Svi znaju ko je Zoran Janjetov - Janja.
Tačnije,
svi koje treba uvažavati i poštovati kao misleće ljude sa ovih prostora s kraja
XX i prvih decenija XXI veka.
Pre
pola veka trik pitanje je bilo „koju muziku slušaš“ (mnogo ređe, „koje
knjige čitaš“) i prema dobijenom odgovoru određivalo se da li je dotični/a -
„naš/a“ ili nije, da li se s njim/njom ima o čemu razgovarati ili na istog/istu
ne treba gubiti vreme. Danas se, kako to kažu, „ladno“ dotični/a može
testirati pitanjem „jel znaš ko je Zoran Janjetov“. Ali, (za)pazite
pitanje nije „voliš li ZJ“ već „znaš li ko je“. Čak i onaj ko
dotičnog ZJ ne voli ali zna o kome je reč, te eventualno može i ume da
obrazloži svoj (be)smisleni stav, kvalifikuje se barem za rutinsku konverzaciju
(znači, iznad nivoa ’vrelina, a bato’). A sa ljubiteljima ZJ svi
su razgovori mogući i poželjni...
Otkud
ovako iznebuha hrabra tvrdnja – biće (ili bi bar tako trebalo da bude)
objašnjeno do kraja ovog pisanija.
A
kako se i zašto desilo da jedan strip autor postane etalon prema kome se mogu razmeravati/sameravati stvari,
stepeni (ne)normalnosti u ovdašnjem mišljenju i delanju?
Odgovor
može biti jednostavan i komplikovan, već prema vašoj volji.
Dakle,
Zoran Janjetov (1961) postao je etalon prema kome se mogu
razmeravati/sameravati stvari, stepeni (ne)normalnosti u mišljenju i delanju
zato što je – Janja.
Ili,
detaljnije – jer je počeo kao ilustrator u
novinama/magazinima („Student“, „Vidici“, „Mladost“, „Neven“ i „Mali
neven“, „Omladinske novine“, „Stav“, „Džuboks“) pa onda strip autor („Yu
strip - Yu strip magazin“, „Cepelin“) kada takvo zanimanje gotovo da nije
postojalo na ovim prostorima na kojima su, tek desetak i kusur godina ranije,
pravdoljubivo-partijski odlučili da je strip šund koji treba oporezovati
(ne bi li se udaranjem po džepu kolebljive socijalističke pionirke-pioniri i
omladinke-omladinci odučili od ružne navike da čitaju kapitalističke produkte
napravljene da se zaglupe dobra deca);
dakle,
Janja je krenuo da crta ilustracije i stripove u tim (zlim i
nedemokratskim) vremenima i svrstao se u prve redove uzdizanja novog talasa
jugoslovenskog stripa koji je očas posla pokazao da je bistar, poletan, da
ima klikere i nevene, da je infantilan i prefinjen, da je razbarušen i apsurdan
i još mnogo, mnogo čega dobrog i lepog;
osamdesetih
godina Janja sarađuje sa drugarom iz kraja (obojica rođeni istog
dana/meseca/godine), muzičarem Mitrom Subotićem Subom (1961-1999), pomaže
mu u izboru umetničkog imena Rex Ilusivii, a krajem 1983. sa novosadskim
sastavom „Heroina", kao pevač, snima za PGP RTS, album „Heroina“,
objavljen 1985. godine;
od
1986. naslednik je francuskog strip velemajstora Žana Žiroa Mebijusa
na serijalima o Džonu Difulu, prvo kao kolorista, zatim i kao crtač;
talentovan
i uporan (tvrdoglav) kakav je, Janja je, na miran i radan način, za sebe
izborio pravo da bude onoliko slobodan koliko mu se hoće, da se ne obazire na
primedbe ali ni pohvale – jer njih je itekako bilo, pa je stekao kultni status
junaka „mladog, ludog sveta” (iako je ova sintagma upotrebljena dosta
ranije) i svrstao se među respektovane muzičke „novotalasovce” („Boye”,
„Obojeni program”, „Luna” i apartni „Rex Ilusivii”) te braću po
peru/kičici (Dejan Nenadov, Petar Meseldžija...);
