Brus Sterling
(1954) klasik je naučne fantastike i živa legenda kiber-panka, pokreta koji je polovinom 1980-tih uzdrmao etabliranu naučnu fantastiku i u nju uneo nove teme, novi duh i drugačiju osećajnost; od tada do danas nije bilo pokreta koji je tako duboko protresao žanr darujući mu i nove horizonte promišljanja (mračne) budućnosti usmeravane globalnom vlašću neoliberalnog kapitalizma, predstojećom ekološkom katastrofom i otvaranjem dveri virtuelne stvarnosti, sa svim njenim čudesima i mutnim virovima. Uprkos Sterlingovom ugledu i značaju, na srpski je preveden samo jedan njegov roman, „Ostrva u mreži“, i par priča, što svakako ne služi na čast ovdašnjim izdavačima. Istovremeno, Sterling je sticajem životnih okolnosti redovan gost-rezident Srbije odnosno Beograda ali to gotovo da nije zapaženo u krugovima stvaralaca i ljubitelja naučne fantastike. Zbog svega navedenog nemalo je i vrlo prijatno iznenađenje nedavna pojava knjižice (u minimalistički svedenoj opremi i vrlo sitnog teksta) „Drevni inženjer“, u ediciji „Sam(a) svoj pokret“ izdavača Kulturnog centra Beograd. Na 100-tinjak strana knjiga sadrži Sterlingovu priču „Drevni inženjer“, u prevodu Jasmine Tešanović, odnosno njen original uz prateće pogovore. Sama priča štampana je 2016. godine u godišnjoj antologiji „Dvanaest sutrašnjica: vizionarske priče o bliskoj budućnosti inspirisane sadašnjom tehnologijom“. No – i tu znatiželjni čitalac stiže do drugog iznenađenja – Sterlingova priča uopšte nije kiber-pank već je, precizno i sa pažljivo doziranim tenzijama dinamično ispričana, alternativna istorija koja se dešava 145. godine nove ere i prati dogodovštine Julija Glicija Atilija Vera, rimskog inženjera angažovanog na Tehnološkom institutu u Taurunumu (današnji Zemun). Posle smrti učitelja a pre nove raspodele vlasti, Ver dobija savet od brata da se vrati u rodni kraj, u Augustu Taurinorum (Torino), pod izgovorom kako je namerio da se tamo prikladno oženi. U Taurinorumu, posle teškog putovanja, zatiće rasulo izazvano velikom zarazom pa sebe imenuje za Diktatora i započinje obnovu i izgradnju naselja, boreći se sa materijalnim preprekama ali i nesklonošću stanovnika da istinski prihvate njega i njegove planove. Sve vreme Ver drži uza sebe Nebeski mehanizam sa Rodosa, poklon guvernera Taurunuma. Taj analogni kompjuter kojim se mogu izračunati položaji planeta fascinantna je sprava ali i duboko subverzivna jer praktično poriče postojanje bogova. Ver će, u centralnom filozofskom dijalogu priče, taj fantastični mehanizam predstaviti udovici starog gradonačelnika kao dokaz inženjerske i naučne superiornosti što će naterati mahnitu ženu da dragocenu i bogohulnu kutiju baci u reku...
            Sterling je, za razliku od saborca po peru V Gibsona, i ranije bio otvoren za teme van kiber-pank zabrana (setimo se prevedenih priča „Večera u Audegastu“, „Zeleni dani u Bruneju“, „Mala prodavnica čarolija“) i za traganje po raznim prostornim i vremenskim koordinatama pa se i „Drevni inženjer“ lako i prirodno uklapa u ovaj niz. Naravno, sem istorijskog perioda i lokacija u ovoj priči verodostojno je i postojanje Nebeskog mehanizma – astronomskog kalkulatora sa Antikitere otkrivenog davne 1901. godine u fizički neobnovljivom stanju sve dok se nije „umešala“ moderna tehnologija - kompjuterizovana tomografija (CT sken). Mehanizam je u vreme svog nastanka bio vesnik i nosilac novih ideja odnosno sasvim drugačijeg pogleda na svet u odnosno na vladajući mitološko-božanski te simbol progresa koji nailazi na nerazumevanje i otvoreni otpor uprkos očiglednih prednosti koje njegovo korišćenje može doneti. Napredak, međutim, nije uvek ni lak ni kontinuiran pa je trebalo da prođu vekovi dok zapadna civilizacija nije dorasla do znanja koja su izgubljena u antici. Filozofski dijalog inženjera i udovice-veštice, okruženih pukom željnim senzacije i skandala, uz manipulatore koji stoje sa strane, nije samo slika i prilika davne prošlosti već, oživljen u priči, vrlo neugodno podseća  na jednako banalne (a brutalne) situacije iz naše „civilizovane“ sadašnjosti. Ukazivanje na ovu vremensku paralelu temelj je provokativnosti i subverzije Sterlingove priče.
            Rečju, „Drevni inženjer“ valjana je, suptilno intrigantna proza proverenog majstora i u potpunosti potvrđuje njegov odavno zasluženi status klasika žanra.

