Ursula Legvin (rođ. 1929.) jedan je od najznačajnijih autora naučne fantastike odnosno epske fantastike (engl. Science Fiction, Fantasy). Prisutna na žanrovskim scenama pune 3 decenijie, čitana, hvaljena i nagrađivana, ona u svojim romanima i pričama pokušava da NF uzdigne sa nivoa paraliteraturne zabave i priključi je glavnom toku književnosti, odakle je NF, za ime komercijalizacije, prezirući nasleđe rodonačelnika Šelijeve, Verna i, pre svega, H. Dž. Velsa, izdvojena i getoizovana u SAD prvih decenija ovog veka.
            Od tada je NF svedena na šablonizovane avanture šablonizovanih junaka na egzotičnim mestima. Tek će 1960-tih ovakva situacija početi da se menja a jedan od pisaca pokretača te promene, odrastanja žanra, je i U. Legvin koja, u eseju „NF i gospođa Braun“ jasno definiše svoje spisateljsko opredeljenje: potpuno odbacivanje junaka-karikatura zarad građenja celovitih, psihološki uverljivih ličnosti. Ovaj sebi postavljeni zadatak ona je u potpunosti ostvarila.
            Centralno mesto u NF opusu Legvinove čini takozvani „Hainski ciklus“, niz, i u nas objavljenih, romana i priča povezanih idejom o stvaranju i održavanju zajednice humanoidima naseljenih planeta kojima je zajednički predak prastara Hainska rasa. Naravno, u svim delima je zajednica samo okvir za razumevanje sudbine pojedinaca, njihove borbe za golu egzistenciju, za ideju, ideal, proširenje znanja i granica tolerancije.
            U knjizi „Hainske priče“ sakupljene su, iz pomenutog ciklusa, po časopisima i knjigama rasute priče i jedan kratki roman, kao još jedna mogućnost da se uverimo u snagu i moć istinski promišljeno pisane NF. Pred nama  će prodefilovati likovi bahatih kolonista, mirotvoraca i bića sa drugačijim smislom postojanja (u romanu „Svet se kaže šuma“), zbunjeni naučnici i neprilagođeni empata okrtuženi planetarnom svešću („Prostranija od carstva i sporija“), bespolno/dvopolna bića („Kralj zime“), bajkoviti patuljci-kovači i siromašna princeza izgubljena u dilatacijama vremena („Samlejina ogrlica“), ostarela, pomalo senilna revolucionarka, tvorac Utopije, koja svodi životne račune („Dan uoči revolucije“), i 2 usamljenika istraživača zbunjena novim saradnikom – devetostrukom klon-ličnošću („Devet života“). U svakome od njih ćemo, uprkos sve neobičnosti koja, na prvi pogled, fascinira, naći potvrdu dobro poznate, sarkastične, „nepodnošljive lakoće postojanja“.
            Nakon poslenje tačke čitalac ne može a da ne oseti ono što teoretičari, pokušavajući da odgonetnu tajnu zavodljivosti NF, nazivaju „intelektualnom radošću“ pročitanim, ali i da je Ursula Legvin, u odnosu na buljuke malih zelenih, ludih naučnika, njihovih kćeri udavača i kršnih spasilaca, daleko, jako daleko odmakla. Na  našu sreću.


(„Dnevnik“, 1992)
„Gospodar muva“ nobelovca ser V. Goldinga je (kao što je opšte znano) čudovišna priča o grupi klinaca izgubljenih na pustom ostrvu, za vreme nekog novog velikog rata, koji kreću, odbacujući sve što se zove civilizacija, onim lakšim putem kojim se češće ide jer je (put) u njima/nama.
            (Da li je to SF? Da je Golding hteo da ovu priču objavi u „Siriusu“ odbili bi ga jer je stvar „marginalni SF“, ali „Gospodara muva“ uglavnom, pod ovakvim ili onakvim izgovorom, u SF turaju SF kritičari a znamo da među njima ima i onih koji bi i otisak neandertalca glatko ubacili u mili im žanr.)
            Do sada su po ovom romanu snimljana 2 filma. Ovde će biti reči o onom iz 1990. koji se nedavno pojavio na video kasetama. Odmah da kažem da sam video oba filma i, dok je prvi (Engleski iz 1963.) vrlo dobra ekranizacija, ovaj novi je totalna glupoština napravljena samo zato da bi poštena američka domaćica i njen muž, zajedno sa dečurlijom i psom, mogli, vraćajući se iz bioskopa ili promenivši program kad krene odjavna špica, da uzdahnu, odmahnu i kažu: „Eto vidiš šta se dešava tamo negde, tamo nekom (C. C. C. C.), a to nama nikako ne može da se desi jer smo srećni i redovno otplaćujemo kredit i redovno pijemo vitamine.“ Neodoljiva ljigavost koja sve bledi, teše i trpa u celofansko malograđansko-porodično pakovanje zaudara sa ekrana. U histeričnoj želji da instant napitak zvan „Nama je dobro a gle kako se drugi pate (a nas baš zabole za to)“ što lakše klizne niz grlo fabrikovanih debila, režiser i scenarista mu, prilagodili su tj prepravili tekst, procedili ga, da se neko ne zagrcne. Dobro, tu-i-tamo ima poneka nezgodna scenica klanja (svinja i ljudi) al šta se tu može, malo trte ne škodi. Kao kontrateg ćemo pomenuti toplo TV-ognjište i milog nam Alfa (šmrc, šmrc, daleko mi je kućica i vitamini). Dobra deca u našem filmu su lepa jer tako treba da bude (što ne znaju da glume nema veze), loši su manje lepi (zato što su oni u stvari dobri samo su imali nesretno detinjstvo, al popraviće se), najgori je onaj debeli, slinavi, ćoravi intelektualac (a tako mu i treba, oni uvek nešto tupe, u stilu: misli, pa smisao života i te gluposti; a i ne piju vitamine). Čak je i ostrvce postalo kič u svoj ovoj skalameriji. I priroda sa svojim zalascima Sunca je (ako treba, a treba) falsifikovana da bi nekome (zna se kome) bilo lepo i lako u brlogu mozga svog.
            A film teče i teče, odmotava se traka i na kraju će sve pokriti (TV) sneg.
            Ako imate slab stomak već ste se ispovraćali.
            Ako ste videli prvobitnu filmsku verziju znate šta je to (Englesko) dostojanstvo.
            Ako ste hteli da iznajmite ovu kasetu – nemojte. Zar vam život nije dovoljno komplikovan? Šta će vam još i tuđe gluposti (kad ne pijete vitamine, redovno)?