i
taman kad je izgledalo da ovdašnja strip rabota ide u dobrom smeru, da
su čak i dežurni mrgudi i pravdoljubivi dušebrižnici (sa malom, crvenom
partijskom knjižicom) koliko-toliko shvatili da ima kvaliteta u domaćem stripu
- sve se (kako rekoše ’ničim izazvano’) raspalo, od države, mira,
bratstva i jedinstva do vrednosnih i etičkih kodeksa što je Janju
nateralo da, prepušten samom sebi i svojoj tvrdoglavosti i domišljatosti, još
čvršće stisne olovke i nastavi putem kojim je krenuo u okriljima velikih
svetskih umetnika i izdavačkih kuća;
i
tamo, u Francuskoj i još daljem svetu, ime Zorana Janjetova
postaje znano i prepoznatljivo, izlazi iz senke velikog uzora Mebijusa i
postaje pojam za sebe, svojevrsna kvalitativna garancija koja uživa visoko
poverenje publike i kritike;
uprkos
svemu Janja živi i radi u Novome Sadu, van reflektora zvanične
kulture, ne otima se za pažnju ili počasti i funkcije, veran svojim
prijateljima, tih i skroman ali jasnih stavova prema sredini u kojoj živi,
spreman da o mnogo čemu kaže svoje mišljenje (bez obzira da li će se ono dopasti
nekome, posebno ne zvaničnicima) zbog čega ostaje (kakav je i bio) osoba od
integriteta, Ličnost, slobodni mislilac koji nikome ništa ne duguje i kod koga
niko nema neograničeni kredit.
Ovo
je, u najkraćem nabrajanju, ono što Zorana Janjetova čini etalonom koji
se treba/mora slušati i uvažavati. A sad o tome i koječemu drugom opširnije:
O MLADOSTI,
POČECIMA ITD
O mladosti i
počecima (ne)rado priča i konstatuje da su 1980-te eksplodirale nekom ludom
energijom, kao da je neko kod gomile ljudi aktivirao kreativne mehanizme,
umrežio ih i dao im prostora da se razmahnu. Osamdesete su se, dodaje
samokritično, poklopile sa njegovim dvadesetim, kad je imao najviše volje i
prave motivacije da luduje u raznim oblastima, pa mu se možda, sasvim subjektivno,
čini da je to bilo vreme neobuzdanog stvaranja, sa sjajnim rezultatima. Tragovi
koje je to vreme ostavilo za sobom potvrđuju da je stvarno bilo vrelo i vredno.
Ovdašnji prostori nikad nisu više bili deo sveta nego tada. U svetu stripa,
jugoslovenska scena je, sa blagim kašnjenjem, pratila dešavanja u svetu, kad se
revolucija koju je napravio “Metal Hurlant” 1970-tih razgranala i
mutirala u nekoliko zlatnih doba na svim stripovskim scenama. U Jugoslaviji
je strip-scena bila najviše isprepletena s muzičkom, pa su se međusobno
hranile duhom. Ludo vreme. Posle
su ga zgazili zlikovci sa svih strana.
O crtanju i stripovima koje
je čitao: u Subotici je živeo prvih godinu-dve dana života, do trećeg
osnovne živeo je u Zrenjaninu, a 1969. godine su ga doveli u Novi Sad.
Počeo je da crta još kao mali – kako je dohvatio papir i olovku krenuo je da
crta.
Tih godina u Jugoslaviji je
izlazilo mnogo stripova, izdavalo se sve i svašta, a bili su užasno
jeftini, po dinar. Bili su svima dostupni i svi su ih i čitali. Seća se da je imao
oko četiri godine i ugledao na trafici nešto s nekim slonovima, pa je tražio od
mame i tate da mu to kupe. Kada je te stripove ponovo video u digitalnoj
formi, shvatio je koliko su se stvari izmenile u njegovoj glavi, koliko se
drugačije seća svega toga. Neke stvari koje je voleo kao mali ostale su mu iste,
neke su mu čak bolje, neke lošije, ali to se, veruje, svakom dešava.
