Đorđe
Pisarev (1957) spada među
najzapaženije ovdašnje prozaiste postmodernističkog usmerenja. Tom literarnom
svetonazoru Pisarev je veran uprkos
osporavanjima koja su pratila njegove prve radove odnosno uprkos porazu
postmodernista u sukobu sa tradicionalistima tokom 1990-tih. Otuda će se
(ne)pažljivom čitaocu učiniti, tokom čitanja njegovog novog romana „Ponoć je u sobi uspomena“, da se autor,
ipak, priklonio realističkom pripovedanju koje je tako milo akadem(ij)skim
krugovima. No, kako odmiče povest - o ljubavnom trouglu između devojke koja iz
grada odlazi na selo da sahrani oca, 'njenog čoveka' iz grada, koji odbija da
je prati i pomogne joj u završavanju tog, tužnog i neugodnog posla, i
prijatelja iz detinjstva koji prema njoj gaji dublje osećaje i spreman je da
joj se 'nađe pri ruci' - realizmu skloni čitalac sve češće se sukobljava sa
iskliznućima iz onoga što se naziva 'normalan' redosled dešavanja. U takve
standarde ne uklapaju se raznorazne bizarne pojedinosti, da bi iz kalupa
definitivno iskočili čudnovati talični predmeti koji se čas pojavljuju, čas
nestaju pa vaskrsavaju bez logičnih objašnjenja. Ovi prekidi
uzročno-posledičnih nizova nateraće one druge, postmodernistički nastrojene
čitaoce, da se osmehnu i sigurnije nastave putešestvije kroz roman.
U
konačnom svođenju utisaka, roman se (raz)otkriva kao višeslojna slagalica u
kojoj se mogu prepoznati nekoliki reperi upravo postmodernističkog manira.
Realistički sloj zauzima najveći deo romaneskne konstrukcije i po tome se ovo
delo razlikuje od većine ranijih Pisarevljevih
dela a svojevrsni je nastavak eksperimentalnog ulaženja čvršćeg realizma u
prozu, jasnije profilisanog u romanima „Pod
senkom zmaja“ (2001) i „U srcu grada“
(2004). Scenario smrti roditelja koja povlači za sobom preispitivanje
porodičnih odnosa odnosno mesta jedinke u sopstvenom i tuđim životima, dovoljno
je prepoznatljiv da bi 'proradila' najpre identifikacijska funkcija literature
a potom i ona katarzična. Pisarev je,
naravno, svestan tih momenata i ne beži od njih već ih, gomilanjem detalja,
produbljuje uvodeći svakodnevicu na svaku stranicu. Na ovaj materijalni temelj
nadograđuje se precizna i prefinjena analiza psihologije glavne junakinje
odnosno likova sa kojima je povezana: u sadašnjosti sa dvojicom muškaraca i
majkom u bolnici, u sećanju sa ocem. Postupci, odluke, dileme likova (osim
jednog) sledstveno su opisani i razumljivi. Čak i ono što se čini kao umerene
ekscentričnosti pojedinaca mogu se uklopiti u psiho profile. U skladu sa
rečenim, funkcionišu različiti nivoi življenja, oni fiziološki koji se svode na
puko refleksno-instinktivno opstajanje tela sa minimumom mentalne aktivnosti, i
drugi, zahtevniji, koji podrazumeva i ambicioznije intelektualne napore analize
i sinteze. Glavna junakinja dolazi iz nestandardne i neobične sredine: iz veze
koja, saznajemo to iz telefonskih razgovora sa dragim, intenzivno 'upražnjava'
mentalnu gimnastiku kojom, ispostaviće se, maskira neka 'krta mesta' međusobnog
odnosa. Kada, međutim, običan život zatraži da se iskorači iz takvog zaklona,
junakinja to čini. Mada to znači da će biti ostavljena na milost i nemilost
neprijateljskom svetu, ona pravi 'normalan', logičan izbor i kreće u stvarnost
da obavi ono što se mora. Slično postupa i njen obožavalac iz seoskog
detinjstva: on jeste izgradio (od otpadaka i sećanja) hram obožavanja ljubavi
koja je otišla u grad, ali je uspeo i da se konstruktivno (kompromisno) postavi
prema fatalnoj tekućoj stvarnosti, oženi se i izrodi dete, organizuje život
tako da teče bez većih trzavica, uljuljkan u konformističkim institucijama i
postupcima.
