Приказивање постова са ознаком Dnevnik. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Dnevnik. Прикажи све постове
Илија Бакић (1960) је песник, приповедач, романсијер, есејиста,
књижевни и стрип критичар. Велики део књижевног и теоретичарског рада му је
везан за фантастику и авангардну књижевност, а у овој студији коју је издао КЦВ
„Милош Црњански“ бави се кибер-панком, његовом историјом и карактеристикама, са
нарочитим фокусом на најважнију фигуру овог научнофантастичног покрета (или
под-жанра), Вилијама Гибсона.
У овој изузетно занимљивој, исцрпној и приступачној студији
Бакић покрива и објашњава основне постулате кибер-панка међу којима су слика
будућности која подразумева две реалности (физичку и виртуелну), глобалну
превласт мултинационалних компанија и сурову отворену арену неконтролисаног
неолибералног капитализма, а све то на позадини света који је на рубу колапса.
Потреба кибер-панка да се повеже са стварношћу и окрене друштвеној критици
огледа се и у имену, па Бакић подсећа на везу која се често заборавља:
„Кибер-панк је знао да ће будућност бити лоша али није имао никакав рецепт да
се она избегне или да се суноврат ублажи, управо онако како су то оригинални
музички панкери певали: Нема будућности за тебе.“
Уз Гибсона као оца покрета писаца побуњених против окоштале
научне фантастике која у том тренутку више није имала никаквих веза са
савременошћу и стварним светом Бакић скреће пажњу на Рукера, Шинера, Стерлинга
и друге савременике. Нова генерација писаца тражила је другачији приступ жанру
који је по њима испао из токова – „није необично да су рок видео спотови са
СФ-а скинули круну и ставили је на своју главу. Покрет, узбуђење, боје,
безбрижни визионарски порив наћи ћете у обиљу у видео производима, који су се
од рођења ослањали на СФ“, писао је Стерлинг тада критикујући писце. И узбуђење
и визију научној фанастици донео је Гибсон својим чувеним „Неуромансером“.
ЦИТАТ
Кибер-панк је променио
жанровску иконографију; потиснута су, нестала или заборављења свакојака
Галактичка царства, баш као и агре-сивни или збуњени ванземаљци,“буљоока
чудовишта“, луди научници и крхке плавуше које упадају у невоље и вриште.
Свемир је (п)остао хладан и равнодушан а Земља пренасељена, на ивицама еколошке
и енергетске катастрофе, огрезла у масовну беду, локалне ратове (који не
искључују и тактичке нуклеарне ударе) и баснословно богатство корпорацијских
врхушки које у обичној и виртуелној стварности контролишу масе.
Гибсон као централна фигура остаје и средишња тачка Бакићевог
интересовања у овој студији – „Неуромансер“ отвара сасвим нове хоризонте у
спекулативној фикцији: „то је ванредно избалансиран текст оштре акције“, пише Бакић,
“у ком Гибсон од прве странице бомбардује, пуца из свих (литератури знаних)
оружја“.
Настасја
Писарев
Прича
„Недељног Дневника”: Богови плачу за јунацима
17.03.2019 • 11:4711:49
Извор:
Dnevnik.rs
И тако је понестало
дрвета за погребне ломаче.Биће да су сви ти краљеви и војсковође и јунаци
мислили и веровали да ће рат трајати кратко, да отпора свој нашој сили једва да
ће и бити па, отуда, много страдалника нећемо имати. А за оно мало погинулих
греде и стубови разрушеног града даће пламенове довољно високе да домаше облаке
и небеса.
Отуд
наши вођи нису наредили да се понесе више секира од оних потребних дрводељама
који поправљају бродове. Баш као што су, истини за вољу, заборавили много
других ствари нужних за живот и борбу војске за дугих ратова. Али, рекох већ,
сви они веровали су да ће се, од силне пристигле војске, капије саме отворити и
браниоци одбацити оружије, клечати лица замазаних прашином и молити за милост.
Коју неће добити. Може бити да су се краљеви и војсковође и јунаци усрдно
молили боговима за овакву победу но већ прве су чарке на обали, одмах пошто се
дуги носеви бродова забише у песак а ми искрцасмо, оставиле за собом шаку
злосрећних војника смртно прободених стрелама и копљима. Гневни због оваквог,
ненаданог, отпочињања рата, мада би свако хладне крви и главе рекао да жртава
мора бити, мачевима и голим рукама сатрсмо оближње шумарке и подложисмо велике
ватре. Јарки је пламен разгонио ноћ и прождирао месо мртвих другова праћен
заклетвама на освету.