(„Emitor“ br. 105, 1992)


Svaka novoprevedena knjiga UL znači (čitaocima) najmanje dve stvari (osim promaje u novčaniku):
          1.      susret sa živim klasikom tj. klasičarkom SF žanra,
i (za one sklone spekulacijama)
         2.      ponovno postavljanje pitanja šta je (i gde je i zašto je) SF?
Odgovor može biti ili sleganje ramenima ili, kako sama UL kaže, definicija pogodna samo za ponedeljak ili protiv pitanje: Šta se koga tiče šta je SF? to je što je i – tačka.
Gospođa UL, uprkos izjavama (neopreznim) o definiciji za ponedlejak izgleda da je imala vrlo jasnu ideju šta je (barem za nju) SF, jer, „Dvanest četvrti vetra“, zbirka 12 kratkih priča, počev od prve objavljene i plaćene iz 1962. do onih iz prve polovine 1970-tih, potvrđuje (uprkos, ovakve, hronološke koncepcije slaganja materijala za čitanje, što je rezultiralo šarolikim zbirom) autoričino opredeljenje (poštovano uz retke izuzetke), tj. njen realizam najvišeg stepena tvrdoće.
      No, krenimo redom:
      „April u Parizu“, prvenče UL, osim malo obećavajućeg šarma ne donosi ništa više od lakonskog objašnjenja događaja. Ali, prvi mačići se u vodu bacaju.
      „Majstori lože“ variraju, korektno, temu prognanih naučnika žednih znanja uprkos prepreka. Istu ideju naći ćemo i u priči „Zvezde ispod nas“.
      „Kutija mraka“ je, po mom skromnom mišljenju, sjajna, netipična Fantasy igrarija kojoj ni predvidiv kraj ne oduzima šarm.
      „Reč oslobođenja“ i „Pravilo imena“ su klasične Fantasy pričice, dobre, solidne (što će reći, bez onog zrna koje može da oduševi).
      „Dobar trip“ je obična realistična priča (uprkos ukrasima) i nemam pojma zašto je tu gde je.
      „Stvari“ rade po principu: mali ljudi u velikim događajima, i to rade dobro.
      „Put do glave“ spada u ono što se u vreme E. A. Poa zvalo „filozofski dijalog“ i u tim okvirima ova minijatura sa više mogućih objašnjenja sasvim je solidna.
      „Vidno polje“ priča klasičnu priču o istraživačima nepoznatog koji sreću (šta bi drugo?) nepoznato. Oni, ovog puta, ulaze u Božiju školu za preobraćanje i, izgleda, ne završavaju je sa najboljim ocenama.
      „Smer puta“ je ispovest svesnog i savesnog drveta koje pokušava da održi red stvari uprkos nepouzdanim ljudima.
      „Oni koji odlaze iz Omelesa“ je, opet, pričica sa filozofskom tezom. No, obzirom da je u pitanju kratka forma, eventualna dosada je efikasno izbegnuta.
            I to bi bilo sve između ovih korica, uz dodatak kratkih zabeleški same UL o pričama, zanimljivih (za čitaoce) zbog one stare teze da piščeva dela znaju (o sebi) više nego njihov stvaralac, što se, u krajnjem, i ovde potvrdilo.
            (Inače, u originalnom izdanju ove zbirke iz 1975.g. nalazi se 17 priča. Preostalih 5 priča, kojih u našem izdanju nema, možemo naći ili po starim SF časopisima ili u knjizi „Hainske priče“, Polaris, 1991.)
            Kroz sve priče iz ove zbirke sasvim lako se prati debela linija autorskog motoa UL (koji kaže: psiho-realističko slikanje glavnog junaka ima prvenstvo nad/pred svim potencijalnim čudesima tehnike i novih svetova). Varijacijama (novim) na teme (stare) UL je dokazala da se svuda mogu naći ljudske sudbine, samo ako se valjano traže.

           Ono o čemu bi bilo (barem meni) jako zanimljivo razmišljati je kakav bi bio odgovor na pitnaje: U kakvom odnosu su ovakve, uglavnom tvrdo realističke priče sa onima nastalim u okviru tzv. Novog talasa i onima iz antologije „Opasne vizije“, obzirom da su, bar deo njih, nastajale u približno isto vreme? Vredelo bi pokušati da se da odgovor, zar ne?
            I još nešto što je (opet barem meni) interesantno je to što je UL uspela da, ipak, ne izgubi onu vrcavu iskru iz „Kutije sa mrakom“ i proturi je (pored svih ostalih knjiga u kojima je nema ili ima jako malo) do priče „Bufalo devojke...“ i sjajnih bajkolikih segmenata u „Stalno se vraćajući kući“.
            Sve u svemu tj. summa summarum (što bi rekli pokojni Latini), ima, u ovoj knjizi, za svakoga po malo, nađe se priča po volji svih, osim onih koji vole super-momke u super-skafanderima. Njima ostaju sve verzije tajnih agenata poznatih kao 007, 006 ½ itd i dr i sl. I nazdravlje im bilo. A i nama preostalima.

(„Emitor“, 1993)



            Kako je počelo tako se i nastavilo.
            Pošto je objavio „Horor“ antologiju, knjigu koja je, sudeći barem po svoj sili prikaza koje je dobila, neka vrsta graničnika u objavljivanju horora u nas (pre nje smo imali samo gomilicu romana, poneki Kingov, retke pričice i puno ćutanja, a posle nje nas je spopao Lavkraft, pa „Košmar“, i onaj pod navodnicima i onaj pravi, i mnogo vike – ne zbog čega, rekli bi neki), Boban Knežević alias Znak Sagite, koji sad već nije SF edicija nego biblioteka književne fantastike, predstalja nam novi izazov – „Knjigu krvi“ (u 6 tomova, za sada izašla prva 3).
            Kako stoje stvari (kod nas) to je (opet) važna knjiga (za nas). Ne zato što je prati belosvetska slava i lova i što je njome promovisana (znate već) budućnost horora. Caka je u tome što je „Knjiga krvi“ pre svega antologija trenutno aktuelnih tema u anglo-američkom hororu (ovde se to zvalo „strava i užas“, „jeza i misterija“, sve u svemu „bau-bau“). A obzirom na bazičnu istinu da smo se sa hororom uglavnom sretali na filmu, dok su nam zalihe savremene literature zanemarljive, ovo je više nego pogodak, tako reći, ovo je premija. Jerbo, jeste da su nam teme poznate ali, jedno je to videti a drugo čitati. I tu je, već, na delu i druga caka.
            Posle „pre svega“ Barker ne dozvoljava sebi da ostane samo 1253. prežvakač starih fora već tu-i-tamo (više tamo) umeće i po koji novi štos, nešto što izvuče priču iz šeme. Može to da bude i čista zafrkancija (kad joj vreme nije) s pečenom ćurkom, i Šekspir (živeo lokal-patriotizam), i ćosavi majmun i još pokoje izigravanje klasike, plus, sve začinjeno, za Barkera, poslovičnom, seks perverzijom i pederastijom. I te, takve, priče ili bar neki njihovi delovi jesu najbolje (najcrvenije) kapi krvi: „U brda, gradovi“ „Žaklina Es“, „Sin celulioda“, „Užas, Seks, smer...“ „Žrtvena jagnjad“.
            Naravski, Barker mora, pre svega (opet), da poštje standarde. Ako mnogo pametuješ – gnjaviš, a onda nema love! Zato nam nove štosove daje na kašičicu, sa mnogo poznate coca-cole okolo, da se ne zagrcnemo i, ne daj Bože (ili se hororci mole Satani?), ne kupimo njegovu novu knjigu. Ipak, lova je lova a (ona) umetnost – ako se provuče – dobro, ako ne – (opet) dobro.
            No, šta-je-tu-je, sa hororom su stvari takve kakve su. On je i dalje žanr-razbibriga, malo trte za popodne, ništa ozbiljno. Kanoni su poznati: krvi do kolena, o gnoju da i ne govorimo, vampiri i Drakula su de-mode ali đavoli još kolo vode i ratuju sa Dobrom, plus zli bogovi, sahranjeni kojekude, sa sve krmačom pride, a nađe se i poneki veseli čaršaf, kopira se filmski načim mišljenja, šiba se direktno, u facu. Ko zna zašto je to dobro?
            U svemu tome Barker pliva bez problema, i to kraul (ostavio je one što lopataju kereći). Ali, on bi da zapliva leptir. U „Knjizi krvu“ je napravio nekoliko zamaha, nesigurnih istina, ali na dobrom je putu. Onima iza trebaće mnogo da ga prekopiraju, no, novi standardi su postavljeni i nazad se ne može.
            Ako hoćete da vidite kako od paraliterature počinje da nastaje Umetnost, jasno je šta vam je raditi: čitajte „Knjigu krvi“. Ona je jedan od kamena temeljaca tog preobražaja.
(„Emitor“ br. 103, 1991)


