REALNA UTOPIJA ili NEOSTVARENI IDEAL HUMANISTA – „Terra Marginalis“ Goran Stanković, Zoran Pešić Sigma, Stevan Bošnjak; izdavač Stubovi kulture, Beograd 1997.

 

Pisci Stanković, Pešić i Bošnjak već su se okušavali u zajedničkom radu: kao trio napisali su seriju pretežno parodijskih SF priča pod naslovom „Hronike o Hloygeu“. Nakon više od 15 godina okupili su se oko novog projekta imena „Terra Marginalis“. Knjigu čine tri osnovne celine te apendix-i, tekstualni i slikovni. Prvi segment, naslovljen kao i knjiga, priča je koja se žanrovski može odrediti kao mešavina SF i epske fantastike. U neko postapokaliptičko vreme trojica junaka odlaze u nepoznato ne bi li pronašli blagodetno seme Zlatne lipe koja uklanja zagađenje i obnavlja zemlju i vazduh. Pisana u maniru dela mača i magije, sa pripadajućim silama Zla i Dobra, priča zadržava distancu prema odabranom obrascu odnosno spremna je da ga karikira. Druga celina, „Basne“, sastavljena je od desetak alegorijskih priča koje prate formulu basne, sa pripadajućim naravoučenijima, ali ih autori počesto koriste da bi se u obrazac ugradili „strani“ elementi zen ili apsurdističkih dilema i poruka. Stoga dogodovštine Lava, Kameleona, Koprive ili Sekire nemaju jednosmerno poučni zaključak već, zajedno sa zgodama Tajsona i Alise ili Rata (i jednom poemom), uvode čitaoca u specifičan pogled na svet zvan – marginalizam. Razjašnjenja ovakvog svetonazora nastavljaju se u „Dnevniku marginaliste“, najdužem segmentu knjige. Beleške „suptilnog“ pojedinca u negostoljubivom okruženju služenja vojnog roka postupno razvijaju sistem odbrambenog ponašanja prema spoljnom svetu koji se ogleda u samodisciplini što uvodi u stanje rezervisanosti i neučestvovanja u teroru konformističke grupe te hedonističkih uživanja u sitnicama, a sve u cilju očuvanja mentalne čistote. Udruživanjem (samo)svesnih pojedinaca u (samo)dovoljne grupe i marginalističko društvo put je za ostvarivanje trajnog, neostvarenog ideala humanista – Utopije, u kojoj su izmireni principi dobrobiti zajednice i njenih članova. Terra marginalis ili Realna Utopija (što je i podnaslov knjige), po zamisli Fastera, Radera i Hagera, nalazi(će) se, sudeći po kartama i fotografijama iz dodatka, u Deliblatskoj peščari, na Novom Zelandu i u regiji Sredozemno-Crno more.

Filozofska dela na temu Utopije deo su, u sadašnje svenihilističko vreme, anahrone tradicije. Stoga posezanje za ovim i ovakvim modelom može biti smatrano intelektualno zanimljivom i zavodljivom postmodernističkom igrarijom i stilskom vežbom, uz razumljivi samosvesni odmak. Potvrđuju rečeno i pominjani dijalozi sa žanrovskim pričama, basnama i dnevnikom te pseudodokumentaristički foto dokaz (i u Morovom delu nalazimo kartu slavnog ostrva). Uverljivost marginalističkog koncepta-recepta samo dodatno potvrđuje uspešnost vežbe iz „treniranja“ Utopije. Fagmentalistička konstrukcija knjige dozvoljava i nekoliko mogućih sklapanja celine priče, bilo da je svaka relativno nezavisna u okviru teme, nastala tako što je svaki pisac, iz svog ugla, varirao zadatak ili da su SF priča i basne rezultat vojnikovih eksperimenata u bežaju od represije u druge sfere. 

Kako bilo da bilo, „Terra Marginalis“ se ispostalvja kao zanimljiv literarni projekat i produkt, krajnje atipičan na ovdašnjoj književnoj sceni.

(„Nedeljni Dnevnik“ br.113, 1998.)

Elementi naučne fantastike u poeziji Scijentizma

Razvoj nauke koji ubrzano i bespovratno menja svet, stavio je na velike muke svekoliku Umetnost. Globalno uspostavljanje nove, tehnološke, haj-teh, civilizacije kao krune procesa započetog Industrijskom revolucijom, od kada, po pravilu geometrijske progresije, ubrzava zahvatajući sve šire oblasti življenja, bitno menja položaj čoveka, kao jedinke i vrste, u sadašnjem trenutku i onima koji dolaze. Međutim, uprkos promeni parametara koji definišu i određuju egzistenciju, u etabliranoj se Umetnosti i dalje oseća određena nelagodnost pa i odbojnost prema novinama. Kao da se sve one dešavaju previše brzo i čine se pojedinim umetnicima previše kratkotrajnim i varljivim spram opštih i večnih tema kojima oni nameravaju da se bave. Tako na delu postaje očigledan određeni stepen konzervativizma tih umetnika kome je koren u zatvorenom i okoštalom shvatanju same Umetnosti. Neosporno je, naime, da se Umetnost, u svim svojim oblicima, bavi „večitim i opštim“ temama ljudske egzistencije i taj bazični nivo prepoznatljiv je u svim umetničkim tvorevinama, u svim epohama i kulturama. Ono što je različito jesu pojavni oblici, tj. onaj sloj dela koji je uslovljen konkretnim vremenom, društvom i pojedincem koji stvara. No, kako istoriju čovečanstva možemo sagledati kao niz sistema organizovanja života koji se neprestano i sve brže menjaju, desilo se, ili bolje rečeno, dešava se da se spoljno okruženje umetnika menja tako snažno i radikalno da on ne može da ga prati-spoznaje. Tako stvaralac (pre svega mislimo na etablirane, one koji zagovaraju proverenu statičnost kao zalog trajnosti i vrednosti) dolazi u raskorak sa sopstvenim vremenom što može da rezultira pomenutim konzervativizmom koji ume da se prerušava (npr. u lokalističkim nišama) pred globalnim procesima; sledstveno tome i autori koji pokušavaju da sagledaju širine promena bivaju skrajnuti i nipodaštavani.

Poezija kao kraljica Umetnosti reči pretenduje na vrhunske uzlete i senzacije te je, po prirodi stvari, bliža idealu večitih vrednosti, što, opet, podrazumeva i veću rezervu prema trenutnom i novom. Otuda je „poetsko“ bavljenje napretkom nauke i tehnike i promenama koje one donose bilo svedeno na izdvojene pokrete i pravce apartne od etablirane matice (koja još zazire i od Dadaizma i Nadrealizma koji su proslavljali Homo ludensa, skriveni, neobuzdani lik stvari koji je nedovoljno akademski „ozbiljan“ mada Nadrealizmu nije bila strana i nepoznata revolucija u psihologiji i psihijatriji s početka XX veka; sličan je bio odnos i prema Futuristima i sličnim zagovornicima tehnološkog napretka kapitalističkog društva).

Čini se da su za većinu umetnika neinteresantna bilo kakva dešavanja u svetovima nauke te oni na njih ne obraćaju pažnju iako su koreni promena čitavih ustrojstava u kojima živimo upravo u njima. Ponekad se može steći utisak da u krugovima etabliranih umetnika kruži - bauk Nauke.