Наредне
смрти дошле су тек после бар туцета мирних дана. Глас се пронео логорима и
збунио све који упорно осматраху зидине са којих су гледали на нас. Никаквог
боја ни чарки ни мегдана не видесмо а кола између нас провезоше окрвављена тела
према издвојеној хриди подно које ће их опрати, премазати мирисним уљима и
обући за последњи пут. За мртвима су, вођени до видара, прошли рањеници и прича
о заседи у коју су упали на путу према селима удно планина где су послати да
отму овце и козе, жита, маслине и друге плодове, сиреве, као и сва вина и
комађе сушеног меса.
У
трену прича ова збуни ме. Свакако знадох да војска мора бити храњена и појена
али нисам на то обраћао више пажње од оне потребне да се испразни чанак. Мислио
сам да нам још трају довезене залихе иако су одиста прошли многи дани од
пристајања уз ову обалу. Ипак, све док је трпеза била пуна нико одиста није
марио за њу. Сада је друга брига пала међу нас. Док смо још гледали за мртвима
и рањенима а њихове измешане капи крви блистале на песку који као да није хтео
да их упије, прође још незатвореним пролазом од људских зидова старешина наш па
неке куцне по рамену и нареди да пођемо за колима, сачекамо да их истоваре а
онда се запутимо према било којој шуми и одатле донесемо дрва за ломаче. И
свакако да понесемо оружје и будемо на опрезу.
Одабрани
се, и ја међу њима, издвоје од других, опреме па упуте према хриди. Тамо су
кола већ била испражњена, црвена се вода сливала са дасака а коњи мирно стајали
погнутих глава. Нестрпљиви од нахрупелог гнева што нам је засео у грлу кренемо
према југу, избијемо, после кратког успона, на широку равницу удно које се
тамнело дрвеће. Похитамо тамо али је оно устрајно измицало а онда се, опет,
намах открило пред нама. Само што су стабла једва досезала до висине ратника а
њихова кора одолевала ударцима мачева као најбољи штитови. Кад би и успели да
је засечемо испод се забелела мека срж која је пуцала без отпора. Ипак, гране
се нису могле ни сломити ни посећи макар биле дебеле колико и прст на руци.
Стога одустанемо од тих накана па одвучемо посечена стабла до кола и бацимо их
на још влажне даске између којих се усирила крв наше браће. Док смо пословали
стражу нисмо имали. Срећом, нико нас није заскочио ни тада ни у повратку. Да
јесте и опет би зафалило дрва.
Ломача
је, ионако, била слаба. Ватра се гушила у ковитлацима дима, кора се никако није
палила а из сржи је истицао сок и гасио бледи, нејаки пламен. Ветар је логором
разносио мирис печеног меса човечијег од кога су у уста надолазили најпре бале
а онда мучнина. Коначно су свештеници задужени за погреб донели мешине
уља и бацили их у ватру. Очас букнуше високи, јарки пламенови. Голицали су,
чинило се, трбухе облака из којих се проспе лака киша. Њене капи гласно су
ударале у ватру, разгорело дрво и трупла.
Богови
плачу за јунацима, пронесе се кроз редове. А онда, учини ми се пребрзо, ломача
су уруши и згасне. Удаљисмо се, вукући ноге кроз песак, остављајући свештенике
да разгрћу пепео и у чупове сакупљају неизгореле кости. Њих ће бродовима
вратити на родну нам груду.
Касније,
кад се већ више нисам враћао у логор, рекоше ми они који су тамо одвозили дрва,
да већ дуго бродови носе ћупове са костима а тамо, у нашим градовима, прте
храну јер овде, баш као што нема дрвећа, нема више села која нисмо похарали а
мештане сасекли. Али, тада сам био далеко од опсаде и рата и логора...
И
тако некако нестаде дрва за погребне ломаче.
Илија Бакић
Одломак из књиге прича “Четири реке извиру у
рају и ине пловидбе”. Агора, Нови Сад 2018.
Повратком старог логоа, који је уведен 1. јануара 1953. године, лист „Дневник” је обележио 74 година излажења. Пре 74 године, 15. новембра 1942, изашао је први број „Слободне Војводине”, претече данашњег „Дневника”.
Од тада до данас, „Дневник” се у више од 25.000 бројева свакодневно појављује пред читаоце и с њима улази у 75. годину рада и постојања.
Једини дневни лист у Војводини на српском језику увек се, као и данас, штампао ћирилицом. Из турбулентних деценија рада и постојања излазио је јачи и бољи. Данас, када је напунио 74 године, дочекао је боље дане, који најављују и бољу будућност.
Генерални директор „Дневник Војводина преса” Душан Влаовић подвукао је да после три-четири године не мора да наглашава да је година била најтежа у последњих неколико деценија.
– Данас су сви параметри пословања стабилни и крећемо у нове пројекте – истакао је Влаовић. – Више од 120 билборда широм Војводине најављује 75. годину излажења нашег листа. То је само почетак велике промотивне акције, у оквиру које је нагласак да се враћамо „коренима” односно старом логоу који је лист „Дневник” имао од дана када је преузео штафету од „Слободне Војводине”. Наиме, после 16 година поново је пред читаоцима „Дневника” стари лого, онај на који су навикли и за који су били везани.
