SPORT, TURIZAM I MRAČNI POSLOVI U KALIFATU I OKO NJEGA - „Iznogud Kalifov odmor“ Gosinija i Tabarija; izdavači „Čarobna knjiga“ i „Darkwood“, 2016.

Na ovim prostorima jedan od „standarda“ za humoristički strip, uz „Asteriksa“, „Taličnog Toma“, „Alana Forda“, „Hogara“, svakako je i „Iznogud“. Strip, koji traje duže od pola veka, uspeo je da iz jedne generacije stripofila „pređe“ u sledeće, dokazujući da dobar strip nije roba za jednokratnu upotrebu već ima kvalitete koji izdržavaju i najteži test - protek vremena. Serijal je započeo 25.01.1962. godine u časopisu „Rekor“, pod naslovom „Avanture kalifa Haruna al Prašida“. Četiri godine kasnije, 1966.g, objavljen je prvi album ovog serijala pod naslovom „Veliki vezir Iznogud“. Od 1968. do 1973.g. Iznogud se pojavljuje u prestižnom magazinu „Pilot“ zajedno sa legendarnim junacima Asteriksom i Taličnim Tomom. Sledeće tri godine, od 1974. do 1977.g, u „Žurnal di Dimanšu“ Iznogud komentariše vesti; stripovi su sakupljeni u dva albuma pod naslovom „Gnusni Iznogud komentariše vesti“. Iznenadna smrt genijalnog scenariste Renea Gosinija (1926-1977), kreatora „Umpah Paha“, „Taličnog Toma“, „Asteriksa“ i „Iznoguda“, ne prekida serijal: 1978.g. je objavljen poslednji zajednički album „Želim da postanem kalif umesto kalifa“ a Žan Tabari (1930) nadalje crta i piše priče o Iznogudu - sveukupno 14 albuma - uvek potpisujući kao autora i svog prijatelja Gosinija. Nakon Tabarijeve smrti 2011.g. serijal nastavlja Tabarijev sin Nikola u saradnji sa nizom scenarista. Strip „Iznogud“ i dalje izlazi a doživeo je i dve ekranizacije: kao crtana serija (1995) i bioskopski film (2005). Čitaoci socijalističke Jugoslavije pratili su „Iznoguda“ u više izdanja, od „Politikinog zabavnika“ iz ranih 1970-tih preko „Stripoteke“, „Eks almanaha“ i drugih.

Serijal je crtan prvenstveno za časopise pa su njegove epizode su kratke, od 8 do 20 strana; posle određenog vremena epizode su sabirane u album, bogato opremljen i štampan na kvalitetnom papiru. Namera „Darkwood“-a i „Čarobne knjige“ je da objavljuju albume po redosledu originalnog pojavljivanja.

            Sećajući se početaka serijala Gosini je pričao kako je veliki vezir nastao slučajno: dok je pisao scenario za strip „Nikolica“ u epizodi koja se dešava u kampu u prirodi učitelj deci priča o veziru koji je žarko želeo da postane kalif umesto kalifa. Kada je Gosiniju i Tabariju iz redakcije „Rekora“ predloženo da pokrenu novi serijal došli su na ideju da parodiraju „Hiljadu i jednu noć“ ali iz specifične vizure zločestog i upornog vezira. Gosini je odlučio da se prepusti zadovoljstvima osmišljavanja najotrcanijih štosova i igara reči na tu temu. Naravno, Gosini je preskroman jer su mnogi autori pokušavali da „dobace“ do takvih štosova i igara rečima ali su neslavno propadali jer samo majstorska dela mogu biti jednostavna i lepršava.

            Svaka epizoda stripa je celina za sebe i počinje iz standardizovane postavke - u bogatom srednjevekovnom Bagdadu stoluje debeljuškasti dobričina (naivčina), kalif Harum al Prašid (u originalu Harun al Pusah); njegova „desna ruka“ je veliki vezir Iznogud koji ima žarku želju da „postane kalif umesto kalifa“ i traži sve moguće i nemoguće načine da to ostvari. Iznogud (na engleskom „nije dobar“) je prvi negativac, u francusko-belgijskoj strip školi, koji je postao junak stripa. Njegova ambicija, zloba i beskrupuloznost nemaju granica; večno gladan moći on ne bira sredstva da postigne svoj cilj u čemu mu, ne uvek sa potrebnim entuzijaznom (jer često izvlači deblji kraj), pomaže sluga Dil el Tant. I dok je slugi jasno da zla rabota nema uspeha Iznogud, zaslepljen planovima o moći i slavi, neprestano smišlja podlosti i zavere. Vezirova zloba utiče i na njegov izgled - od sitnog, suvog tela do dugog, šiljatog nosa i isto takve brade - i histerično-kolerično ponašanje. Njegov nesvesni protivnik je, pak, sav okrugao i mek, na prvi pogled dobroćudan do infantilnosti; i Dil el Tant je trbušast jer i u njemu ima neke dobrote.