Stripovi su izlazili u “Panorami”
kao i u “Politikinom zabavniku”, ali je za njega “Miki” bio jedna
od ključnih stvari. Počeo je da izlazi neke 1966. godine i to ga je baš
drmnulo, razbilo, kao i crtani filmovi, ono što je moglo da se vidi na
televiziji – jednom nedeljno po jedan, utorkom u šest sati. Naravno, na
televiziji se odmah “prikačio” na SF seriju “Lost In Space”, kao i na “Avengerse”
(to nisu oni Marvelovi), s Džonom Stidom i Emom Pil – tu seriju i danas
obožava.
U jednom periodu je čitao i Bonelijeve
stripove, ali prema italijanskim stripovima uvek je imao blagi otklon. Više
je voleo francuski i belgijski strip – “Spirua”, “Tintina”, stripove Mišela
Grega, “Krcka”, “Taličnog Toma” i “Asteriksa” – i Diznija. U
poređenju s njima, Bonelijevi stripovi delovali su mu “malo
krndžavo, malo šepavo, blago glupi”, ali ih je voleo jer su imali
kontinuitet, normalne likove, prekidali se tačno na mestu “gde poželiš da
kupiš sledeću svesku, da vidiš šta će se dalje desiti” te ih je zbog toga i
čitao.
Prvi strip (jednu tablu) objavio
je u beogradskom “Studentu”, kad je urednik stripa bio Branko
Gavrić. Prve ilustracije štampao je u “Glasu omladine”, dok je
tehnički urednik bio Slobodan Kuzmanov Kuza. Imao je 18 godina.
Njegovi utisci o likovnoj
akademiji su “šareni”. Kaže da je od četiri godine koje je fizički proveo
tamo (u stvari skoro pet, jer nije dobio potpise, nije dolazio redovno na
predavanja) samo u tri trenutka nešto naučio i tih trenutaka se seća: profesori,
koju mi nisu nešto mnogo značili, u
jednom trenutku su mu dali praktičan savet koji mu je otvorio oči, jednostavne
stvari, “nemoj ovo izbeliti, zamuti lokalnu boju i stavi je tu...”.
Profesor je samo došao i zamrljao nešto četkom, i Janja je odjednom znao
mnogo više nego ranije, jer je do tada bio na nekim stranputicama. Bilo je još
par takvih otkrovenja i više ništa, sve ostalo je - izgubljeno vreme. Janja
često kaže da se na Akademiji “osećao kao u bolnici, meni je tamo
bilo jezivo”. On je imao neke svoje perfekcionističke želje i namere, i
hteo je da ga profesori nauče kako se to radi, bukvalno zanatski, a oni su mu
nudili nešto mnogo nižeg kvaliteta i nešto mnogo mračnije što mu se mnogo manje
sviđalo. Imao je i trenutke slabosti, kada je pomišljao “čekaj, možda tako
stvari treba da izgledaju, možda tako treba da mislim ili osećam, možda je to
bolje od onog što hoću da dostignem?” ali, posle vrlo kratkog vremena, trenutak
sumnje je prošao pa bi ponovo pogledao i rekao: “Ma neeeee”.
BERNARD
PANASONIK
U magazinu „Yu strip” 1981.g.
počeo da izlazi Janjin serijal “Bernard Panasonik”, što će potrajati do
1986.g. Bernard Panasonik je najotkačeniji (anti)heroj Yu stripa
80-tih. Kako je mladi Zoran Janjetov stigao do Panasonika?
Janja kaže: “Jednog dana
mladi Zoran je seo za sto da crta nekakav strip, bez ikakvog cilja i plana, kao
što je u to doba često činio, pa je na praznom papiru nacrtao prvu sliku, na
kojoj je bio nekakav glavni junak u pozi direktno skinutoj s jedne slike iz
prvog “Inkala” (SF strip serijal Mebiusa). Već na sledećih par slika,
trebalo je junaku dati ime. Pored
stola je stajala kutija od novog “Technics” gramofona, na kojoj je pisalo da
takve gramofone proizvodi korporacija “Matsushita”, a da je njen deo i firma
“Panasonic”. To je bilo instant prezime, a ime se pojavilo niotkud, samo od
sebe. Stigli smo jedan do drugoga posredstvom japanskog elektronskog giganta,
uz pomoć kontinuumskih sila.”