Gospođa Legvin spada u pisce koji lično (sasvim pompezno) zovem „avangardno-konzervativni (mada ovo konzervativni u njenom slučaju važi sa zadrškom) gurači žanra“. Zvuči šašavo ali je stvar vrlo jednostavna. Svako od nas ima svoju viziju SF-a, pa u skladu sa njom čitaoci neke knjige čitaju a neke ne i iste im se ne/sviđaju, kritičari nešto hvale (ili ne) a pisci na neki način pišu (ili ne). A kako oduvek postoje (bar) 2 puta: onaj lakši i onaj teži, a u slučaju SF-a (i ne samo njega) češće se ide onim prvim, i zbog želja čitača i želja (=love) pisača istog – SF je, uglavnom, sveden na (što je možno) žešću jurnjavu i beganiju tipiziranih kostura u i kroz egzotične krajolike. Zato SF i jeste paraliteratura.
            Ali, ima i pisača koji bi nešto više (više=ozbiljnije=akademici). To su ti „gurači žanra“, i gđa Legvin ima svoje mesto tj. ložu među njima. Njoj se, iz prve, nisu dopale trke kostura pa je čak htela da batali SF al se predomislila – a ne bi da nije s onim što je do tada pisala uspela da zgrne nešto love i slave. Posle je sve teklo svojim tokom: romani, priče, esejići (ili se kaže „esejčići“?). I Legvinova se ustoličila. I tu je gde je. Gura.
            Gde? Kako? Zašto?
            Njena osnovna ideja je da glavni junaci SF-a treba da budu ljudi sa svim što u to spada. A to znači da na kostur treba nabaciti koje kilo mesa, izlučevina i – mozak. Tako će junak da misli, voli, mrzi, plaši se, duva itd. itd, baš kao što je u životu ili kako bi trebalo da je ili kako neko misli da (bi trebalo da) je. U principu, nema se šta zameriti toj ideji. Istini za volju, onaj ko misli sporije trči, ili, da bi bio brz prvo mora da smisli gde će i zašto da jurne. Tako se radi kad se hoće da se stvari zapetljaju. Ali to je cena koju treba platiti ako ste voljni da vidite i ljude a ne samo kosture u SF knjigama. To je pomak, kretanje napred, tako reći avangarda. I granica glavnog toka književnosti je dostignuta!
            Šta dalje?
            Kad pomenemo to pitanje avangardista Legvin postaje konzervativac. Nivo koji je ona postigla i održala u svojim delima je nivo psihološkog realizma dostignutog u glavnom toku početkom ovog veka. Od tada do danas književnost je drastično napredovala. Setimo se nadrealista, Virdžinije Vulf i Džojsa, egzistencijalista, modernista, postmodernista,  dekonstrukcionista. Hoće li SF pratiti taj razvoj? Može li se SF=žanr i dalje transformisati a da ostane SF? (Ne postavljam pitanje: Treba li SF da se menja, napreduje?; ne postavljam jer je, očito, savršeno besmisleno.)
            Odgovor je sigurno: Da.
            Treba tražiti/naći put, usecati staze. Neke od staza (za koje znamo) su one kojima su išli: Dilejni u „Ajnštajnosvskom preseku“, Zelazni u „Stvorenjima svetlosti i tame“, mnogi od „novotalasista“, Žeri u „Neodređenom vremenu“, Pamela Zoline u „Toplinskoj smrti svemira“, Dik u „Ubiku“, Gibson u „Neuromanseru“. Može nam se to i ne/sviđati. Možda je to i ćor-sokak, ali je svakako pokušaj i treba ga poštovati, barem zbog volje.
            I tu, sad, stupa na snagu i ona gore pomenuta zadrška u slučaju Legvin. Iako je u gomili romana postala avangardista-ostala konzervativac i Legvinova je u „Bufalo devojkama...“ (a možda i u „Stalno se vraćajući kući“, videćemo) krenula dalje od same sebe. Samo napred i srećno.
            A „Hainske priče“?
            Ako se ne varam, osim jedne, sve priče u knjizi su već objavljene kod nas. Ovako skupljene one potvrđuju, uprkos poneke mane, svoje (u pomenutim granicama) vrednosti, dakle, svoj već stečeni status klasike žanra. A to je više nego dovoljan razlog za čitanje. I iščitavanje.
            Čak šta više.
(„Emitor“ br. 114, 1992)