*

  

Scijentizam, pesnički pravac koji je svojim prvim knjigama zacrtao Miroljub Todorović

(1940), inovativan je i prepoznatljiv po svom tematskom interesovanju (uz koji slede i odgovarajući pomaci na nivou jezika koje takva poezija koristi). Poeme „Planeta“ (1965) i „Putovanje u Zvezdaliju“ (1970) kao osnovnu temu “obrađuju” kosmička putovanja i odnos čoveka prema, nazovimo ga tako, sekundarnom okruženju, i po tome se razlikuju od svih poetskih tvorevina etablirane literature tog vremena. Ono što ova dela još bitnije izdvaja jeste da se iza tema nalazi i sveukupno drugačije sagledavanje i sameravanje sveta i ljudske egzistencije. Todorović napušta usvojeni koncept koji u najširoj viziji vidi čoveka na nivou planete Zemlje, tog primarnog matičnog okruženja i njegovo postojanje i sudbinu diže na sledeću, višu stepenicu, smeštajući da u još šire, (gotovo) beskrajno okruženje - Kosmos, Univerzum. Zahvaljujući naukama otvoreni su novi horizonti i dveri drugih svetova i dimenzija. Spram ovog bogatstva kojim je okruženo, čovečanstvo je tek „trun u Božijem oku“ a dosadašnja antropocentrična i antropošovinistička shvatanja postaju smešna. Ova nova slika bitno relativizuje dosadašnje vrednosne sisteme i razvoj čitavog čovečanstva u proteklim epohama.

*

Iako je intelektualno-umetnička zavodljivost prostora, koji su otvoreni razvojem Nauke, ogromna, ona je gotovo potpuno ostala bez odjeka u etabliranim Umetnostima. Jedino mesto na kome ove teme opstaju jeste žanr naučne fantastike koji je, u akademskim krugovima, bez obzira na svoje kvalitete (a oni su, kao i svuda, različiti, od bezvrednih do remek-dela), prezren kao paraliteratura (posebno kod nas, pošto se situacija po tom pitanju u svetu menja u pravcu priznavanja “ravnopravnosti”, umetničke i vrednosne, naučnoj fantastici).

*

Putovanje u svemir, na druge planete, znane su teme književnih dela iz antičkog doba, počev od Lukijana Samosaćanina. Brojni autori su se otisnuli u kosmičke avanture upotrebljavajući razna sredstva (materijalna ili spiritističko-ezoterijska), što je bio pokušaj da se zadovolji želja za otkrivanjem novog, nepoznatog, nedohvatljivog, onog što je iza i izvan. Naravno, podsmeh je bio stalni pratilac ovakvih dela.

*

Tek u XX veku kada su fizika, tehnologija i kosmologija učinile kosmička putovanja verovatnim (a zatim ih i ostvarila), vekovima stara ideja dobila je podlogu u realnosti. Istraživanja sve savršenijim sredstvima otkrivala su i otkrivaju mnoštvo gotovo fantastičnih pojava (kvazare, crne rupe, bele patuljke, pozadinsko zračenje, nebrojane galaksije, planete koje kruže oko drugih sunaca...). Korpus ovih znanja prate i brojne teorije i hipoteze na njima zasnovane. Naučna fantastika korista dostupna znanja i ugrađuje ih u svoj “svemirski” segment. Mašta se nadovezuje na ono što je poznato i hrli dalje. (Naravno, još uvek postoje i dela koja se ne obaziru na nauku u svojim pričama, kao što ima i onih koja upravo insistiraju na naučnoj utemeljenosti činjenica kojima barataju.) Nauka je, u svakom slučaju, promenila mnoge kanone ovog žanra, uspostavila nove redove veličina po kojima se određuje postojanje, a konkretni uspesi astronautike dali su ovim delima dodatnu dozu uverljivosti.

*

Todorovićeve poeme nose u sebi spoznaju o nepostojanju odnosno prestanku neprikosnovenosti čovečanstva u Svemiru, o moćnim zakonima po kojima je sazdano i ograničeno, po kojima funkcioniše ono i čitav Univerzum što se širi u nepojmljiv beskraj. U tim i takvim okvirima putovanja kroz “sekundarno okruženje”, na druge planete, nužna su kako da bi se otkrilo ono nepoznato van ljudi, tako i da bi se otkrilo ono u njima. Kosmička sudbina čovečanstva (o kojoj govori Artur Klark) pojavljuje se kao izlaz iz jedne i ulazak u drugu fazu razvoja čoveka, u kojoj će se naša vrsta susresti sa svojim ograničenjima, prevazilaziti ih i hrliti prema novim horizontima koji izjednačuju Nauku i Umetnost, Nauku i Lepotu (što već sada naziremo u predivnim znanjima teorijske fizike koja ushićuju kao i najbolja poezija). U takvoj strukturi najveći izazov biće susret sa drugačijim oblicima života i inteligencija (sićušnim ili velikim kao planeta). Zagonetka spoznaje tuđinske svesti biće dokaz doraslosti čoveka najvećim Tajnama.

*

Osim interesa za nauku “gresi” naučne fantastike jesu i njena okrenutost budućnosti odnosno nemimetičko spekulisanje tj. maštanje. Za “ozbilje i temeljne” ljude razmišljanje o budućnosti, posebno onoj daljoj i kosmičkoj, dokaz su nedoraslosti, nepripadanja svetu trezvenih, okrenutih sadašnjosti i kratkotrajnoj budućnosti (u kojoj se trebaju ostvariti odgovarajuće zamisli započete danas ili juče a usmerene prema sopstvenom boljitku). Sve što iskače iz ovog šablona i nije sa obe noge ukopano u zbilji ne može naići ni na kakvo odobravanje i poštovanje uzročno-posledičnih ljudi. Tako dolazimo da kontradiktornosti na kojoj se baziraju razmišljanja većine običnih pojedinaca i umetnika. Materijalistički koncept stvarnosti insistira na izvesnosti a, takođe, otvara mnoštvo pogleda u budućnost. Doda li se ovome i nasleđeni otpor prema bilo kakvoj budućnosti drugačijoj od one koja je Svetim spisima raznih religija određena kao “prava”, jasno je zašto umetnička dela okrenuta budućnosti (i mašti) nailaze na odmahivanje i sleganje ramenima i, u najboljem slučaju, svrstavaju se u omladinsku i dečiju lektiru, zajedno sa bajkama i sličnim sadržajima (uz zaboravljanje da su bajke ogoljeni šabloni vrednosnih sistema po kojima svi živimo).

*

Naučna fantastika najčešće se “pojavljuje” u proznom obliku. No, to ne znači da ne postoji i naučno fantastična poezija. Ova i ovakva poezija deli sudbinu žanra - prezrena je (možda čak i više od prozne braće), pojavljuje se u specijalizovanim časopisima za naučnu fantastiku što ograničava njenu dostupnost i, po principu getoizovane egzistencije, ima svoja posebna udruženja koja dodeljuju godišnje nagrade najboljima i sl. Osnovna karakteristika najvećeg dela žanrovske, naučno fantastične poezije je njena izrazita narativnost. Razlozi za ovu tendenciju su dvojaki: stvaranje novih i drugačijih svetova zahteva brojna objašnjenja što oduzima i ograničava prostor za čiste metafore a nije zanemarljiva ni potreba pesnika da bude što jasniji i prijemčiviji. Stoga je ova poezija često bliska epskom poetskom ključu.

*

Todorovićeve poeme „Planeta“ i „Putovanje u Zvezdaliju“ bave se sasvim prepoznatljivim naučnofantastičnim temama - putovanje u svemir, susreti sa vanzemaljskim životnim oblicima i (ne)objašnjivim fenomenima. Pesnik uspeva da naraciju svede na najmanju meru i da je “subjektivno” oboji tojest da umesto pukog nabrajanja sve događaje predstavi iz vizure putnika. Na taj su način čudesa “očovečena”, predstavljena iz perspektive čoveka što nužno podrazumeva i određeni stepen njihove prerade i prilagođavanja čemu se pridružuje i (ne)svesna mitologija kojom je uspostavljena veza budućih i prošlih putnika i njihovih poduhvata na osnovnom nivou (koji se ne menja kroz vekove) - svi su/smo putnici u nepoznato, nedodirljivo, vrtoglavo nepoznato.