Po pojavi prvih par epizoda BP
razvila se ozbiljna rasprava o njegovoj autentičnosti, koja je trajala
paralelno sa njegovim objavljivanjem a nastavila se i kada je BP
(privremeno) umirovljen. Mnogima je odmah zasmetala, po njima preterana,
sličnost crtačkog manira sa onim proslavljenog (mada na ovim prostorima ne
previše štampanog) Mebijusa. Koplja su se lomila oko dozvoljenosti
takvog postupka (postmodernizam, koji propagira punu slobodu korišćenja
svih znanih formi i stilova, ovamo će stići tek par godina kasnije). Oni koji
nisu voleli BP pravdali su to sličnošću sa Mebijusovom „Hermetičnom
garažom”. Oni koji su voleli BP takođe su se pozivali na Mebijusovu
„Hermetičnu garažu”. Janja je smatrao da su u pravu i jedni drugi odnosno
da je „Hermetična garaža” svakako bila direktna inspiracija za BP,
naravno filtrirana kroz Janjetovske membrane; on kaže „Svakog meseca
drhteći sam čekao poštara da mi donese novi broj „Metal Hurlanta” da bih video
par novih strana „Garaže”, najslobodnijeg i najluđeg stripa na planeti.
„Garaža” me je naučila koliko daleko mogu da idem, da se ne bojim ako se izgubim,
čak da se radujem kad se izgubim. Koliko god bio krivudav, put nema kraja, ne
treba ga ni tražiti.”
Janjina crtačka veština
razvijala se u pravcu majstorija i potpuno samosvojnih bravura koje dobrano
izlaze iz Mebijusove senke i grade sopstveni stripovski manir i
ikonografiju. Ovaj je proces bio vidljiv ne samo u svakoj novoj epizodi BP
već (pored napretka u kadriranju i montaži tabli), neretko, i u susednim
crtežima iste table (u rasponu od strpljivog, minucioznog rada do razbarušene,
opuštene linije i nazad). I, da ne bi bilo nedoumica, Janja kaže: “Moebius
nije video Panasonika...”
BP je u domaći strip,
na velika vrata uveo, ruku pod ruku sa (vele)majstorskim crtežom, totalni
ludizam, poigravanje sa obrascima SF žanra i sveukupnog strip medija;
posle njega niko više ne mora da pravda svoje strip egzibicije ali ne
može da opravda ni neinventivne brljotine. Kako je vreme odmicalo priča je
postajala sve kompleksnija, parodijska i - samoparodijska. Subverzivnost BP kako
na nivou likovnog izvođenja tako i na nivou ukidanja pravolinijske,
pozitivističke priče, slobodno se širila od čiste radosti stvaranja i
iskušavanja sopstvenog talenta do metatekstualnosti i naglašene referentnosti
kako na inspiracijski temelj (pojava likova koji imaju parnjake u „Garaži”)
tako i na različite domene popularne kulture (crteži aktera aktuelne muzičke
scene, npr Klaus Nomi, Boj Džordž, Masimo Savić, glumaca Klint
Istvud, Žan Gaben…) sve do citata iz aktuelnih pesama ili preporuka za
muzičke albume (kasnije čitavih autorskih muzičkih top-lista). Janja ne
samo da ne preza već insistira na autoironijskim komentarima o sumnjivoj
smislenosti priče čime se (postmodernistički) odmiče od svog autorstva i
tretira ga sa zdravom dozom sumnje i humora.
O odnosu autora i njegovog junaka te
da li je nepredvidivi Panasonik zbunjivao svog tvorca i „vukao na svoju
stranu”, ko je bio glavni, da li je postojao neki plan kada je Janjetov
sedao pred prazan papir ili je sve spontano i lako (kako izgleda) izlazilo iz
pera, Janja kaže: „Priča o Panasoniku izlazila je iz moje glave
direktno tokom crtanja. Onaj minimum premeditacije i planiranja služio je samo
da donekle održi “kontinuitet” priče, da je spreči da postane samo sled
nevezanih slika i time prestane da bude strip. Niko tu nikoga nije vukao ni na
jednu stranu, ključna zapovest je bila održati blesavost, što je samo po sebi
generisalo zbunjenost. Prazan papir i što praznija glava, kao tlo za uzgajanje
kretenskih avantura. Najčešće sam i sam bio iznenađen rezultatima.”