            Treći tom Iznogudovih nevaljalstava donosi četiri nova pokušaja da se eliminiše kalif. Vezirov repertoar podlosti neiscrpan je: pošto odmor krije mnoge opasnosti - davljenje, sunčanicu, ajkule, vrtloge - on, u priči „Letnji odmor ili More, nemoj da te brige more! Pođi na more!“ ubeđuje svog gospodara da odu na more kao obični turisti. Naravno, svi njegovi planovi neslavno propadaju jer „ko drugom jamu kopa - sam u nju pada“ što u ovom slučaju znači da sam mora da zatrpa rupe pred nezgodnim čuvarem plaže. Sledeći genijalni plan, u „Sportovima u kalifatu“, bazira se na pričama putnika Ali Čamprija koji tvrdi da postoji nešto što se zove sneg što je „hladno i klizavo, ljudi lome kosti ili se smrznu“. Ove preporuke su dovoljne da Iznogud, uz malu pomoć proteranog meteorologa, u pustinji stvori raj za zimske sportove, da tamo dovede kalifa i - izvuče deblji kraj. Ni pokušaj slanja kalifa na jedrenje u brodu baksuznog kapetana Mare al Maler, koji je imao već 27 brodoloma, neće ispasti kako je zamišljeno ali će putnici videti nekoliko ostrva sa živopisnim domorocima-ljudožderima, kiklopom i pticom Rok. Konačno, u „Gazbutanovom balonu“ vezir će se okrenuti sredstvima iz uvoza - napitku od koga se postaje buba mokrica. Samo, kako da natera kalifa da popije pun balon eliksira? Potrebna je višestruka domišljatost. Ali, poslednja, fatalna kap neće završiti u grlu kalifa već onesvešćenog... pogodite sami.

            „Iznogud“ je vragolast i veseo strip, urnebesan do apsurda. Tabari majstorski crta pokrete junaka, izraze lica, mimiku koja potcrtava replike. Poneki crtež je na prvi pogled „gust“ ali će pažljivi gledalac u njemu otkriti mnoštvo sjajnih detalja. Gosinijev scenario je, pak, ingeniozno remek-delo vođenja priče, gradnje i dizanja tenzija uz mnoštvo finih detalja, iščašenih replika i paralelnih dešavanja koji se svi stiču u finalnim scenama kulminacije (što se neretko dešava bukvalno u poslednjoj sličici)!

Rečju, „Iznogud“ funkcioniše bez ikakvih zastoja ili praznog hoda, čitaoce lako uvlači u svoj svet i može ih nasmejati do suza.

            („Dnevnik“, 2017.)

NESTANDARDNE VIZIJE SVETOVA BUDUĆNOSTI - „Goli glasovi“ Adrijana Sarajlije; izdavač „Everest Media“, 2017.

Adrijan Sarajlija (1976) spada među retke samosvojne autore koji, mada se kreću u okrilju žanrova fantastike (naučna i epska fantastika, horor), ne prate ustaljene žanrovske šablone i obrasce. Svojim prvencem-zbirkom priča „Manufaktura G“ (2010) i romanom „Ogledalo za vampira“ (2012) Sarajlija spremno i spretno zaranja u nepoznato te svojom invencijom i svežinom razgaljuje znatiželjne čitaoce nudeći im pravo literarno uživanje - neuobičajeno, van žanrovskih standarda, nadahnuto, duhovito i vrcavo.