*

“Očovečenje” je jedan od važnih problema u naučnoj fantastici. Naime, težeći da se što vernije predstave čudesa svemirskih putešestvija, odnosno dešavanja na njima, pisci prečesto zaboravljaju ljude koji su u svemirskim brodovima i skafanderima i takva dela postaju puka revija tehničkih domišljatosti čime se potvrđuje teza o literarnoj bezvrednosti naučne fantastike. Jer, “glavni junak” ovog žanra, kao i svekolike Umetnosti, jeste - Čovek i bez pokušaja da se sagleda njegov položaj u bilo kojoj situaciji, njegovi doživljaji, fizičke i psihičke promene, nema ni valjanog umetničkog dela. U tom traganju za čovekom i njegovim mestom u budućim svetovima, neminovno je spoznati i jednu od konstantnih crta ljudskog ponašanja - pokušaj da se sve “mitologizuje”, da se od svega pravi priča koja odgovara određenim obrascima po kojima se svi ponašamo, po kojima smo naučeni da spoznajemo svet. Ti obrasci se, naravno, menjaju ali je to izuzetno spor proces i nije direktno vezan za razvoj tehničkih civilizacija (mada ga one svakako ubrzavaju). Svojevrsni raskorak tehničkog i duhovnog nivoa, njihovi međusobni uticaji u nekim budućim svetovima, velika su i važna tema naučne fantastike s kojom su spremni da se uhvate u koštac samo seriozni umetnici koji nisu puki, fanatični obožavaoci tehno-progresa.

*

Kako je već rečeno naučna fantastika koristi, za svoje potrebe, naučna znanja, hipoteze i teorije. Shodno tome, za ovakva dela je normalna upotreba posebnog jezika - termina kojima pojedine naučne i tehničke discipline “barataju”. Ovakav diskurs daje potrebnu dozu uverljivosti umetničkim delima (koju konzumenti očekuju) ali i otvara nove, običnom jeziku teško dostupne vidike. Naravno, pitanje balansa “običnog” i “specijalnog” jezika, njihovog dovođenja u vezu koja neće biti na uštrb jednog od njih, već će se uspostaviti odnos “simbioze”, dopunjavanja, izuzetno je osetljivo. Uspešno rešavanje ovog problema zavisi od mnoštva raznovrsnih i za svako pojedinačno delo specifičnih uslova a polazni reper za sve upotrebe specijalnih jezika je pretpostavljena količina istog u “opštoj upotrebi” a koja može biti premašena u određenom stepenu (koji, opet, ne sme biti previsok da se ne bi izazvao kontra-efekat, odbojnost čitalaca prema onome što se ne razume).

*

Upotreba “naučnog” jezika u Todorovićevim poemama funkcioniše na nekoliko nivoa. Na prvom, njime se definišu fenomeni Kosmosa na egzaktan način koji poezija ne poznaje. Tako u pesmi “srastaju” dva (često oprečna) principa i načina mišljenja i izražavanja. Spoj se, u početku, može činiti gotovo bogohulnim, posebno kada pesnik počne da upotrebljava i matematičke formule kao pomoćno sredstvo tj. kao oblik pesme. U tim se trenucima stavlja na probu ne samo “elastičnost” medija poezije već i (možda i više) otvorenost pesnika i čitaoca, spremnost da se prihvaćeni šabloni (koji uporno daju bogohulnu uzbunu) i definicije preispituju i da se, u krajnjem, iznova postavi pitanje „šta jeste a šta nije poezija?“

*

I, kako se to već mnoštvo puta (uvek kada je neka novina u pitanju) potvrdilo, poezija poseduje daleko veću snagu nego što to većina (autora, teoretičara, čitalaca) očekuje. Tako se i strogi, suvoparni jezik Nauke uklapa, čak i transformiše i otkriva svoje “umetničko lice” (jer i Nauka je Umetnost) a “standardni pesnički jezik” biva pročišćen i dopunjen novim značenjima. Na dubljem nivou ova simbioza (koja će prerasti u jedinstvo) potvrda je da su emocije i intelekt neraskidivo srasli u celovitom biću samosvesti.

*

Naučna fantastika razvijala je svoju specifičnu ikonografiju u okviru koje značajno mesto imaju i brojni naučni i pseudo-naučni termini, kovanice i skraćenice. I svetska naučno fantastična poezija preuzela je deo tog iskustva i koristi ga prema svojim potrebama. Obzirom da su Todorovićeve poeme pionirski poduhvat na tom polju u našoj poeziji, sva jezička rešenja koja je primenio originalna su i nova i predstavljaju kretanje po potpuno nepoznatim teritorijama dok su duhovite složenice začetak pesnikove interne ikonografije.

*

Scijentizam je nesumnjivo prodor u sam koren poezije, razotkrivanje mogućnosti koje ona nosi a koje tradicionalnim pristupom nikada ne bi bile spoznate. Nove teme, novi načini izražavanja i sredstva kojima se grade metafore, šire teritoriju poetskog i u, dotad, nepesničke sfere koje jesu i nova lica sveta. Naravno, početni koraci u novo imaju svoja ograničenja: nužnost da se poštuju izvorna značenja naučnih termina, da se poštuju „lege artis“ postulati (inače će se sva novina izvrnuti u parodiju) mogu da “teško padaju” upravo zbog nepostojanja uzora na koga bi se pesnik ugledao. Velika nepoznanica je i količina znanja koju čitaoci poseduju odnosno treba da poseduju da bi “pravilno” razumeli ponuđene sadržaje. U svakom slučaju, ovakva poezija zahteva veće angažovanje kako stvaraoca tako i konzumenta ali i ponuđene vizije svojom zavodljivošću i intrigantnošću opravdavaju uloženi trud. Todorovićeve poeme „Planeta“ i „Putovanje u Zvezdaliju“ upravo zbog kompleksnih vizija koje donose ostaju rariteti u našoj poeziji.

*

Tragom Todorovićeve avanture krenulo je još nekoliko naših pesnika koji su, kraće ili duže, ostajali verni Scijentizmu, kao jednom ogranku Signalizma, neoavangarnog pokreta aktovnog od 1960-toh do danas. Jedan od osvedočenih “Scijentista”, kome se konstantno vraća, je i Slobodan Vukanović (1944). Njegov najsvežiji rad na ovom polju je poetska knjiga-plakat (štampan u formi plakata, na papiru u prvom i metalu u drugom izdanju) „Nije za nježne“. Ovo delo je takođe okrenuto naučnofantastičnim motivima, kao i neke ranije Vukanovićeve knjige.

Vukanovićeva pažnja je u ovom delu fokusirana na “ovozemaljsku” budućnost i promene koje ona donosi u strukturi i organizaciji života na rodnoj nam planeti, na prodore u same kodove koji određuju vrstu, njeno postojanje. Zahvaljujući takvim mogućnostima sagledavaju se razvoji generacija, otkrivaju “uspešni geni” koji su ključevi opstanka da bi, u krajnjoj instanci, početak i kraj ljudi bio prepoznat u „zvijezdama pahuljicama svemira“. Napredak Nauke omogućio je i drugačiji prodor u mikrokosmos (osim onog u korene DNK) i komunikaciju sa drugačijim ovozemaljskim oblikom života - biljkama, koje nas okružuju i za koje ne marimo previše. “Ispovesti” cveća otkrivaju čoveka gledanog iz drugog ugla. U tom drugom, krivom ogledalu itekako su vidljive i njegove slabosti i samoživost i bahatost. Robotika, razvoj mehaničke inteligencije, takođe je povod za preispitivanje ustoličenih, ukorenjenih, samoljubivih predstava o Čoveku Pobedniku koje vode u jalovo samozadovoljstvo.

*

Spoznaja iluzija o svojoj važnosti motiv je i u pesmama o krioničkim ljudima koji “varaju” prirodu i odlažu svoj nestanak da bi se, posle veštačkog sna, probudili u svetu koji ne razumeju, koji im je stran i kome oni ne trebaju; u pesmi o „novom božanstvu vode“, sa dozom zdravog humora, govori-peva se o stvaranju nove, akva homini, vrste zarad koje se “obični” ljudi odriču delova svog tela.

*

Vukanovićeva poezija manje poseže za specijalnim, naučnim jezicima što je određeno samom tematikom knjige ali to nimalo ne umanjuje prepoznatljivost motiva iz naučnofantastičnog žanra.  Mitološki sloj, očit kod Todorovića, i kod Vukanovića funkcioniše i dograđuje “očovečenu” sliku budućih vremena u kojima se postavljaju pitanja prepoznavanja sopstvenog identiteta i odlučuje o kretanju novim putevima postojanja.