Janja je ovim odgovorom do
tančina opisao metod „automatskog pisanja” koji su primenjivali
pripadnici Nadrealizma, prevratničkog umetničkog pokreta nastalog u Francuskoj
posle I svetskog rata; praktično automatsko pisanje je, čak, bilo
test na koji su stavljani kandidati za prijem u ovu družinu. Odricanje od
planskog pisanja trebalo je da oslobodi prostor za oglašavanje nesvesnog,
iskonskog i zaumnog kao sila koje će izlečiti svet slomljen najkrvavijim ratom
i, posle velike katarze i oslobađanja od mračnih demona nasilja, povratiti veru
u snagu i plemenitost Čoveka. Ako se opšti kontekst od 1920-tih do
1980-tih (kada je na opisani način stvaran BP) promenio, traganje za
slobodom svakako nije. BP je razapet između poigravanja pop kulturnim
obrascima (od palp naučne fantastike, Supermena, do Diznijevskog
instant zaslađenog sveta) ali i brend modelima savremene konzumerističke
kapitalističke diktature. Neobavezno peckanje tamnih horizonata tadašnje (još
uvek optimističke) sadašnjice naglo je dobilo notu grotesknosti u trenutku kada
je BP, posle samo par godina pauze, krajem 1980-tih i u prvoj polovini
1990-tih, drugi put posetio Srbe, tek da proveri kako stoje stvari (a
stajale su loše), u kratkim epizodama-tablama razbacanim u „Ritmu” i „Vremenu
zabave” (deo njih sabran je u magazinu „Striper” br. 4). Janja
je te dane uspeo da preživi crtajući stripove za francusko tržište,
dostigavši do meke 9. umetnosti i saradnje sa legendarnim Hodorovskim
što je već poznata svetska istorija.
U novoj
(ratno-sankcijsko-inflacijskoj) inkarnaciji BP je, čini se, otkačeniji
nego ranije, somnambulniji, zavodljivo-razbarušenije-ciničniji, sa razigranom,
ponekad i razuzdanom (razularenom?) linijom, često karikaturalnim crtežom i
infantilnim likovima, sve sa pošalicama na svoj račun i ekstravagantnijim
listama ploča/diskova tehno/rejv muzike. Ipak, iza svih gegova, ludizma,
upadica i iskliznuća stoji teški mrak i beznađe „smutnih vremena” (čak i
ako mi, savremenici tih dana i tih tabli, ova značenja samovoljno učitavamo a
da ih autor nije hteo, to je samo dokaz da je delo zna i znači više nego što je
to umetnik hteo). Drugi (reinkarnirani) BP, kao i prvi, svedok je svog
unikatnog vremena, odraz njegovog duha koji je morao biti zabeležen kao lokalni
segment globalnog „zeitgeist”-a.
MEBIJUS,
HODOROVSKI, JANJA I SVI OSTALI
Janja 1986. godine, u 25.
godini počinje međunarodnu karijeru i, ni manje ni više, nasleđuje čuvenog Mebijusa
na serijalima o Džonu Difulu. Kako je došlo do te saradnje? Darko
Glavan je napravio veliku izložbu jugoslovenskog stripa u Muzeju
Mimara u Zagrebu; odatle je izložba preseljena u Jugoslovenski
kulturni centar u Parizu. Tamo ju je video Bruno Lecigne, urednik iz
„Humanoida” (veliki strip izdavač), pažljivo razgledao radove i
pozvao Igora Kordeja, Boru Pavlovića i Janju da objavljuju stripove
kod njih. Janja je povezan sa Hodorovskim, ovaj mu je napisao
scenario koji je Janju vezao za jedan od najprestižnijih strip serija
tog vremena, “Inkal” koji je u prvom ciklusu crtao Mebijus.