Tim smerom i manirom Sarajlija nastavlja i u novoj knjizi „Goli glasovi“ koja je - zapazimo to i istaknimo - (ponovo) zbirka priča tako retkih u današnjem ultimativnom dobu romana. Napomenimo da Sarajlija ispisuje priče iako je već dosegao, vrlo uspešno, horizont romana, tog navodnog vrhunca proznog stvaralaštva. Ljubiteljima drevne veštine pričanja priča može samo imponovati što se pisac vratio primarnoj formi pripovedanja, i to u rasponu od minijature i kratke priče do pripovetke. U svakoj od njih Sarajlija demonstrira svoju disciplinu, sposobnost da delo razvija i prilagodi formi - a ona je izuzetno zahtevna u kratkoj priči - odnosno da kontroliše pripovedne tokove i njihove tenzije. Zato će udarna rečenice minijature odjeknuti kad i kako valja ostavljajući blesak-odjek koji oštro osvetljava i menja sve do tada pročitano. U pripovestima će se, pak, gusto i bogato splesti i rasplesti pripovedne linije tako da čitalac bude iznenađen i začuđen i, konačno, vrlo zadovoljan širokim tematskim i stilističkim zahvatima.

U nekoliko, od ukupno 15, priča Sarajlija sigurnim potezima izvodi „stilske vežbe“ na prepoznatljive motive dajući čitaocu mogućnost da „obnovi i utvrdi (žanrovsko) gradivo“ i oseti se (koliko-toliko) sigurnim na poznatom terenu. No, to je tek zagrevanje za priče u kojima se nude-otkrivaju drugačije, nestandardne vizije svetova budućnosti i budućnosti svetova. U takvima ima sjaja novih tehnologija sa mnoštvom zaslepljujućih dostignuća ali i (previše) mutacija i izopačenosti, degradacije i dekadencije jer svaki napredak neminovno uzima danak što u krvi i stradanju što u zaludnom trošenju onih koji sa njim ne mogu da drže korak. Konačno, budućnost nije samoniklo monolitna; ona ima svoje korene, spoja staro-tradicionalno sa neumereno-savremenim. A linija spoja i razgraničenja ovih principa u „Golim glasovima“ najočitija i najživopisnija je na dalekoistočnim zemaljskim prostorima. Koliko god društva budućnosti bila egzotična i prepuna mogućnosti na njihovim širokim, močvarnim marginama živi u neznanju, bedi i bolesti ili u samoodabranom buntovnom odbijanju konvencija, nepregledno mnoštvo marginalaca, otpadnika, „poniženih i bednih“. Nove porodične i socijalne forme i interakcije izrodiće obrasce gotovo nepojamne složenosti koji će izmeniti psihološke profile ličnosti pridošlih generacija. Sarajlija hrabro iscrtava te različitosti spreman da zarad uverljivosti literarne slike podigne novoe spoznaje i razumevanja napisanog što traži pojačani čitalački angažman koji podrazumeva i učešće u literarnom eksperimentu-egzibiciji praćenja dogodovština literarnog entiteta imena Moritomo, koji svoju inkarnaciju ima u prozi i poeziji Slobodana Škerovića. Tako se u ovoj knjizi stvara paralelna lična istorija (anti)junaka pustolova-filozofa-vragolana ispisana fragmentima-epizodama iz pogodbenog životopisa.

Rečju, „Goli glasovi“ Adrijana Sarajlije su plemenita mešavina uzbudljivih vizija stvaranih na temeljima naučne fantastike, magijskog realizma i horora, bez robovanja jednosmernom uzrok-posledica pripovedačkom šablonu, sa nesputanim, odvažnim poigravanjima jezikom, iluzijama i aluzijama odnosno višestrukim značenjima.

(„Dnevnik“, 2017.)

GUSARSKA BLAGA, ANĐAME I OSTRVO MU – „Korto Malteze: U znaku Jarca“ Huga Prata; izdavač „Darkwood“, 2016.

Posle uspeha stripa „Balada o slanom moru“ koji se najpre pojavio se u crno-beloj verziji na stranicama prvog broja italijanskog strip magazina “Narednik Kirk” (nazvanog tako po popularnom Pratovom stripu koji je crtao tokom svog boravka u Argentini) i posle pauze od tri godine, Hugo Prat (1927-1995) je nastavio da ispisuje i iscrtava doživljaje svog kapetana antijunaka. I dok je „Balada...“ bila duga kontinuirana priča (za tadašnje standarde potpuno netipične dužine - preko 160 strana) sledeća pojavljivanja Korta Maltezea dešavala su se u poglavljima-epizodama dužine-trajanja 20 tabli što je bila optimalna dužina za strip revije i magazine; prvo štampanje ovih epizoda bilo je u francuskom magazinu „Pif gadget“ sa kojim je Prat intenzivno sarađivao obzirom da se iz Italije preselio u Francusku. Odatle su se priče o Kortu širile dalje preko stranica belgijskog „Tintina“, italijanskog magazina koji se zvao „Korto Malteze“ i mnogih drugih među kojima su bili i beogradski časopis „Pegaz“ (koji je uređivao Žika Bogdanović; u ovom izdanju strip se zvao „Korto Maltežanin“) odnosno sarajevski magazin „Strip Art“ (urednik Ervin Rustemagić). Ove kratke epizode (bilo ih je preko 20) kasnije su sakupljene u više albuma različitih dužina i naslova.