Најавио је и бројне иновације које лист чекају наредну годину дана. Међу њима је и редизајн листа, који ће, како је нагласио, бити минималан да би се постојећи освежио.
– Припремамо освежење наших додатака који излазе суботом и недељом, а у плану је и покретање додатка о пољопривреди. Завршавамо нови портал, који ће бити један од најсавременијих. Наредних дана радићемо тестирање новог портала јер желимо да будемо први у Војводини и међу десет најбољих у Србији. На тендеру смо добили магазин „Ловац”, који сада има тираж 10.000 примерака, али од Нове године биће 100.000. Посебну пажњу посветићемо видео-продукцији на порталу, а први пут ћемо нашим читаоцима понудити претплату на ПДФ формат – рекао је Влаовић.
Поводом Дана „Дневника” су уручена признања најбољим новинарима у протеклој години. Награде овогодишњим лауератима уручили су главна и одговорна уредница „Дневника” Нада Вујовић и њен заменик Бранислав Пуношевац. Прва награда уручена је Светлани Станковић, која је „својим обзиљним и одговорним новинарским радом обележила ову годину која је била турбулентна и нимало лака за новинарство. Захваљујући Светланиним текстовима, „Дневник” је у овој изборној години успео да остане тачан, јасан, правовремено информишући своје читаоце, од расписивања избора па до формирања нове Владе. Остају запажени њени аналитички текстови, интервјуи с најинтересантијим политичарима, а и прва је у дневно новинарство у Србији почела да уноси дух друштвених мрежа, па су „Твит цртице” – како се код нас зову – једна од најчитанијих рубрика у новинама. Она преко Твитера” промовише и „Дневник” и по потреби га и брани, а то може само онај ко воли свој посао и лист у којем ради”, како је то навео жири.
Друга награда припала је Љубици Петровић, која је здравственом сектору у „Друштву” удахнула нови живот. „Позната по оштром, али правичном перу, по сјајном одабиру тема и саговорника, Љубица се не либи да одговори на изазовне задатке и контроверзне теме, дајући им потребну дозу озбиљности и легитимности, никада не улазећи у таблоидне воде, задржавајући одмереност и објективност по којој је наша кућа позната. Не постоји тема коју она није у стању да обради нити саговорник с којим не разговара на равној нози. Уме да новинарски ’нањуши9 вест, да из саговорника на најбољи начин извуче информацију више, да повеже информације добијене с више страна и да напише текст који је сврстава међу најбоље новинаре у овој области”, образложио је жити.
Помоћник уредника Спортске рубрике новинар Александар Предојевић добитник је треће новинарске награде за „свакодневно праћење рада и живота Фудбалског клуба ’Војводина’, што није нимало лако и једноставно. Његове текстове о ’Вошиним’ партијама на европској и домаћој фудбалској сцени преузимали су и други медији, а веома често читаоци су полемисали о њима, што је најбоља потврда о њиховој читаности. Осим праћења ФК ’Војводина’, Предојевић је писао и о тенису, кошарци, спортским талентима и јунацима, али и извршавао обавезе помоћника уредника спортске рубрике”, нагласио је жири.
Најбољи хонорарни сарадник у протеклој години био је Илија Бакић. „Књижевник и новинар Бакић већ деценијама, заједно са свима стално запосленима у листу, истрајава у заједничкој авантури творења једног доброг, информисаног али и умешно естетизованог ’Дневника’, пружајући понајвише у ономе чиме се не могу похвалити ни много веће, богатије, новине: живот стрипа и жанровске књижевности, посебно у области научне фантастике. Спада у ред врхунских критичара тих области у Србији, а ’Дневник’ може да се поноси и похвали његовим сталним, редовним рубрикама које исписује на наше задовољство, али и уживање читалаца”, стоји у образложњу.
У име награђених новинара захвалила се Светлана Станковић, истичући да таква признања обавезују и годе јер су добијена од колега.
– Многе колеге новинари би могли понети ово признање – истакла је Светалана Станковић. – Овога пута додељено је мени, што ме чини почаствованом и срећном. Верујем да ће стићи и до других вредних новинара, којих у нашем листу има.
Уручена су и признања запосленима у „Дневник Војводина пресу” за десет, двадесет, двадесет пет, тридесет и тридесет пет година верности листу.
Љ. Малешевић
Почаст првом уреднику
Поводом дана “Дневника” одата је почаст првом главном уреднику “Слободне Војводине”, Светозару Марковићу Този. Венац на спомен обележје на Градском гробљу у Новом Саду положили су генерални директор Дневник Војводина преса Душан Влаовић и главна и одговорна уредница “Дневника” Нада Вујовић
http://www.dnevnik.rs/drustvo/“dnevnik”-proslavio-74-rodjendan
Пријавите се на:
Постови (Atom)