Tako je u belom svetu Janja
dodirnuo svoje idole/uzore i, kaže, isprva ništa nije osećao. Priseća se da
onda nije baš bio svestan toga. Video je svoje ime pored Mebijusovog na
albumima i imao utisak kao da se to dešava nekom drugom. S druge strane, dok je
radio Panasonika, očekivao je da tako nešto mora da se dogodi, da radi
za Mebijusovog izdavača, “Metal Hurlant”,
te da je samo pitanje vremena kad će se to dogoditi. Uopšte nije imao sumnju:
sedeo je, radio, video da je to - to, pa i malo luđe. To su mu i urednici iz “Metal
Hurlanta” potvrdili, da je malo luđe nego što im treba, ali Janja je
uvek smatrao da nikad ne može biti dovoljno ludo. Posle ga je Hodorovski,
koji i sam voli to “luđe”, učio da se mora
imati nešto za čega ljudi mogu da se uhvate, neka referenca, da ne bude potpuno
rasplinuto kao Panasonik. Janja poredi ono što mu se dogodilo u svetu stripa
sa situacijom u kojoj bi mladog Majlsa Dejvisa neko vrlo poznat i slavan
pozvao da pođe da svira s njim, a Majls ima 20 godina i nije baš siguran
da može, ali ipak ide.
Sledećih 30 i kusur godina stvari
su, uz blage oscilacije, za Janju išle dosta pravolinijski. Radio je album
za albumom, seriju za serijom. “Tehnoočevi” su bili jako zapaženi i
doneli mu pristojan status, što je donelo i relativnu stabilnost, koju je
ugrožavala samo Janjina neizlečiva lenjost kojom se ne ponosi – ali je
se i ne stidi previše. Priznaje “Bože me sačuvaj da crtam svaki dan! Trudim
se da što manje radim, odnosno da radim samo kad se meni hoće.” Mnogo više
je voleo i voli da čitav dan sedi za kompjuterom i televizorom, da gleda serije
iz 1960-tih, 'Zvezdane staze', 'Izgubljene u svemiru', 'Nemoguće misije'...
Najbolja stvar vezana za sva stripovska posla su i česta putovanja po
festivalima i gradovima punim dobrih knjižara.
Legendarni Hodorovski, sa
kojim Janja dugo sarađujete, napisao je da Janja crta „sa
dobrotom mudrog deteta„, da „podseća da je život lep, da ljubav postoji,
da nije sve novac–slava–moć„ odnosno “Upoređujem te s lavom duge bele
grive, moćnim, ali smirenim, jer niko nije uspeo da te primora da ilustruješ
tekst koji ti se ne dopada”. Janja za Hodorovskog kaže da mu
je pravi, dobri i verni prijatelj gotovo 40 godina i brine o Janji kao
neki tata. Uzgred, stariji je godinu dana od Janjinog oca. Sve to vreme,
njegova podrška je bila snažna i bezuslovna, a istu takvu sad pruža i Janjinom
sinu Zoki, koji radi boje u očevim novim stripovima. Hodorovski
insistira na maksimalnoj slobodi i totalnom odsustvu bilo kakvog mešanja u Janjin
deo posla, stalno proverava da li je Janja srećan dok radi s njim.
Telefonski mu govori takve divne stvari da ga to hrani i daje mu energiju da se
bavim ovim jezivo teškim poslom. Hodorovski je pun ljubavi i vere u Janju,
mnogo, mnogo više nego što Janja misli da zaslužuje; ipak, drago mu je
što bar nekoga to što radi podseća na lepe stvari u životu jer stvari kao
novac, slava i moć možda imaju i neke prednosti i dobre osobine, ali su jadni
motivi za stvaranje. O tome je Janjin sabrat Suba lepo rekao: „Biti
slavan, pa to nema veze s pameću”.