Klasiku, u principu, treba čitati da bi se videlo da li se, i ako jeste onda kako i zašto, o nečemu mislilo tj. pisalo. Kod nas hteti čitati ranu (SF) klasiku, što će reći onaj objavljeni delić, znači obijati prag biblioteka i listati raskupusana izdanja od pre 30 pa i celih 40 godina, sa bledim slovima, otiscima karmina i šoljica sa crnom kafom i razmazanim pepelom cigareta (o ostalim sokovima i izlučevinama da i ne pišem) na požutelim stranicama. Dakle, vrlo nehigijenska rabota.
            Ali, novih izdanja nema, ko zna zašto? Čast izuzecima. U ovom slučaju je to (izuzetak) novo pojavljivanje Velsovog „Ostrva doktora Moroa“, u izdanju SKZ-a. (Uz njega se pojavio i Vernov „Put u središte zemlje“.)
            E sad, ako se, ovako ili onako, dočepate (SF) klasike, sledeće pitanje je: Kako to čitati? Kad je roman star skoro 100 godina neke stvari kao što je stil, jezik, građenje radnje, očito su, neminovno, zastarele (čitaj: onovremske).
            Velsa ne možete čitati kao Silverberga ili Sterlinga. Sva sila vremena sabijena između njih najlakše se može definisati kao promena (što bi rekli Englezi) „filinga“, osećanja sveta, svemira i nas/njih u svemu tome.
            Koje je, daklem, mesto Velsovo u (tadašnjem) svetu? „Ostrvo...“ je jedno od njegovih prvih dela, iz 1896., u  kome se oseća fascinacija biologijom i darvinizmom (što mu je ostanulo još sa fakulteta). Ali, za razliku od pozitivno-deduktivnog Verna, Vels (koji Vernu-Bitlsu dođe kao Rolingstons) može (a to i radi) da razmišlja i u negativnom pravcu – pravcu regresije. I tako, u priči, ljudi napravljeni od životinja u „made in Moreau“ izvođenju, neminovno se vraćaju svojim korenima. Poruka: nema prskakanja stepenica. Ali i (o gđo Šeli!) samo Bog je kreator.
            U svakom slučaju, Vels ostaje (u istorijskoj projekciji) pisac čije tretiranje tema nije fiksirano, tj. on razmišlja i u plusu i u minusu (za razliku od Verna), što je više nego bitno i dobro; njegove knjige nisu (za razliku od – zna se –  žanrovskog savremenika Verna) onako napadno dečije (upravo zbog pomenutog + i -), i to je dobro, jako. A gomila ideja, briljantnih, koje nam je u amanet ostavio (i koja je sigurno začela na desetine novih SF knjiga i, čak, uprkos tome što je pokazao kako treba da se radi/piše, ne tako inteligentno postalvjenih) obezbedila mu je u istoriji SF-a večito ključno (ili što bi Holms rekao) elementarno mesto.
            Ali, činjenica je, takođe, da Vels za svojim savremenicima iz onog (što mi danas zovemo) glavnog toka književnosti (a u vreme kada je živeo nije, barem u Engleskoj, bilo te podele) zaostaje u Umetnosti pripovedanja. I on je to (najstrašniju istinu) znao. Sam je za sebe rekao da je: „mnogorečivi esejist, koji se uvek ponavlja, a ponavlja se još više kao pisac“. 1936.g. u svom (probnom) auto-nekrologu (zatrebaće mu tek 10 godina kasnije) napisao je: „Bio je jedan od najplodnijih literarnih nadničara“.
            No, istini za volju, iako je od njega na ovamo veština pisanja napredovala, drastično, još vek ima pisaca (živih) kojima je Velsovo umeće sanak pusti.
            Zbog svega toga ste već morali pročitati Velsa (celog), a ko nije čitao – da čita. Pod hitno!
(„Emitor“ br. 114, 1992)



Filmski serijali spadaju u omiljene pojmove filmskih kompanija. Razlog za to je savršeno jasan: nijedan film (osim prvog, naravno) ne počinje ispočetka pošto ga publika prepoznaje te se rado opredeljuje da odgleda nove avanture starih heroja. Na račun te „poznatosti“ može se, takođe, i zabušavati i izvlačiti „na staru slavu“. Sve u svemu, uz manja ulaganja postoji verovatnoća da se ponešto zaradi. Otuda su serijalima gazde kompanija vrlo sklone i ima ih u većini popularnih žanrova, trillerima (serijali o Prljavom Hariju, „Smrtonosno oružje“, „Umri muški“ i dr.), hororu („Noći veštica“ i brojni „Strahovi u ulici Brestova“), naučnoj fantastici („Zvezdane staze“, „Ratovi zvezda“ „Terminator“ i „Alien“ koji je ponovo u žiži interesovanja, obzirom da je upravo startovao četvrti nastavak).
            Prva pojava „Alien“-a (1979; kod nas je poznatiji kao „Osmi putnik“) namah je postala popularna (čitaj profitabilna) a danas je već nesporni klasik SF i Horror žanrova. Bosovi „20 Century Fox“-a bili su namerni da ove činjenice iskoriste i da ustoliče (zarad svoje dobrobiti) kurentni serijal. Drugi deo priče glatko je isfinansiran i burno najavljen. Dok je „Alien 1“ bazirna na reletivno jednostavnoj priči koja je zahvlajujući režiseru Ridliju Skotu i švajcarskom nadrealisti H. Gigeru (koji je smislio izgled čudovišta) vanredno uspešno izgradila tenziju što konstatno raste do katarzičnog finala, Džejms Kameron, režiser nastavka, opredelio se za ratno-pucački spektakl, uz tek trunku horora. „Alien 2“ bio je solidan uspeh (iako je manje kvalitetan od prvog dela), sasvim dovoljan da se počne razmišljati o novom nastavku. I tada su počele nevolje.
            Za razliku od serijala koji vairaju istu priču i već postavljene odnose (u kojima se zna ko su dobri momci a zadatak loših je da budu gadniji i da zagorčavaju život i otežavaju pobedu dobricama), serijal o „Alien“-ima razvija svoju priču. U kom pravcu će ona ići u „Alien 3“ niko u FOX-u nije znao. Da bi rešili ovaj problem producenti su u tzv pretprodukciju finansirali 13 milona dolara, utrošili 3 godine, promenili nekoliko scenarista i režisera i – nisu se proslavili.
            Prvi „Alien“ bio je prerada niskobudžetskih SF filmova s kraja 1950-tih („To! Užas s druge strane svemira“, „Stvar s drugog sveta“ i „Nepoznati užas“), drugi je svemirska verzija standardnih filmova o komandosima a treći je morao da vodi računa o prethodnicima, o gomilama imitacija koje su ištancovane, da bude nov i da ne probije budžet. Puno zahteva, neodlučnosti i zadrški rezultiralo je angažovanjem i otpuštanjem scenarista među kojima je bio i Vilijem Gibson, poznati SF kiberpank pisac. Gibonov scenario je odbačen jer je „previše epski“ i jer se lik Riplijeva, koji tumači Sigurni Viver, pojavljuje samo u prvoj trećini filma; Gibson nije hteo da svoj rad „prilagodi“ naknadnim izvoljevanjima producenata pa je isplaćen a njegov scenario dat na prepravke da bi na kraju bio potpuno iskasapljen i vraćen u fijoku; danas originalni Gibsonov scenario kruži Internetom, na radost njegovih poštovalaca. U međuvremenu je svaki novi saradnik imao sopstvene genijalne ideje ali su producenti odmahivali glavom. Kada se konačno primakao zakazani dan početka snimanja, priča je napisana zbrda-zdola za mesec dana, nađen je nepozati režiser (ni Skot ni Kameron nisu hteli da se upletu u ovaj projekt još jednom) i – film je snimljen. Tek se tada neko dosetio da se Riplijeva (samo)ubija na kraju filma (na fatalno isti način kao i „Terminator“ u bazenu ključalog metala) što nikako nije dobro za sledeće nastavke! Ali je bilo dobro za reklamni slogan „Aliena3“ – „Kučka se VRATILA!“
            „Alien 3“ je prošao vrlo slabo u bioskopima, tek malo su ga „izvadila“ video i TV prava. Ipak, u nedostatku novih ideja kompanija je pokrenula proizvodnju četvrtog dela. Prvo pitanje je bilo: Šta sa Riplijevom? Bez nje nema serijala, to je jasno. Najlakše rešenje je bilo da se treći deo prikaže kao ružan san Riplijeva te da se krene tamo odakle se stalo u dvojci i priča dovede do konačnog, velikog boja Zemlje i tuđina. Ipak, nakon mnoštvo varijanti ideja o snu je odbačena kao suviše naivna a ni Viverova, (koja je isprva odbijala da uopšte snimi novi nastavak, ali se predomislila shvativši da je ova uloga, volela je ili ne, zaloga njene popularnosti), nije bila oduševljena. Stoga je smišljeno „naučnije“ rešene: Ripli  je klonirana i nastavlja da se suprotstavlja tuđinskoj pretnji istovremeno noseći u sebi larvu čudovišta. U otvorenom svemiru srešće ljude koji su van kontrole kompanije (što podseća na Gibsonove ideje). Jedna od najupečatljivijih scena filma, po rečima onih koji su ga videli (i ne baš povoljno ocenili) je ona u kojoj Ripli nalazi svoje neuspešne klonove. Svojevrsno iznenađenje je i angažovanje francuskog režisera Žan-Pjer Ženea koji svojim prethodnim filmovima („Delikatesna radnja“, „Grad izgubljene dece“) svakako ne podseća na autore američkog pogleda na film. Šta je i koliko ponuđeno Ženeu, zbog čega, odnosno kakve su sve zavrzlame pratile rad na novom „Alien“-u saznaćemo naknadno, kao što je to bilo i sa prethodnim delovima (mada je poznato da je Kroneberg odbio ponudu sa snimi taj film). Sada je „Alien 4“ u punom uzletu i osvajanju tržišta pa nije vreme za iznošenje prljavog veša ali pre ili kasnije... Do tada „Osmi putnik“  je vaskrsao pa ko voli – nek izvoli.
(1997)


