Ursula Legvin (rođ. 1929.) jedan je od
najznačajnijih autora naučne fantastike odnosno epske fantastike (engl. Science Fiction,
Fantasy). Prisutna na žanrovskim scenama pune 3 decenijie, čitana, hvaljena
i nagrađivana, ona u svojim romanima i pričama pokušava da NF uzdigne sa nivoa paraliteraturne zabave i priključi je glavnom
toku književnosti, odakle je NF, za
ime komercijalizacije, prezirući nasleđe rodonačelnika Šelijeve, Verna i, pre svega, H.
Dž. Velsa, izdvojena i getoizovana u SAD prvih decenija ovog veka.
Od tada je NF svedena na šablonizovane avanture
šablonizovanih junaka na egzotičnim mestima. Tek će 1960-tih ovakva situacija
početi da se menja a jedan od pisaca pokretača te promene, odrastanja žanra, je
i U. Legvin koja, u eseju „NF i gospođa Braun“ jasno definiše
svoje spisateljsko opredeljenje: potpuno odbacivanje junaka-karikatura zarad
građenja celovitih, psihološki uverljivih ličnosti. Ovaj sebi postavljeni zadatak
ona je u potpunosti ostvarila.
Centralno mesto u NF opusu Legvinove čini takozvani „Hainski
ciklus“, niz, i u nas objavljenih, romana i priča povezanih idejom o
stvaranju i održavanju zajednice humanoidima naseljenih planeta kojima je
zajednički predak prastara Hainska rasa.
Naravno, u svim delima je zajednica samo okvir za razumevanje sudbine
pojedinaca, njihove borbe za golu egzistenciju, za ideju, ideal, proširenje
znanja i granica tolerancije.
U knjizi „Hainske priče“ sakupljene su, iz
pomenutog ciklusa, po časopisima i knjigama rasute priče i jedan kratki roman,
kao još jedna mogućnost da se uverimo u snagu i moć istinski promišljeno pisane
NF. Pred nama će prodefilovati likovi bahatih kolonista,
mirotvoraca i bića sa drugačijim smislom postojanja (u romanu „Svet se kaže šuma“), zbunjeni naučnici
i neprilagođeni empata okrtuženi planetarnom svešću („Prostranija od carstva i sporija“), bespolno/dvopolna bića („Kralj zime“), bajkoviti
patuljci-kovači i siromašna princeza izgubljena u dilatacijama vremena („Samlejina ogrlica“), ostarela, pomalo
senilna revolucionarka, tvorac Utopije,
koja svodi životne račune („Dan uoči
revolucije“), i 2 usamljenika istraživača zbunjena novim saradnikom – devetostrukom
klon-ličnošću („Devet života“). U
svakome od njih ćemo, uprkos sve neobičnosti koja, na prvi pogled, fascinira,
naći potvrdu dobro poznate, sarkastične, „nepodnošljive
lakoće postojanja“.
Nakon poslenje tačke
čitalac ne može a da ne oseti ono što teoretičari, pokušavajući da odgonetnu
tajnu zavodljivosti NF, nazivaju „intelektualnom radošću“ pročitanim,
ali i da je Ursula Legvin, u odnosu
na buljuke malih zelenih, ludih naučnika, njihovih kćeri udavača i kršnih
spasilaca, daleko, jako daleko odmakla. Na
našu sreću.
(„Dnevnik“,
1992)