*

Zaključimo na kraju ovog fragmentarnog, te samim tim nepotpunog i, svakako, nedorečenog, osvrta na elemente naučne fantastike u Scijentističkoj poeziji M. Todorovića i S. Vukanovića, da je reč o neosporno zanimljivom poetskom pravcu, odnosno pesničkim knjigama koje plane svežinom i nadahnutošću te otvaraju, za neke nove generacije stvaralaca, prostore koji obećavaju bogatu žetvu dela visokih i trajnih vrednosti.

 (1997, „Signal” No. 18, 1998.)

JEZIK SLIKE – Zvonko Sarić - Povodom knjige „Koren ključa, naličje ravnodnevice“ Ilije Bakića, izdavač Umetnička radionica „Kanjiški krug“, Kanjiža, 1999.

Nakon zbirke poezije i romana, objavljenih u izdavačkim kućama, i tri samizdata, vršački pisac Ilija Bakić objavio je novu zbirku poezije „Koren ključa, naličje ravnodnevice“. Pre čitanja ove knjige, ponovo sam se upitao koliko to treba vere i energije da bi se sada i ovde, objavila knjiga poezije? Nije pitanje koliko „njih“ čita poeziju, tj. koliko se poezija čita, nego je pitanje kakva se poezija čita?

            Poezija koju piše Ilija Bakić je opozitna glavnoj struji neotradicionalističke i estradne poezije. „Peglanje“ poezije Bakiću ne pada na pamet, njegova poezija je rezultat eksperimenta. Eksperiment nije postupak isključivo rezervisan za postizanje naučnih saznanja. Eksperiment jeste i način umetničkog stvaranja, istraživanje kojim se otkrivaju nove mogućnosti jezika. Bakićev stih je slika, a slika jeste reč. Reč – dokument vremena.

            Bakić citira Harlana Elisona:

                        „nema usta

                       a moram da vrištim“,

a onda zakotrlja brojeve nizbrdicom glasa, brojeve koji biraju i menjaju lica. Za one koji ne odmiču od konzervativnog viđenja slike (još uvek?!), sigurno će biti iritirajuće kotrljanje slova u ovoj knjizi. Bakić čoveka slika u kulturološkom kontekstu postmoderne:

                        „posle opet

                         sve u vodu prelazi

                         a hodača po njoj

                                           nigde“,

traga se za koordinatnim sistemom, tačkom uporišta, kakofonija zvučnih signala je stvarnost, buka i atonalnost, nosači reči su svuda oko nas, a:

                        „cilindar neba je prazan

                         sveden na parove suprotnih

                                                            znakova“.

            Um gramatičke  životinje grozničavo preraspodeljuje sistem znakova. Bakić pronalazi materiju koja je poetski provokativna, a njegov interpunkcijski neuređeni iskaz razbija uobičajene sintaksičke norme, ignorišući kanonizovano. U estetičkom bitku sarealnosti:

                        „potkovani psi

                         galopiraju suvim koritom“.

            Dokumentujući slikama pristajanje, predaju i bezbrojne maske identiteta ispranih mozgova, Bakić upravo postupkom svoje umetničke prakse, eksperimentom, činom istraživanja i otvorenim stvaralačkim postupkom opovrgava, kao i brojni stvaraoci koji su van glavnih struja, asove postmoderne – francuske strukturaliste i poststrukturaliste, koji smatraju da je stvaralačko i raznoliko samo nebitna ravan događaja. Ne zaboravimo ni domaće neotradicionaliste, pošto (jako skupo!), ni njima uniformno viđenje sveta nije nimalo strano. Divan paradoks, ali da vidimo, ima li razlika? Razlika je što poststrukturalisti nemaju tendencija ka antimoderni vršeći reviziju moderne, dok neokonzervativci zastupaju neprijateljski diskurs prema postmoderni zbog toga što dobro predviđaju da postmoderna može poroditi drugu modernu, što znači i novu avangardnu praksu koja je kritična prema vrednostima koje se oslanjaju na tradiciju, a to se već ne toleriše u našoj književnosti. Za ovu moju tvrdnju verodostojni su svojevremeni napadi na signalistički stvaralački pokret, koji uzgred, i dan danas vrši promociju naše kulture širom sveta. Raznolikost je teško prihvatiti. Zahtevi za pravom na različitost predstavljaju civilizacijski izazov. Multikulturalizam pomaže da se u obzir uzima perspektiva Drugih. S obzirom na opštekulturni kontekst, da bi mogli učestvovati u globalnim međuodnosima, gde je u toku tranzicija u postindustrijsko društvo, nužno je transformisanje ovdašnjeg kulturnog i socijalnog konteksta. Centralna tema 20. veka je svakako bitka između slobode i totalitarizma.

            Subverzivni naboj Bakićeve poezije je u izazovu koji on upućuje samodopadljivosti društva koje sve svodi na potrošna dobra. Jasno je da novac ne pita nikoga, ali provokativno je reći mački da je mačka:

                        „kože

                         ukočenih raširenih zenica

                                                         nosi

                         struja smrznutog glasa“,

glavinjaju žive kože, uštopane su urbane avanture u televizijski svet simulirane javnosti, gde se potire sociokulturna diferencijacija, a:

                        „komadi slova kotrljaju se niz

                         jarugu kalendara“.

            Usled prisilnih uloga i nametnutih identiteta:

                        „iza lica obešenih

                         lokva svetla puzi

                                            migolji“,

gospodare iluzije tela da oni sami biraju svoj doživljajni program.

            Bakić promišlja o stanjima savremenih društava. O ovdašnjem stanju upoznat je „direktnim prenosom“, a o stanju ostalih društava upoznat je posredno, jer su putovanja „endizam“ za Bakića, bar za sada. Članak „Kraj istorije“ F. Fukujame, i ujedno ovaj novi pravac teorijske misli, kršten je kao „endizam“. Vreme će pokazati da i je liberalna demokratija vrhunac i ujedno kraj, a činjenica je da se potrošačka kultura davno etablirala. Što se tiče malog čoveka u velikom supermarketu želja i mogućnosti, on i dalje ostaje tema književnosti. Ako se u ovdašnjoj književnoj proizvodnji mali čovek nađe razočaran zbog neostvarenih želja, nadam se da će ga neki naš pisac najzad osloboditi večite nadmenosti, smrknutosti i smrtne ozbiljnosti i pomoći mu sa malo humora. Valjda je neko i nasmejan, pa šta sad? Svet je inače zaista divan, naravno za hrabre i pametne. Pogubno je mistifikovati stvaranje kao mučan proces, pa još i da je gospodin umetnik i nesrećan. Kako Bakić nije mazohista, stvaranje za njega jeste radost.

            U knjizi Ilije Bakića „Koren ključa, naličje ravnodnevice“ mreža organizma upinje se da ostvaruje komunikaciju. Upravo je obeležje komunikacije ono po čemu razlikujemo životno i neživotno. Kako će se razmenjivati poruke mase kreatura, zavisi od njihovog misaonog života. Sposobnosti ekodiranja i dekodiranja su međuzavisne. Besmislena je sposobnost razumevanja signala, ako nema ko da ga pošalje. Bakić je poslao svoj signal čitaocu.

(„Nedeljni dnevnik“ br. 184, 1998.)

POEZIJA RAZLIKA – „So What?“ priredio Andrej Nikolaidis, izdavač Književna omladina Crne Gore, Podgorica, 1997.