Odmah na početku da se razumemo – „Sin čovečiji“ je, po mom skromnom mišljenju, izuzetna knjiga, kao, uostalom, i njen autor Robert Silverberg, Pisac. Zapamtite to do kraja.
            Pomenuti sin znan je čitaocima Biblije iliti Svetog pisma, najpoznatije knjige svih vremena u ovom delu sveta, kao Isus Hrist (sad je i ostalima sinulo). Sa pričom o najslavnijem nosiocu krsta koji se žrtvovao za sve (nas) i obećao da će se vratiti, Silverberg izvodi skok znan kao salto mortale i svog junaka Kleja-Ilovaču, relativno, ali zaista relativno, kako će se ispostaviti, bistrog čovu proizvedenog u XX veku, baca u budućnost kojom vladaju Bogovi, potomci njegovi. Izgubljen, on luta tim svetom (kao Alisa tj. „očajan ali ne ozbiljno“ Alison) kroz čudna i čudovišna mesta čistih sila (Staro, Led, Vatra...) i sreće isto takva bića, one „koji su sami sebi odredili sudbinu“. Disači, Jedači, Čekači i ostali žive svoje više-manje besmrtne živote u svojim muljevima i smradovima, kavezu i vodi, sa ili bez zuca, puni misli ili mišića, Bogovi svog oblika, kreature jednostranih egzistencija. Klej, najbedniji, najmanji, zbir svih mana, razgovara sa njima, postaje oni, shvatajući, ne sudeći. Paralela sa Isusom bode oči.
            Družeći se sa Sakupljačima, najnovijom vrstom Bogova, koji ga vode u visine i dubine, Klej, oslobođen nuždi tela, osim bazičnog krućenja između nogu, cedi svoje emocije i sokove suprotstavljajući ih (ne)stalnosti najmlađih od svoje dece, učestvuje u mističnim obredima sveta, jednostavnim kao i promena pola i, u jednom trenutku, postaje, o užasa! (koji nije relativan), žensko. Tako mu i treba kad se igra sa svakim.
            Oni razgovaraju o smrti. Jedan budući mrtvac i oni koji se takvim stvarima mogu igrati. Tata Frojd zadovoljno trlja ruke. Seks i smrt, kazao je on još odavno, jesu osnovica gomilice mesa, sperme i mozga zvane čovek (kako to zvuči?).
            I kad se sve zakuva i prođe pored Boga svih Bogova, Greške (predivne li epizode), Klej-Ilovača odlazi do Izvora Pravih stvari da se, opet, razapne, da svedoči o onima u kojima je, spase ih i, konačno, spava.
            Ako neko, posle svega, pita da li je ova knjiga sočnog, gustog jezika puna metafizike, egzistencijalizma i aluzija – SF, mogu, sasvim siguran, odgovorti: Zar je bitno?
            Ne čitajte više ovaj pokušaj prikaza (zato mu je i kraj). Uzmite knjigu. U njoj je sve.
            Gospodine Silverberg, moj naklon.

(„Emitor“ 105, 1991)


SILVERBERG 2,5 PUTA

Kako to već Marfi može da udesi, za nekoliko meseci dobismo na čitanje 3 romana koje je potpisao Robert Silverberg. Dva su potpuno njegova a u trećem je šegrtovao kod čika Asimova.

           Prvo se u „Monolitu 6“ Bobana Kneževića pojavilo „Vreme promena“ iz 1972.g., jedna, u osnovi, klasična antiutopija sa svom arsenalom koji tu spada, što će reći: (spolja) dobro – kvarno (iznutra) društvo, pojedinac bundžija, više-manje predvidiv kraj. Priznajem da sam se pitao hoće li Silverberg da izvuče stvar do kraja? Zaludnog li pitanja! Uprkos šemi, koju on nije ni nameravao da menja, priča radi. Junaci žive svoje sudbine, grebu i grizu do, neminovne, tragedije. Igra sa „podignutom mrežom“, kako reče Benford („Alef“ 6), za majstora nije problem, pa loptica počešće preskače granice.
            Sve u svemu - vrlo dobro.
            Drugi po redu pristizanja do nas je taze (iz 1990.) roman „Spuštanje noći“ (Polaris, 1990.) tendema (?) Asimov – Silverberg, rađen po istoimenoj priči, dobre ideje, starog robot majstora. Ako je Silverberg na ovo šegrtovanje pristao zbog gomile zelembaća nadam se da će je i nakupiti jer sve ostalo je manje vredno. Jadna priča se, uz sav potencijal, zaplela u već pomenutu mrežu i tu se batrga i davi. I tako ispade to samo jedno pismenije Asimov pisanije uz tek poneko zrnce a la Silverberg. Ostao sam razočaran. Gde li su Vizantija, Gilgameš, Ratnik i filozof, rođeni tu skoro, na radost našu?
            Slatko dolazi na kraju: „Sin čovečiji“ (Supernova 18), iz 1971. Mreža je skinuta (i šta će majstoru?), nema ograničenja. Priča o novom Isusu i putešestvijima njegovim kroz svetove i živote bića ondašnjih, šarmira igrom mašte i jezika. Fascinacija je ono što mi je zadržalo dah na kraju knjige.
            Šta reći za kraj? Da je Silverberg izuzetan pisac? To se zna. Jedino da poželimo da Marfi opet umeša prste (ako se to zovu prsti).
(U stvari, kluč za Silverberga u nas je: Boban Knežević. Objavio je 3 Silverbergova romana + priče).