            („Dnevnik“, 2022.)


Povodom pola veka od osnivanja i dodele nagrade „Branko Miljković“ u izdanju „Niškog kulturnog centra“ pojavila se monografija „Prostor jezikom trajanja prepričan“ koju je znalački i vispreno priredila Lidija Marinković. Kako sama piše u „Reči o knjizi“ najpre je 2014.g. radila na knjizi „Nagrada ’Branko Miljković’ -  dobitnici“ koju su objavili Filozofski fakultet Univerziteta u Nišu i Niški kulturni centar i „u gradu koji dodeljuje Nagradu moj projekat je prošao uglavnom nezapaženo (...) Sedam godina kasnije, novu knjigu radim sa jasnom namerom; da napravim dokument o jednoj od najvažnijih i najprestižnijih književnih nagrada“. I, recimo odmah, kakva je nagrada takva je i monografija o njoj – važna i prestižna. Autorka je izbegla sva svečarska praznoslovlja, sve panegirike i ode i sačinila bogato ilustrovanu knjigu koja se može čitati na više nivoa i, isto tako, tumačiti iz različitih perspektiva. Ponajpre je tu društveno-istorijski nivo i kontekst. Nagrada je osnovana 1971. godine na desetogodišnjicu tragične smrti Branka Miljkovića (1934-1961), jednog od najtalentovanijih pesnika svoje generacije ali i čitave posleratne pesničke scene na prostorima tadašnje Jugoslavije. U monografiji je reprintovan zapisnik sa sednice Skupštine opštine Niš, sa svim diskusijama koje su vođene a sa ciljem da se ispoštuju tadašnja pravila o srpskohrvatskom jeziku i otvorenosti nagrade - koja se dodeljivala za najbolju pesničku knjigu objavljenu u prethodnoj godini – delima svih naroda i narodnosti u SFRJ. Zalaganje za pomenute principe i njihovo ispravno sprovođenje učinilo je poneke diskusije strastvenim pa i polemičkim, što se ne bi očekivalo u ovakvim prilikama. No, kako bilo da bilo, nagrada je „ustoličena“ i nadalje je, zahvaljujući kopijama članaka iz novina moguće pratiti svakojake peripetije povodom njenog dodeljivanja. Naime, ostalo je zabeleženo da je povremeno objavljivanje dobitnika neuobičajeno kasnilo, da je bilo problema sa formiranjem žirija, da je menjana statua koja je uručivana dobitniku, da su neke dodale odlagane zbog nemogućnosti dobitnika da prisustvuju odnosno da je bilo propusta u organizacije same manifestacije dodele. I autorka je u svom pogovori pomenula neke manje-više vesele (ne)zgode, npr pogrešno odštampan naslov nagrađene knjige na unikatnoj plaketi ili neubičajeno čitanje poezije jednog od skorijih dobitnika (a on je određene delove čitao leđima okrenut publici)... Sve ove trivijalne ili groteskne dogodovštine daruju kazivanju o nagradi pulsirajuću životnost i lišavaju je lažnog oreola nedodirivosti i bezgrešnosti.
            Književni aspekt nagrade moguće je posmatrati dvojako. Monografija, naime, sadrži tekstove obrazloženja nagrade odnosno dobitnikove besede; istina, obrazloženja postoje za sve nagrade dok dobitnikov „odgovor“ nije redovan: poneki autori su se odlučivali da izreknu par rečenica zahvalnosti ili čak ni to a drugi su, opet, ispisivali čitave eseje što o svom pesničkom svetonazoru što o odnosu prema Miljkovićevoj poeziji. Književnim istoričarima, mladim pesnicima ili odabranim zaljubljenicima u savremenu poeziju svakako će biti zanimljivo da prate pomeranja vrednosnih fokusa žirija koji su dodeljivali nagrade (ambiciozniji bi mogli da upoređuju pesničke kvalitete za koje su se članovi žirija zalagali a za koje su glasali); od prvog dobinika, Milutina Petrovića, i apostrofiranja „antiromantičnog raspoloženja“ odnosno „gradske atmosfere i urbanog mentalitete“ njegove poezije, nadalje su, kod kasnijih dobitnika, isticani kvaliteti kakvi su, recimo, dijalog sa tradicijom, lirska introspekcija, traganje za novim pesničkim formama i izrazima, sve do najskorijeg dobitnika nagrade, Vladimira Kopicla, za koga se ističe da njegov lirski govor utemeljen na „preispitivanju svijeta u kome postojimo, jezika kojim se sporazumjevamo (...)“. Moglo bi se zaključiti da su se članovi različitih žirija, svesno ili ne, namerno ili ne, periodično priklanjali urbanom ili rurarlom, savremenom ili tradicionalnom, klasičnom ili eksperimentalnom poetskom svetonazoru, svedočeći time dinamičnosti pesničke scene, o smenama generacija i novom senzibilitetu koji se rađa i razvija tik uz stare, proverene i osvedočene vrednosti. Niz sjajnih autora koji su, i pre i posle dobijanja nagrade, bili značajne pojave u jugoslovenskoj odnosno srpskoj poeziji, koji, dakle, nisu nestali ili se, uljuljkani nagradom, učaurili u svoje zabrane, već su nastavili da stvaraju i tragaju za svojim pesničkim glasovima, potvrda su valjanosti odluka koje je žiri autoritativno i argumentovano doneo.
            Zaključimo da je „Prostor jezikom trajanja prepričan: pola veka nagrade ’Branko Miljković’“ vanredno delo koje uspeva da prenese kako duh nagrade kao svečarskog čina tako i atmosferu koja prati postupak odlučivanja o njoj, što monografiju, sveukupno, čini zaokruženom, relevantnom i reprezentativnom knjigom.