„Naravno, ovo je subjektivan izbor. Kao i svaki drugi, uostalom“, kaže Nikolaidis na početku predgovora svoje knjige koju će odrediti kao „Izbor savremene crnogorske Poezije Razlike“. Dalja objašnjenja podsetiće čitaoca na brojne manifeste avangardnih pesničkih pokreta, što će reći slede definisanja zatečenog stanja u književnom životu i najava promena, novih pravaca koje „prevratnici“ otkrivaju. A ono što su mladi i buntovni zatekli u crnogorskoj „savremenoj“ poeziji jeste zabran visokih zidova iza kojih kunja epsko-ruralni diskurs, zastarela modernistička shvatanja, ekspresivnost izraza i mit o ukletom umetniku. Osnovna fama ovog samodovoljnog i somoljubivog sveta jeste da je „već sve napisano“. Ušančeni u svojim uverenjima „ozbiljni“ crnogorski pesnici ne pokazuju volju da primete a kamoli prihvate novine u liku postmodernističkih vizija literatura. Vladajući je konsenzus o „estetskoj hibernaciji“ u kojoj će se prespavati promene a kad one minu nastaviće se po starom.

            Ipak, promene koje znače prevrednovanje (i provetravanje) literarne scene zapljusnule su 1980-tih crnogorski poetski milje. Prvi talas postmoderne kulminiraće izborom iz novih pesničkih strujanja, pod naslovom „Kvarenje omladine“ koji je uradio Želidrag Nikčević. Ali, Nikčevićev kritičarski filter propustio je znatne količine epskog, konstatuje Nikolaidis koji se ne libi da upotrebi i oštrije izraze kakvi su npr. „šačica književnih nekrofila“. Ovaj izbor, kao oličenje drugog talasa postmodernizma, očišćen je od svih nanosa starog, zahvaljujući idenztitetu koji je postmoderna stekla kako na planu teorijskog usvajanja i izgradnje kritičarskih merila tako i pojavi nekoliko relevantnih književnih dela novog usmerenja. „Poezija razlike“, dakle, nudi sliku nove poezije, novog, drugačijeg interesovanja i senzibiliteta, novih horizonata koji se raskriljuju ili barem naziru i najavljuju svoj dolazak.

            Nikolaidis se odlučio da u izbor uvrsti i nekoliko pesnika starije srednje generacije, kao preteče događaja iz 1980-tih (M. Lombard, S. Vukanović, I. Lakušić; primetimo da je najmanje prostora dato Vukanoviću – jedna pesma! – iako je on, kao aktivan pobornik Signalističkog pokreta, kontinuirano „sprovodio“ subverziju epskog te znao da mu se itekako podsmehne). Od pesnika rođenih 1950-tih zastupljeni su B. Vuković, R. Uljarević, M. Popović; iz generacije 1960-tih M. Popović, Ž. Nikčević, Rakočević, Brković, N. Nikčević; od najmlađih, rođenih 1970-tih objavljeni su stihovi G. Božovića, Goranovića, M. Vukovića, Bećanovića, Damjanovića, Markovića, Milačića i I. Marojevića.

            Umesto važećih modela mitova, matafizike i istorije novi stihovi nude ironiju, cinizam, parodiju, pastiš, pseudo dokumentarnost, nihilizam, ludizam, sofisticirane akrobacije atrizma. Šarenilo poetskih usmerenja otežava iznalaženje zajedničkih karakteristika predstavljenih pesnika (osim one početne – nepristajanja da se slede etablirani putevi „pravih“ poetkskih vrednosti). Primetan je konstantan pokušaj iskoraka iz „velikih“ tema u male događaje, svakodnevicu, otvaranje prema iskustvima savremenih medija (filma, ron’n’rola), u iskrivljenim (humornim, bizarnim) vizurama uz često prisutan odmak od materije osećajnosti i promovisanja subjekta koji je otuđen kako od sveta tako i od sebe. Samosvojnost svakog pesnika dokaz je tragalaštva za novim kvalitetima i izrazima i zalog opstanka i razvoja pesničke umetnosti koju ovaj izbor najavljuje.

(1998)

           

VRŠAC U VRŠCU

Uhvaćeni u zamku društvenog JU haosa koji je slomio sve sisteme vrednosti, oduzeo nasušnu potrebu za sigurnošću i perspektivama, mladi umetnici (duhom i/ili godinama), pritisnuti unutrašnjim žarom za izražavanjem i stvaranjem, bili su prinuđeni da iznađu drugačije puteve delovanja. Pošto više niko iz establišmenta nije mario za njih, niti bio voljan da im pomogne te je svako radio na sopstveni rizik a prestali su da postoje uobičajeni, „regularni“ oblici izlaska u javnost, novi stvaraoci morali su u potpunosti da se oslone na svoje snage. Ta samo-pomoć i samo-organizovanje izuzetno su bili potrebni u malim gradovima tradicionalno netrpeljivim prema svemu nepoznatom, svemu što „talasa“. U Vršcu su, pak, zahvaljujući talentu i tvrdoglavosti (vrlo važnoj crti karaktera) koje donose i podupiru breg, kula, košava i ruža vetrova (probodena TV tornjem), grupisanja mladih prema afinitetima izrodila nekoliko paralelnih, alternativnih umetničkih projekata/scena koje su polako prerasle gradski atar i otišle u svet, bliži i dalji.

Tako je, zahvaljujući nekolicini jakih autora (Wostok, Grabowsky, Lola...), magazinu „Patagonija“ (urednik Goran Dimitrijevski Dima) i fanzinu „Krpelj“, Vršac izrastao u centar JU alternativnog stripa 90-tih.

            Časopis „Košava“ (urednik M. Đurić) postavio je nove standarde u ovdašnjoj produkciji intelektualno serioznih publikacija.

            Likovna scena „otkrila“ je avangardna strujanja zahvaljujući Živku Grozdaniću Geri, osnivaču „Likovnog bijenala mladih“.

            U muzici počinju da bruje novi zvuci, od ambijentalnog „Ura“ do post-pank „Srca male rode“.

            Nekoliko izrazitih individualaca (D. Pavkov, J. Marinkov, D. Vlajković Mitrovanov, A. Dudić...) promenilo je dotadašnje obrise literature koja se piše u Vršcu.

            Veliki društveni pritisak, nerazumevanje okoline, finansijska katastrofa, psiho frustracije, primorali su stvaraoce da se snalaze „štapom i kanapom“ ali ih, istovremeno, i oslobodili oveštalih formi i shvatanja. Novi senzibilitet i osećajnost izgradili su u 1990-tim paralelni umetnički Vršac koji diše punim duhovnim plućima.

(1998)

FANTASTIČKI VATROMET "Noći Morloka" Kevin W.Jeter, izdavač: "Amber", edicija Znak Sagite, Beograd, 1997.

Roman "Noći Morloka", originalno objavljen 1979.godine, delo je K. W. Jetera (1950), ne previše poznatog američkog Science Fiction pisca  (kod nas je ovo njegovo prvo pojavljivanje) i već svojim se naslovom izričito vezuje za prvi roman H. DŽ. Velsa "Vremeplov" iz 1895. godine; iščitavanje će povrditi da je u pitanju pravi, pravcati nastavak. U literaturi ovakva situacija - da drugi autor nastavlja delo, a posebno ne posle 70 godina, - svakako nije uobičajena (u stripu je to mnogo češći slušaj mada je i tu ovolika decenijska distanca nepoznata). Ako se, pak, uzme u obzir vreme pojavljivanja "Noći..." a ono pada u doba vladavine postmodernističkog svetonazora moguća Jeterova odluka da odabere ovakav postupak nalazi opravdanje u nekim od tada aktuelnih načela literarnog stvaranja. Naime, jedna među brojnim polazišnim tačkama postmodernizma bila je i ona o jednakoj umetničkoj atraktivnosti svih žanrova kao i poželjnosti "nastavljanja" već napisanih dela čime bi se relativizovala teza o završenosti neke knjige odnosno, ulaženjem u stil i način razmišljanja ranijeg pisca eksperimentisalo sa samom psihologijom autorstva i stvaralaštva. Rezultat narečenih stavova pre svega su dela koja koriste kostur neke ranije knjige da bi nadogradila sadržaje u rasponu od karikiranja do "sakrivanja" iza poznatih naslova (npr Keti Aker i njeni romani "Don Kihot" i "Velika očekivanja"); direktni nastavci literarnih predložaka znatno su ređi ali, čini se, i mnogo atraktivniji a "Noći..." upravo spadaju u potonju grupu. Elem, kako je znano, pronalazač vremenske mašine vratio se iz daleke budućnosti u 1892. godinu da bi prijateljima, za večerom, ispričao svoje dogodovštine a potom ponovo otišao u doba Eloja i Morloka. Ali, tu nije kraj jer pametniji Morloci su dočekali putnika, ubili ga i oteli mašinu pa se njome vratili u London XIX veka i počeli da u kanalizaciju ubacuju svoje trupe i naoružanje, pripremajući se za invaziju koja će sravniti sa lica zemlje ljudsku vrstu. No, u tome će im se suprotstaviti večite sile koje brane Englesku, u liku kralja Artura i doktora Ambrouza, koji će za ovu priliku iskoristiti usluge izvesnog Hokera (koji na večeri tokom koje je predstavljen vremeplov nije progovorio ni reč) i moderne Amazonke Tafi, otete iz vremena kada su Morloci vodili završne borbe sa ostacima ljudi. Zadatak Hokera i Tafi biće, pošto otmu iz zarobljeništva Artura, da pronađu četiri kopije Ekskalibura, sjedine ih i tako obezbede sjajno oružje pobede. Put će ih voditi u dubine Londonske kanalizacije, sve do sveta Izgubljenih novčića, podzemnog okeana i podmornice koji su deo izgubljene Atlantide, i konačno do "originalnog" vremena Morloka i zavejanog zamka u podnožju planina, da bi na kraju, naravno, dobro, uprkos žrtvama, pobedilo.

