije, na teritoriji koju poseduje Hulkova banda, živi ostareli Logan sa suprugom i dvoje dece. Pošto nema novca da plati zakupninu farme banditi ga prebijaju i prete da će ga još gore kazniti ako ne plati dug. Logan se ne brani, odbija da prizna da je Vulverin (zarekao se da nikome neće nauditi). Još neoporavljenog Logana posećuje još jedan preživeli super heroj, Oko Sokolovo, koji je od glaukoma oslepeo, i nudi dobro plaćen posao – prebacivanje misteriozne pošiljke u Novi Vavilon, na drugom kraju Amerike. Nevoljno Logan prihvata i tako počinje 3000 milja duga avantura kroz razrušenu i spaljenu zemlju, ostatke civilizacije, pored leševa i kostura super heroja koje neki obožavaju a drugi ignorišu, pored hordi dinosaurusa ali i Krtičara, vrste koja potkopava gradove. Usput će Oko Sokolovo pokušati da spase ćerku Ašli (iz trećeg braka sa najmlađom ćerkom Pitara Parkera - Spajdermana!) koja je uhvaćena u pokušaju da smakne surovog Kingpina. I dok Kingpin organizuje javno smaknuće Derdevila i Panišera (poješće ih dinosaurusi) Oko Sokolovi i Logan (koji ne želi da se bori) kreću u akciju oslobađanja i - uspevaju. Ali, Ašli nije htela da ljude oslobodi terora već da ona zasedne na Kingpinov tron! Starci nastavljaju put (usput otkrivamo Vulverinovu strašnu tajnu) sve do Novog Vavilona a tamo upadaju u zamku jer njihova veza nisu borci za osnivanje novog Super tima nego agenti vrhovnog zločinca Lobanje. U konačnom obračunu Oko Sokolovo gine a Logan postaje Vulverin, pobeđuju Lobanju i, u oklopu Ajron mena, odlazi-odleće kući. Ali njegova porodica je pobijena. Vulverin će se osvetiti i pobiti Hulkovu porodicu, osim bebe sa kojom odlazi - da promeni svet!

            „Starac Logan“ potpuno razbija dotadašnju mitologiju „Marvelovih univerzuma“, pušta da „loši momci“ pobede, da svetom zavlada haos. Marvelapokalipsa dozvoljava mešanje svakovrsnih elemenata-epizoda spojenih velikom pričom. Groteksnost super junaka (i dobrih i loših) dovedena je do apsurda a odatle, posle finalnog, krvavog dvoboja na dnu i zgarištu, počinje novi uspon dobrih super momaka. Milar slobodno barata obrascima, preuređuje ih u novu celinu a Makniven sve pretvara u spektakularne, vrtoglavo dinamične slike ravne Holivudskom spektaklu. U konačnom sagledavanju „Starac Logan“ je nezaobilazno štivo kako za stare obožavaoce „Marvela“ tako i one nove koji će naslediti stari svet i graditi ga po svojim željama.

            („Dnevnik“, 2017.)