            („Dnevnik“, 2022.) 

 


Atraktivna biblioteka “Stari kontinent” agilne “Čarobne knjige” obogaćena je još jednim vanrednim integralnim strip serijalom – “Petrom Panom” Režisa Loazela (1951) originalno objavljenim u šest tomova između 1990. i 2006. godine. Loazel je pažnju evropskih i domaćih stripoljubaca privukao serijalima “Ratnici Akbara” (originalni naslov je “U potrazi za pticom vremena”) i “Velika smrt”. U “Petru Panu” Loazel sledi dobru praksu niza stvaralaca u raznim umetničkim oblastima koji preispituju stare obrasce i otkrivaju da iza neke priče, ma kako bezazlena se činila, postoji još nekoliko, najčešće mračnih, slojeva; od ovog postupka nisu izuzete ni deci tako drage bajke, posebno ako su ove, kako se to eufemistički kaže “prilagođene za decu” (čitaj, lišene svih “nepoželjnih i nepristojnih” ponašanja svojih junaka). Originalnu priču o Petru Panu, vragolanu koji odbija da odraste i leti kroz zemlju Nedođiju napisao je Džejms Metju Bari (1860-1937). Petar se najpre pojavio u nekoliko poglavlja romana Mala bela ptica” (1902) pa u drami “Petar Pan” (postavlјena na scenu 1904, objavlјena 1928), romanu “Petar Pan u Kensingtonskom parku” (1906), romanu “Kad je Vendi odrasla” (1908) i konačno u romanu “Petar Pan i Vendi”  iz  1911, delu koje je kasnije objavlјivano sa skraćenim naslovom „Petar Pan”. Široku svetsku slavu Petru Panu je obezbedio umiveni, upristojeni i veseli crtać Diznijevog studija iz 1953. godine pa se zato ovaj film najčešće povezuje sa likom Petra Pana.