Janja kritički posmatra i
svoju svetsku karijeru najpre jer je u pitanju strip, jedna krajnje
marginalna disciplina s tendencijom nestajanja. Svetska je postala tokom 30 i više
godina ali, smatra, uglavnom samo geografski. Istina je da su njegovi stripovi
prisutni u velikom broju zemalja, na 15-16 jezika, ali broj čitalaca, sem u
frankofonim zemljama, nije naročito visok. Janja odbijam sebe da svrsta
u umetnike, prvenstveno zbog mora užasa koji se danas smatra za “umetnost”. Zato
mu je “udobnije” da pripada šou-biznisu filtriranom kroz njegove klizne
kriterijume. Zato i dalje voli holivudske filmove rađene po proverenim
receptima; filmovi drugih kinematografija nisu po njegovom ukusu jer on,
jednostavno, odbija da bude objektivan!
Janja je mnogo video u tom
“belom svetu” i zato kaže da nema kompleks što je iz Novog Sada. Sebe
smatra mnogo boljim umetnikom od onih u izvikanom “belom svetu”. Zapazio je za
15-tak godina koliko redovno ide u Francusku da su Francuzi, kao
i svi na Zapadu, dosta lenji, jer im je sve pod nogama. Svi izvori
informacija uvek su im bili na dohvat ruke, uvek su mogli da vide svaki strip,
svaki film, da čuju svaku muziku. Za razliku od njih, ljudi sa naših prostora
su morali da riju da bi pronašli nešto što ih zanima. Zato je znanje ljudi iz Janjinog
kruga mnogo veće čak i od njihovih eksperata. Zato je i naša mlađa
generacija stripara svetskog ranga. Nije iznenađen što su se probili.
Jer, napolju je jedina motivacija novac i, kad izdavači vide da na nekom autoru
mogu da zarade, ne gledaju odakle je.
Na neminovna pitanja zašto živi u Novom
Sadu a ne negde na Zapadu, Janja odgovara da je mogao da živi u
slobodnom svetu, ali nedovoljno udobno uz količinu rada koju je spreman da sebi
dozvoli a koja donosi tek privremenu i povremenu (a ne stalnu) finansijsku
nezavisnost. On je vojvođanskog porekla, prespor za život u pravoj
civilizaciji. Voli da ode tamo, napoji se, pa se vrati “u ovo naše, ofucano”.
Novi Sad voli najviše od svih mesta na planeti, ni sam nije siguran
zašto, pa je odlučio da ovde čeka da ovo oko njega postane normalno po njegovim
zahtevima. Ipak, ne poriče da živi u svojevrsnoj ilegali, u samoizgnaničkom
mehuru. Stalno mu izgleda da svet nije dovoljno dobar. Pušta pipke ka srodnim
duhovima, pa se sa njima umreži podzemno jer je tako najbolje.
Janja nema “dlake na jeziku”
i nema pardona prema našoj današnjici u kojoj dobro, lepo i ispravno mora da se
gaji učaureno iza debelih i visokih zidova, jer sa svih strana nadiru demoni
gluposti, zadrtosti, demoni podele po najglupljim osnovama (pol, rasa,
etnicitet, seksualnost, ideologija, teritorija…), narodnjaci, nacisti,
navijači, neobrazovani, nepismeni, neobavešteni, nezainteresovani, neotesani,
bezobzirni, sledbenici, nemilosrdni, nemoralni, trgovci, vernici… Ukratko, oni
koji sad dominiraju paranoidni su, puni mržnje i straha i bez stida. Ali, hteli
mi ili ne hteli, ovo mesto postaje deo sveta ali jako velik broj ljudi ne želi
to, nije ni svestan i bori se protiv toga. Kvalitetne stvari dolaze od
slobodnih pojedinaca. Kao i uvek, sve leži na slobodnim pojedincima, među
dobrim i slobodnim mozgovima, oni stvaraju iz prirodne potrebe da promene
nastanu i postoje.