Lik
koji, međutim, nikako ne želi da izađe iz svog zabrana i koji će načeti a onda
staviti i znak pitanja na tvrđavu realnosti jeste famozni čovek iz grada (kao
urbani oponent rurarnoj verziji opstanka). Odbijanje da ode u selo mogli bi se
opravdati lošim iskustvom sa pokojnikom (barem tako promišlja junakinja) ali su
njegovi postupci nepovinovanja konvencijama previše sistematični da bi se
opravdanje moglo tretirati više no puka želja da se voljena osoba oslobodi
odgovornosti za (loš) postupak. Intenzivno i agresivno vođenje telefonskih
razgovora o pročitanim knjigama, između grada i sela, samo neko vreme može se
tretirati kao obostrani pokušaj da se nađe zajednička tema i tako preskoči ili
umanje rascep koji je nastupio u vezi. Kako, pak, neprisutni voljeni nastavlja
da pričama prikazuje knjige koje je pročitao postaje očito da nije u pitanju
samo odbrambeni refleks već i demonstracija sasvim drugačije koncepcije
egzistencije u kojoj se, svesno, jednoj stvarnosti, onoj na stranicama knjiga,
daje prednost. Zaključak da je u pitanju puki eskapizam može biti samo
delimično pojašnjenje koje, pak, ne funkcioniše u slučajevima suprotstavljanja
laži i realnosti. Jer, u situaciji kada se laganjem postojeća realnost ulepšava
i ublažava (bez obzira da li se to radi iz kaprica ili humanosti) iznova se
otvara pitanje koja je stvarnost primarna, kojoj se prikloniti? Odgovor je
individualan: ocu su latino serije u bolnici važnije od razgovora sa čerkom,
realnost kumine priče o sahrani muža majci je važnija, ili bar jednako važna,
koliko i njene bolničke muke, priče o knjigama bitnije su od saznanja o
postupcima voljene osobe. Zbog ovakve neodređenosti glavna junakinja ne zna
hoće li zateći dragog u svom gradskom stanu pa u mislima stvara različite
scenarije, dok se njen kratkotrajni seoski ljubavnik vraća u svoju
svakodnevicu, tešeći se i radujući novom fetišu. Nedovršeno, otvoreno finale
romana odgovara dilemama i sumnjama koje junaci nose u sebi. Takav kraj parnjak
je samom početku romana i nekolikim uvodnim a sasvim apartnim poglavljima. Time
su pitanja stvarnosti i vremena skicirana i predočena čitaocima u svojoj
potpunoj nedorečenosti koja ih, ipak, najbolje odslikava.
Jedno
od načela koja je postmodernizam proklamovao bilo je (i jeste) da su svi
žanrovski obrasci i matrice jednako dobri i podobni da budu ispitivani iz
novih, neuobičajenih uglova. „Ponoć je u
sobi uspomena“ Đorđa Pisareva
svakako se može iščitavati u ovom ključu. Nizovi 'kuka' i naznaka koje je autor
razbacao po tekstu upozoravaće čitaoce da, ako su voljni, 'prestrojavaju' svoje
utiske i misli ka smerovima poigravanja različitim stvarnosnim konstrukcijama
odnosno tekstualnim egzibicijama. Čitaoci koji nemaju takvih ambicija mogu se
ograničiti na konzumiranje psiho-realističkog nivoa priče. Kako god bilo, i
jedni i drugi biće zadovoljni jer pred sobom imaju valjanu literaturu.
(2006)