            Preuzimajući osnovne postavke velike avanture Loazel gradi svet koji je istovremeno i dosledno surov i vilinski lepršav. U ovoj priči saznajemo ponešto od onoga što se dešavalo pre početka bajke odnosno u njoj nije pominjano: tako je Petar jedan od bezbroj siromašnih dečaka na ulicama Londona iz 1887.g. koji nema oca a majka mu je alkoholičar. Opstanak u bestidnom i nemilosrdnom okruženju koje nalikuje legendarnim Dikensovim romanima moguć mu je zahvaljujući druženju sa starim doktorom i pričama koje mu ovaj pripoveda. Bežeći od majčinog besa zbog razbijene boce pića, Petar spasava punačku vilu Zvončicu a ona ga odvodi u zemlju mašte i snova, u svet bajki, među prave i žive patuljke, sirene, kentaure i ostala čudesna bića; no, i ova zemlja ima svoju mračnu tajnu – Opikanoba, mesto obavijeno večnom maglom iz kog se niko živ nije vratio. Novopridošli Petar upoznaje se sa satirom Panom i sa njim bori u večnom ratu protiv zlih i pohlepnih gusara. Stanovnici sveta bajki, jednako brutalnog kao i “pravi” svet, pokušavaju da se oslobode gusara tako što će im predati zlato i dijamante iz potonulih brodova (jer to nije njihovo pravo blago) ali oluja sprečava odvoz blaga u Pećinu Lobanje a u okršaju koji sledi Pan biva teško ranjen. Jedini način da se Pan spasi jeste da se Petar vrati u “stvarni” London i dobije savet od svog doktora, što on i čini. U povratku će Petar svratiti do sirotišta i dečaka kojima je nekada pričao bajke a zatim posetiti i majku. Zatiče je u krevetu sa jednim drugim doktorom, u stvari, budućim ubicom znanim kao Džek Trbosek (Petrova majka biće njegova prva žrtva mada mu to ubistvo neće biti pripisano).

Pošto ni u svetu bajki nema prečica, pomoć je pošla po zlu i Pan umire jer Petar shvata da je zaboravio da opere ruke pre operacije! U očajničkom činu samokažnjava on pokušava da osakati svoju ruku-ubicu a zatim tone u bunilo. Indijanci ga, deliričnog, nalaze u šumi i odnose u logor gde ga leči Tigrica Lili. U međuvremenu, kapetan gusara želi da se osveti debeljuškastoj sireni zbog koje, smatra, nije uspeo da se domogne blaga stanovnika Nedođije. Dok se gusari iživljavaju na ranjenoj sireni, napadaju ih Indijanci i mitska bića Zemlje sna i bajki. Kapetan ostaje da visi na jarbolu a posada pokušava da ga dočeka u čamcu. Uto doleće Petar i - odseca kapetanu levu šaku (posle stravičnog pitanja da li je kapetan levak ili dešnjak). Gusari spasavaju kapetana od čeljusti krokodila koji je progutao bačenu šaku i beže a pobednici se vesele. Petar, u trenu identifikacije dodaje svom imenu ime mrtvog Pana a zatim, dok se Tigrica Lili i Zvončica svađaju oko njegove naklonosti, odlazi u London, kojim hara Džek Trbosek, da ispuni ranije dato obećanje i dečake iz sirotišta odvede u svojevrsni dečački Raj. Dok leti noćnim nebom on je likom isti ali i promenjeni dečak koji će svoju družinu voditi u avanture...