            Jeter je verno "skinuo" Velsov stil pripovedanja u kome nema mesta za pretpostavke već se insistira na jasnim i preciznim opisima kako fizičkih tako i psiholoških događanja. S druge strane, njegova priča širi se nesmetano u vremena i prostore, od zavodljive bizarnosti svetova izgrađenih u kanalizaciji preko Atlantiđanskog nasleđa do vanvremenog Engleskog rodoljublja i ekscentričnosti. U nekim trenucima ovaj vatromet fantazije opasno se približava granici ubedljivosti pa čak i zalazi u preterivanja; očito je Jeterova namera bila da iskuša otpornost same priče jer je on nastavlja uprkos kršenju nekih od osnovnih SF zakona vezanih za pitanje puta u budućnost-prošlost (jasno je da istrebljujući ljude XIX i XX veka Morloci uništavaju svoje pretke; objašnjenje izbegavanja ovih posledica vrlo je tanko i namerno naivno). Ono što počinje kao oprezno usmerena priča raspsnuće se u vrcajuće klupko svakojakih ideja i epizoda koje je zabavljalo njihovog pisca a na iskušenje baca čitaoce i njihovu spremnost na tzv "pogodbenost zamišljenih svetova" tako bitnu za fantastička dela. "Noći Morloka" su, stoga, zabavna, vesela i neobuzdana stilska vežba iz naučne fantastike postmodernističkog usmerenja.

(1998)

LIČNI PEJZAŽI 2 „Suđenja tišini“ Anastas Nastevski, izdavač Književna omladina Prištine, Priština, 1998.

Možda bi najpreciznijie određenje ove zbirke (koliko je to, kada je poezija u pitanju, uopšte moguće) bilo citiranje naslova prve zbirke Anastasa Nastevskog koji glasi – „Posmatram“. „Suđenje tišini“ je, čini se, niz slobodnih fizičkih/duhovnih pogleda na okruženje i senzacije koje viđeno, sagledano, izazivaju. Nalazeći se u centru sebe kao tela (samo)svest osmatra, zapaža, prepuštajući se pukim utiscima i vencima asocijacija što se nižu, nadovezuju, prepliću. Pogled dokono, slobodno i spontano bludi na sve četiri strane sveta, skače s motiva na motive, počesto različite da bi se, zatim koncentrisao na poneku znak (skazaljke, manastir, ikonu, pajzaž...) i „pronašao ga“ u nekoliko varijacija koje se grupišu u mikro celinu da bi se, opet, nastavilo sa lutanjem. Otuda, zbog te kompaktnosti u raznorodnom, zbirka nije podeljena u cikluse kao zatvorene delove već je potpuno otvorena, data u „komadu“. I same pesme su različito strukturisane, od pukih prepisa viđenog, preko nekoliko labavo vezanih slika odnosno „usputnih“ misli do pažljivo razrađenih i zaokruženih celina, što upravo i odgovara reakcijama posmatrača: preko nekih objekata on će preći samo ih ovlaš konstatujući dok se na drugima zadržava, analizira ih, same i u kontekstu, napušta ih i vraća im se iz drugih smerova, s drugačijim raspoloženjima i očekivanjima. Postepeno se u naizgled haotičnim utiscima, obilju prostora i vremena naziru konture velikog mozaika, slagalice deo koje je i sam pesnik (i mi s njim). Otuda se sva lična istorija (detinjstvo, odrastanje u drugačijem sistemu), sadašnjost, delanje i mišljenje, stapaju u šire planove masa predaka, savremenika i potomaka, svih vođenih nesagledivim usudom. Nastevski ipak ne podleže nacionalno-etničkim ključevima i vizurama određivanja dešavanja. Njemu su bliža očitavanja na nivou grupa jedinki koje su zapravo izmanipulisane pozivanjem na „velike“ vrednosti (podložne lakoj potrošnji i preformulisanju prema potrebama). Pesnik prepoznaje te male ljude (i sebe) u žrvnju istorije beznađa, laži i prevara, otimanja i obećanja. Otkriće ovakvih ustrojstavta i spoznaja da su neumitna (a Priroda, kao mogući kontrapunkt, simbol ravnoteže i trajnosti, skrajnuta je i poništena), izvor su tihe rezignacije dominantne u većini pesama. Ono što preostaje jeste pokušaj da se u tišini proživi život svagdanji.

(1998)

LIČNI PEJZAŽI „Divlji mak“ Anastas Nastevski, izdavač Književna omladina Prištine, Priština, 1998.

Anastas Nastevski (1948) jedan je od onih autora koji tiho i istrajno nastavljaju svoj pesnički rad, bez obaziranja na trenutne mode u literarnim krugovima i postepeno, iz knjige u knjigu, sazrevaju zahvaljujući svojoj posvećenosti umetnosti. Osnovna poetska tema Anastasa Nastevskog jeste opsednutost trenom, delićem vremena u kome se stiču sva prošla i buduća vremena, mikro i makro planovi sveta i pojedinaca. U svakoj sledećoj zbirci ovaj blesak, neuhvativi moment profiltriran je kroz novi sloj iskustavta i novi ugao glednaja, od verističkog do minimalizma haiku forme. Nova knjiga kojom se pesnik nedavno oglasio nastavak je ovih traganja te stoga bliska prethodnim i, istovremeno, po emotivnim predznacima različita, posebna.

„Divlji mak“

            U 30 pesama Nastevski gradi mentalnu mapu, lični pejzaž trenutka koji određuje pojedinčev doživljaj sveta i sebe u njemu. Detinjstvo i zrelost prepliću se u intimnim žižnim tačkama brega ponad polja žita, sopstvene sobe, ulice, knjiga, huka sove, sparine, sata, perona... Svaki od ovih repera vuče korene iz slika bogatog kolorita, s preovlađujučim tamnim tonovima, i budi nizove asocijacija i simbola koji, u konačnom utisku, nose spoznaju ravnodušne svakodnevice nad otvorenošću i čistotom detinjstva. Sve o čemu se snilo i nadalo u godinama kada je svet bio tajna prepuna čudesa, iščilelo je. Preostaju sećanja koja budi prepoznavanje zadatih situacija i odnosa, sada viđenih u drugačijem svetlu i kontekstu, dubljih, lišenih koprena iluzija. Svođenje rezultata, u doba zrelosti, ne donosi pozitivan rezultat, više je izgubljenog nego dobijenog. Otud je seta dominantno raspoloženje ovih stihova, uz tek poneki sev cinizma ili gneva.