(„Emitor“ br. 97, 1991)



Možda bi najpreciznijie određenje ove zbirke (koliko je to, kada je poezija u pitanju, uopšte moguće) bilo citiranje naslova prve zbirke Anastasa Nastevskog koji glasi – „Posmatram“. „Suđenje tišini“ je, čini se, niz slobodnih fizičkih/duhovnih pogleda na okruženje i senzacije koje viđeno, sagledano, izazivaju. Nalazeći se u centru sebe kao tela (samo)svest osmatra, zapaža, prepuštajući se pukim utiscima i vencima asocijacija što se nižu, nadovezuju, prepliću. Pogled dokono, slobodno i spontano bludi na sve četiri strane sveta, skače s motiva na motive, počesto različite da bi se, zatim koncentrisao na poneku znak (skazaljke, manastir, ikonu, pajzaž...) i „pronašao ga“ u nekoliko varijacija koje se grupišu u mikro celinu da bi se, opet, nastavilo sa lutanjem. Otuda, zbog te kompaktnosti u raznorodnom, zbirka nije podeljena u cikluse kao zatvorene delove već je potpuno otvorena, data u „komadu“. I same pesme su različito strukturisane, od pukih prepisa viđenog, preko nekoliko labavo vezanih slika odnosno „usputnih“ misli do pažljivo razrađenih i zaokruženih celina, što upravo i odgovara reakcijama posmatrača: preko nekih objekata on će preći samo ih ovlaš konstatujući dok se na drugima zadržava, analizira ih, same i u kontekstu, napušta ih i vraća im se iz drugih smerova, s drugačijim raspoloženjima i očekivanjima. Postepeno se u naizgled haotičnim utiscima, obilju prostora i vremena naziru konture velikog mozaika, slagalice deo koje je i sam pesnik (i mi s njim). Otuda se sva lična istorija (detinjstvo, odrastanje u drugačijem sistemu), sadašnjost, delanje i mišljenje, stapaju u šire planove masa predaka, savremenika i potomaka, svih vođenih nesagledivim usudom. Nastevski ipak ne podleže nacionalno-etničkim ključevima i vizurama određivanja dešavanja. Njemu su bliža očitavanja na nivou grupa jedinki koje su zapravo izmanipulisane pozivanjem na „velike“ vrednosti (podložne lakoj potrošnji i preformulisanju prema potrebama). Pesnik prepoznaje te male ljude (i sebe) u žrvnju istorije beznađa, laži i prevara, otimanja i obećanja. Otkriće ovakvih ustrojstavta i spoznaja da su neumitna (a Priroda, kao mogući kontrapunkt, simbol ravnoteže i trajnosti, skrajnuta je i poništena), izvor su tihe rezignacije dominantne u većini pesama. Ono što preostaje jeste pokušaj da se u tišini proživi život svagdanji.


(1998)


          U rutinskim poslovima korporacijske industrije zabave nema mesta improvizacijama. Zacrtani planovi se moraju sprovoditi jer iza njih leže temeljne (i skupo plaćene) analize interesovanja publike i očekivanog ostvarivanja profita. Lista proizvoda koji će biti izbačeni na tržište utvrđena je za nekoliko godina unapred i ima se revnosno sprovoditi – revizija plana moguća je samo ako proizvod ne ostvari ni minimalno procenjenu zaradu. Imajući u vidu sve iznete pricipe, odnosno u skladu sa njima, na red je došlo unapred zakazano objavljivanje-prikazivanje novog, trećeg filma o Gvozdenom čoveku, tako reći Gvozdenu, nastavak sage o još jednom od super momaka iz Marvel ergele. Bosovi te kompanije zaključili su da ovaj lik i dalje ima prođu kod konzumenata pa su naložili izvođenje radova na novoj porciji šarenih a pokretnih slika. Izveštaji sa bioskopskih blagajni tvrde da je primijerna nedelja “Gvozdena 3” bila vrlo uspešna što bi trebalo da garantuje dobar profit.


            Pomenuti Iron Man (kako to Irony – ironično zvuči) jedan je iz druge lige super heroja, ištancan na temeljima ranijih iskustava sa ovom branšom strip heroja. Guru super momaka, Sten Li, smislio ga je i lansirao 1963.g, uz pomoć Larija Lajbera koji je ideju praktično skockavao u priče te u grafičkom izvođenju Dona Heka i legendarnog Džeka Kirbija. Elem, kako to i priliči, glavni junak je ingeniozni inženjer, uspešni biznismen i švaler, Toni Stark, koga kidnapuju kriminalci, na čelu sa zlikovcem Vong Čuom, sa namerom da ga nateraju da im stvori moćno oružje za, kako se to lepo kaže, masovno uništavanje. Stark, uprkos teškim ranama koje je zadobio prilikom otmice (zbog čega mora da nosi specjalnu magnetnu ploču na grudima da bi sprečio šrapnele da stignu do srca i ubiju ga), počinje da radi ali na moćnom oklopu u koji se uvlači, pobeđuje loše momke i spasava se. Famozni oklop puca, leti i izvodi još 100 čuda, kad to njegovom vlasniku i šoferu zatreba. Oklop je eventualni ključ i za samo ime heroja pa bi se on mogao krstiti i kao Oklopnik. Stark i njegova kompanija uspešno nastavljaju da proizvode vojnu opremu što je bilo jako interesantno tokom takozvanog Hladnog rata Amera i Rusa; kasnije je težište bačeno sa ideoloških konfrontacija na teren organizovanog kriminala i terorizma. Navodna Lijeva ideja je bila da stvori junaka koji je kapitalista u vojnom biznisu - što je bilo omraženo među mladim čitaocima - i da ga prikaže kao duhovitog momka koji ima ljudsku manu da voli žene (po ugledu na ekscentričnog milionera Hauarda Hjuza) a da se iza svega toga krije plemeniti borac za pravdu (koji je žestoki antikomunista i nema milosti prema Crvenima - Li se kasnije pokajao zbog ovako jasne doktrinarne politizovanosti).
            Za čitaoce koji su godinama pratili Oklopnikove avanture Lijevo pojašnjenje teško da “pije vodu” jer je heroj toliko mutirao da je nemoguće prepoznati osnovne ideje zbog kojih je stvoren (ako ih je uopšte bilo). Iako je Gvozdeni imao svoj samostalni strip serijal, svoje redovne pomagače i neprijatelje (najljući je biznis takmac industrijalac Džastin Hamer, koji protiv Starka angažuje buljuke običnih ali i bizarnih kriminalaca), nikada nije bio u vrhu prodaje ali se ipak šlepovao; Gvozden je bio popularniji kao deo super tima takozvanih “Osvetnika”, koji su delili Pravdu širom sveta i svemira. U samostalnom životu Stark/Gvozden/Oklopnik je prolazio kroz razne faze, čak je bio i alkoholičar; u okviru super-benda “Osvetnici” bio je vredan član, nenametljiv, funkcionalan i požrtvovan. Gvozden, ako ćemo pravo, i nije pravi super heroj odnosno nije prirodno rođeni heroj; on je genijalni naučnik koji stvara superiorne mašine iza kojih se, kao maski, krije. Po ovim karakteristikama liči na heroja iz suparničkog tabora - na Betmena iz DC carstva. Kao i njegov model, žene ga obožavaju; priča je da su Iron Menu uglavnom pisale žene (ne devojke) i to vrlo vatreno - biće da im je imponovala njegova tajanstvenost i otresitost (ili bogatstvo?).
            Kako su prolazile decenije izlaženja stripova o Gvozdenu tako je on, kao i svi Marvelovi heroji, mutirao u raznim pravcima i na razne načine. Svaki sledeći “vodeći scenarista” dodavao je nešto novo, smatrao se pozvanim da menja osnovnu priču, zapliće i raspliće (tako je Gvozdeni uspeo i da se stvori “živi oklop” koji je pogodniji za nošenje ali i da se posvađa sa istim jer je oklop, zahvaljujući svoj sili tehnologije i kompjutera u sebi, počeo da sebe doživljava kao samostalnu osobu), odnosno povezuje ovog junaka sa ostalih super Marvel herojima (da bi izgrebao malo tuđe slave za svoj proizvod); Oklopnik je ne samo direktno gostovao kod kolega već su i sofisticirani i ubistveni proizvodi “Stark industrije” stizali u arsenale proslavljenih boraca tajanstvene organizacije “Š.T.I.T” ili organizacije mutanata “X ljudi”. Sve veze i vezice vrlo je brzo bilo nemoguće pohvatati jer su se kroz šarene sveske sabirale babe i žabe, kršila pravila i odustajalo od bilo kakve doslednosti. Na sreću strip proizvođača, svaka nova generacija klinaca pratila je super junake bez predznanja pa su sve prethodne brljotine ostajale skrivene od radoznalih očiju.
            Kako bilo da bilo, Gvozdeni Oklopnik je već četiri decenije odrađivao svoju uloge junaka B klase odnosno nebitnog člana “Osvetnika” kada je na njega došao red da se pojavi na velikom platnu, u sklopu Marvelove akcije izvlačenja para iz bajatih franšiza. Prvi film iz 2008.g. sasvim je dobro prošao, zahvaljujući i vragolanskoj glumi Roberta Daunija Juniora. Nastavak je došao 2010.g. a sada je, za Gvozdenov 50. rođendan, na redu treći deo. U međuvremenu Stark/Gvozdeni se pojavio kao pomagač u “Neverovatnom Hulku” (2008) odnosno u “Osvetnicima” iz 2012. I dok ga je veliko platno htelo, kompjuterske video igrice nisu mu se posrećile pa ga na ovom polju, za sada, nema. No, strip sveske redovno izlaze, filmovi takođe pa za ovog momka nema odmora. Zainteresovanima i zaludnima nudi se, eto, nova porcija avantura pa ko voli...
            (2013)