            U Loazelovom "Petru Panu" vrtlože se detinje infantilnosti, blaga erotika, vilinska čistota i ljudska podlost udružena sa nasiljem bez milosti. Koloplet ovih principa, uprkos njihovim dijametralnim suprotnostima,  fatalno je neraskidiv. Takvo mešanje i preplitanje Dobra i Zla, Lepote i Ružnoće, mnogo je bliže izvornim, narodnim bajkama (koje su bile strašne priče sa poukom za mlade slušaoce) nego ušećerenoj Diznijevoj verziji. Sirovost i surovost nasrću na plemenitost i u toj borbi na život i smrt nema milosti kao što nema ni vremena za moralne dileme. Upravo zbog ovako jasnog kontrapunktiranja, u kome, paradoksalno, ima mesta i za slabosti (kakva je ljubav debele sirene prema gusarskom kapetanu), ova verzija “Petra Pana”, očito rađena za odrasle čitalace, pleni životnošću, domišljatošću i slobodnom imaginacijom. Konačni argument za tvrdnju da je u pitanju vanredan strip je Loazelov razigrani crtež, sjajno kadriranje i montaža te rafinirani kolor. Umerena karikaturalnost likova, tako da oni liče na starmalu decu ili odrasle na putu da podetinje, izuzetno se uklopila u ovu "istinitu, neskraćenu i necenzurisanu" priču o slučaju dečaka najpre poznatom po imenu Petar a kasnije kao Petar Pan. Loazelova verzija bajke o Petru Panu prevazilazi literarni predložak Džejmsa Metju Barija, odnosno Diznijev zašećereni surogat, i izrasta u 'bildungs' priču tj. priču o odrastanju u kojoj su, rukom majstora, upleteni/crtani/obojeni, putevi naivnosti i mržnje, lepote i podlosti, obaveza i odgovornosti, usuda i ništavost pojedinca pred njim.

 

            (“Dnevnik”, 2022.)

 