            Pesnik, uprkos lakoj zavodljivosti opštih tema kojima se bavi, ne zapada u tugaljivost i patetiku već uspeva da izbalansira emotivne terazije pesama, često posežući za originalnim metaforama i slikama. Nastevski je spreman i da prizna, kako kaže Slobodan Obradović, recenzent zbirke, da je gubitnik koji govori o sreći kao što je voljan da pođe i nepredvidivim putevima bliskim nadrealnom pesničkom diskursu a sve zarad ostvarenja sopstvenih ideja, vizija i fascinacija.

(1998)

U POTRAZI ZA PARAMA I ISTINOM – TV serija „Dosije X“

U TV sezoni 1998/99 serija „Dosije X“ neprikosnovena je medijska zvezda koja se, pošto je na vrhu gledanosti već tri godine, lako i pomalo rutinirano, baškari na udarnim terminima u eteru SAD i ostatka Zapadnog sveta. Foks biznis TV kompanija koja stvara ovaj program, okrepljena sigurnom prođom robe, radi punom parom a komercijalni timovi unovčavaju slavu na sve moguće načine: od majica, kapa i šoljica za kafu preko časopisa, postera i knjiga do distribucije kaseta sa već emitovnim epizodama, internet vebova, klubova obožavalaca i putujućih „Dosije X“ sajmova koji ih obilaze. Potvrda uspešnosti su i pojave klon-serija (takva su i kratkotrajna „Tamna nebesa“), i umetanje „Dosijea X“ u druge popularne medije, što će reći citiranje, parafraze, parodije u stripovima, drugim TV serijama ili programima. Moto serije „Istina je negde napolju“ postao je deo svakodnevnih razgovora, gotovo uzrečica. Očito, poslednje godine ovog veka protiču i u znaku „Dosijea X“.

Gde su vanzemaljci?

            Da je publika velika i nerešiva zagonetka znaju svi koji nameravaju da ulože pare u zabavljački bizniz. Uprkos svakovrsnim istraživanjima i planiranjima, sudbina proizvoda rešava se na Njegovom Veličanstvu Tržištu. Otuda brojni slavni promašaji i zadesni uspesi. „Dosije X“ pripada ovim potonjima jer nije krenuo sa velikim budžetom već oprezno i pipavo, što ne znači da nije potegnuto i nekoliko caka za koje se računalo da će da pale kod masa. Sudeći po rezultatu, mešavina rizika i igranja na sigurno bila je prava.

            „Dosije X“ nije standardna (svemirska) SF serija, kao legendarne „Zvezdane staze“ i brojni  joj nastavci, čime je ciljna grupa proširena i na one koji nisu ortodoksni SF fanovi. Teme epizoda žanrovski su prepoznatljive – od primarne pojave vanzemaljaca do svakakvih paranormalnih fenomena – ali je pristup specifičan; umesto kojekakvih čudaka i mutnih tipova, glavni junaci su državni službenici, agenti FBI, dakle pouzdane, trezvene, lepo podšišane, očešljane i obučene persone. No, dok se, s jedne strane, stavlja akcenat na sigurnost koju država garantuje i nudi podanicima, s druge strane, ta ista sigurnost dovedena je u pitanje uvođenjem u igru već famozne teorije zavere, jer unutar države ima loših momaka kojima dobrobit širokih masa ne leži na srcu.

ce Fiction. Kraj te fame doneli su vanzemaljci ali – pravi. Misterija NLO-a postala je kamen spoticanja dijaboličnih razmera. Od kraja II svetskog rata, kada su se NLO masovno pojavili a država nije mogla da za to da zadovoljavajuće rešenje, pitanje poverenja u nju (državu) stalno se zaoštrava. Događaj u gradiću Rouzvil, 1947. godine, kada je nešto palo a vojska sakrila dokaze i pokušala da zataška slučaj, svima, manje il više zainteresovanima (nezainteresovanih nema jer je u pitanju ulog najveći od svih: odgovor na pitanje da li smo sami u svemiru i, ako nismo, ko je gazda), postalo je jasno da se tamo gore (na nebu i državnom vrhu) nešto muti i krije od naroda. Mašta mnogih je proradila i tako nadomestila nedostatak činjenica, pa su razvijene silne teorije: te svemirci su nas posećivali još u dalekoj prošlosti i uticali na razvoj čovečanstva (što i nije pohvalno za njih), te kontakt treće vrste je uspostavljen ali se o tome ćuti, te od palih NLO-a je maznuta tehnologija, te svemirci su među nama... I kod ove poslednje teze „Dosije X“ dolazi na svoje i razvija priču o velikoj zaveri svetskih glavonja-drmadžija i tuđina i opakim planovima za ostvarivanje mračnih rabota. Prosečni konzument TV-a i šarene štampe odavno je progutao teoriju o kvarnosti države i podložan je povremenim napadima paranoje, što seriji baš odgovara. Nevernim Tomama, pak, ostaje da, ako im je dilema o svemircima smešna, reše onu o ubicama Kenedija.            Ova linija kvazi autodestruktivnosti odavno je poznata u američkom SF-u (kao i krimićima i špijunskim trilerima). Stoga je zemlja najčešće uništavana najezdama pomahnitalih vanzemaljaca upravo Amerika. Na uvrnut način – propašću – sugeriše se da je Amerika centar sveta jer da je 13. rupa na svirali ne bi je niko, a ponajmanje vanzemaljci, napadao. U nastavku programa, pak, zahvaljujući snazi, pameti i „svijetlom oružju“ made in USA, svet biva spasen pošasti, čime je dokazano ko je glavni. Naravno, tu i tamo nađu se i poneke izdajice i ludi naučnici koji imaju paklene planove za pokoravanje Velike Demokratije ali bivaju sređeni po kratkom postupku. Ova „samohval - smaodrek“ šema funkcionisala je decenijama u toj USA Scien

            Agenti Skali i Molder, dakle, s dozvolom države (onog dobrog dela), kao ozbiljni isrerivači duhova, njuškaju po nenormalnim stvarima širom Severne Amerike a i dalje (jer se muti i u Južnoj Americi, Rusiji i Iraku, sve nedemokratkim mestima koja ugrožavaju Slobode čovečanstva; tako se trenutna politička situacija lepo koristi i u „umetničke svrhe“). Ali, kad god dobrice nabasaju na nešto krupno i gadno, Zavera ih omete da isteraju Pravdu do kraja. Stalno se naziru prsti moćnih krugova ali navaljalci su bar pola koraka ispred dobrih momaka (i devojke). Borba za Istinu tako se odvija na dva plana, spoljnem i unutrašnjem. Ipak, napredni elementi već će stati za vrat nevaljalcima i otkriti tajne vanzemaljaca, fabrikovanih virusa, klonova, crnog raka, medijuma i svega drugog što vas je brinulo, što ste oduvek hteli da pitate a niste znali koga. „Dosije X“ je upravo zato tu, da pokaže kako se stvari nisu bespovratno otrgle kontroli i da će Dobro pobediti. Što će reći, sve je po oprobanom receptu: mi vas ložimo pa posle hladimo (i zgrćemo zelene novčanice).

Ko se voli taj se ljubi

            Naravno, junaci serije živi su ljudi, pate, imali su teško detinjstvo, traume, muče ih sumnje, nisu iskvareni, odani su idealima Slobodnog sveta. Šema policijskih filmova „dobar i loš u timu“ ovde je prebačena u varijantu „onaj koji veruje i ona koja ne veruje“. Umesto da muškarac bude zagovornik zdravog razuma a žena sklonija ezoterijskom, u seriji je podela obrnuta, tek da zbuni gledaoce. A da bi se isti još više vezali za junake, tako mlade i lepe, ubačena je i mala neizvesnot: pošto su oboje zdravi i usmereni na suprotni pol, kad će da se smuvaju? Neki nežni fluid postoji ali nikako da dođe do realizacije, taman da se cmoknu – nešto šušne... Za podgrevanje dileme koriste se i fotosi na kojima su golišavi Skali i Molder zagrljeni u krevetu. Poruka je jasna: biće i toga ali budite strpljivi i gledajte nastavke a mi ćemo skupo da prodajemo termine za reklame.