            Album „Korto Malteze: U znaku Jarca“ u izdanju „Darkwood“-a, u tvrdom povezu, štampan ćirilicom i u punom koloru (naknadno dodatom, originalno su epizode crno-bele), sa pripadajućim uvodnim tekstovima i reprodukcijama atraktivnih starih litografija i raskošnih Pratovih skica i akvarela čine poglavlja-epizode „Tajna Tristana Bantama“, „Sastanak u Baiji“, „Samba s Paljbom“, „Orao u džungli“, „...i opet ćemo o džentlmenima sreće“ i „Zbog jednog galeba“ koje znatiželjnog čitaoca vode od Kariba do Brazilske obale i nekadašnje Holandske Gvajane. Godine u kojima se avanture dešavaju otkriće se posredno kada se iz priča aktera saznaje da u Evropi besni rat. Ipak, u poglavlju „...i opet ćemo o džentlmenima sreće“, Raspućin saopštava Kortu da su „džentlmeni sreće“ 21. decembra 1916. osnovali „veselo bratstvo“ (Raspućin je potpisao pristupnicu u Kortovo ime); sama epizoda se dešava kasnije, januara 1917.g, dakle u vreme trajanja astrološko-horoskopskog znaka Jarac. Daleko od „svetskog rata“ topla mora, egzotična ostrva i obale Južne Amerike su svet za sebe, u njima ima magije, anđama i čarobnica koje mislima prenose poruke, sve vrvi od legendi; ali, od „Evropocentrizma“ se ne može pobeći - mučitelji domorodaca rade za gospodare u dalekoj „kolevci (zapadne) civilizacije“, kompanije pružaju svoje pipke i cede sirovine i životne snagu ovog još uvek nevinog i naivnog sveta; konačno, nemačke podmornice će stići i u ove vode da tu vode rat započet na drugom kontinentu.

Korto Malteze, dete Ninje, andaluzijske Ciganke bludnice i mornara čijim venama teče krv Kelta, iz Kornvola, postojbine gusara, veštica i vila, uživa u Paramaribu (Holandska Gvajana) naizgled nezainteresovan za sve oko sebe; on je pomalo gusar, pomalo pošteni moreplovac, pomalo boem, pomalo filozof. Susret sa dečakom Tristanom Bantanom, koji traži svoju sestru po ocu, i starim pijancem profesorom Jeremijom Štajnerom odvešće ga u Brazil, gde Tristan nalazi svoju polusestru Morganu (koja u kartama vidi da će joj brat stići) ali i usni san o nestalom ostrvu Mu (kome će, posle niza naznaka u raznim albumima, Prat posvetiti poslednji album o Kortu). Sledi susret sa čarobnicom Zlatoustom, koja je mlada-stara preko 200 godina od koje Korto dobija ponudu-zadatak da pobunjene domoroce snabde oružjem; Korto će u džungli morati da i sam potegne pesnice i oružje a među pobunjenim Kangasejrosima će naći novog vođu - mladog Kapitena Koriska (koji je istorijska ličnost, svojevrsni Robin Hud na tamošnjim prostorima). U poglavlju-epizodi „Orao u džungli“ evropski I svetski rat konačno stiže i u topla mora, sve do obala Brazila a Korto će osujetiti nemačke planove plativši veliku cenu - nemački ratni brod tone tačno na olupinu španskog galiona prepunog blaga. Sluteći da iza svega stoji plan Morgane i Zlatouste Korto zaključuje „kako bi žene bile divne kad bi mogao da im padneš u naručje, a ne dopadneš im šaka“.