           

Nova pesnička knjiga Dušana Vidakovića (1969), autora nesvakidašnje prefinjenosti i invencije, nastavak je njegovih traganja za smislom pesničkog izraza, njegovim granicama kao i odnosa/relacija tradicije i savremenosti. Vidaković kontinuirano poseže za starim japanskim pesničkim formama (haiku, tanka) i ravna svoj pesnički glas prema tim obrascima ali i pomera njihove granice. Ovo poigravanje formom i sadržinom jedna je od karakteristima i knjige „Balkan Baltik“. Pesniku je poznata tradicionalna forma, odnosno broj slogova i njihovih rasporeda u stihovima, kao što su mu znani i tematski rasponi koji ovakve pesme u svom klasičnom obliku sadrže. Neminovnom samoodabranom disciplinovanju sopstvenog glasa, njegovom svođenju i brušenju na traženu metriku, pridružuje se i specifični pogled na svet u i izvan pesnika. Konačno, ovladavanje zadatim obrascima tek je prvi (svakako temeljni) korak u pesničkoj avanturi jer osnovni postulat umetnosti jeste uvažavanje nasleđa ali i pomeranje granica, otvaranje novih horizonata, traganje za drugačijim percepcijama i osećajnošću. Vidaković u novoj knjizi, jednako kao i u ranijim, demonstrira suvereno vladanje formom odnosno onim što se očekuje da ista izražava. Namesto trenutno pomodne raspevanosti (koja se ogleda kako u dužinama savremenih pesama tako i insistiranju na što obimnijim pesničkim zbirkama), u Vidakovićevoj se poeziji imperativ škrtosti pretapa u eleganciju i lakoću kratkih, oštrih poteza kojima ne manjka ni suptilnosti ni valera. Naravno, jednostavnost u izrazu je odlika majstorstva, dugotrajnog i preciznog rada na rečima i njihovim sklopovima odnosno na slikama i njihovim finesama. Vidaković se otkriva kao pažljivi i vispreni posmatrač spoljnog i unutrašnjeg okruženja, talentovan da iz mnoštva izdvoji tek jedan prizor/pokret/reč koji će, poput holograma, u sebi sadržati širu, bogatiju sliku. Ako je haiku idealan odgovor na staru maksimu da u poeziji rečima mora da bude tesno a duhu široko, onda je Vidakovićev haiku uspeo da bude i škrt i bogat.
            Ispunjenjem formalnog zahteva/uslova za „haiku pevanje“ pesnik se izdiže prema sledećem izazovu, problemu i dilemi: kako u tradicionalno uneto novo, kako da srednjevekovni haiku bude odraz drugačijih vremena, okolnosti, nove organizacije života, konačno novih koncepata u jezičkoj komunikaciji. Nije dovoljno u pesmu uneti par reči koje su u trenutnom opticaju jer se njima ne doseže do duha vremena, te prisutne a neuhvative esencije. Vidaković kombinuje različite metode za uspešno i ubedljivo dostizanje ovovekovne atmosfere, mada ponekad ne insistira ne aktuelnom već beleži trenutke bezvremene snage koji zrače dubokom smirenošću. Osciliranje između kratkotrajnog, fragmentarnog, svakodnevnog i gotovo primordijalnog osećanja, trivijalnog i uzvišenog, mikro i makrokosmičkog, pokretačka je snaga dinamizma knjige. Nizanje prizora, vinjeta i krokija, osenčenih ili, naprotiv, svedenih na konture predmeta osvetljenih jarkim sunčevim svetlom podneva zavode čitaoca koji prateći knjigu-slikovnicu tone u sasvim osoben svet čije granice nisu omeđene slovima na belim stranicama.
            Konačno, dualizam naznačen samim naslovom, odnosno znanim geografskim lokalitetima (koji, svakako, podrazumevaju istorijsko i mentalno nasleđe i razlike), zahvalan je prostor za pesnikovo iskušavanje veštine kontrapunktiranja. Put iz jedne tačke u drugu (baš kao i njihov sudar), od toplote do hladnoće, sa severa do juga, način je da se preispita i fleksibilnost samog jezika, pojmova, koncepata komunikacije. Vidaković, na početku knjige citira pesnika Transtremera koji insistira na susretanjima krajnosti u poeziji koje ima snagu da plemenito poveže suprotnosti. Prateći ovaj smer promišljanja poetike Vidaković je otvorio sasvim nove prostore stihovnog izražavanja. Stoga je „Balkan Baltik“ Vidakovićev veliki iskorak ka oslobađanju od svih stega koje ograničavaju maštu i njeno pretapanje u pesmu.
(2013)

KO SPAVA S PRASCIMA?