Da sve koliko-toliko dođe na svoje
pobrinuo se Muzej savremene umetnosti Vojvodine u kome je 2021. otvorena
Janjina retrospektivna izložba “Antitelo”. Kustos Vladimir
Mitrović uspeo je da Janju “vešto i udobno” uvuče u priču o
izložbi ali Janja ne bi bio Janja kad ne bi imao subverzivne
ideje. To je trebalo da bude sveobuhvatna izložba njegovih radova od kraja 1970-tih
do danas; Janja je hteo da naglasak stavi na danas, ali, da bih svom
gradu pokazao šta je sve radio svih ovih godine, napravljen je presek svih
perioda (od onoga što su uspeli da nađu). Osim stripova i ilustracija,
izloženi su i omoti za muziku i knjige, plakati i raznoliki grafički objekti
koje je Janja godinama radio za sebe i druge. Da stvari ne bi bile
preterano ozbiljne i muzejske, Janja je (opet) insistirao da sve bude
izmešano, bez hronološkog, tematskog i bilo kakvog racionalnog redosleda, bez
legendi i objašnjenja. Janja tvrdi da je dovoljno da gledaš u rad i on će
da ti kaže sve što treba da znaš. „Antitelo” je reč koja je totalno u
duhu vremena, a u Janjinom slučaju mogla bi, kako tvrdi, da opisuje njegov
pobunjenički stav prema svemu, odbijanje da se prikloni grupama i idejama.
Zapravo, ona najbolje opisuje Janjino fizičko telo, koje je arhetip
antitela. Godinama ga je, tvrdi, razvijao da postane suprotno od onoga što se
smatra za ogledalo zdravlja. Radio je na tome mnogo pre svih epidemija, časteći
(anti)telo svime što je tražilo i štedeći ga od svih nepotrebnih napora!
To u šali i zbilji govori Janja
koji se zalaže za održavanje blesavosti, podrazumevajući pod tim oslobođenost
od nametnutih državnih i društvenih stega koje guše slobodu promišljanja
sopstvenog života, svog okruženja i celokupnog sveta izvan bljesaka reklama i
parola, daleko od naručenih ili samozvanih proroka, mesija, gurua i “lajf
kouča”. Apsurd i (be)smisao (ne)postojanja Janja je već osmislio i
iscrtao u Bernardu Panasoniku. U svojim prvim radovima je ličio na Mebijusa
da bi, kako mu je ruka postajala sigurnija, ponekad više ličio na Mebijusa nego Mebijus
na samog sebe; konačno je čitaocima donosio i slike koje su lako preskakale
primere na koje se ugledao toliko da bi i Mebijus poželeo da je nacrtao
neke Janjine kadrove. Janja je izborio za sebe mogućnost da menja
crtačke tehnike (tek da bi demonstrirao šta sve ume) bilo tako što je
pročišćavao ili zgušnjavao linije i senčenja na crtežima bilo tako što je
posezao za manirom kojim je crtao “samostalnog” Bernarda Panasonika.
Njegova ruka jednako je sigurna u masovnim scenama kao i u predstavljanju
arhitekture ili svakojakih aparatura. Montaža tabli je izuzetno dinamična pa
„tera i vuče“ čitaoce na brzo čitanje kako bi ispratili uzbudljivost dešavanja;
u naknadnim listanjima razgledanje i proučavanje svake table otkriće, pak, kao
dodatno zadovoljstvo, mnoštvo detalja i sjajnih likovnih rešenja. Konačno, Janja
je “nastavio” jednu od najubedljivijih vizuelnih verzija budućnosti – Mebijusovu
verziju – da bi iz nje iskoračio na viši nivo – Janjetovljev nivo u kome
je spoj tehnoloških čudesa i sokoćala, svakojakih mutacija i izopačenosti sa
devičanskom lepotom Prirode veoma bolan; ali, vidno je, rđa i otpad
najavljuju kraj “svetle sterilne budućnosti” i pobedu čistote,
infantilnosti, dobre volje i samilosti. Lik te promene vidljiviji je u Janjinim
nesputanim, spontanim ilustracijama ali se zapaža i u stripovima koje
crta po tuđim scenarijima. Odjek te vere, makar i opterećene svakodnevnim
mizernim trivijalijama, nalazimo i u Janjinim rečima koje valja pažljivo
poslušati. Zbog svega toga Janja jeste naša nasušna, ozbiljna legenda krucijalnog
„održavanja blesavosti“.
(“Nova misao” broj 64/2024.)