Novi pokušaj da se domogne blaga („...i opet ćemo o džentlmenima sreće“) vodi Korta u savezništvo sa Raspućinom i gospođicom Dvoličnom de Poanci. Svako od njih ima kartu od kitove kosti sa delom naznaka o zlatu. Čitav poduhvat ne završava se kako su tragači hteli jer je zlato u topovima koje ispaljuje njihov poludeli čuvar! Na kraju priče Kortu stiže pismo od Zlatouste sa četvrtom kartom koja otkriva - prekasno - gde se nalazi zlato. Završno poglavlje „Zbog jednog galeba“ baca Korta u avanturu u kojoj, zbog ranjavanja u glavu, gubi sećanje a spasava ga lepa devojka oko koje se plete mreža zlih ljudi. Kavaljer Korto će, iako ranjen, gotovo instinktivno sprečiti zločin a onda otići dalje ostavljajući jedno slomljeno devojačko srce za sobom.

Prat je Korta smestio u egzotične prostore širokih mora, ostrva i džungli kojima vladaju surova realnost i zavodljiva mitologija. Sve je prepuno tajanstvenih znakova, mističkih učenja, starih znanja, spisa i predmeta koji spajaju svekoliku ljudsku istoriju (dajući joj drugi lik i značenje) i otvaraju puteve u druge stvarnosti. Korto je idealan junak za ovakve avanture - istovremeno romantik i cinik, sanjar i vrlo sposoban ratnik, poznavalac mnogih praktičnih ali i opskurnih veština. Ovaj serijal je specifičan „slučaj“ latinoameričkog magijskog realizma u stripu, jednako neodoljiv u svom tekstualnom i u visoko stilizovanom likovnom segmentu odnosno ingeniozan kao kompletno umetničko remek-delo.

(„Dnevnik“, 2017.)

AVANTURE TATE VITEZA I NJEGOVOG SRČANOG SINA – „Princ Valijant deseti tom 1955-1956“ Hala Fostera; izdavač Čarobna knjiga, 2016.

Životno delo Harolda Fostera (1892-1982) gigantski strip ep „Princ Valijant“ je nesporno remek-delo svekolike Umetnosti a posebno 9. umetnosti. Svaki novi tom u seriji sabranih tabli „Princa Valijanta“ u visokokvalitetno kolorno odštampanim knjigama (koje u svetu objavljuje „King Fičers Sindikat“ a kod nas „Čarobna knjiga“) potvrđuje ovu činjenicu. Deseta knjiga reprintuje avanture štampane 1955. i 1956. godine, uz koje su dodati prateći tekstovi - pohvala Fosterovog rada iz pera Timotija Trumana i galerija znanih Fosterovih ilustracija sa temom kanadske konjičke policije.

I bezmalo dve pune decenije od pojave serijala „Princ Valijant“ (1937), koji je štampan svake nedelje u dnevnim novinama, u formatu kolorisane table, Foster i dalje plete i zapliće široku sagu smeštenu u rani srednji vek, u doba Kralja Artura i vitezova Okruglog stola. Dana 30.12.1956. godine objavljena je već 1038. tabla ovog stripa; ona je, kao i sve prethodne, sazdana od vrhunskih municioznih, realističnih crteža jednako superiornih u prikazivanju lica, mimika odnosno telesnih pokreta kao i pejzaža, arhitekture gradova i sela, odeždi, oružja i oruđa, uz njihovu nespornu istorijsku verodostojnost. Dovoljan je pogled samo na par tabli da svakom čitaocu bude kristalno jasno da pred sobom ima delo iza koga stoji vrhunska posvećenost, koncentracija i požrtvovanost. I svako sledeće prelistavanje ovih knjiga budi duboko poštovanje prema umetniku, njegovom talentu i celokupnoj ličnosti.