            I, sve u svemu, serija grabi napred u profite. Nije joj odmogao ni letošnji film koji je totalni bućkuriš (autori nisu znali šta da stave u dva sata pa su potrpali sve što im je palo na pamet). Uspeh serije je toliki da je studio naručio priču od Stiven Horor Kinga a onda mu je, ’ladno, vratio na doradu što je Kralj prihvatio bez protesta (valjda ceni da se isplati očešati se o tuđu slavu i lovu). Skali i Molder, naravno, i dalje (već šestu sezonu) tragaju, ubacuju svoju ciglu u zid paranoje koja hara svetom, bez obzira da li svemirci postoje ili ne.

            A postoje, zar ne?

(1998)

DIVLJI MOMCI PROTIV ASTEROIDA Film „Armagedon“, režiser Majkl Bej, 1998.

Problem sa popularnim temama je da svako može da ih troši i (zlo)upotrebljava kako mu se svidi. Očito da je ideja o snimanju filma u kome kamen iz svemira pada na Zemlju pala u isto vreme na pamet nekolicini ljudi iz američkog šou biznisa pa su, za sada, realizovana dva proizvoda koji su, jedan za drugim, lansirani kao letnji bioskopski hitovi. Prvo je na scenu stupio smuljani i debilizovani „Deep Impact“ a, kad se ovaj dobro „ispucao“ stigao je „Armagedon“, biblijski zvučno-obećavajućeg imena.

           

Razbucani Godzila

            Poređenje sa „Deep Impact“-om neminovno se nameće: priče su bolno iste – svemirski kamen koji može da zatre ceo živi svet treba uništiti ili skrenuti sa putanje za šta valja da se pobrinu odvažni astronauti. Oko ovog kostura može se, već prema invenciji scenarista, zaplitati mnoštvo linija i događaja. Za razliku od „Deep...“ koji se opredelio za „ispravan“ put, što će reći da svesni, trenirani, odgovorni, odani heroji spasavaju svet, „Armagedon“ prema zamisli čopora scenarističkog (a bukvalno je tako jer jedan je smislio priču, dvojica je razradila a četvorica doterivala i peglala) ide drugačijim putem na kome grupa neodgovornih zafrkanata rešava problem. Cela frka oko masovnih histerija zbog propasti čovečanstva, na kojoj je „Deep...“ definitivno zakazao, u „Armagedonu“ je elegantno data u funkcionalnim scenama tipa „malo vatrometa - malo TV vesti“. Dakle, „Armagedon“ je rađen po receptu iz filmova kakvi su „12 žigosanih“ ili „7 veličanstvenih“ koji je sada prebačen na svemirski teren. Režiser Majkl Bej bio je svestan kojim se putem uputio i bio je voljan da iskoristi sve prednosti koje ovakva akciono-stripovska igrarija nosi. Za početak nije mogao da odoli a da se ne poigra potencijalnim konkurentom za letnji hit pa tako neko kučence čerupa model japanskog monstruma Godzile tek da pokaže ko je gazda a onda počinje prava zabava. Poruka je jasna: ovaj gušter, čak i kad se naduva, ne može nam ništa jer se mi bavimo mnogo većim stvarima.

Buši, buši!

            Kamenčići koji izazivaju efektne eksplozije po gradovima najavljuju veliko parče stene koje namerava da bupne za 18 dana. U panici posle ove vesti pada odluka da se uljez razbije iznutra, da se primeni oprobani metod „buši, buši“. Ali, ko bi trebao da to uradi (jer očito treba pozvati decu)? Najbolji u tom poslu je Hari Stamper (Brus Vilis), prgavi naftaš koji ima probleme da prihvati da mu je ćera poodrasla, napupela i da priroda traži svoje pa vija njenog dečka po platformi sa sačmaricom. Hari se malo nećka po pitanju prihvatnaja posla spasavanja sveta da bi ga ipak prihvatio ali pod uslovom da mu skupe njegovu bandu-ekipu. Vojska i NASA krenu da hvataju čopor kockara, ženskaroša i svakojakih čudaka koji, da bi počeli da rade, imaju – svoje uslove (među njima je i da im se kaže ko je sredio Kenedija). Posle sudbonosnog „da“ počinje trening sa pripadajučim sprdačinama, na užas ozbiljnih astronauta iz druge ekipe. Pred odlučujući let Hari će svoje momke odvesti na slobodno popodne za rasterećenje i sređivanje računa. Ako vam ovo liči na „12 žigosanih“ u pravu ste; Vilis i Li Marvin imaju čak i slične fruzire.

            U sudbonosno jutro banda kreće na zadatak usporenim korakom koji budu sećanje na „Divlju hordu“ legendarnog Sema Pekimpaha. Scena je  nabijena epskom emocijom dolaska spasilaca i fascinacijom snagom nauke koja će promeniti sudbinu (o čemu je sanjao još Žil Vern). Naravno, posle momenta u kome raste knedla u grlu sledi red zafrkancija, da se gledaoci relaksiraju i pripreme za novu gužvu na orbitaloj stanici. Ova je u osnovi rashodovana kanta sa pripadajućim pijanim Rusom koji se, posle havarije svog nebeskog doma, nevoljno pridružuje herojima. Nakon što iskoriste „gravitacionu praćku“ Meseca, svemirski šatlovi sedaju na vrat asteroidu ili barem jedan to uradi pošto se onaj drugi malo „ugruva“ pri sletanju. Događaji potom ubrzavaju: bušilica zapinje, otkriva se zavera nevaljalih vojnika koji bi da aktiviraju bombe pre vremena (tj. pre ubacivanja u rupu), preživeli se samoorganizuju, ćerka na Zemlji plače ko kiša, Hari ostaje da svojeručno upali fitilj predavši svoj podmladak na staranje njenom vereniku i – BUM! – svet je spasen a astronauti opet hodaju usporeno i ponosno.

Kratki rezovi i citati

            Mada su za potrebe „Armagedona“ konsultovani stručnjaci film je prepun jezivih grešaka i propusta, od već standardnih fijuka šatlova kroz svemir, preko pojave gravitacije tamo gde je nema ili ima vrlo malo (orbitalna stanica, asteroid) do sumnjive teza o razbijanju stene velike kao Teksas onakvom bombom a na maloj razdaljini od Zemlje. Do ovih promašaja došlo je ili zbog ispunjavanja navika gledalaca (koji vole da čuju kako šatl „šiša“ kroz svemir i da eksplozije u vakuumu grme i svetle kao prskalice) ili zbog smanjenja troškova za specijalne efekte ili zbog lagodnog zaboravljanja na naučne postavke. Filmadžije su ipak više marile da se izgradi dobra vestern-ratna tenzija koja drži gledaoce za sedišta i u tome su dobrano i uspele. Šablon o grupi zamlata koja radi po ideji „sve se može uz dobro zezanje“ i pravi „smešno“ ozbiljnim tipovima koje narod ne voli, „radi“ bez greške. Likovi su psiho-fizički lako prepoznatljivi a u tome pomaže i slaganje dosetki koje slede vicevi i nastavljaju se u gegove. Slalom verbalnih egzibicija „filovan“ je mnoštvom kratkih rezova u stilu muzičkih spotova i reklama što, opet, vuče korene iz stila koi je proslavio Pekimpah (opet) u „Divljoj hordi“. Specijalitet „Armagedona“, koji dodatno razgaljuje gledaoce jesu citati poznatih filmova. Ponekad je to sasvim direktno, u dijalozima a ponekad je u pitanju parafraza kakva je ona s jahanjem nuklearne bombe (znana iz Kjubrikovog „Dr. Strejndžlava ili kako sam prestao brinuti i zavoleo bombu“, sa veličanstvenim Piterom Selersom). Takve sitne cake (montaža, citati) u stvari su vrhunac ovog filmskog delca, ono što ga izdvaja od gomile celuloidnih avantura-razbibriga za vrele dane i po tome će ono biti upamćeno duže od jedne sezone (u filmskom raju).

(1998.)