Jutarnji autobus za metropolu prolazi kroz ravničarska sela i atare na kojima se šepure redovi tek izniklih stabljika kukuruza i talasa se još zeleno žito. Jutarnja svežina tera jezu niz leđa putnika koji su se, slušajući prognozu, letnje obukli. Većina njih su redovni putnici zaposleni u raznim firmama smeštenim u sedištu okruga a ima i par činovnika iz državnih načelstava koji putuju do poslednje stanice. Takva su i dvojica urednih, sredovečnih muškaraca sa obaveznim poslovnim torbama. Pošto se smeste na sedište, razmene par šala sa kondukterom, popričaju o tekućim dešavanjima, što kućnim što političkim i sportskim, a onda utihnu i dremuckaju. Navikli su na uobičajenu buku ulazaka i izlazaka, razgovore i slične zvuke pa ih oni ne bude. Ipak, posle par žustrih rečenica izgovorenih povišenim ženskim glasovima, kao po komandi, obojica otvaraju oči i gledaju oko sebe.
            „Šta to bi“, pita stariji sa uredno podštucovanim brkovima.
            „Ne znam... Nije nikakav traktor ispred“, konstatuje mlađi a već proćelavi saputnik.
            Obojica znaju da u vreme poljskih radova traktori sa prikačenim sejalicama i prskalicama, plugovima za paranje i zagrtanje, umeju, zbog svoje širine da zaguše saobraćaj i stvore dugu kolonu iza sebe na šta putnici znaju bučnije da reaguju. Posebno ako je za volanom stariji čiča za koga nije sigurno da li vidi i čuje dovoljno dobro a ni vožnja mu nije jača strana. Još kad se u kabinu smesti saputnik pa vozaču oduzima i onako uzak prostor, traktor ume baš da šara po putu. Slična muka ponavlja se i u vreme skidanja letine kada nagrnu traktori sa jednom i dve prikolice koji po putu razbacuju blato iz atara, često i bez ispravnih žmigavaca.
Ali, ovog puta nije reč o ovim nevoljama. Reč je o nečem drugom, istina vezanom i za poljoprivredu i za sezonu ali i za druge ozbiljne stvari. Iz prve polovine autobusa, par sedišta od vozača i konduktera, digne se opet cika.
            „Strašno, kako te nije sramota! Majstore, stanite pored puta i izbacite ga napolje.“
            Prozvani majstor ne skreće pogled sa druma. Izostanak njegove reakcije, međutim, ne ometa govornicu koja nastavlja sa paljbom: „Eto šta mi sve moramo da trpimo! Platiš kartu a onda ti dođe neko... neko ovakav i zgadi ti ceo dan.“
            „Jeste. U pravu si. Kad neko nema kulturu i lepo vaspitanje džaba mu sve“, nadoveže se putnica sa susednog sedišta.
            „Ajde ćutite više“, oglasi se muški glas.
            „Zašto da ćutim? Ti da nam smrdiš tu a mi da ćutimo i trpimo te? E pa neće to moći.“
            „Platio sam kartu i imam pravo da se vozim“, odgovori onaj koji pravi probleme.
            „Jeste, samo, trebalo bi da se pre toga opereš a ne da prvo odeš u svinjac pa odatle pravo u autobus. Na šta to liči? Šta bi bilo kad bi svi tako radili?“
            „Samo što ti nemaš prasce i ne moraš da ih gledaš.“
            „A ti imaš i sad svi mi to moramo da osetimo, to oćeš da kažeš? Ni ti do pre neki dan nisi imao prasce nego si ih kupio posle Uskrsa, kad je cena pala, i to svi jako dobro znamo pa nam na nos izlazi? Trebalo bi da zabrane da u bus ulaze i smrdljivi a ne samo pijani.“
            „Ne mogu da shvatim kako ga trpe na poslu? Drugo je kad se čovek vraća s posla pa se oseti na znoj ili farbu i ulje. Možda nema gde da se opere - mada sam sigurna da ima. Ili može da skine radno odelo i presvuče se u obično. Ali da od kuće ideš na posao i smrdiš na svinjac, e to mi nikako nije jasno. Kako gazda trpi takvog, i svi sa posla?“
            „A kako li ga trpi ona njegova nesretnica od žene? Ko što ujutru ide da vidi prasce taj sigurno ide i uveče, pred spavanje, a onda takav uđe u kući i spavaću sobu. Fuj! A ko zna, može biti da i spava s prascima.“
            „Manite se vi moje glave. To nije vaša briga. Šta se vas tiče moja žena i moja kuća? Kome se ne sviđa – neka ide i ne mora da miriše.“
            „E kad bi bilo tako. Tvoja žena i deca mogu i da te ne gledaju i da beže od tebe ali mi ovde moramo da te trpimo dok ne izađeš.“
            „Pa trpite još malo. Sad će moja stanica pa idem.“
            „Idi, idi laknuće nam. I lakše ćemo da dišemo.“
            I zaista je bilo tako - čim je ponosni odgajivač svinja izašao.
(2013)

Anastas Nastevski (1948) jedan je od onih autora koji tiho i istrajno nastavljaju svoj pesnički rad, bez obaziranja na trenutne mode u literarnim krugovima i postepeno, iz knjige u knjigu, sazrevaju zahvaljujući svojoj posvećenosti umetnosti. Osnovna poetska tema Anastasa Nastevskog jeste opsednutost trenom, delićem vremena u kome se stiču sva prošla i buduća vremena, mikro i makro planovi sveta i pojedinaca. U svakoj sledećoj zbirci ovaj blesak, neuhvativi moment profiltriran je kroz novi sloj iskustavta i novi ugao glednaja, od verističkog do minimalizma haiku forme. Nova knjiga kojom se pesnik nedavno oglasio nastavak je ovih traganja te stoga bliska prethodnim i, istovremeno, po emotivnim predznacima različita, posebna.

„Divlji mak“
            U 30 pesama Nastevski gradi mentalnu mapu, lični pejzaž trenutka koji određuje pojedinčev doživljaj sveta i sebe u njemu. Detinjstvo i zrelost prepliću se u intimnim žižnim tačkama brega ponad polja žita, sopstvene sobe, ulice, knjiga, huka sove, sparine, sata, perona... Svaki od ovih repera vuče korene iz slika bogatog kolorita, s preovlađujučim tamnim tonovima, i budi nizove asocijacija i simbola koji, u konačnom utisku, nose spoznaju ravnodušne svakodnevice nad otvorenošću i čistotom detinjstva. Sve o čemu se snilo i nadalo u godinama kada je svet bio tajna prepuna čudesa, iščilelo je. Preostaju sećanja koja budi prepoznavanje zadatih situacija i odnosa, sada viđenih u drugačijem svetlu i kontekstu, dubljih, lišenih koprena iluzija. Svođenje rezultata, u doba zrelosti, ne donosi pozitivan rezultat, više je izgubljenog nego dobijenog. Otud je seta dominantno raspoloženje ovih stihova, uz tek poneki sev cinizma ili gneva.
            Pesnik, uprkos lakoj zavodljivosti opštih tema kojima se bavi, ne zapada u tugaljivost i patetiku već uspeva da izbalansira emotivne terazije pesama, često posežući za originalnim metaforama i slikama. Nastevski je spreman i da prizna, kako kaže Slobodan Obradović, recenzent zbirke, da je gubitnik koji govori o sreći kao što je voljan da pođe i nepredvidivim putevima bliskim nadrealnom pesničkom diskursu a sve zarad ostvarenja sopstvenih ideja, vizija i fascinacija.
(1998)
top