            Nastavak Valijantovog životopisa koji čini deseti tom može se podeliti u dva dela: u prvom se Valijant i Aleta sa decom vraćaju kući (pošto je Aleta „uvela red“ na svojim rodnim Maglovitim ostrvima) a put koji su odabrali je krajnje neobičan: pošto ne mogu sigurno da putuju Sredozemnim morem koje vrvi od afričkih gusara, niti kopnom pošto divlja plemena haraju nekada sigurnim zemljama Rimskog carstva, oni odlučuju da putuju morem od Konstantinopolja do Krima a onda uzvodno rekom Dnjepar do Kijeva i kroz široke stepe sve do Velike prevlake, preko koje će prevući brodove da bi ih uronili u reku Dvinu koja će ih izvesti na Baltičko more. Ovaj herojski poduhvat prate svakojake nevolje, od sukoba sa divljim plemenima, oslobađanja Alete koju zarobljavaju lukavi i krvoločni Tatari i poklanjaju svom kanu, do nadljudskih napora prevlačenja brodova preko brda i kroz močvare. Uz sve napore Valijanta, Alete, ser Gavejna i drugih junaka jednako važan element priče je Priroda, veličanstvena, surova i neponovljiva. Fostera ruka nadahnuta je i razigrana u dočaravanju svih čudesa živopisnih pejzaža pa od pojedinih crteža znatiželjnim čitaocima i gledaocima zastaje dah. Naravno, i čitavo zamešateljstvo je dovoljno intrigantno da bi mamilo na dalje listanje i čitanje tekućih dogodovština kojima su pridodata i Valijantova sećanja na mladost i prve viteške avanture koje on, dok se oporavlja od rana, priča svojoj deci. Porodične veze tako su kao prirodni deo utkane u ovaj istorijsko-avanturistički strip; ova ravan nije bila ni tada (a ni danas) preterano prisutna u stripovima (ili literaturi sličnog profila) verovatno zato što su autori i njihovi urednici želeli da maksimalno vežu pažnju mladih čitalaca (čitaj dečaka) kojima, pretpostavljali su, bavljenje porodicom nikako nije u vrhu interesovanja. Foster je, međutim, od prvih tabli svog impozantnog dela potencirao tu liniju kao jedan od težišnih segmenata u odrastanju svakog čoveka.

            Drugi deo desetog toma upravo protiče u odrastanju: pošto su konačno stigli Valijantovoj kući, u Tulu, Valijant, Aleta i deca uživaju u mirnom životu. Muškarci odlaze u lov i, dok se odmaraju, Arn ugleda visoki, snegom prekriveni planinski vrh pa glasno poželi da ga osvoji. Brižni otac tvrdi da dečak ne može da ide sam te da odabere sebi saputnika – nadajući se da će sin odabrati oca. Ali Arn bira prekaljenog lovca Garma za vodiča i njih dvojica kreću u avanturu. Od surove lepote prirode zastaje dah no za divljenje nema vremena jer se sprema snežna oluja! Zahvaljujući Garmovoj spretnosti i Arnovoj srčanosti i hrabrosti oni će, posle mnogo muka, stići u logor gde ih čeka nezainteresovani Valijant. Ali taj stav je samo privid jer brižni otac nije izdržao neizvesnost pa se potajno popeo na planinu kako bi se uverio da mu je sin živ, zdrav i nepovređen! Kad ponovo sretne svoju dragu Valijant se jada kako deca prebrzo odrastaju a Aleta može samo nevoljno da se složi. Kasnije, kada otac i sin ponovo krenu u avanture Valijant će iskusiti i trenutke velikog ponosa svojim sinom. Aleti, međutim, ostaje da se sa tugom priseća ranijih dana kada je njen sin još bio mali; ona, ipak, ne propušta da ga opomene da dečak ne postaje muškarac posle jednog valjanog dela i da će, sve dok je sin ne premaši svojom mudrošću, biti kako ona kaže a kada sin nadraste majku ona će se sama, dragovoljno, staviti pod njegovu zaštitu. Sa svoje strane Arn žarko i neutaživo žudi (kao i njegov otac) za avanturama i dokazivanjem jer je, popevši se na svoj prvi planinski vrh video da iza njega postoji drugi, još viši i - odmah je poželeo da i taj vrh osvoji.

            Valijant nije heroj koji živi u večitoj sadašnjosti već junak koji odrasta i stari a na njegovo mesto dolaze drugi junaci – njegova deca. Foster spretno deli i usložnjava pripovedne linije serijala. On, takođe, nije sklon agresivnom insistiranju na emocijama pa izbegava i patetiku i melodramu što samo pojačava uverljivost ličnosti koje prati. Deseti tom „Princa Valijanta“ pored uzbudljivih avantura predstavljenih predivnim crtežima donosi i porodične događaje koji će imati delekosežne posledice na serijal ali i čitavo potonje stripovsko stvaralaštvo koje će koristiti Fosterove novotarije u žanru istorijsko-avanturističkog stripa.

            („Dnevnik“, 2017.)