„Poplavljeni um“
roman-prvenac Jovana Ristića (1973) svoj zametak ima u noveli „HAARP i druge priče“ uvršćenoj u antologiju „HAARP i druge priče o teorijama zavere“ koju je, za izdavačku kuću „Paladin“, 2014. godine priredio Goran Skrobonja. Priča je i ovom izdanju bila zapažena kako zbog svoje aktuelnosti - u njoj je reč o katastrofalnim poplavama koje su zadesile Srbiju u leto 2014. godine - tako i zbog jedinstvenog spoja ozbiljnih tema i humornog odmaka od njih. Bezmalo deceniju kasnije pojavljuje se, u izdanju „Lagune“, roman „Poplavljeni um“ u kome znatiželjni čitalac nalazi (barem nominalno) isti zaplet ali je čitalačka pozicija sada umnogome promenjena prolaskom vremena koje je (na žalost svih nas) potvrdilo većinu teza iznetih u delu iz 2014. godine jer ni jedan od problema u međuvremenu nije razrešen a mnogi su se dodatno zakomplikovali najavljujući daljnje probleme.
            Zaplet započinje bespoštednim borbama na najvećem, najžešćem i najbesmislenijem od svih bojnih polja u ljudskoj istoriji – na društvenim mrežama i forumima. Celomudrene stavove smenjuju optužbe o izdajnicima (koga drugog nego nebeskog, srpskog naroda) odnosno panegirici herojima i braniocima nacionalne časti i svetih vrednosti predaka. Kada, pak, usledi poziv za konkretnu akciju – pronalazak moguće HAARP antene u blizini Beograda – ispostaviće se da to daleko prevazilazi želje i volju žestokih diskutanata koji se ponašaju kao i njihovi istorijski prethodnici salonski revolucionari-socijalisti-borci za oslobađenje robova koji su prljavi posao terenskog rada u realizaciji ideja za koje su se zdušno zalagali u toplim salonima, komotnoj odeći, uz bogato posluženje i fina pića prepuštali drugima sa statusom potrošnih bednika. Tako se kao učesnici ekspedicije, na zakazanom mestu, pojavljuju samo dva dobrovoljca: Beba, samohrana prodavačica viršli i Mrvica, rodoljub mekog srca u medveđem telu. Glavni organizator, Momir, dotadašnji političar-aktivista koga su progutale i ispljunule „velike ribe“, kasni na zbor koji je zakazao jer ima – proliv. Filip, njegova senka razapeta između obožavanja i povlađivanja Momiru i sopstvene životne nesigurnosti, uspeva da spreči grotesknu propast poduhvata pa „Četvoročlana banda“ kreće na put probijajući se kroz zagušeni Beograd u pravcu Barajeva i seoceta Beljina koje je cilj njihove (naravno nepripremljene) misije. Usput, Boba, koja ne veruje u priču o HAARPu, i Mrvica, koji veruje da tu ima nečega, razglabaju o svemu i svačemu, o zaverama protiv srpskog naroda, velikim silama koje nas mrze i majčici Rusiji, na čelu sa Putinom, koja nas voli i štiti, o tajnim eksperimentima, zaprašivanjima ljudi iz aviona... Filip je sporedni učesnik u diskusijama dok je Momir sveden na indisponiranog kukavca koji ume tek povremeno da plane, posebno kad ga Beba iznervira. Što su tragači bliži cilju to im češće prilaze neobični tipovi (pumpađija, retardirano dete, uglađeni kafanski gost), obilaze ih skupi automobili, atmosfera je sve sumornija i zloslutnija. Konačno otkriće antene vodi u eksplozivno finale sa krvavim obračunom, pojavom strane vojske koja sprovodi nekakve eksperimente i silaskom u bezdan podzemnih bunkera...
            Mešajući žanrovske matrice – socijalni roman, roman misterije, roud roman, horor, naučnu fantastiku – autor stvara funkcionalnu celinu kojom, osim u finalnom segmentu, dominira prepoznavanje i analiza tekuće nam stvarnosti. S jedne strane je moćno sredstvo – internet – koje svima dozvoljava da se oglase a, s druge, nemerljivo neznanje i glupost pomešani sa nadmenošću i patološkom željom da se dobije priznanje sopstvene mudrosti, makar i od buljuka bezimenih entiteta. Internet dozvoljava svakome poslovičnih „15 minuta slave“ makar i među intelektualno inferiornim anonimusima (skrivenim iza „nikova“). Neodgovornost za sopstvene reči i stavove od mnogih čini samozvane i samoljubive junake u virtuelnom simulakrumu stvarnosti, o kome je pre tri decenije pisao Žan Bodrijar. A pozicija anonimnosti i izricanja stavova bez posledica idealno je tlo za bujanje svakovrsnih zaumnih teorija o vladama u senkama, podlim planovima o trovanju masa... Nikakva racionalna i stručna objašnjenja neće pokolebati zagovornike teorija zavera jer oni priznaju samo svoje fiksacije. Naravno, od kako je sveta i veka, postojale su i širile se teorije o zaverama ali je 21. vek njihovo zlatno doba. Ristić uspeva da „uhvati“ i na papir prenese strasne monologe „poplavljenih umova“ koji zdušno raskrinkavaju zavere (i smišljaju nove), a čiji idol je Stevan Kraljević pisac bestselera „Pokoreni um“ koji se od nacionalne tematike izdiže na nivo belosvetskih zavera. Zahvaljujući reminiscencijama svakog od aktera, koje upotpunjuju njihove psihološke profile, dobija se širi i dublji uvid u neveselu svakodnevicu zemlje u glibu (materijalnog i mentalnog) siromaštva, korupcije, haosa, kriminala i tajnih državnih službi te politikantske demagogije. Otuda je konačna slika sadašnjice ovih prostora slika potpune i trajne beznadežnosti. „Poplavljeni um“ je roman koji, iako se bavi spekulacijama i teorijama zavera i njihovim mogućim ostvarivanjima, iznad svega daje neušminkanu sliku smutnih vremena u kojima živimo (ili tek životinjarimo?).

            („Dnevnik“, 2022.)

top